Velika iščekivanja

14. 1. 2004. / 16.22

Srpska vlada – uputstvo za početnike

U Srbiji su do sada tri veća talasa modernizacije uglavnom prekinuta ratovima, a četvrti, koji je u toku, zagubljen je u nove ideološke magle

Srpska vlada – uputstvo za početnike 1

Januar 2004. Sastavlja se vlada. Zrvrr! Zvoni telefon, mislim setiše me se, kad ono – urednik. Ne čeka, nego odmah pita: "Imamo li mi šta o vladi?" Kažem: "Nemamo!" "Kako nemamo! Svi imaju nešto, a mi ništa!" "Nemamo, odgovaram apsolutno flegmatično, čitaj ono šta si već objavio, rasturio si je pre nego što se sastavila, a fabrike koje ta vlada treba da podiže već si zatvorio…"

Šta ću, novine moraju izaći i kad se vlada ne sastavi, počnem da kopam po izveštajima, analizama, prognozama, partijskim biltenima, saopštenjima i pamfletima. Ništa se ne razume. Neki bauk kruži… Svi, uglavnom ljuti na one o kojima pišu, a ovi istaknutiji, posebno na one za koje pišu. Škripi pero, leti tastatura. Opisuju nešto čega nema, ne vide nešto čega ima.

Pošto se ovde lako izgubi osećaj za realnost i za elementarne činjenice, očito da je ovde ne samo svrsishodno nego i da je neophodno i neizbežno da se ponove elementarne činjenice.

PRVO, ZEMljA I ljUDI: Dakle, vlada se sastavlja u Srbiji – kad na karti Evrope nađete Dunav, to je kod one okuke kod Karpata, koja liči na konjsku glavu, zapadno i južno uz Moravu prema centru Balkana i severno u Panonskoj niziji.

Tu, u Srbiji (bez Kosova i Metohije, koji su pod protektoratom UN-a), prema rezultatima popisa ("Jugoslovenski pregled" XLVI 2002. Goran Panev, saradnik Instituta za demografska istraživanja), 31. marta 2002. godine u 24 sata živelo je 7.478.820 stanovnika, od toga u centralnoj Srbiji 5.454.333, a u Vojvodini 2.024.487.

U inostranstvu je građana iz centralne Srbije 329.000, za 102.000 više nego u prethodnom periodu, a iz Vojvodine 67.000, znači 20.000 više.

Za oko 190.000 lica ne zna se gde su – to su najverovatnije iseljenici koji su promenili državljanstvo.

U Srbiju je došlo oko 700.000 izbeglica (oko 400.000 u centralnu Srbiju i oko 300.000 u Vojvodinu), najviše iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a s Kosova i Metohije je tokom 1999. pristiglo i oko 200.000 interno raseljenih lica.

U poređenju sa stanjem u vreme prethodnog popisa (u 1991) broj stanovnika centralne Srbije smanjen je za 128.300 ili za 2,3 odsto, dok je broj stanovnika Vojvodine povećan za 58.100 ili za 3,8 odsto!

Najizrazitija depopulacija zabeležena je u opštinama: Crna Trava (-34 odsto), Beograd – Stari grad (-18,62), Babušnica (-18,61), Gadžin Han (-17,36), Medveđa (-15,59), Svrljig (-15,33), Sjenica (-15,21). Ukupan broj stanovnika smanjen je u 20 od 25 okruga. Po okruzima gledano, najveću depopulaciju beleži Zaječarski okrug (89 odsto).

DRUGO, DELATNOST: Neki političari, kao da pomažu onim gorepomenutim ideolozima, navalili da dižu iz groba srpske domaćine. Da se razumemo, pre trideset godina, još 1960, poljoprivreda je imala manji udeo u društvenom proizvodu od industrije, a 1961. godine poljoprivredno stanovništvo je palo ispod polovine ukupne populacije. Selo je od tada samo starilo i praznilo se.

Ne bi bilo loše našim ideolozima savetnicima i agitatorima predočiti da je u industriji u Srbiji zaposleno 696.540 radnika koji nije baš samo da čekaju da im nekoliko japijevaca u’vati zlatnu ribicu i da ih nekoliko baba provede kroz čistilište i ispovedaonicu – oni se bave: proizvodnjom i distribucijom električne energije, gasa i vode (19,69 odsto); vađenjem rude i kamena (5,13), a u okviru prerađivačke industrije, koja čini 75,18 odsto industrijske proizvodnje i obuhvata 23 industrijske grane – oni pokušavaju da održe proizvodnju prehrambenih proizvoda i pića (19,97); duvanskih proizvoda (1,61); tekstilnog prediva i tkanina (4,11); odevnih predmeta i krzna (3); kože i obuće (1,23); predmeta od drveta i plute (0,84); proizvodnjom celuloze i papira (2,68); izdavanjem, štampanjem i reprodukcijom zapisa (0,97); proizvodnjom koksa i derivata nafte (1,14); hemikalija i hemijskih proizvoda (9,50); gumenih i plastičnih proizvoda (3,63); artikala od nemetalnih minerala (5,49); osnovnih metala (5,74); metalnih proizvoda, (3,20); mašina i uređaja (3,11); kancelarijskih i računskih mašina (0,01); električnih mašina i aparata (2,41); radio, TV i komunikacione opreme (0,31); preciznih i optičkih instrumenata (0,22); motornih vozila i prikolica (0,10); saobraćajnih sredstava (0,76); nameštaja (0,02); i – reciklažom (0,11 odsto).

Nema mesta da se nabrajaju državni činovnici, sudije, lekari, univerzitetski profesori, istraživači, pronalazači, racionalizatori…

TREĆE, ISKUSTVO: To, u šta se naši upravljači očigledno slabo razumeju, nastajalo je dugo i mučno i uvek s pogledom na razvijeniji svet, na industriju, prosvetu i progres. Slobodan Antonić u jednom radu ("Modernizacija u Srbiji: tri nedovršena talasa", NSPM 2003) konstatuje da su u Srbiji do sada bila tri veća talasa modernizacije uglavnom prekinuta ratovima, a da je četvrti u toku, zaglibljen u nove ideološke magle.

Prvi talas modernizacije zbio se između 1880. i 1912. (najpre liberalno-kapitalistički pokušaj pomoću privlačenja stranog kapitala, povlasticama). Celokupnu industriju Srbije su 1881. godine sačinjavali: jedna vojna fabrika (to je ova koju bi fanovi Ace Vlahovića preorali), dve pivare, dve strugare, jedna barutana, jedna ciglana, jedna tvornica bombona, 14 parnih mlinova i nekoliko radionica sapuna, kože i tekstila. Železnica nije postojala. Modernizaciju je vodila upravljačka elita, pošto privredne nije bilo. Usledila je faza "parlamentarno-demokratske" liberalno-kapitalističke modernizacije 1903–1912, i tokom tog perioda je tadašnja elita iskoristila tzv. carinski rat sa Austrougarskom (1906–1911) za podsticanje rasta domaće industrije koja se u tom periodu usedmostručila. I pored gubljenja austrougarskog tržišta, znatno je povećan izvoz – 37 odsto (1906–1910), a prihodi srpskog državnog budžeta su između 1904. i 1914. udvostručeni. A onda stižu ratovi (1912–1918).

Drugi veći talas modernizacije između 1929. i 1941. čini Stojadinovićev pokušaj industrijalizacije (konsolidovanje državne blagajne, ukidanje seljačkih dugova prema državi i politika javnih radova). U to vreme otvorena je nova rafinerija bakra u Boru (tada ocenjena kao "poslednja reč moderne tehnike, jedina takva u Evropi"), kao i značajne rafinerije olova u Trepči. Počelo se i sa stvaranjem auto-industrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline "Zorka" u Šapcu… To je zaustavio rat 1941–1945.

Treći veliki talas modernizacije u Srbiji desio se između 1946. i 1979, koju su komunisti po dolasku na vlast započeli industrijalizacijom i elektrifikacijom i znatnim povećanjem ulaganja u industriju (sa pet odsto narodnog dohotka ulaganih u novu proizvodnju u Kraljevini, komunisti su ovaj procenat, u razdoblju 1947–9, podigli na 32 odsto). Tom poduhvatu doprineli su i pomoć SSSR u opremi i sirovinama, nemačke reparacije, Unrine isporuke lokomotiva i kamiona, a naročito držanje cene radne snage na minimumu, dodatno oporezivanje stanovništva (tzv. narodni zajmovi i besplatan rad stotina hiljada mladih). Od 1953. pa do 1964. godine Jugoslavija će zabeležiti "izuzetnih jedanaest godina razvoja", društveni proizvod će rasti po stopi od 8,0 odsto godišnje, industrijska proizvodnja po stopi od 12,4 odsto, a društveni proizvod zemlje će se povećati za 133 odsto. Samo između 1974. i 1977. u Jugoslaviji je zaposleno 850.000 ljudi, a u Srbiji je 1980. godine posao imalo 600.000 ljudi više nego 1974. godine.

Primenjena je filozofija da će pospešivanje potrošnje po zakonu tražnje razviti proizvodnju. Tada je stasala i većina naših liberala i od tada se beleže mnogobrojne neuspešne reforme. Bila je to, međutim, masovna potrošnja tuđeg novca. Znatna pomoć sa Zapada rastopila se u investicionoj i potrošačkoj rasipnosti 1974–1979.

A onda su, početkom osamdesetih, strane novčane slavine presahnule i Jugoslavija se suočila sa istinom. Nastupila je duboka ekonomska kriza: životni standard (1979–1984) pao je za 34 odsto (penzije čak za 40 odsto) i vratio se na nivo onoga iz sredine 60-ih, a društveni proizvod po stanovniku (1982–1987) pao je za 12 odsto. I inflacija je, sredinom 1985, dostigla stopu od 80 odsto, broj nezaposlenih je porastao na 800.000, a 1,8 miliona radnika praktično je postalo tehnološki višak…

Devedesete godine su se, što se Srbije tiče, pokazale kao još gore od osamdesetih. Raspad Jugoslavije i zajedničkog tržišta (1991–2), trgovinska izolacija Srbije od svih članica UN-a (1992–1996. i 1998–2000), vojno i materijalno potpomaganje Srba u Hrvatskoj i Bosni (1991–1995) i NATO-vsko bombardovanje Srbije (1999) sasvim su upropastili srpsku privredu i vratili je nekoliko decenija unazad. Industrijska proizvodnja pala je na trećinu, društveni proizvod se prepolovio, plate su pale na jednu osminu, a stvarna besposlica približila se stopi od 50 odsto. Inflacija je u jednom trenutku (1993) dostigla godišnju stopu od 35 hiljada milijardi odsto.

Posle oktobra 2000. proglašen je nov modernizacijski koncept uglavnom baziran na modelu MMF-a i Svetske banke. On je doveo do makroekonomske stabilnosti, ali i do velike razlike između uvoza i izvoza (devet milijardi dolara), do donatorskog sindroma. Ali, i pored novog zaduživanja i početka privatizacije, industrija nije rehabilitovana. Treba reći da dosadašnja vlada ističe (vladin sajt) da Zakon o privatizaciji, ekonomske reforme u privredi, programsko restrukturisanje velikih preduzeća, kao i započeto tržišno, proizvodno, tehnološko, organizaciono i kadrovsko restrukturisanje najveće efekte treba da daju upravo u oblasti industrije.

Istraživači (Milan Nikolić, CPA) kažu da rezultati parlamentarnih izbora govore da je poslato ozbiljno upozorenje da je Vlada Srbije zapravo vodila pogrešnu tranzicionu politiku i da nije uposlila domaće resurse i takozvani socijalni kapital.

Novi upravljači, dakle, pored toga što treba da prevaziđu jedno dugo trajuće stanje bezdržavlja (Nebojša Popov), pre svega moraju da oslobode i mobilišu industrijski i modernizacijski potencijal koji su nastajali i taložili se duže od jednog veka, a da se manje oslanjaju na sugar baby prijatelje – i na prodavce magle…

Iz istog broja

Dokumenti - Iskaz Radomira Markovića

„Stambolića treba ukloniti“

Jovan Dulović

Iskaz Ljubiše Buhe, zvanog Čume

Svedok saradnik, u nedostatku boljeg

Miloš Vasić

Nuklearni institut "Vinča"

Cepanje atomskog parka

Dejan Anastasijević

Šta čeka novu vladu

Reforme i bes

Miša Brkić

Podsećanje - radikali na vlasti

Oni se nisu promenili

Tamara Skrozza

Demokratska stranka Srbije

Oročena manjinska vlada

Vera Didanović

Lista SPS-a

A sad adio

N.LJ.S

Demokratska stranka

Izborio se

Nenad Lj. Stefanović

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu