Vojska Srbije

»Srpska pamet« i kineska tehnologija 1

STANJE U VOJSCI: Skupi projekti u magli, održavanje tehnike i naoružanja na ivici

foto: vsrbije

»Srpska pamet« i kineska tehnologija

Uvođenje "tehnoloških čuda" stavlja u fokus drugu stvar – održavanje sredstava Vojske Srbije, ovakve kakva je i u brojnom stanju kakvo je. Vojsku ne čine samo profesionalna vojna lica nego i, na primer, majstori, od puškara do onih za održavanje tenkova i kamiona

Piše: Davor Lukač

"Pegaz", "stršljen", "obad", "gavran", "vrabac", nedostaje još samo "komarac"… Sve su to imena zamišljenih i izmišljenih bespilotnih i sličnih letelica Vojske Srbije, koje postoje samo u fikciji nazovikonstruktora, plus ljudi u Ministarstvu odbrane i Jugoimportu SDPR, koje oni plasiraju u prorežimske medije, a ovi ih neumereno hvale i objašnjavaju kako će to biti "čudo neviđeno".

Sve, naravno, ostane samo na najavi, ili na polufabrikatu, ali onda se plasira sledeći projekat, isto u najavi, i niko se više ne seća prethodnog. Najbolji primer je famozna raketa "alas", koja se kao "izvozni posao veka" propagirala od dolaska

SNS-a na vlast, kada je predsednik te partije Aleksandar Vučić bio ministar odbrane. Mediji su se utrkivali u hvalospevima famoznom "alasu" – i desilo se jedno veliko ništa. Odgovornost za to, po običaju, niko nije snosio. A onda su se ređali ostali promašeni projekti, pompezno hvaljeni u pomenutim medijima i na prikazima povodom raznih vojnih praznika.


"PEGAZ" BEZ KRILA

U svemu tome državni mediji poput "Večernjih novosti", želeći rijaliti propagandu, naprave realno antipropagandu hvaleći, na primer, famozni "pegaz", naoružanu bespilotnu letelicu koja tek treba da se proizvodi, ali u kooperaciji sa Kinezima. Taj "pegaz" se godinama unazad redovno prikazuje na taktičko-tehničkom zboru povodom Dana vazduhoplovstva na aerodromu Batajnica, čak mu "prikače" i neke makete raketa. Ali, na novinarsko pitanje da li smo stvarno toliko bogata država da proizvedemo bespilotnu letelicu za samo jedno "opaljenje", jer bi je ta raketa svojim potiskom spalila, odgovor se ne dobija. Korona je pomogla vlasti, imaju opravdanje zašto više ne zovu novinare, osim podobnih.

A vest "Večernjih novosti" od prošle sedmice je glasila: "Prvi primerci domaće bespilotne letelice ‘pegaz’ biće uvedeni u naoružanje do kraja godine, tri daljinski vođena aparata, zajedno sa jednom zemaljskom stanicom." Pa se onda, pored hvalospeva "domaćoj pameti", uzgred kaže da to ne bi bilo moguće bez tehnološke pomoći Kineza – "kineska braća" su nam velikodušno ustupila svoju tehnologiju da letelicu opreme. U prevodu, svaki student Mašinskog fakulteta je kadar da konstruiše tu letelicu, u koordinaciji sa cimerom sa Elektrotehničkog, ali to je tek početak za njeno pretvaranje u borbenu letelicu – za to je potrebna tehnologija, i to napredna.

Ministarstvo odbrane Srbije i večiti vršilac dužnosti pomoćnika ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović zvani Baća godinama se hvale tom letelicom (iako su se svi na prikazima smejali, jer u vazduhu tutnji kao kada ide traktor), a onda "Večernje novosti" slučajno sve razotkriju – ona je neupotrebljiva bez Kineza i njihove tehnologije. Još se u tekstu naglasi da će vojska proizvesti 12 takvih letelica, što u prevodu znači da je višestruko jeftinije kupiti ih od Kineza, pošto o izvozu ne može biti ni reči, ni afričke zemlje to neće da kupe.


KO I ŠTA ODRŽAVA

Uvođenje tih "tehnoloških čuda", međutim, stavlja u fokus drugu stvar – održavanje sredstava Vojske Srbije, ovakve kakva je i u brojnom stanju kakvo je. Vojsku ne čine samo profesionalna vojna lica nego i, na primer, majstori, od puškara do onih za održavanje tenkova i kamiona.

"Nas su na Akademiji učili i osnovama rada i održavanja motora tenka, da znaš kako otkriti i eventualno popraviti kvar. Ovi u Zagrebu su na Tehničkoj vojnoj akademiji morali znati sve uzroke zastoja i način otklanjanja. A sad Vojna akademija školuje ‘menadžere’, dok majstori odlaze u penziju, da bi radili privatno. A odlaze i ovako – što bi mehaničari radili u vojsci za 30-40 hiljada kada, na primer, kod privatnih autobuskih prevoznika mogu dobiti duplo više?", kaže izvor "Vremena", penzionisani oficir sa dugim stažom, i radnim i ratnim. "Nekad se", dodaje on, "pokvari tenk u mirnodopskim uslovima, na vežbi. Majstor iz kasarne sedne za volan ‘vučnog voza’ (neko rusko čudo, četvrtasto, sa ‘labudicom’ pozadi – prikolica za tenk), ode, ako ne može da ga popravi na licu mesta navuče ga na tu prikolicu, odveze u radionicu i popravi."

Takvi majstori su danas raritet, naslednici im se nisu pojavili ni zapošljavali u vojsci, ali ovaj kineski "aranžman" otvara drugo pitanje – kakva su i borbena i druga sredstva u Vojsci Srbije i ko ih održava, koliko su "vlasni" za to?

Vojska je svojevremeno usvojila NATO klasifikacije, što znači da tačno zna koji je broj nekog dela u skladišnim datotekama i gde se nalazi. Nije to bilo važno samo zbog učešća u mirovnim misijama, nego i zbog same vojske. Svojevremeno je bio slučaj, koji se gura pod tepih, da tek remontovani avioni MiG-29 (ministar odbrane je bio Dragan Šutanovac) nisu mogli da lete iz banalnog razloga – nisu imali akumulatore. Šta se desilo – u to vreme, u sklopu reformi, ukinuta Vazduhoplovno-tehnička služba potpala je pod Upravu za logistiku. I šta znaju ti "zeleni" (tako ih zovu vazduhoplovci) šta je akumulator za MiG? Njima je bitno da im se slaže stanje. Akumulator za MiG-29 ili za "dajca", to im je isto. I onda pronađu akumulatore za avione u jednom skladištu kod Pančeva, zahvaljujući zastavniku pred penzijom, koji je znao gde se šta nalazilo.


DOVOLJNO ORUŽJA, NEDOVOLJNO MAJSTORA

Šta Vojska Srbije danas ima? Sredstva raznoraznog porekla nasleđena od JNA, od američkih haubica 155 milimetara do ruskih topova kalibra 130 milimetara. Plus sopstvene proizvode po licenci, što je dobra stvar, jer je bivša država školovala ljude za to.

A kada je prošao rat i došlo poratno vreme, desile su se donacije. Američka vojska pokloni više desetina "hamera", za njihovo održavanje potrebni su kvalifikovani majstori. Onda Rusi poklone svoja vozila (i za to treba ići na obuku), Norvežani cisterne za gorivo, Nemci kamione MAN, a sve to zahteva određeno znanje za održavanje. Plus ruski modernizovani tenkovi T-72, tek to je izazov za održavanje, zbog sistema za upravljanje vatrom. A onda i pešadijsko oružje, kupovano od raznih proizvođača.

"Oružja koliko hoćeš, ali nema majstora oružara. A ne može stanje oružja procenjivati oficir ili podoficir", konstatovalo je jedno "penzionisano civilno lice u službi u JNA". On dodaje: "Svaka čast za belgijske puške ‘herstal’, svaka čast za ‘hekler i koh’, treba uzimati ono što je najbolje u svojoj kategoriji, ali to treba održavati. Ne može to raditi neko zaposlen preko veze, zbog takvog bi neko mogao da strada. I pitaj ti te iz Ministarstva šta je sa onom puškom sa izmenjivim cevima, kad će taj koji je to smislio da odgovara za protraćeno vreme i novac."

Oficir saobraćajne službe u penziji navodi za "Vreme" situaciju sa vozilima: "Putnička vozila koja su kupljena, to je uradilo Ministarstvo, bez konsultacija sa nadležnom Upravom, to je zamešateljstvo koje niko ne može raščiniti. U jedinici Vojske u Vranju, na primer, ima putničko vozilo škoda koje, po ugovoru, mora ići na redovan servis u okolinu Zrenjanina. Isto tako i iz Leskovca, neko je potpisivao te ugovore i pravila. Raspitaj se malo za Beograd, kuda idu na servis, iako ih tamo ima dosta ovlašćenih."

Uglavnom, jedino što Vojska Srbije može da bez problema primi su ruska oklopna vozila BRDM-2, godinama najavljivana i hvaljena kao najbolja na svetu – starosti cirka oko 40 godina, i tenkovi T-72, stari 30 i nešto. Dok to državni mediji dižu u nebesa, minisar odbrane dr Nebojša Stefanović mobinguje zaposlene u Vojnotehničkom institutu u Žarkovu, terajući ih da vikendom, neradnim danom, dođu na posao kako bi se slikali s njim i pokazali "tehnološka dostignuća".

A od tih mladih inženjera (i inženjerki) svako od tih sredstava je poprilično starije, čak i od njihovih roditelja. Za to je dovoljna ilustracija priča o "modernizaciji ‘gvozdike’", samohodnog ruskog oruđa s kraja Drugog svetskog rata, kao o važnom projektu. Pa da je to moguće, zar bi Rusi to propustili da urade? Čekaju i oni, izgleda, "srpsku pamet".

Iz istog broja

Polaganje kamenja spoticanja u Zrenjaninu

Na pomenu samome sebi

Ivan Ivanji

Jugoslovenski prostori

Nazadovanje dugo tri decenije

Bojan Stojanović

Četvrti talas korone

Ma kakve, bre, mere

Ivana Milanović Hrašovec

Kultura sećanja

Ko manipuliše i zašto

dr Dragan Cvetković

Intervju – dr Mirjana Devedžić, šef Odseka za demografiju

Šta Srbija treba da zna o svom stanovništvu

Sonja Ćirić

Crna Gora – Borba protiv organizovanog kriminala

Šta je Belivuk radio u Danilovgradu

Voislav Bulatović

Službe bezbednosti

Policija, politika i mafija

Vukašin Obradović

Nasilje na sportskim priredbama

Pazi, Vulin snima

Slobodan Georgijev

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu