Reagovanja - DSS

Šta je interes javnosti

"Mali od države", "Vreme" br. 651

Poštovani,

Novinar vašeg nedeljnika Miloš Vasić požalio se u prošlom broju ("Vreme" br. 651) da je Vojislav Koštunica "opet" izrazio sumnju u autentičnost stenograma telefonskih razgovora Dušana Spasojevića, koje je "Vreme" ekskluzivno objavilo posle ubistva premijera Đinđića. G. Vasić smatra da više nema mesta nikakvoj sumnji, naročito sada kada je potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović "potvrdio autentičnost" stenograma.

Dopustićete da se još jednom ne složimo sa vama. Sada izražavamo sumnju ne samo u autentičnost stenograma i ne samo u kredibilitet Vasićevog "krunskog svedoka" Čedomira Jovanovića nego i u profesionalne postulate "Vremena" koje je, kako sada, evo, saznajemo, "došlo u posed" prepisa još 13. novembra 2001. godine, iz izvora "apsolutno autoritativnog i nadležnog", ali to nije odmah objavilo, već je čekalo godinu i po dana. Imalo je, veli g. Vasić, "dogovor" sa izvorom da se dokument objavi u slučaju državnog udara ili u nekoj sličnoj situaciji. Objavilo ga je 20. marta ove godine jer je, kaže g. Vasić, "imperativ javnog interesa to zahtevao", a izvor i "Vreme" "i dalje misle isto".

Imamo razloga da sumnjamo i u motive izvora iz policije, prosto zato što, ako je policajac dobar, neće dopustiti sebi nikakvo slučajno "cuerenje", pre će to biti "serviranje" što se, po oceni g. Vasića, dogodilo "Reporteru" sa spiskom 362 navodno osumnjičena policajca. Inače smo skloni da "serviranje" tumačimo kao manipulaciju medijima.

Šta sve ovo zapravo znači? Znači da je policijski izvor smišljeno procurio u "Vreme" dokument sa uputstvom redakciji da ga objavi kada to njemu, izvoru, a ne javnosti, bude odgovaralo. Ako govorimo o interesima javnosti, zašto redakcija "Vremena" nije požurila da posle protesta "crvenih beretki" obavesti javnost da ne treba blagosiljati te momke, kako je to učinio ministar Mihajlović, da su pogrešili i Đinđić i Koštunica jer su slučaj potcenili, da je cela Vlada pogrešila. Ništa od toga. Redakcija je godinu i po dana ćutala, poštujući dogovor sa izvorom i ne hajući za javni interes, ne smatrajući da javnost ima pravo na saznanje da zemlji preti, ili joj je pretio, državni udar. I sad, u nekim stvarima, odlučuje da ćuti. Priznajemo da to ponekad deluje dirljivo, kao, recimo, u delu u kome "Vreme" kaže da neće identifikovati osobe označene kao Kole i Neša, zato što je "u kontekstu… jasno da su i taj ‘Kole’ i taj ‘Neša’ smirivali situaciju" ali je to ipak zadržavanje, odnosno prećutkivanje, informacija koje bi možda mogle da budu značajne ukoliko je stenogram autentičan.

Na pamet nam ne pada da osporavamo pravo bilo kom novinaru, pa ni g. Vasiću, da ima svoje političke afinitete i animozitete, da mu se dopadnu ili ne dopadnu nečiji postupci i izjave. To, naravno, nije sporno. Ne slažemo se, recimo, sa ocenom da su "iz DSS-a počeli da stižu panični glasovi o ‘fabrikaciji’ dokumenata i uopšte o ‘jednopartijskom’ jednoumlju" zato što znamo da kod nas nije bilo nikakve panike, već smo jednostavno predvideli šta će se dogoditi na sednici dva skupštinska odbora, ali se oko toga, razume se, ne možemo sporiti sa g. Vasićem. I kao novinar i kao građanin on ima pravo da stvari tako vidi.

Kada, međutim, g. Vasić napiše da je "autentičnost tog stenograma potvrđena… u više navrata sa više nadležnih mesta. Poslednji je to potvrdio Čeda Jovanović u ponedeljak. (…) Niko se nije javio da ospori autentičnost snimka", onda imamo ozbiljan problem. Na stranu što postoji samo jedno nadležno mesto, i na stranu to što dokazivanje bilo čega činjenicom da se "niko nije javio da ospori autentičnost snimka" deluje kao loš vic. Postavlja se nekoliko pitanja u vezi sa Čedomirom Jovanovićem. Prvo, kako on može da potvrdi autentičnost bilo kog snimka, u kom svojstvu, kada je prisluškivanje kao policijska mera zakonski dosta precizno uređeno i ograničeno? Drugo, kako može da potvrdi autentičnost ovog konkretnog snimka? Deluje neozbiljno da to učini prepoznavanjem glasa, ili načina govora. Treće, nije valjda potvrda autentičnosti to što potpredsednik Vlade Srbije kaže da je Dušan Spasojević mislio na njega kad je, kako piše u stenogramu, rekao "ovaj mali"? Četvrto, smemo li da upitamo da li je redakcija tražila na uvid audio snimak za koji g. Vasić kaže da postoji, kako bi se uverila da je prepis autentičan? Konačno, zar redakciji nije bilo sumnjivo to što u prepisu svi imaju konspirativni nadimak, a samo Vojislav Koštunica ime, odnosno prezime?

Jednostavno, problem je u ulozi koju je "Vreme" dodelilo sebi i koju dodeljuje g. Jovanoviću. Sebi je dodelilo ulogu spavača, nekoga ko sedi, ćuti i čeka da bude aktiviran. Tako će se, možda, za neko vreme steći uslovi da nam "Vreme", opet u saglasju sa izvorom, otkrije ko su "Kole" i "Neša". Što se g. Jovanovića tiče, ispada da je sve što on kaže sušta, neporeciva istina, u koju se apsolutno ne može sumnjati iako on sam jednom kaže jedno ili se saglasi sa jednom tvrdnjom, da bi drugi put rekao nešto drugo.

Rečit primer su odlasci u Šilerovu ulicu.

Doduše, g. Vasić o Jovanovićevim odlascima u Šilerovu kaže: "Pa šta? Sve i da je išao kod Duće Spasojevića i Kuma Lukovića – pa šta? Možda bi bolje bilo da je išao i kod njih: takve treba držati na vezi i u blizini, glasi staro taktičko pravilo." Opet jedno nesaglasje, ovog puta kod g. Vasića. Ako je g. Jovanović trebalo ne samo da se sreće sa Spasojevićem i Lukovićem nego i da odlazi kod njih (Ulemek, naravno, nije sporan jer je bio službenik Vlade) zašto je onda problem to što su se general Aco Tomić i Rade Bulatović videli sa Spasojevićem i Ulemekom u Upravi bezbednosti VJ?

Za nas je, zapravo, pored odnosa "Vremena" prema izvoru, indikativno i to verovanje bez ostatka g. Jovanoviću, odnosno apriorno neverovanje ostalima. Pritom se g. Jovanoviću veruje i onda kada iznosi stare tvrdnje iz "Nedeljnog telegrafa" i "Publike", svojevremeno uredno prepričavane na TV Pinku i odavno demantovane nadležnom organu, tj. policijskim istražiteljima, a zatvorskim čuvarima se ne veruje zato što je g. Jovanović rekao da je DSS do njih došao preko "lica koje prolazi kroz krivičnu evidenciju". Priču o predaji dosijea i priču o aferi Gavrilović lansirao je "Nedeljni telefraf". I u jednom i u drugom slučaju prozvani su dali izjave policiji koja je, očigledno, zaključila da nema potrebe za daljim istraživanjem. Priču o finansiranju obezbeđenja bivšeg predsednika RS i haškog optuženika Radovana Karadžića novcem dobijenim od otmica lansirala je "Publika". Sve tri priče su koliko tendenciozne toliko i nelogične.

Sve u svemu, mi, za razliku od Miloša Vasića, smatramo da posle potvrde Čedomira Jovanovića da je dokument autentičan i istovremenog citiranja senzacionalnih otkrića "Nedeljnog telegrafa" i "Publike" treba još ozbiljnije posumnjati i u autentičnost stenograma i u verodostojnost iskaza g. Jovanovića. A posle potvrde Miloša Vasića da je "Vreme" dokument dobilo još 13. novembra 2001, bojimo se da treba posumnjati, ako ne baš u profesionalizam, a ono svakako u izvore "Vremena". Možda je reč o naivnosti i prostosrdačnosti u pristupu izvorima, samo to i nije neka preporuka. A tvrdnje g. Vasića o postojanju sive zone u policiji, u kojoj se preklapaju političko, finansijsko, obaveštajno i bezbednosno, što neko treba da radi, shvatamo isključivo kao posledicu teškog decenijskog nasleđa. Tako, naravno, ne treba da bude i za to u uređenoj državi postoje institucije.

U Beogradu, 1. jula 2003.

Iz istog broja

Iz ličnog ugla - Sreten Ugričić

Razlozi za oproštaj

Sreten Ugričić, upravnik Narodne biblioteke Srbije

Visoki napon

Elektrana pred abortusom

Dragan Todorović

Junska gibanja u EPS-u

Štrajk za ono isto

Dimitrije Boarov

Ordinarna priča - oči u oči sa policijom

Prava i finoća

Zoran Majdin

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu