Intervju – Bojana Lekić

Strah se širi društvom 2

Foto: Fonet

Strah se širi društvom

"Slobodan Milošević je pao zbog toga što stvarna Srbija nije bila ona Srbija iz tadašnjeg drugog Dnevnika RTS-a, kao što ni danas to nije zemlja iz nekih medija koji smatraju da svojim programom zadovoljavaju prvog čoveka. Što se Vučić pre toga priseti, biće bolje i njemu i nama. Njegov problem nastaće onog momenta kad počne da veruje u ono što vidi u nekim vestima, u nekim tabloidima"

Uprkos činjenici da je godinama bio jedna od glavnih političkih tema i glavni džoker Haškog tribunala i Evropske unije u gotovo svim pregovorima sa Srbijom, general Ratko Mladić vrlo brzo postao je medijski nezanimljiva tema. Ili se tako bar činilo. U četvrtak, 29. januara 2014, čak milion i 900 hiljada ljudi pratilo je prvi deo serijala "Pad haških begunaca" o njegovom skrivanju i hapšenju.

"Ratko Mladić nije bio glavni junak. On je bio tema oko koje se vrti priča. Mi smo želeli da kažemo da je onima koji bi morali da kreiraju politiku budućnosti ove zemlje, lakše da to ostane po strani, nego da se bave temama stvarnog suočavanja s prošlošću kako bismo mogli da krenemo dalje. Ne zato da bismo se večno vraćali nazad. Nije to ono kad neko kaže ‘vratile su se devedesete’, a oni na to odgovaraju "Vi živite u prošlosti". Ne. Suočavanje s prošlošću je preduslov da se krene dalje, a ne zato što bi to trebalo da bude večita tema. Uspeli smo da održimo krajnje neutralni stav, ne ocenjujući", kaže u razgovoru za "Vreme" Bojana Lekić, koja je uz Jovanu S. Polić koautorka serijala. Kao glavni autor filma, iskusni i ugledni novinar Slaviša Lekić još jednom je dokazao da je od mnogo puta ispričane priče moguće napraviti nešto novo, dinamično i značajno.

Po rečima Bojane Lekić, pre rada na samom filmu, obavljeno je istraživanje koje je pokazalo da ljudi koji Radovana Karadžića i Ratka Mladića smatraju herojima, baš kao i oni koji o njima imaju drugačije mišljenje, kažu isto: da o pozadini priče o haškim beguncima zapravo ništa ne znaju. "U ovoj, ali i u svim drugim temama, pokazivalo se da se političari najviše pozivaju na javno mnenje, a u stvari zanemaruju činjenicu da je političar taj koji kreira javno mnenje i da se onda na njega izvlači. Ili, da onda nema kud, jer je ono već kreirano. Dešavalo se u ratnim područjima širom sveta, pa se dešavalo i u bivšoj Jugoslaviji, da je prvooptuženi uvek narod, a drugooptuženi uvek medij. Mislim da mediji imaju veliku odgovornost za nedelovanje ili za pristajanje na delovanje po diktatu politike, ali da mediji nisu generatori i nisu oni na koje možeš da svališ svu krivicu. S druge strane, jasno je da naročito narod nije kriv. Ne živim u zabludi da smo uspeli da donesemo čitavu istinu, ali bilo mi je bitno da građani ne gledaju ni poluistinu. Slažem se sa jednim našim sagovornikom koji kaže da svako od nas u sebi nosi deo svoje istine. Mislim da smo uspeli da donesemo makar neku informaciju više i podatke koji će ljudima pomoći ako ne sve da znaju, a ono makar da razumeju neke političke procese koji se dešavaju iza scene".

"VREME": Kako objašnjavate činjenicu da je ovaj film gledalo skoro dva miliona ljudi? Šta ih je to privuklo?

BOJANA LEKIĆ: To govori mnogo. I neće se svideti onima koji nas lažu, a mi znamo da nas lažu, pristajemo na takve laži, da su samo gola dupeta i šljokice na grudima ono što zanima narod Srbije.

Ja svoj narod volim, nekad me čak zezaju i da sam umiveni nacionalista. To što sam nacionalista, ne znači da ću reći da smo nebeski narod, ali svakako da smo narod koji je iznedrio Teslu, Milutina Milankovića, Andrića, Crnjanskog, Kiša, vrhunske reditelje i slikare. Zbog toga, nemoguće je da smo baš sad, u XXI veku, spali na Soraju.

Ne. To nije tačno. To samo znači da je ono što se tom narodu nudi kultura starleta. Tokom novinarske karijere bila sam i direktor, i glavni i odgovorni urednik, i urednik, u pet naših televizija. Bila sam i ona koja radi ispred kamera, i ona koja uređuje programe i u menadžerskom smislu vodi televizije. Morala sam, dakle, da vodim računa i o sadržaju, ali i o rejtingu, novcu i znam kako to ide. Ne kažem da naš narod treba da gleda samo ekstremno ozbiljne sadržaje, samo informativni program, samo elitističku kulturu. Svima nama je potrebno da se svakog dana malo opustimo, da malo uživamo, da nas neko nasmeje, da se zabavimo. Ali, i to zahteva neki kvalitet. Mi smo trenutno spali na najniže grane u najvećem delu programa. I to je ono što je strašno, što kreira živote ljudi i nove generacije koje treba da donose boljitak za naše društvo. Mislim da pravimo jedan kulturni genocid, i da treba da se bojimo. Kao što pitamo da li je neko, i ko, i u kojoj meri, u naše ime počinio zločine tokom rata, trebalo bi da se na identičan način pitamo i o tom kulturnom genocidu. To su povezane stvari. Jedna odnosi živote, ali i jedna i druga odnose duše.

Za vreme ratova, bilo je jasno kome je i zašto u interesu da pravi takav genocid. Kome je danas i zašto u interesu da ga sprovodi?

Kad su ljudi u neznanju, njima se mnogo lakše manipuliše u ovom ili u onom smislu. Ako nešto ne znaš, ti o tome u najmanju ruku ne možeš da imaš stav. A ako ti se servira neka istina, onda ćeš imati tuđi stav. Na delu je ono "zaseni me prostotom". Uz to su još kvazikultura i kvazisadržaji, koji ispunjavaju – nažalost i u sve većoj meri – kvaziživote.

S druge strane, ako želimo da budemo potpuno iskreni, moramo da kažemo da televizije nemaju novca da proizvode složene dokumentarističke projekte koji zahtevaju angažovanje ogromnog broja ljudi, jako dugo vreme i velike tehničke kapacitete. Ako znaš da imaš jednu jeftinu indijsku produkciju, i na njoj ostvaruješ dobar profit, onda nemaš interes, a vrlo često ni mogućnost, da ulaziš u nešto ovoliko složeno koliko je bio naš projekat. Nisu Brankica Stanković i ekipa bili lenji, pa zbog toga uspevali da izbace samo šest epizoda Insajdera u godinu dana ili u šest meseci. Kad gledamo neke dokumentarce u produkciji BBC-ja, HBO-a ili Discoveryja, mi se oduševljavamo, ali čak ni takve mašinerije to ne mogu da proizvode često. To, prosto, ne može da se uradi brže i lakše, i to ljudi ne razumeju.

To je teško shvatljivo i u drugim oblastima

Ljudi inače uvek vole da smatraju i tvrde, a da jako malo znaju. To je tako i u svakodnevnom životu. Mi jako volimo da seciramo ljude, a malo znamo šta iza svega stoji. Meni i kao čoveku iz medija, i kao građaninu ove države, smeta što se ne određujemo u odnosu na temu, već u odnosu na ličnost. Mi ne govorimo o tome da li je neko nešto dobro uradio, nego ko je taj neko. Ne pričamo da li je u vreme Borisa Tadića bilo deset dobrih stvari, nego o tome da li volimo Borisa Tadića. Otkad je Vučić igrač broj 1 u Srbiji, nije tema da li je on nešto dobro uradio, ili nije nešto dobro uradio, nego da li mi volimo ili ne volimo Vučića. Pritom, baš su političari krivci za to, jer su oni modeli ponašanja. I kada oni prestanu tako da se ponašaju, prestaćemo i mi. Oni moraju da shvate da se deca vaspitavaju tako što ukazuješ na negativno, ali tako što ističeš pozitivno. A ovako, svi tvrde da pre njih nije valjalo ništa, a samo njihovo je savršeno. Pritom, nije tačna ni jedna, ni druga teza.

Ako pričaju o reformi i potrebi da promene svest, onda pre svega od toga treba da počnemo.

Hajdemo onda tim putem. Šta je to Vučić dobro uradio do sada?

Mislim da on ima mnogo bolje namere nego što i sam pokazuje, jer ne može da pobedi sebe. Verujem da će oni koji ga ne vole meni da zamere na ovakvim rečima, što govori da nismo spremni da prihvatamo različitosti. U svom novinarskom poslu trudila sam se da prihvatam različitosti: iako sam nedvosmisleno imala svoj stav, poštovala sam pravo drugog da o tome ima sasvim drugačije mišljenje. Kad kažem da on ima bolju nameru nego dela, to i mislim. Ali, mislim i da je odgovoran za to što nema dovoljno dobra dela, kao što verujem da ima nameru.

Svima njima se posle izvesnog vremena sviđa da im ljudi oko njih govore kako su visoki, crni, sa zelenim očima. Vučić je prilično visok, ima smeđu kosu, ali nema zelene oči. I ne treba zbog toga da pati. Mislim da je dobro uradio to što je mnogo hrabrije ušao u nepopularne poteze, za razliku od prethodne vlasti od koje se to realno očekivalo i to, da budem precizna, od drugog mandata prethodne vlasti. Isto tako, činjenicu da u skupštini ima većinu koja može da izglasa da je zemlja četvrtasta, on ne koristi na pravi način. A ta većina podrazumeva enormnu odgovornost, jer imaš mogućnost da doneseš stvarne promene. Umesto toga, plašim se da će jednog dana zaista i da odluče da je zemlja četvrtasta.

Da li je Vučić opasan čovek?

Opasna je koncentracija moći u rukama jedne osobe, kako god da se ona zove. Nisam u skorije vreme imala prilike da ga vidim, ali nije mi delovao kao opasan građanin.

S druge strane, kada se u rukama jednog čoveka nađe tolika moć, a oni koji imaju obavezu da to kontrolišu, nemaju želju da svoju obavezu ispune – to je opasna stvar.

Uprkos toj količini moći, on i dalje ima potrebu da se stalno pojavljuje u medijima, da stalno nastupa

Količina pojavljivanja će mu se obiti o glavu. O tome bi trebalo da vode računa ljudi kojima je posao da određuju meru njegovog pojavljivanja u medijima. Mislim da nije dobar lider onaj koji je kao Slobodan Milošević, koga u medijima nije bilo uopšte, a vedrio je i oblačio svakim sekundom našeg života. Ali, i preterano pojavljivanje imaće kontraefekat.

Ili ja ne znam ništa o medijima, a bojim se da znam.

Čisto hipotetički, kada biste postali medijska savetnica Aleksandra Vučića, šta biste prvo promenili?

Prvo bih promenila bravu na vratima njegovog kabineta, jer verujem da bi treskao vratima ako mu se ne bi svidelo ono što bih mu ja rekla.

Ono što do sada nismo imali, makar ne u tako otvorenoj formi, jeste otvorena podrška štampanih medija Vladi i Vučiću lično. U tome prednjače tabloidi, ali ima i drugih. Mislite li da su oni potrebniji njemu, ili on njima?

Potrebniji je on njima u svakom pogledu. Samo, mislim da nije dobro kada je premijer jedne države u rangu sa starletama. To prosto nije dobro, čak i kada te hvale. Ne mogu da verujem da neko ko je inteligentan to ne shvata. Pošto nemam direktnih, kabinetskih veza, ne mogu da tvrdim iz prve ruke, ali mnoge mi stvari nisu jasne. Milošević je pao zbog toga što stvarna Srbija nije bila ona Srbija iz tadašnjeg drugog Dnevnika RTS-a, kao što ni danas to nije zemlja iz nekih medija koji smatraju da svojim programom zadovoljavaju prvog čoveka. Što se Vučić pre toga priseti, biće bolje i njemu, i nama.

Njegov problem nastaće onog momenta kad počne da veruje u ono što vidi u nekim vestima, u nekim tabloidima.

Osim njega samog, čini se da su problem i novinari. Na konferencijama za medije, čini se da se skoro niko ne usuđuje da mu postavi bilo koje pitanje, izuzev dirigovanih. To tako nije bilo u vreme kada ste vi počinjali i gradili karijeru. Šta se dogodilo, pa smo došli do toga?

Nije to samo u medijima. Količina straha koji se širi društvom je zastrašujuća. Ljudi ponovo govore ono "Ne mogu da ti pričam telefonom". Iluzorno je da tajne službe imaju tehničku i svaku drugu mogućnost da prisluškuju obične građane, ali građani to misle.

Taj sveprisutni strah nije zaobišao ni medije. To je nešto čime bi morala da se pozabavi aktuelna vlast. Između ostalog i zbog toga što sve izbore zapravo određuju strahovi. Kada je postojao strah od rata, pobeđivao je Milošević.

Da li ova vlast zaista pritiska medije kao nijedna pre nje? Ili su ti pritisci isti, samo što je promenjena forma?

Stvari koje sam čula da su se dešavale, naročito u poslednje dve godine prethodne vlasti, meni su bile gotovo neverovatne. Kažem "gotovo neverovatne", jer su na vlasti bili ljudi koje sam znala iz ranijeg perioda, kada pritisak na medije zaista nije bio njihov model ponašanja, a svakako nije bio nešto za šta bi se javno zalagali. S druge strane, oni koji su to radili u njihovo ime, radili su po službenoj dužnosti, posao im je bio kontakt s medijima. Dodatna je ironija što su se isti ti ljudi dobro snašli i u ovom vremenu.

Ali, da ima poziva, da se određene stvari skidaju s programa jer je neko nekoga zvao, to je tačno. Niko to neće da kaže zbog straha, ali to je već stvar i lične odgovornosti. Ja sam bila urednica informativnog programa u RTS-u u jako gadnom periodu, turbulentnom, periodu velikih promena, u kojem je bilo nekoliko ozbiljno incidentnih situacija – uključujući i ubistvo premijera Zorana Đinđića. Uvek su mi postavljali pitanje "Da li vas zovu?" Većina mojih kolega kojima je postavljano to pitanje odgovarali su sa: "Mene ne zovu." Ja sam govorila: "Mene zovu na dnevnoj bazi", pošto su me tako i zvali. Ali, nije pitanje da li me zovu, nego kakve posledice to ima na program. Nenormalno je da se baviš informativnim programom, a da nemaš kontakte sa politikom i sa političarima, bez obzira na to da li su oni u vlasti ili su opozicija. Tebi je to posao – dakle, dnevni kontakti s nekim od tih ljudi, u zavisnosti od teme koju obrađuješ. Bitno je da se to u programu ne oseti.

Ipak, da li je normalnošto je bio slučaj s "Utiskom nedelje" – da političar zove i da bira goste, da kaže ko treba, a ko ne treba da dođe? Ili da urla zbog nečega što je neko od gostiju izgovorio?

Ja nisam čula da je Olja to rekla. Olja je rekla punu istinu, koja na kraju nije imala svoja imena i prezimena. I prozvala je Vučića zato što ga smatra odgovornim, i to s razlogom. Sigurno nije Aleksandar Vučić zvao i rekao: "Skinite ‘Utisak nedelje’". Ali sam sigurna da neko drugi jeste, i zvao, i – da ironija bude veća – to predložio, a da on nije imao ništa protiv.

Tu ne postoji spremnost da se kaže šta je zapravo bilo. Nekom ko je u datom trenutku na vlasti to odgovara ili mu se čini da odgovara. U suštini, takva situacija ne valja ni za jedne, ni za druge.

U filmu imate scenu kada Vučić lepi plakate s natpisom Bulevar Ratka Mladića i kada za skupštinskom govornicom prikazuje transparent "Sigurna kuća za Ratka Mladića". Da li je moguće da čovek koji je tada tako mislio, danas o toj istoj stvari misli potpuno drugačije? Da li je moguće promeniti stav o Ratku Mladiću?

Nadam se da je moguće za početak promeniti stav o Zoranu Đinđiću. I drago mi je ako ga je on promenio kao što kaže da ga je promenio. Ali, to je odličan primer i za onaj strah o kojem smo govorili. Mi nismo jahali na temi nekadašnjeg političkog delovanja sadašnjeg režima. Ali, smatrali smo da nije profesionalno ne pomenuti da je to tada bilo dominantno mišljenje, odnosno mišljenje najveće partije u parlamentu koja je tada bila opozicija. Posle toga, mnogi su komentarisali kako će sada biti "ukinuta TV Prva". Naravno da neće biti ukinuta i naravno da bi bilo nemoralno da se to makar u tom segmentu nije pojavilo.

Vučić kaže da se jako promenio. Nadam se – želeći da kaže da je sazreo i da se čovek menja. To je tačno, i to treba pozdraviti. Ali, tu ima kvaka, kad Vučić kaže: "Ne mislim da sam bio uvek u pravu, i znam gde sam grešio, ali sa tim nemam problem." Tu zapravo nastaje problem. Ako si se promenio, onda imaš problem sa onim što danas vidiš kao svoju nekadašnju grešku. Jer bez toga nema dobre analize, nema razumevanja, nema poverenja i nema budućnosti.

Pad

Strah se širi društvom 3

Predstoji emitovanje još dva dela serijala. Koja je epizoda po vama najbolja?

Mislim da je treća epizoda najtelevizičnija, najbrža, najsveobuhvatnija, zato što govori o svim tim ilustrativnim primerima – pored Ratka Mladića i Radovana Karadžića, o još četvorici begunaca, a osvrće se i na dobrovoljne predaje koje su bile sve, samo ne dobrovoljne. I pošto je sve to stalo u jednu emisiju, ona je nekako i najnabijenija. S druge strane, epizoda koja se odnosi na Radovana Karadžića možda je najzanimljivija, jer je on i kao ličnost "razbarušen" – pod navodnicima, naravno. Pored toga, u njegovom slučaju, prilično je jasnu ulogu imala ne samo tadašnja srpska, već i međunarodna politika, naročito u jednoj fazi, i onda to celu priči čini pravim trilerom.

Imate zavidan spisak sagovornika. Koliko je bilo teško doći do njih?

Istraživački deo posla je bio ogroman, bez obzira na činjenicu što smo i Slaviša i ja "stare kuke", što smo izveštavali i sa ratišta, i iz čitavog regiona, i što su tu bile i mlade snage: Jovana Polić i Sanja Lončar, koja je predvodila istraživački tim, kao i naš reditelj Dragan Elčić. Drugi težak posao za nas bio je baš to – kako doći do onih koje bismo želeli da imamo kao sagovornike. Trebalo je naći Karlu del Ponte, koja sada ima zaduženja širom sveta, Serža Bramerca, Florans Artman, pa i ljude koji nisu tu – kao što je Dejan Anastasijević, koji nažalost više nije u Srbiji. Izazov je bio i naći ljude koji su nekada činili vlast i koji danas čine vlast, i kako dobiti dozvole za određena snimanja. Odazvalo se dosta ljudi koji ne dele naše poglede, kao što je recimo Miroslav Toholj, koji ima značajno mesto, naročito u drugoj epizodi. Moram da kažem da je BIA, recimo, bila maksimalno transparentna. Zvali smo i gospodina Nikolića i gospodina Vučića. Oni nisu bili akteri odlučivanja u tom periodu, ali nas je zanimalo da nam daju neki pregled svojih viđenja i stavova. Iz kabineta predsednika nismo dobili odgovor, a gospodin Vučić nije mogao da se odazove zbog brojnih obaveza. Ono što me jako razočaralo jeste to što gospodin Koštunica i ljudi iz njegovog kabineta nisu našli za shodno da uzmu učešća u serijalu. Mislim da je to bilo potrebno, pre svega njima, a ne nama.

Iz istog broja

Milenijumski ciljevi posle 2015.

Pravda za sve

Jovana Gligorijević

Intervju – Dr Jelena Begović, direktorka Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI)

Pokušaj otmice mikroorganizama

Slobodan Bubnjević

Zumiranje 5

Ko se boji Sirize

r. m

Grad u mraku

Filozofija Smederevske Palanke

Katarina Stevanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu