Intervju – Vida Petrović-Škero, predsednica Vrhovnog suda Srbije

22. 11. 2006. / 15.52

Sudstvo, tumačenja i neizvesnost

"Ustavni zakon nije dovoljno jasan ni precizan i umesto da smo učvrstili sudsku vlast, došlo je do toga da je ona sada dovedena u situaciju da će danima i mesecima biti u neizvesnosti i iščekivati šta će biti i koja će rešenja biti konačna"

Sudstvo, tumačenja i neizvesnost 1

Predsjednica najvišeg suda u zemlji, Vrhovnog suda Srbije, Vida Petrović-Škero nije, kao ni bilo tko drugi iz sudske vlasti, bila pozvana ili konzultirana pri izradi Ustava Srbije, ali ni Ustavnog zakona o njegovu sprovođenju, usprkos tome što se njima ponovo zadire u tu treću granu vlasti. Svoj odnos prema sudstvu Skupština Srbije i izvršna vlast pokazale su i na samoj svečanosti proglašenja novog ustava: predsjednica Vrhovnog suda bila je jedini predstavnik sudske vlasti, a državni protokol ju nije čak niti u svečanoj sali smjestio tamo gdje bi to bilo očekivano: pokraj predsjednika države i premijera.

"VREME": Odmah po donošenju novog Ustava i Ustavnog zakona u javnosti su se pojavila različita mišljenja o tome da li će sve sudije u Srbiji, uprkos tome što je i dalje stalnost sudijske funkcije ustavna kategorija, biti podvrgnute reizboruu tom stavu, inače, prednjače političari.

VIDA PETROVIĆŠKERO: Ustavni zakon u članu 7 kaže da će sve sudije ići, najkasnije u roku jedne godine, na novi izbor. Ako sve sudije, od najvišeg do najnižeg suda, idu na novi izbor – a imamo još i novu organizaciju sudova koja treba 1. januara 2007. godine da stupi na snagu – očigledno je da je reč o opštem reizboru. Ustavni zakon to samo ne zove jasno i glasno reizborom.

Lično smatram da bi bilo mnogo poštenije i bolje da se reklo, ako je to politička volja koja je očigledno postojala, da se pravi opšti reizbor sa tačno utvrđenim rokovima početka i prestanka funkcije, kao i sa tačno regulisanim pravilima ko i kako vrši reizbor.

Ovakvo nejasno rešenje Ustavnog zakona o izboru sudija dovodi do svih ovih tumačenja koje sada čujemo. Eminentni pravni stručnjaci to tumače na različit način, pa doskorašnji predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić ima jedno tumačenje, Društvo sudija Srbije drugo; nećete skupiti dva profesora koji će norme o izboru sudija tumačiti na isti način. Sve to ukazuje da ovakvo opredeljenje u Ustavnom zakonu nije dovoljno jasno ni precizno i umesto da smo učvrstili sudsku vlast, došlo je do toga da je ona sada dovedena u situaciju da će danima i mesecima biti u neizvesnosti i iščekivati šta će biti i koja će rešenja biti konačna.

Susreli smo se dakle s nečim što je reizbor, a zove se izbor, čime će se prekinuti stalnost sudske funkcije svim sudijama u Srbiji.

Reč je o reizboru – nije bitno kako ćemo ga zvati – ali to je suštinsko značenje. Novi ustav je predvideo stalnost, tu je dobru tekovinu, koja daje garanciju nezavisnosti sudstva, predviđao i prethodni ustav. Novi ustav je, međutim, uveo novinu da Skupština Srbije, na tri godine, bira sudije koje se prvi put biraju. Nakon toga bi o njihovom izboru i profesionalnoj karijeri trebalo da odlučuje Visoki savet sudstva. Stručna javnost to različito tumači, da će se sve sudije u Srbiji birati prvi put na tri godine, ili na taj prvi izbor idu samo oni koji se prvi put javljaju na konkurs. Nejasne odredbe i ovakva tumačenja uzrokuju nesigurnost: ne može biti nezavisnosti sudstva čim imamo ovakva razmišljanja i stresove koji uzdrmavaju sudski kadar. Ako se rešilo da se ide na ponovni izbor svih sudija, to se onda moralo jasno reći, ovako ćemo se susresti sa time da će se sudije okretati ka politici, jer ako je zaista reč o prvom izboru svih sudija, treba imati na umu to da taj "prvi izbor" obavlja Skupština Srbije.

Drugi problem se javlja u vezi sa rokovima za konstituisanje novih sudova, Vrhovnog kasacionog, apelacionih i Upravnog suda. Ustavni zakon definiše da će se predsednik i sudije Vrhovnog kasacionog suda izabrati najkasnije u roku od 90 dana od konstituisanja Vrhovnog saveta sudstva, dok će se izbor ostalih sudija i predsednika ostalih sudova izvršiti u roku od godinu dana od konstituisanja Vrhovnog saveta.

Takva će situacija, međutim, sigurno potrajati prilično dugo, s obzirom na to da jepo Ustavnom zakonupitanje sudstva smešteno tek na drugo zasedanje Skupštine Srbije, nakon konstituisanja Vlade, a izbori su tek 21. januara.

Očigledno je da to neće biti skoro. Odredbe Ustavnog zakona su u koliziji, jer on predviđa da postojeći sudovi nastavljaju sa radom do tog drugog zasedanja parlamenta u novom sazivu, kao i da postojeći zakoni ostaju na snazi do njihovog usklađivanja s novim ustavom. Postojeći zakon pritom predviđa osnivanje novih sudova – četiri apelaciona i Upravnog suda – 1. januara 2007. godine, znači za nešto manje od dva meseca, a imamo i dalje novu nadležnost opštinskog, okružnog i Vrhovnog suda. Neki smatraju da je na ovaj način došlo do odlaganja datuma kada će ta nova organizacija sudstva stupiti na snagu, neki smatraju da to nije tačno. Čim imamo dve mogućnosti tumačenja, sasvim sigurno ćemo imati probleme 1. januara, ako ne dođe do skupštinskog odlaganja ili bar do nekakvog jasnog utvrđenja rokova za početak rada novih sudova.

Po novim ustavnim propisima, za nekoliko meseci umesto Vrhovnog suda Srbije najviši sud u zemlji biće Vrhovni kasacioni sud.

Jedno drugo isključuje: on je ili vrhovni ili kasacioni, ali evo Ustav i Ustavni zakon su dali ovakvo ime i sad je nepotrebno o tome i diskutovati. Sigurna sam da ćemo na stručnim skupovima imati diskusije o značenju toga šta može da radi Vrhovni kasacioni sud: problem je u tome što je Ustav odredio tačnu nadležnost Ustavnog suda, Skupštine i Vlade, a najviši organ sudske vlasti, najviši sud u zemlji koji ima i novo ime u novom ustavu nema predviđenu nadležnost. Odrediće je tek zakon, što je dosta neobično rešenje. Ako imamo i novu organizaciju sudova, to znači da će apelacioni sudovi, kako je sadašnjim zakonom predviđeno, odlučivati o žalbama: prvostepeni najteži krivični predmeti su u okružnom sudu, a apelacioni sudovi nisu osnovani iako su morali biti do 1. januara – uprkos tome, mi ćemo imati žalbe na presude koje će se morati rešavati u tom periodu. Ako će sve ostale sudije osim onih Vrhovnog kasacionog suda biti izabrane u roku od godinu dana od dana konstituisanja Visokog saveta, neće biti odmah konstituisan apelacioni, kao ni upravni sud, veoma bitan za period tranzicije, te se postavlja pitanje: ko sudi u tom intervalu, dok sve te sudije ne budu izabrane i sudovi formirani?

Postavlja se i pitanje da li će, na primer, sudija koji radi već deset godina u Vrhovnom sudu, a bude izabran u Vrhovni kasacioni sud, koji predstavlja vrhovni autoritet sudstva, biti "sudija pripravnik"? Sasvim pouzdano u tom slučaju država neće poštovati garanciju stalnosti, jer to znači da će se možda sudije birati na tri godine iako više od 30 godina vrše sudijsku funkciju! Moj lični stav je da ne bi trebalo na ovaj način tumačiti izbor za sudije najvišeg suda u državi, ali smo svedoci da eminentni pravni stručnjaci upravo tako tumače Ustavni zakon.

Stručnjaci su istakli i dobru stranu novog ustava, to što je Visoki savet sudstvakoji će biti jedini nadležan za sudije nakon trogodišnjeg "pripravničkog" sudovanja za koje ih bira parlamentpostao ustavna kategorija.

Na prvi pogled, to daje garancije da će Visoki savet sudstva biti nezavisno i kvalitetno telo, u kome postoji određeni odnos i izvršne i zakonodavne vlasti, ali su sudije najbrojniji članovi. Međutim, već Ustav je regulisao da to telo bira Skupština, pa se opet postavlja pitanje da li će postojati garancija izbora najboljih. Već kad se usvajala Strategija reforme pravosuđa vodile su se diskusije o tome ko bira članove tog tela. Ja sam, na primer, smatrala da bi predstavnika advokata trebalo da predlaže njegova cehovska organizacija. Ona najbolje poznaje kvalitet advokata. Poslanici Skupštine mogu procenjivati ugled, ali nemaju saznanje o stručnosti kandidata.

I novi ustav predviđa da predsednike sudova također bira parlament, što se ocenjuje kao nastavak loše prakse.

Sudstvo, tumačenja i neizvesnost 2

Predsednik suda je uvek, kada gledamo unazad, u periodima krize pravnog sistema bio politički eksponent. Predsednik suda je sudija koji vodi računa o organizaciji, upravljanju i obezbeđenju uslova za rad suda. Ako je on politička ličnost, koja će ispunjavati volju onoga ko ga je izabrao, to neće valjati. Idealno rešenje je da predsednika suda biraju sudije tog suda. Mislim da smo usvajajući Strategiju reforme pravosuđa imali mogućnosti da to predvidimo. To smo propustili da učinimo. Već stižu i ocene međunarodnih organizacija da i dalje postoji veliki uticaj izvršne i zakonodavne vlasti na sudsku vlast, naročito u pogledu izbora, što narušava garanciju nezavisnosti. To nije kvalitetno rešenje kojim se jača sudstvo.

Novim ustavom je sudijama zabranjeno i "političko delovanje", ali nije pobliže određeno značenje tog pojma. Mogu li izvršna ili zakonodavna vlast zloupotrebiti tu odredbu?

I to je ostalo nedorečeno. Mora se precizirati zakonom koji će biti donet tek na drugom zasedanju Skupštine. I sama imam loše iskustvo s time, jednom sam razrešena zato što sam se borila za to da politika ne može imati uticaja na izbor i rad sudija, pa je to protumačeno kao bavljenje politikom. Ustavna odredba je vrlo široka: "zabranjeno je političko delovanje sudija". Tako široka definicija može da predstavlja samo okvir koji može da bude dobro rešen u zakonu, ali može i suprotno, da bude zloupotrebljena u zavisnosti od kvaliteta i sastava izvršne, odnosno zakonodavne vlasti. Političkim delovanjem sudija može da bude tumačen i odlazak sudije na raspravu o nekom pravu, na primer na seksualnu izdvojenost, na žensku nezavisnost… Da li ću se ja baviti politikom ako budem kao sudija na nekom vrlo stručnom skupu kritikovala neki zakon i njegova rešenja? Da li se ja bavim političkim delovanjem zato što, recimo, kritikujem rešenje zakonodavne vlasti, da li ću ja biti ta koja se bavi politikom ako kritikujem visinu plate ili budžet koji je određen za sudstvo, ili način na koji se odvajaju sredstva da se izgradi zgrada suda i ako kažem da u državi nije odgovorno pristupljeno tome kako će se preneti predmeti iz npr. okružnog u apelacioni sud? Da li se ja moram pitati hoće li neko zlonameran reći da je to političko delovanje? I ovaj intervju neko može zlonamerno protumačiti kao političko delovanje. Svaki čovek je homopolitikus, svaki čovek ima pravo na svoje opredeljenje, pravo na iznošenje mišljenja. S ovakvim rešenjem, postoji velika i široka mogućnost za zloupotrebu tog mišljenja i smatram da bi se moralo mnogo više računa voditi o tome da zakonske odredbe budu precizne, da ne bi postojala mogućnost zloupotrebe.

Prethodni ustav, za razliku od novog, definisao je razloge za prestanak sudijske funkcije, znalo sekako kažeteda je sudijska funkcija stalna i kad se sudija može razrešiti u slučaju nesavesnog i nestručnog rada.

Sudstvo bi moralo da razradi ova dva osnovna kriterijuma – nesavesnost i nestručnost. To bi bio način da iz sudstva odu oni koji ga opterećuju svojom nesavesnošću ili nestručnošću. Najčešće nestručnost nosi i nesavesnost. Reizbor nije pravi način da se sudstvo oslobađa takvih kadrova. Reizbor nosi problem izbora velikog broja sudija, naročito kada Ustavni zakon predviđa ovako kratak rok. Sasvim sigurno ćemo se susresti sa nekoliko hiljada kandidata, sa sigurno većim brojem od potrebnog. Novi sudovi i novi sastav Visokog saveta sudstva, bez sasvim razrađenih kriterijuma, dovodi do opasnosti da dođemo u situaciju da se reizbor sudija ne obavlja samo po kriterijumima stručnosti i savesnosti. Opasnost je da budu izabrani kandidati koji ne mogu da se pohvale tim osobinama, a da reizbor ne prođu najkvalitetnije sudije. Sa sličnim problemom smo se susreli 1992. godine.

Neki naglašavaju i propuštenu mogućnost lustracije u sudstvu.

Lustracija je proces i ona bi morala da obuhvati sve segmente vlasti, kompletan javni sektor. Lustrirati sudstvo, a ne lustrirati onoga tko će vršiti lustraciju, ne predstavlja proces. Ne lustrirati policiju koja otkriva učinioce krivičnih dela, prosvetu koja obrazuje kadrove, ne može predstavljati kvalitetan proces. To bi moglo dovesti do političke odmazde. Ne možemo govoriti o lustraciji ako precizno nisu izrađeni kriteriji. Ako pogledamo zemlje okruženja koje su izvršile lustraciju, videćemo da je tamo gde je kvalitetno urađena, npr. u Istočnoj Nemačkoj kad je ušla u zajedničku državu, proces trajao sedam ili osam godina. Nije izvršena lustracija samo sudija, već i svih drugih koji su obavljali javne funkcije, uključujući i sve oblasti gde je moglo doći do zloupotrebe funkcije u političke svrhe. Ako lustraciju sudija obavlja skupština u kojoj su svi predstavnici onih zbog kojih se pojavljuje potreba lustracije, to je loše rešenje, posebno kad kriterijumi nisu izrađeni, Zakon je postojao i nije nikada primenjen upravo zato što nije bilo političke volje.

I nešto moram iskreno upitati: da li će sudije moći nezavisno, bez pritiska da odlučuju u postupcima u kojima se razni politički lideri i značajne političke ličnosti između sebe sude? Dnevno u novinama čitamo o tužbama političara po raznim osnovama. Sudija koji profesionalno radi svoj posao u takvim slučajevima se, prilikom donošenja odluke, zamera bar jednom od dva političara. Čeka ga novi izbor u Skupštini, a on je u situaciji da se zameri nekom ko će možda odlučivati o njegovom izboru.

Kakav je vaš pogled na situaciju u sudstvu?

Sudstvo kadrovski slabi veoma dugo, već 15 godina. Generacije su se školovale sa vrlo smanjenim mogućnostima za sticanje potrebnog nivoa znanja. Generacije su završile školu sa časovima od 30 minuta. Onda su došli na fakultet s kojega je veliki broj profesora otišao ili je bio izbačen: ni taj fakultet, kao ni sudstvo, nije prošao lustraciju. I gde smo onda? Mladi čovek, ne svojom krivicom, sa nedovoljnim znanjem sa fakulteta stiže u sud. Sudije stalno dolaze i odlaze, pri čemu predmeti stalno rastu i "debljaju" se… Tu nema kvaliteta. Za stranku je to večnost u kojoj se predmet "nagojio" od zapisnika u kojima su konstatovana odlaganja! To nije za pravdanje i to nije opravdanje za građane, jer građani žele od sudske vlasti presudu u razumnom roku. Pravda koja ne dolazi u razumnom roku nije pravda. Ona se očekuje od suda koji mora da se oporavi. Za to sve tri grane vlasti moraju da stvore uslove. Moramo utvrditi uzroke da bismo mogli da nađemo način da otklonimo loše posledice i da dođemo do nečeg novog, kvalitetnijeg u sudstvu.

Kako ocenjujete dosad provedene reforme u pravosuđu?

Ovakva reforma mora da se radi godinama. Mi o reformi pričamo godinama, ali smo do sada samo doneli zakone i pomerali rokove. Mislim da je ovo bio trenutak da se napravi nivelacija rokova kako bi počeli da se iskazuju pozitivni efekti novih zakona. Kada su u samo nekoliko dana prestali da rade vojni sudovi, njihovi predmeti su prešli u nadležnost Suda SCG, ali do prestanka rada tog suda oni nisu preuzeti. Danas i te i predmete bivšeg suda SCG mora da preuzme Vrhovni sud Srbije, koji nema čak ni uslove za njihov smeštaj. U drugim državama je proces ukidanja vojnog sudstva trajao desetak godina da građani ne bi snosili posledice prenosa nadležnosti.

Koliko vas lično pogađaju priče o korupciji u sudstvu, pogotovo nakon slučaja sudije Vučkovića ili sudija beogradskog Trgovinskog suda?

Svakog sudiju, pa i mene, to uvek pogodi. To je veliki udar i osećaj sramote. Ali nikada neću dozvoliti da se kaže da smo svi korumpirani i naročito da to druge grane vlasti potenciraju, jer to nije istina. Da li ja zbog postupaka koji su pokrenuti u odnosu na neke predstavnike izvršne vlasti mogu da kažem da je naša izvršna vlast korumpirana? Ne, takvu ocenu mogu dati samo za nekog pojedinca. Veliki broj postupaka protiv poslanika je u toku, ali se ne vode zbog njihovog prava na imunitet. Ti isti poslanici učestvuju u izboru sudija! Možemo li mi zbog takvih primera reći da je parlament korumpiran? Ne možemo i ne smemo, ali sasvim je normalna pojava u našem društvu da predstavnici vlasti kažu da je sudstvo korumpirano. Sudstvo ima užasne probleme, nažalost, ima i postupaka protiv nekih zbog korupcije, ali to ne znači da je sudstvo korumpirano, to znači da su korumpirani pojedinci. Pored toga, ponovo ću reći, sud sudi svakome protiv koga je pokrenut postupak, a da bi se pokrenuo postupak, mora da postoji optužnica ili tužba u građanskoj parnici. Ako toga nema, sud ne može snositi odgovornost za neotkrivanje korupcije niti za nepokretanje postupaka.

Iz istog broja

Vreme uspeha

Biznis

Vodič kroz mala i srednja preduzeća (6) - PiN Computers, Novi Sad

Dobra veza sa dilerima

S. Ristić, V. Milošević

Kvalitet zdravstva

Mi i Englezi

Branka Kaljević

Maloletnički kriminal

Kazna i zaštita

Ivana Milanović Hrašovec

Lik i delo

Ružica Đinđić, nosilac liste DS-a

Dragoslav Grujić

Žene u politici

Savesne ali malobrojne

Jasmina Lazić

Izborna kampanja 2006–2007

Štihovi iz prvog deljenja

Milan Milošević

Signali nad gradom

Pančevo, otrovni novembar

Slobodan Bubnjević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu