Kult ličnosti

Stvaranje poluboga ili kako je Vučić postao Sveti Sava 2

"OBOŽAVANJE DO IMBECILNOSTI" PO KOMANDI: Miting SNS-a

foto: marija janković

Stvaranje poluboga ili kako je Vučić postao Sveti Sava

Nije u tome ključna stvar, iako je jasno da predsedniku Srbije Vučiću strahovito nedostaje onaj neko ko ide iza njega i šapuće mu "seti se, ti si samo čovek". Na ključnu stvar će institucije morati da misle i po njoj da delaju, naravno, nakon oslobođenja

Bilo je to pre šest godina, početkom februara 2014, kada je švajcarski dnevni list "Noje cirher cajtung" doneo tekst sa naslovom "Kult ličnosti jakog čoveka Srbije". U tekstu je pisalo da se tadašnji potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić "prezentira kao vizionarski vođa", da su gledaoci pratili "kako Vučić na ledenoj hladnoći i bez kape svojeručno oslobađa vozače iz zavejanih vozila", te da su, dan kasnije, "srpski bulevarski listovi bliski Vladi pisali kako Vučić oslobađa decu iz snega".

Setimo se, reč je o predstavi iz Feketića, kada je Vučić, ničim izazvan, pred kamerama nosio dete kroz dubok sneg, "spasavajući" ga iz zavejane kolone, uprkos činjenici da su sve nadležne službe već bile spremne da reaguju i da je Vučićev performans mogao samo da zasmeta i uspori proces. Setimo se još nečega: Feketić se zbio pre donetog paketa novih medijskih zakona nakon kojih je država strateški izašla iz medija, a u njih strateški uleteo SNS, od najmanjih, lokalnih, do, na kraju, najvećih – televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Pa opet, i pre nego što su ih "radoice" kupile, mediji su i te kako bili spremni: kamere su pomno propratile insceniran pseudodogađaj u kojem Vučić nikakvog razloga nije imao da učestvuje, osim onog, očito najvažnijeg – da ispadne heroj pred tadašnje martovske parlamentarne izbore.


SUPERMEN

Paralelno sa medijskim pumpanjem herojstva ("Dečak koga je Vučić spasao je Albanac!", "Iskočio je iz helikoptera i potrčao u pomoć ljudima! Nikome ništa nije rekao, a dok smo se mi snašli, on je već nosio promrzlog dečaka", glasili su hvalospevi), ono što je kasnije postalo poznato kao "SNS internet tim" munjevito je skidalo sa interneta sve verzije šaljivog klipa iz Feketića.

I tako, počelo je ubrzano kalemljenje ovog drugog Vučića – Supermena – na već stvorenu medijsku sliku onog tihog, pretećeg, nepotkupljivog, nepokolebljivog borca za pravdu i istinu, koji hapsi nemilice i ne boji se nikoga.

Godinu dana nakon Feketića, stvari su bile sasvim jasne.

"On je hrabar, energičan i svestan svog cilja. Beskompromisno se bori protiv zlikovaca, protiv kriminalaca, protiv korumpiranih političara i drugih koji štete narodu. On je ugrožen sa svih strana, ali ne popušta ni milimetar. Spreman je da žrtvuje život za dobrobit Srbije. On je prijatelj i partner Zapada i Istoka, Severa i Juga. On je Aleksandar Vučić, premijer Srbije", pisao je berlinski "Tagescajtung" u januaru 2015, uz ovakav nastavak:

"Takva slika o premijeru Srbije formira se ako se ne čitaju retki kritički listovi sa smešnim tiražom ili internet stranice iz Srbije. Uzalud se njihovi autori bune protiv autokratskog režima i nepotizma, i upozoravaju na populizam, diletantizam i represiju. Mejnstrim mediji svemu tome daju doprinos: onaj ko kritikuje Vučića automatski biva okvalifikovan kao neprijatelj države, kao neko koga plaća mafija, okrvavljeni tajkuni ili inostranstvo koje kritikuje Srbiju s ciljem da smeni Vučića i destabilizuje zemlju." (citat sa portala Dojče velea na srpskom)


POLTRONI

A pet godina kasnije, u neuporedivo goroj medijskoj situaciji, oba ova Vučića – i neustrašivi borac protiv korupcije i natčovek koji sa smrtnicima nema dodirnih tačaka – "napumpana" su do nivoa karikature. Karikatura bi, po definiciji, trebalo da bude prenaglašeno prikazivanje određenih osobina i događaja. U Srbiji, međutim, situacija je takva da već godinama Koraksove i Petričićeve karikature savršeno ocrtavaju realnost – karikatura ovakve zbilje zapravo i nije moguća.

Za ovo iskrivljavanje realnosti do nivoa karikature su – osim samog Vučića, naravno – zaslužni kako pomenuti mnogobrojni mediji tako i bliže i dalje Vučićevo okruženje, koje se takmiči među sobom ko će vođi da udeli što veći kompliment.

Nedavno je Goran Vesić postavio novi hvale vredan rezultat u ovoj disciplini, kada je izjavio da se danas Srbija nalazi "pod istim ili ne manjim iskušenjima nego Srbija Svetog Save", a da Vučić vodi "Savinu diplomatiju". "Kao što je Sava u ranom srednjem veku uspeo da dođe i do egipatskog dvora tako danas i predsednik Vučić budućnost Srbije osigurava stalnim kontaktima sa najvažnijim zvaničnicima Kine, Sjedinjenih Država, Rusije, Nemačke i Francuske, saradnjom sa susedima", napisao je zamenik gradonačelnika Beograda na svom Fejsbuk nalogu.

Vesić je tako ne samo uspeo da Svetog Savu – koji je, prema predanju, mirio zavađenu braću i širio mudrost u narodu – uporedi sa Aleksandrom Vučićem, koji već nekoliko decenija malo šta radi izuzev što širi neistine i uspešno huška i raspiruje mržnju između "nas" i "njih" (pri čemu su i "mi" i "oni" promenljive kategorije), i deluje da je u disciplini ulizivanja vođi uspeo da sa trona skine do sada neprikosnovenog Zorana Babića.

Podsetimo, Babić je u aprilu 2015. izjavio da se Vučiću divi "fizički i mentalno i bilo kako", jer je on, Vučić, izrazito dugo sedeo u skupštinskoj klupi bez odlaska u toalet.

Stvaranje poluboga ili kako je Vučić postao Sveti Sava 3
SAN SVAKOG NAPREDNJAKA: N. Stefanović u zagrljaju A. Vučićafoto: tanjug / sava radovanović


IZJAVE LJUBAVI

Portal "Istinomer" već čitav niz godina sakuplja ovakve "babićizme" i izlive ničim izazvane nežnosti prema liku i delu Aleksandra Vučića. Iz bogate arhive ocrtava se Vučićev brižljivo građen svemoćni lik:

On je najveći vizionar, najveći čuvar srpske tradicije i ognjišta (Bojana Radaković, članica Glavnog odbora SNS-a),

"mnogo bolji čovek od mene" (Aleksandar Vulin), poslednji bastion odbrane Republike Srbije (Maja Gojković), naš adut i rešenje svih problema (Zoran Đorđević), čovek ogromne snage, volje, hrabrosti, pravi vizionar i borac (Irena Vujović), osećalo se nekako da njegov duh lebdi nad Marakanom (Zvezdan Terzić), jedini čovek koji ide tamo gde je najteže i kome ljudi veruju (voditeljka TV Pinka)…

Sa njim na vlasti svaki građanin ima budućnost (Milenko Jovanov), on je veliki sprski državnik, veliki srpski reformator, motor modernizacije Republike Srbije, a iznad svega veliki srpski patriota i rodoljub, za razliku od ovih iz Saveza za Srbiju, a ujedno i poslednji i jedini slobodni lider u Evropi (Marko Atlagić), čovek koji svakodnevno bolje zna i ima uvid u rad svakog od nas pojedinačno nego mi sami (Zoran Babić), arhitekta je diplomatskog preokreta bez presedana (Marko Đurić), nezamenjiv lider, poželimo mu da dobije Nobelovu nagradu za mir (Nebojša Bakarec), on je svake godine neki drugi, zreliji i snažniji (Jelena Trivan).

Daleko od toga da se ovim hvalama – kojih se ne bi postideo ni lider Severne Koreje – iscrpljuje doprinos Vučićevih saradnika u izgradnji kulta ličnosti (svi naredni citati su preuzeti sa "Istinomera"):

– "Navijač sam Partizana, ali kad vidim da Vujošević napada Vučića, siguran sam da je Vučić u pravu." (Nebojša Stefanović)

– "Hram Svetog Save je došao pred završetak i to je upravo delo ove vlasti. To je delo, ako ćemo da kažemo i personalizovano i lično da vežemo, delo i predsednika Aleksandra Vučića." (Srbislav Filipović)

– "Danas imamo zaista pred sobom jedno autorsko delo za koje, pre svega, ne treba reći da je literarni rad, jer neko ko je

pisao autorsko delo i ko je na ovakav sistematični način uradio 250 strana, u skraćenoj verziji 67, može slobodno da kaže da ima osobine naučnog rada." (Aleksandra Tomić, o ekspozeu Aleksandra Vučića)

– "Ekspoze predsednika Vlade Aleksandra Vučića je najtransparentniji, najsveobuhvatniji, najprecizniji i najveći, 206 strana skraćena verzija i najbolji od sva prethodna 73 ekspozea predsednika Vlada Srbije počevši od prvog predsednika Vlade moderne Srbije Prote Matije Nenadovića 1805. godine do danas, uključujući i ekspoze predsednika Vučića iz 2014. godine koji je imao 86 strana." (Marko Atlagić)

– "Recimo, udžbenik istorije i svaka čitanka, po meni, morala bi da ima u svom sastavu govor predsednika države koji je održao 24. u Aleksincu, jer je to jedan istorijski govor koji je na pravo mesto postavio Srbiju." (Ljubiša Stojmirović)

– "Ako ste pametni, vi gledate, slušate i učite od njega. Posebno u politici, nema boljeg učitelja na svetu od Aleksandra Vučića." (Ana Brnabić)

– "Lako je predvideti putinovsku budućnost Vučiću i nadati se da će Srbiju ustrojiti što približnije kineskom modelu. Nezamenjiv lider, srećom, mlad je." (Nebojša Bakarec)

– "Nije (Srbija) u svojoj istoriji, od svog postojanja imala boljeg vladara, predsednika. Njemu bi se divili, pravo da vam kažem, i car Lazar, i Karađorđe, i Miloš Veliki, čija će imena za vjeki vjekova biti utkana u nove auto-puteve. (…) Zašto bi se Lazar, Karađorđe i Miloš ponosili Aleksandrom Vučićem? Zato što bi on u njihovo vreme bio ravan njima, ali je pitanje da li bi oni u današnjim turbulentnim vremenima kakva su mogli da se mere sa njim." (Lepomir Ivković)

– "To je volja naroda i boga." (Vladimir Đukanović, na pitanje kako komentariše istraživanje koje je pokazalo da je predsednik popularniji od crkve i vojske)

– "Ja, kao njegov prijatelj, vidim koliko se muči. Vidim koliko mu je u životu teško, zato što pokušava da uradi nešto što niko ne podržava, što će svi mrzeti, a jedino je dobro za našu zemlju." (Nebojša Stefanović)


UBRZANJE

Naravno, jasno je ko je generator svih ovih čestitki, želja i pozdrava. Setimo se ko je 2015. "ubeđivao" svoju stranku da mu ne prave mitinge podrške, e da bi početkom 2019. sam sebi počeo da organizuje mitinge podrške u kampanji "Budućnost Srbije".

Setimo se i ko se neprestano hvali da najviše radi, najmanje spava i da ne može da jede šnicle od briga koje ga muče zbog napretka Srbije. Čak, u poslednjoj epizodi serijala "upoznajmo vođu da bismo ga više voleli", Vučić je novinarki tabloida "Alo", koja ga je pratila u helikopteru dok je išao zavičajnim stazama ka Čipuljiću, rekao sledeće: "Nikada ne pijem vodu. Volim ponekad da popijem vino i uglavnom pijem čaj." No, od 2017. i predsedničkih izbora, deluje da je izgradnja kulta ličnosti "najvećeg vizionara" i "nezamenljivog lidera" ubačena u veću brzinu. Setimo se Vulinove inicijative da se fotografije "vrhovnog komandanta", kako on naziva Vučića, postave u službene prostorije.

Tu ideju su oberučke prihvatili Ana Brnabić i Mladen Šarčević, jer "treba nastaviti jačanje kulta nacionalnih simbola države", a Vulin je, kako je "Vreme" pisalo (broj 1391), i naredio da mu se dostavi potreban broj ramova i Vučićevih fotografija, e da bi posle, kada je ta informacija izašla u javnost, vojna policija istraživala ko je Vulinovu naredbu dostavio medijima. Nikom posle nije bilo čudno kada je u decembru 2017. u zbornici srednje škole "Nikola Tesla" u Kostolcu usnimljena fotografija Aleksandra Vučića. Kako je pisao "Insajder", direktor je izjavio da je on to postavio na svoju ruku, "zbog kulta državnosti".

Ovo ubrzavanje i forsiranje "Tita u iskrivljenom ogledalu" samo je nadogradnja izjava iz 2014. i 2016. godine – kada je Vučić izjavljivao da smo imali "više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz u najboljih pet godina velike Jugoslavije", da je Srbija danas "uvažavana i poštovana više nego Titova Jugoslavija", te da je Vlada Srbije "u protekle dve do tri godine uradila onoliko koliko svojevremeno i Josip Broz Tito u bivšoj Jugoslaviji".

Poput novog "najvećeg sina naših naroda i narodnosti", deca ga dočekuju u narodnoj nošnji, nude ga hlebom i solju, prave mu se vojno-policijske parade, on ima bezbrojna "obraćanja narodu", a RTS i druge televizije u višečasovnim prenosima prate Vučićeva razna otvaranja fabrika i deonica auto-puteva. "Vrhovni komandant" razume i poštuje običnog čoveka, pa tako malo-malo ruča ili večera sa radnicima, fotografiše se za šivaćom mašinom, sportisti mu poklanjaju zlatne medalje, on dan pred utakmicu vizionarski poziva fudbalera Crvene zvezde koji će dati odlučujući gol u Ligi šampiona ("rekao sam mu, ‘sine, daj gol’"), "nenajavljeno" dolazi u kasarnu gde jede pasulj sa vojnicima i gde ga čeka ceo vojni vrh sa medijima.

Imao je ne jednu, nego dve inauguracije (na potonjoj je, u direktnom prenosu RTS-a, kao kakav afrički car dočekivao brojne goste iz zemlje i sveta), Pink snima emisije u kojima su u studiju okačeni veliki posteri Putina, Merkelove i Vučića (kao nekad ogromni plakati na Domu sindikata Marksa, Lenjina i Tita), usred epidemije gripa ulazi bez maske na dečje onkološko odeljenje, pa posle, kad javnost zgroženo reaguje, dete koje je Vučić posetio daje izjavu da je ono samo tražilo da ga poseti predsednik, "zato jer ga volim"…


VOĐA SA LJUDSKIM LIKOM

I dalje je to natčovek, koji trpi najteže pritiske, kome ipak niko ne sme da se usudi da "izdaje naloge i naređenja", i "ne postoji svetski ambasador ili zvaničnik koji može da mi lupa na vrata i da ih otvara nogom, kao što su to nekada radili". No, paralelno, postoji i težnja da se "vrhovnom komandantu" da i ljudski lik – Vučić je za ove prilike ponešto krut i ne zanimaju ga baš ovozemaljske stvari, ali je ujedno pravedan, odlučan i ispravan. U tu svrhu, intervjuišu se njegovi drugovi iz vojske, komšije i rodbina iz Čipuljića, koji svi odreda govore da je bio "nestašan", ali i nepopustljiv i uporan, gostuje u predizbornim emisijama sa sopstvenim roditeljima gde ispravlja rođenu majku u tome koliko je bio težak kada se rodio, vozi polovnu "škodu", ne zna šta je selfi, ima "prepotopski" mobilni telefon, poput Tita beži svom obezbeđenju, a i kao beba je "izbegao ustašku kamu"…

Dodatno, majka Angelina u intervjuima govori da je bio izuzetan u školi, da je prevazišao drugu decu iz razreda, da je čitao sve što nađe, da je još kao mali crtao mape, "baš kao što je pre nekoliko dana crtao puteve koji će biti izgrađeni", da je bio odličan student ("Kada je bio mlad, uči po celu noć, ujutru se istušira, malo viče ‘Ale, ale, Zvezda’ i krene na ispit"), ali i da je otac Anđelko tukao i njega i Andreja ("bio je i kaiš, ali to manje boli") nakon što bi oni učestvovali u tučama na fudbalskim utakmicama.

Mogli bi ovako još dugo da se nabrajaju doživljaji Aleksandra Vučića. Sva je prilika da će materijala biti i ubuduće, jer nema razloga za sumnju da će se ovaj trend naprasno prekinuti. Iz tog ugla možda treba očekivati i neke obrade popularnih tema, da je mali Aleksandar krišom pojeo, ako ne baš svinjsku glavu, a ono barem komad slanine sa tavana. No, sve je to manje-više stil. Vučić je kult ličnosti gradio tako što je proždrao sve institucije i sebi uzeo sva njihova ovlašćenja. Kao što smo videli, to sve ide potpuno sinhronizovano – eto, nedavno je državni sekretar u Ministarstvu pravde Radomir Ilić izjavio da Ustav treba da se menja kako bi pravosuđe dobilo "eksternu kontrolu", te da bi Vučić trebalo da postavlja i tužioce i sudije, što je Vučić, naravno, spremno odbio.

Međutim, nije u tome ključna stvar, iako je jasno da Vučiću strahovito nedostaje onaj neko ko ide iza njega i šapuće mu "seti se, ti si samo čovek". Na ključnu stvar će institucije morati da misle i po njoj da delaju, naravno, nakon oslobođenja ("zarobljena država"). Notorna je tvrdnja da se prostor za korupciju u nekoj državi širi kad god se administraciji povećavaju diskrecione odluke i omogući zaobilaženje pravila. E sad, pitanje za nadležne glasi: ako u jednoj državi postoji pojedinac koji, ako hoće, može diskreciono da odlučuje bukvalno o svemu, od toga gde će da ide kanalizacija u selu Rakovac kod Bujanovačke banje (vidi "Vreme" 1467), do poslova vrednih na stotine miliona evra (na primer, da li će Telekom biti prodat ili neće) – koliki li je onda prostor za korupciju omogućio jedan takav polubog?

Iz istog broja

Obnovljiva energija – Ko će da plati račun

Čisto, ali skupo

Bogdan Petrović

Jovanjica

Imenik jedne afere

Slobodan Georgijev

Kreativni rukopis Dragoljuba Žarkovića

A, B, C, D. Ž.

Izbor: M. M

 

Slike iz života

Sonja Ćirić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu