Opasna uopštavanja

27. 2. 2008. / 13.15

Šta vole mladi

Nekada je objašnjavano koja je razlika između prave mladosti i "šačice plaćenika" koja mesecima baza beogradskim ulicama. Danas se objašnjava da "mladost Srbije odbacuje politiku sile zapadnih zemalja", da su pravi i jedini mladi oni koji lupaju Mekdonalds i ubuduće planiraju da jedu isključivo pljeskavice u lepinji. Srećna je okolnost što (danas, baš kao ni nekada) realnost i statistike ne govore u prilog onima koji objašnjavaju šta je i kakva je mladost

Šta vole mladi 1
Uvećana

Ako je verovati najvišim državnim zvaničnicima i pojedinim analitičarima, u Srbiji se probudila mladost. To, međutim, nije mladost koja se zaljubljuje, ide na koncerte, bavi se sportom i radi sve što već priliči mladosti. U ovom slučaju, to je, kako nam se predstavlja, mladost koja pre svega misli na vekovna ognjišta, koja je spremna da učini sve što može kako bi zaštitila kolevku srpstva, koja se odriče zlikovačke Evrope, koja ne drži do zapadnjačkih vrednosti, i sve u tom smislu. Pomenuti zvaničnici i analitičari još pominju kako je ova probuđena mladost spremna da se bori za svoje ideje i kako stoga ne bi trebalo da čudi to što je odlučila da borbu započne paleći zgrade, obijajući prodavnice i rušeći sve pred sobom.

Danima posle mitinga "Kosovo je Srbija" ovakvih i sličnih teza bilo je toliko, da je neki omladinac, do sada potpuno smiren kada je u pitanju nacija i nacionalni identitet, lako mogao da pomisli kako je totalno demodiran i van glavnih tokova. S druge strane, istraživači javnog mnjenja, psiholozi i sociolozi koji se bave mladima, mogli su da steknu utisak kako su u svojim dosadašnjim analizama promašili temu: uprkos tome što su i do sada upozoravali na nacionalizam među mladima, "mladost koja odbacuje politiku sile" nije kategorija kojom su imali razloga da se detaljnije bave.

Gde je, dakle, do sada bila ta probuđena mladost? Da li je takve mladosti uopšte i bilo? Ili je reč samo o činjenici da je upotreba reči "mladost" mnogo prijemčivija i politički korektnija od nekih drugih kojima bi mogli da se opišu oni koji su tokom protekle nedelje ustali u odbranu ognjišta, kolevki, svetinja i svega ostalog?

VIZE, GLAMURAMA I PRAH: Sezonu pozivanja na mlade otvorio je Vojislav Koštunica. "Pre svega mladost Srbije je poručila da je Srbija za pravo, pravdu i slobodu i da odbacuje politiku sile zapadnih zemalja", ustvrdio je premijer, zgodno zaboravljajući na činjenicu da još nije utvrđeno ne samo koliko je mladih zapravo bilo na tom skupu, već koliko je ljudi uopšte bilo. Ipak, iz onoga što je saopštio, neko neupućen lako bi mogao da zaključi kako se na platou ispred Skupštine okupila skoro isključivo srednjoškolska omladina i studentarija. Sledeći utabanu stazu, ministar Velimir Ilić objasnio je da "nije čudo što je srpska mladost koja je izašla na ulice da ispolji protest protiv otimanja Kosova razbila nekoliko prozora". U ovom slučaju, na ulicama je bila isključivo "mladost" (nikako ne sredovečnost ili starost), pa je i razbijanje "nekoliko prozora" upravo njeno delo.

Za razliku od Koštunice i ministra Ilića, čije bi izjave mogle da budu predmet različitih tumačenja, neki politički analitičari nisu ostavili mesta dilemama. U pozamašnim analizama, oni su se bavili vrednostima koje mladi poštuju, njihovom stavu prema Evropi i zapadnom svetu uopšte, spremnosti da se angažuju i, konačno, posledicama mladalačkog "buđenja".

Osvrćući se na događaje do 17. februara, tj. pretpremijeru onoga što se dogodilo posle mitinga održanog četiri dana kasnije, Slobodan Reljić u "NIN"-u ne skriva oduševljenje onim što je na ulicama Srbije pokazala, kako je rekao, "generacija koja raste". Pre svega, Reljić je skoro egzaltiran spoznajom da ovdašnja mladost "ne pada" na ono što joj se nudi u svetu preko državne granice: "Na scenu je izašla generacija koja menja stereotip po kome u Srbiji raste generacija anacionalnih, apolitičnih devojaka i momaka koje samo zanimaju šengenske vize, avganistanski prah i hongkonški plazma ekrani." Takva mladost, po mišljenju Reljića, ne veruje u Evropu: "To je samosvest bez kompleksa koja na mufljuski krik Dmitrija Rupela odgovara SMS-kampanjom: ‘Srbi i svi ostali građani Srbije, stupite u trenutni bojkot slovenačkih i hrvatskih proizvoda… Prosledi!’ To je psihologija koje ne namerava da čeka da uđe u Evropsku uniju da bi počela da nešto radi za sebe i svoj narod. Poniženi su nula i u Uniji i pred vratima Unije. Nula ne učestvuje ni u sabiranju, ni u množenju. Samo društvenu grupu svesnu svog značaja će ceniti i druge grupe." Posle takvih ocena, Reljić se pita šta su elementi koji povezuju tu generaciju i, opet bez pozivanja na bilo kakve podatke, samouvereno zaključuje: "To je pre svega osećaj egzistencijalne ugroženosti nacije. Tu je i, sad već decenijama, nesmanjeni pritisak Zapada. I kad na to naš vojni vrh tvrdi kako slabija srpska vojska znači veću sigurnost za Srbe, onda to zdravom razumu zvuči kao oni Minimaksovi "vicevi bez veze". Ili – obećana "svetla budućnost" u Uniji za deset-petnaest godina. U Uniji koja im čini najveće poniženje!? I koja je digla ruke i od svojih, do juče, neprikosnovenih kriterijuma. Kakva mora biti psihologija bića koje razume kao normalno objašnjenje "kouča", da mora prvo da mu izvadi oko, a onda će mu tako invalidnom dati odlično mesto u timu. I to – da kad njegova "demokratska", sterilisana ruka vadi oko nije isto kao kad to rade neki neotesanci iz Azije. Iako deo generacije njihovih očeva veruje u takva čudesa, nova generacija se ne "smara" tim "zavrzlamama".

Još konkretnije tumačenje psihologije današnje "srpske mladosti" dao je izvesni Goran Đorđević čiji je komentar objavljen na sajtu Nove srpske političke misli. Đorđević u ovom slučaju nastupa kao avangarda i već 14. februara objašnjava kakva je omladina koja će se u danima koji slede naći na ulicama: "Tako kreatori srpskog javnog mnjenja, i domaća pseudoelita, predstavljaju mlade Srbe kao ateističke ljubitelje interneta, koji u magnovenju od Grand Parade, do glamurame, zamišljeni nad belom šengenskom listom i zagledani u prekogranične visoko postavljene plotove EU, ne žele da im životi i dalje budu opterećeni i obeleženi borbom za davno izgubljenu teritoriju, znanu samo kao večiti problem", tvrdi Đorđević, konstatujući još da je "površan i pogrešan utisak da su današnje generacije mladih Srba, spremne da se, ne okrećući pogled ka otadžbini, pretvore u bespogovorne patuljke, evroatlantskih integracija, koji u Evropu ulaze ‘sa turističkim rancem na leđima i potrošačkom korpom u ruci’ kako pisac reče."

Šta vole mladi 2
BEOGRAD, PRE MITINGA: "Evropa nema alternativu"

Nasuprot svemu ovome, istraživanje obavljeno u drugoj polovini 2006. govori da su mladi u Srbiji i te kako okrenuti Evropi i evropskim vrednostima. Ispitujući uzorak od 750 ispitanika uzrasta od 17 do 23 godine, istraživači organizacije Omladina preuzima akciju, uz pomoć profesora Katedre za socijalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, utvrdili su da se približno 85 odsto mladih pozitivno izjašnjava o ulasku Srbije u EU – pritom, 36,1 odsto ispitanika smatra da bi to priključenje trebalo da se dogodi bezuslovno, a 48,6 da bi EU ipak trebalo da učini neke ustupke. U kontekstu gorepomenutih analiza, možda je ipak najbitniji podatak da se u ovom istraživanju svega 8.1 odsto ispitanih decidno izjasnilo protiv priključenja EU, odnosno za ono što su analitičari odokativno ocenili kao preovlađujući stav.

Istine radi, trebalo bi istaći da su ispitani mladi ljudi istovremeno ipak iskazali vrlo konkretne rezerve prema uslovima za priključenje EU, ali ni da im tu nisu bila primarna vekovna ognjišta – najmanje mladih (8,7 odsto) pristalo bi na ukidanje srpske Nove godine, a tek zatim slede odustajanje od Republike Srpske (na šta bi pristalo 11,3 odsto ispitanih) i odustajanje od Kosova (12,8 odsto).

Naravno, prosečan građanin Srbije ima puno pravo da veruje ili ne veruje istraživanjima s jedne i analitičarima s druge strane, ali ipak ostaje pitanje na osnovu čega (i zbog čega) određena persona, ma kako se zvala i ma koju funkciju zauzimala, iznosi zaključke o idejama, željama i preovlađujućim vrednostima mladih. Čak i ukoliko uopšte ne verujemo istraživanjima, činjenica da se u jednom od njih, od 100 ispitanih svega njih osam izjašnjava protiv Evrope, i te kako ukazuje na mogućnost da u Srbiji ipak ima "apolitičnih i anacionalnih" mladića i devojaka koji bi želeli da se nađu na beloj šengenskoj listi. Ako ništa drugo, to su onih 12,8 odsto koji su jasno rekli kako bi, zarad ulaska u EU, pristali i na odustajanje od Kosova – čak i tako malobrojni, brojniji su od onih koji bi Evropi rekli istorijsko NE.

SRBOLJUB BEZ MEK(A): Osim "dubinskog" tumačenja vrednosti i stava mladih prema EU, analitičari su se bavili i njihovim aktivizmom, odnosno potencijalom njihovog nacionalnog žara. I u tom smislu, situacija je po njima jasna: poput svojih davnih prethodnika, mladi u Srbiji, u XXI veku, odlučni su da, ako ustreba, pale žito, bacaju bombe na neprijateljske bunkere i žive kao u stripu o Mirku i Slavku. "I dok je prosečan frustrirani Srbin čekao da mu parlamentarne partije u Beogradu, pred zgradom skupštine, organizuju veliki miting u četvrtak 21. februara, došlo je do generacijske pobune Srba srednjoškolaca i studenata. Desetine hiljada njih se samoorganizovalo i poslalo poruku. Čitavo društvo je osetilo olakšanje, ali su brižne televizije nastavile da prebrojavaju polomljena stakla i brinu o ‘ružnim slikama koje će videti svet’… Neskloni su i da se povinuju partijskom paternalizmu nad društvom – ideji da samo političari ‘znaju’ kako, a narod da ćuli uši i – čeka glas. U danima kad se ružna i iskežena istorija valja ulicama i TV ekranima oni ne razumeju zašto se mora danima čekati da neko odozgo organizuje ‘miting podrške’ za ugrožene sunarodnike", piše Slobodan Reljić u "NIN"-u.

Sličnu fascinaciju aktivizmom mladih pokazuje i Goran Đorđević – uz komentar da su "zagovornici predaje u vidu nezavisnosti Kosova i Metohije upravo pripadnici generacija koje nisu doživele rat i sve ono što rat sa sobom nosi", on ističe: "Bez obzira na opšte sluđivanje, koje traje već decenijama, očigledno je da mladost ništa nije izgubila od svog aktivizma, od svoje netrpeljivosti prema učmalosti, i preziru prema svakoj samodovoljštini. I takva mladost, koja je u Srbiji sazrevala na surogatima političkih i državnih ideja, na pogrešnim primerima junaka, danas nije deo stava (pretvorenog u dirigovani pokret), da su sve nacionalne i državne bitke izgubljene. Teško će se srpskoj mladosti objasniti da je pad Knina bio najbolje rešenje za Srbe u Hrvatskoj u svetlu borbe protiv Miloševića, ili da Bosnu i Hercegovinu treba više voleti od Republike Srpske, da su Kosovo izgubili neki drugi, a da nam ga sada ne daju mnogo jači, te da je vreme za zaborav svih kategorija koje su sastavni deo bića svakog slobodnog čoveka, mladog ili starog."

Korak dalje čak i od Reljića i Đorđevića otići će izvesni Vladan Milanko, opet na sajtu "Nove srpske političke misli". Iako se uopšte ne bavi vrednostima mladih, on se i te kako bavi njihovom budućnošću i otvoreno poziva na "kubanski recept", radikalniju formu protesta i dosledno poštovanje antizapadnjačke orijentacije. Po njemu, "ako ćemo danas da razbijamo Mekdonalds, a sutra da sležemo ramenima dok kupujemo čizburger u istom, onda to ne vredi, jer šta smo time uradili osim što smo napravili predstavu pred nama samima da bi sami sebi makar na nekoliko trenutaka IZGLEDALI veći, jači, muževniji, patriotskiji i šta već ne". Ili, mnogo konkretnije, "kada jednom baciš kamen na nečiju ambasadu, onda moraš da znaš ideš li do kraja, jer ako ne ideš – ne vredi!" Milanko, istina, ne pominje eksplicitno mlade, ali je ton ove "analize" i te kako mladalački, usmeren pre svega na one koji su fizički spremni da ruše i "nastave do kraja". Priseća se Milanko vremena kada je u Srbiji isproban "Zapad-bez-Zapada" i poručuje da prvo moramo da se odvojimo od "Zapada koji je u nama", da je to "pravo žrtvovanje za Srbiju, a ne ono na koje pozivaju oni koji obećavaju i jare i pare". Konačno, tu je i završni čin: "Ako razbijamo Mekdonalds, onda treba i da ga razbijemo, da ne ostane šansa da iz ostataka MekDonaldsa nikne MekSrboljub. Tek bi to bilo dovoljno radikalno. Anarhija na ulicama bi se tek tada i tako mogla opravdati, kao uvod u strogu institucionalnu kontrolu koja bi učinila život Srbije u izolaciji mogućim. Ali, da li je nekome do toga? Da li među onima koji bacaju kamenje ima onih koji će ujutru da rade dalje na onome na čemu se preko noći počelo raditi, ili će da se slegne ramenima i da se kaže: ‘hteli smo nemoguće’, ne razmislivši o tome da je i ‘nemoguće’ moguće, da je moguća Srbija bez EU, ali uz odgovarajuću cenu, uz pravu žrtvu", smatra Milanko.

Šta zapravo rade ovi analitičari? Pre svega, reklo bi se da pokušavaju da obore već uobičajenu tezu po kojoj su mladi uglavnom pristalice proevropskih i demokratskih partija – "njihovi" mladi, mladi o kojima oni govore, a koji su zahvaljujući gruboj generalizaciji nazvani "mladost", sasvim su drugačiji. Osim toga, čini se da upotrebom "mladosti" pokušavaju da opravdaju divljanje 17. i 21. februara – zasićeni zapadnjačkim otrovom, "njihovi" mladi, onako puni energije i snage, odlučili da se konačno pobune, pa se malkice zaneli. Konačno, imajući u vidu šta su neposredno pre ili neposredno posle njih izjavili najviši državni službenici, moglo bi se reći kako nastupaju potpuno saglasno (ili u prilog?) državnom vrhu – baš kao što je onomad Spomenka Jović s ekrana državne televizije objašnjavala koja je razlika između prave mladosti i "šačice plaćenika" koja mesecima baza beogradskim ulicama, tako su i sada pravi i jedini mladi oni koji lupaju Mekdonalds i ubuduće planiraju da jedu isključivo pljeskavice u lepinji.

ZAGUBLJENI U TRANZICIJI: U istraživanjima javnog mnjenja rađenim od 2000. godine primetan je nacionalistički, ili kako istraživači češće govore, etnocentristički stav dela mlađe populacije. Međutim, procenti koji se pojavljuju u tim istraživanjima nikako ne govore u prilog tezama da je mladost Srbije sada konačno nacionalno osvešćena i u tom smislu spremna na sve – nasuprot "nalazima" Koštunice, Ilića i za mlade specijalizovanih analitičara, u pitanju je nacionalizam koji se i dalje kreće u prihvatljivim granicama i koji se može objasniti pre svega lošom ekonomskom situacijom i političkom neizvesnošću. Prema istraživanju "Mladi zagubljeni u tranziciji", koje je 2004. sproveo Centar za proučavanje alternativa na uzorku od 3180 ispitanika uzrasta od 16 do 36 godina, najrašireniji su oni etnocentristički stavovi koji se tiču uopštenog odnosa vlastite nacije s drugim grupama: svaki četvrti ispitanik priznao je da bi sproveo nacionalnu diskriminaciju prilikom zapošljavanja, svaki peti istakao je da veruje u intelektualnu superiornost sopstvene nacije, dok se svaki sedmi protivi etnički mešovitim brakovima. Pritom, pokazalo se da je najveći stepen etnocentrizma pokazala grupa ispitanika rođena u periodu 1980–1983, odnosno grupa koja je u vreme istraživanja imala između 21 i 24 godine. Imajući u vidu da ti ljudi danas imaju između 25 i 28 godina i da im egzistencija i te kako zavisi od otvorenosti prema Evropi (pa i drugim nacijama), pretpostavka je da su se i njihovi stavovi u međuvremenu promenili.

Slični su i nalazi istraživanja Ministarstva prosvete obavljenog 2002. godine na uzorku od 1591 osobe uzrasta od 15 do 24 godine. Trećina ispitanika istakla je da je jako vezana za svoju naciju, religiju i mesto u kom živi, a svega 21 odsto ispitanika iskazao je povoljno mišljenje o drugim narodima – veoma negativan stav prema Albancima istaklo je čak 40 odsto ispitanika, dok je "uglavnom nepovoljno mišljenje" o Hrvatima, Bošnjacima i Amerikancima imala otprilike petina ispitanih. Istovremeno, ispitanicima je ponuđeno šest tvrdnji o kojima su se izjašnjavali i na osnovu tih rezultata dobijena je nešto drugačija slika. Primera radi, tvrdnju "Za svaku naciju je neophodno da bude otvorena prema svetu i uticaju drugih kultura" podržalo je čak 74 odsto ispitanika, dok je obrnutu tezu "Otvorenost prema svetu donosi svakoj naciji više štete nego koristi" decidno odbacilo 58 odsto ispitanika. Na osnovu uporedne analize ovih nalaza, istraživači Ministarstva prosvete zaključili su da kod "11 odsto ispitanika nalazimo etnocentričke stavove, a kod 41 odsto nailazimo na nacionalnu otvorenost, tj. odsustvo entocentrizma, dok su čak u slučaju gotovo polovine ispitanika (48 odsto) pomešani stavovi koji svedoče o nacionalnoj otvorenosti i oni koji govore o nacionalnoj zatvorenosti". Istovremeno, život svojih vršnjaka u zapadnoj Evropi velika većina ispitanika ocenila je znatno boljim od svog, dok je svega 3,2 odsto ispitanih istaklo kako zapadnoevropska omladina živi loše.

Zanimljivi su takođe i nalazi istraživanja omladinske mreže Živeti zajedno, obavljenog 2005. godine na uzorku od 468 srednjoškolaca: 54 odsto ispitanih reklo je da nema otpor prema ijekavici, konceptu etnički čiste države usprotivilo se jedva nešto više od polovine ispitanih, dok je više od trećine izjavilo da pripadnik nacionalne manjine ne bi trebalo da postane predsednik države. Dvotrećinska većina ispitanih srednjoškolaca pozitivno gleda na interesovanje za kulturu drugih naroda, ali više od trećine istovremeno izražava zabrinutost da uticaji drugih naroda "znatno ugrožavaju nacionalni identitet".

Da su se Koštunica, Ilić i svi ostali koji ovih dana tako rado pominju "mladost Srbije" bar malo potrudili i pokušali da prouče bilo koje istraživanje javnog mnjenja, lako bi došli do zaključka da čak i ona istraživanja koja najviše idu u prilog njihovim tezama ne pokazuju da je nacionalna osvešćenost nešto što karakteriše sto odsto ispitanika. Da su pročitali makar jedno istraživanje, u najboljem slučaju mogli bi da utvrde kako postoje mladi koji su spremni da se na ulici bore za Kosovo, ali da takvi nisu svi mladi u Srbiji. Da su se bar na trenutak osvrnuli oko sebe i stavili prst na čelo, shvatili bi da čak i takvi mladi, spremni da pale i gaze tuđe zarad navodne odbrane svog, nisu na to spremni isključivo zbog prevelike pameti, vizionarstva ili rodoljublja – shvatili bi i priznali da su oni takvi bar delimično zbog toga što ne znaju šta ih čeka sutra; zbog toga što se Velja Ilić brčka u svom bazenu, a oni sanjaju o novim patikama; zbog toga što žive tu gde žive i tako kako žive. Umesto svega toga, zaključeno je da je "mladost Srbije poručila", da su na ulici bile "generacije koje rastu" i koje neće da se pretvore u "bespogovorne patuljke".

Onima koji su se u danima posle proglašenja nezavisnosti Kosova siti nakrali i napalili, tako je poručeno da su oni zapravo većina, budućnost i svetla strana Srbije. S druge strane, onima koji to nisu činili, jasno je stavljeno do znanja da su se pokorili lažnim vrednostima i da bi im bolje bilo da razmišljaju o vekovnim ognjištima nego o šestomesečnim vizama.

Svi ostali, kojima su godine prošle na ulici ili su na ulicu ispraćali svoju decu, mogli su samo da se upitaju da li su spremni da se, poput "mladosti", odreknu "Zapada koji je u nama" i da potom potonu u totalno beznađe.

To je valjda bio i cilj. Političara i analitičara podjednako.

Blejanje, smaranje...

Za potrebe Ministarstva sporta i omladine i izradu Nacionalne strategije za mlade, Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu realizovao je istraživanje "Svakodnevica mladih u Srbiji: snimak budžeta vremena". Reč je o istraživanju koje se bavi izučavanjem slobodnog vremena mladih kroz prikupljanje podataka o svakodnevici naših srednjoškolaca, načinima na koji mladi provode slobodno vreme, njihovim kulturnim navikama, uzorima i ciljevima. Iz ovog opsežnog istraživanja javnosti su do sada stavljeni na uvid podaci o tome kako srednjoškolci provode slobodno vreme i koliko učestvuju u humanitranim i volonterskim akcijama. Istraživanje je urađeno na reprezentativnom uzorku od oko 5000 učenika srednjih škola u Srbiji, s obzirom na tri kriterijuma: region, veličinu mesta i tip škole koju pohađaju učenici (gimnazije i srednje stručne škole).

Gledanje televizije je omiljena zabava za čak 45,8 odsto srednjoškolaca u Srbiji. Skoro svaki slobodan trenutak uz kompjuter provodi 19,6 odsto tinejdžera, a njih 32,8 odsto ne odvaja se od mobilnog telefona. Istraživanje pokazuje da se sportom bavi svaki peti srednjoškolac. Manji broj đaka u slobodno vreme čita knjige (8,4 odsto), prati kulturna dešavanja (0,8) ili se bavi nekim vidom kreativnih aktivnosti (6,7). Situacija je slična i kada je reč o studentskoj populaciji. Najveći broj studenata provodi slobodno vreme slušajući muziku, 55 odsto akademaca odlazi u kafiće, klubove ako imaju novac. U slobodno vreme televiziju gleda čak 45 odsto studenata. Kao najznačajniju prepreku za kvalitetnije provođenje slobodnog vremena ispitanici su naveli nedostatak novca. Ovaj razlog navelo je 65 odsto studenata.

Kada je reč o učešću u humanitarnim akcijama, najveći broj srednjoškolaca učestvovao je u sakupljanju novca (45,5 odsto), odeće i obuće za ugroženu decu (42,5 odsto), u akcijama čišćenja školskog dvorišta (35,7), okoline u kojoj živi (15,9) i aktivnostima skupljanja starog papira (24,1). Nešto manji broj mladih je bio uključen u akcije koje se odnose na brigu o životinjama i aktivnosti dobrovoljnog davanja krvi. Najviše je onih koji su samo jednom uzeli učešće u ovakvom tipu aktivnosti. Oko četiri odsto ispitanika učestvovalo je deset puta u organizovanim humanitarnim akcijama. Ovde je uglavnom reč o učenicima-aktivistima, članovima humanitarnih organizacija.

Kao razloge zbog kojih se ne uključuju u humanitarne i volonterske akcije mladi najčešće navode da se one ne organizuju u njihovoj sredini, da nemaju vremena ili da nisu na vreme informisani.

J. Gligorijević



Komentari:

Ivan Vukadinović

Iz istog broja

Crna Gora

Bratski u oko

Nikola Dončić

Ruska državna televizija uvredljivo o Đinđiću

Odgovorna je »budala«

V. Didanović

Zemlja ljudi

Dva puta rođeni

Momir Turudić

Administrativna linija – Jarinje

Demonstranti i protestanti

Prvoslav Karanović

Portret savremenika – Dragan Džajić

Alfa i Delta

Slobodan Georgijev

Vreme uspeha

Biznis

Slobodan Georgijev

Intervju – Verner Kister, predsednik Upravnog odbora kompanije Sunoko

Ušećerena Evropa

Zoran Majdin

Smrt Zorana Vujovića

Ko je povukao policiju

Miloš Vasić

Problemi s priznavanjem Kosova – Makedonija

Između čekića i nakovnja

Siniša Stanković, novinar skopskog nedeljnika "Globus"

Srbija i Kosovo

Lavirinti produžene krize

Milan Milošević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu