VREME 444| 10. jul 1999.

Srbija u razbijenom ogledalu: Ponavljači teško uče tokom vrelog leta 2

Srbija u razbijenom ogledalu: Ponavljači teško uče tokom vrelog leta

Jedna klasična politikološka rečenica glasi: "Mi pišemo uspešne priče o neuspešnim ljudima!" Čitavu deceniju posle pada Berlinskog zida, vaš hroničar morao je da posmatra i da preživljava sizifovsku borbu najneuspešnije opozicije u jugoistočnoj Evropi protiv najneuspešnijeg režima u jugoistočnoj Evropi, u najnesrećnijoj zemlji u jugoistočnoj Evropi, da bi se sve zagorčalo militarističkim širenjem zapadnog "moralnog imperativa" tipa "moramo nešto učiniti na tom krvavom Balkanu - deset godina 'Miloševića' izgladnjujemo, 11 nedelja bombardujemo, onda ucenjujemo..."

Za ovaj praznik – 7. jul – u Novom dvoru u Beogradu audijencija, prijem, tri predsednika, funkcioneri, generali, što haškim optužnicama, što pasoškim restrikcijama funkcionalno desetkovana vladajuća klika slavi praznik iz stare države, dok šoferi ćaskaju u Pionirskom parku koji se plavi od milicije kao u vreme Vidovdanskog sabora 1992. i kao onda, ’86, ’87, ’88, kad su Šolević i pokojni Deda Boža iz Batusa ovamo dovodili Srbe s Kosova da rasplaču Beograd.

U Leskovcu demonstracije, u Kraljevu vojnička blokada mosta na Ribnici, u Užicu miting Saveza za promene, čiji lideri, ojačani povratnikom Đinđićem, polemišu s nekim režimskim letkom oko toga ko je više razrušio zemlju "njihovi sponzori" ili "njihov Sponzor"…

Politička hronika raste: Drašković očekuje da se Đinđić izvini srpskom narodu koga je napustio u najtežem trenutku, Đinđić došao i odmah po povratku počinje da traži da se Srbija, u kojoj posle bombardovanja malo toga uopšte radi, sada blokira generalnim štrajkom kako bi režim otišao. Ratnici traže pare, dok vladajuća stranka proglašava početak obnove. Savezni premijer Bulatović počinje konsultacije o rekonstrukciji savezne vlade, Šešelj daje pozitivne signale o ulasku u saveznu vladu, a predsednik Srpskog pokreta obnove Vuk Drašković izjavljuje da "ni pod kojim uslovima" neće ući u Bulatovićevu vladu i traži formiranje prelazne vlade čiji bi premijer bio iz Đukanovićeve Demokratske partije socijalista Crne Gore, onom sa kojom SPS najavljuje pregovore…

Da li je dosad bilo "juriša na zimski dvorac"?

Bilo je, ali on nije bio prazan. Šest velikih talasa opozicionih demonstracija: najslavnije su bile 1991 (godine 1991. 9. marta i 5. oktobra doček princa Aleksandra u Beogradu); godine 1992. bio je Vidovdanski Sabor u trajanju od tri nedelje po vrućini;. odbrana Vuka i Danice Drašković, 1993, opet po vrućini; radikali su sami demonstrirali 1994. radi odbrane svog lidera, a protiv "crvene veštice", 1996/7. građanski protesti su trajali 88, a studentski preko sto dana, po zimi.

A moć birača, da li je korišćena?

Vaš hroničar pamti najmanje pet musavih noći opozicionih poraza i međusobnih optuživanja – u toj zemlji bilo je pet izbora (1990. republički i predsednički, 1992. federalni tzv. žabljački; 1992. republički i predsednički; 1996. savezni i lokalni, kažu pokradeni; 1997. republički i predsednički, opet, kažu neki, pokradeni, uz ogradu karakterističnu za jun 1999: "A da nisu pokradeni, da li bi još bilo bombardovanja?"

Opozicione snage su razjedinjene?

Bilo je sedam velikih opozicionih koalicija (udružena opozicija Srbije 1990, Depos I 1992, Depos II 1993, Zajedno 1996, Savez za promene 1999).

Ko je vladao?

Uobičajeno u svetskoj i domaćoj literaturi se kaže "Slobodan Milošević", preciznije: SPS od 1990. sam; kao manjinska vlada uz podršku radikala 1992; na saveznom nivou u Panićevoj vladi s Ćosićem kao šefom države, SPS je vladao uz pomoć demokrata, reformista i crnogorskih socijalista; koalicija SPS-JUL-ND ustanovljena je 1993; tzv. vlada narodnog jedinstva SPS-JUL-SRS 1998; SPS-SPO-SNP na saveznim nivou 1999.

Tako je potrošena gazimestanska politika iz 1989?

Na ovom tlu propala je i ta gazimestanska nacionalna i postavnojevska jugoslovenska i "istočna" i "zapadna" politika. Rusi su na apele odgovarali skoro isto onako kako je to zabeležio prota Mateja: A mi s "Turkam zdjes prijatelji!" Šešelj je tu nedavno izjavio da ga srce boli kad pomisli na Ruse. Zapadni kurs ometa bombardovanje teže nego u II svetskom ratu i činjenica je da su zapadnjaci nekritički podržavali sve srpske neprijatelje od Janše do Tačija.

Da li je bilo reformskih obećanja?

Na sve strane, najviše u ratovima – Zelenovićeve (to je jedan predsednik srpske vlade) "brze pruge Srbije" promovisane su u leto ratne 1991, Panićeve "promene" promovisane su tokom rata u Bosni 1992, Avramovićev dinar 1994, "Beopolis" je promovisan 1995, 1999, "mostovi za novi vek"…

Epilog?

Ta zemlja je za deset godina smanjena, izgladnjena i satanizovana u pet ratova (jugoslovensko-slovenački desetodnevni 1991; srpsko hrvatski 1991. Bosanski srpsko-hrvatsko-muslimanski 1992-95; kosovski srpsko-albanski 1998-99; rat NATO alijanse protiv Srbije 1999).

Pučeva nije bilo?

Ne, ali je bilo sumnjičenja da se spremaju – na primer, 12-14. aprila 1991. Vrhovna komanda je tražila ovlašćenja od rukovodstva SFRJ, ali odluka o vanrednom stanju nije doneta, a vrištali su Hrvati i Slovenci. Dobrica Ćosić se, kao predsednik republike, 27. maja 1993. sastao s Komandom VJ, što će otvoriti proces protiv njega. Neko je denuncirao da je tada jedan od generala rekao: "Dobrice šta čekaš, imaš vojsku!" Ćosić je smenjen 1. juna 1993, tajnim glasanjem, na inicijativu Srpske radikalne stranke. Crnogorci (Milovi) su tokom prošle godine stalno pritiskali alarmno zvonce da im preti puč. Nije ga bilo.

Građanske neposlušnosti?

Dva delimična bojkota izbora (u leto 1992. i u jesen 1997) najviše su pomogli usponu Vojislava Šešelja i srpskih radikala.

Da li je bilo nekih restauratorskih pokušaja?

Bila su tri neuspela monarhistička pokušaja – demokrate su 1990. nameravale da kandiduju Princa za predsednika (Tomislava Karađorđevića, posle bio blizak socijalistima i Karadžiću); SPO pokušao da dovede prestolonaslednika Aleksandra (Posle su pričali da se nećkao da preuzme rizik: "Šta ću ako im isključe struju!"); Đinđić i Đukanović kontaktirali s Aleksandrom 1999.

A Crkva?

Memorandum Svetog arhijerejskog sinoda 1992. saopštava da se "Srpska pravoslavna crkva otvoreno ograđuje i distancira od ove i ovakve vlasti…" i "ničija stolica nije važnija od sudbine i slobode celog naroda i niko nema monopol nad narodom i budućnošću naše dece". U leto 1999. posle najnovije kosovske tragedije Sveti sinod SPC-a ponovo traži da jugoslovenski predsednik podnese ostavku i da se formira vlada narodnog spasa.

Da li je probano s načertanijima?

Memoranduma, apela, promemorija, demarša, otvorenih pisama, nacionalnih programa bilo je ni broja se ne zna, ali se samo jedan, i to onaj nedovršeni, stalno pominje – Memorandum SANU.

Peticije?

U Beogradu je 17. marta 1991. godine masovno potpisivan "Apel javnosti intelektualaca Srbije" u kome se kaže: "Izabran samo pre tri meseca na položaj predsednika Republike Slobodan Milošević je poslednjih dana izgubio poverenje naroda. Protiv Miloševićeve Srbije izjasnio se čitav svet, sve jugoslovenske republike i narodi (izuzev vazalskog režima u Crnoj Gori) i, najzad, sama Srbija i njena mladost. Njegova sposobnost sticanja neprijatelja dovela je Srbiju na samu ivicu građanskog rata."

U Beogradu je 9. februara 1992. izašao Proglas Demokratske stranke javnosti Srbije u kome se kaže: "Danas je van svake sumnje da je dosadašnja srpska politika doživela potpun poraz – na nacionalnom, privrednom i socijalnom planu. Politički vrh Srbije snosi svu odgovornost što su srpski narod i građani Srbije ostali najveći gubitnici u raspadu Jugoslavije. Jedna srpska politika je propala. Niko više nema prava da se miri sa neizvesnom državnom budućnošću, bedom i beznađem, pljačkom narodne imovine, fizičkom i imovinskom ugroženošću građana, nezaposlenošću i obmanjivanjem javnosti. Došao je trenutak da vlast položi račune. Budući da onaj koji ima najveću vlast snosi najveću odgovornost, Demokratska stranka zahteva da predsednik Republike Srbije Slobodan Milošević podnese ostavku. Tvrdilo se da je oko 800.000 ljudi potpisalo tu peticiju. Tokom juna 1992. Miloševićevu ostavku i radikalnu smenu vlasti tražili su akademici, tražio je Univerzitet, tražile su demokrate, u svojoj odvojenoj platformi u Skupštini tražio je Depos.

I?

U jesen te 1992. vlast je dobila izbore. Odmah posle novog ustoličenja, 17. marta 1993, Demokratski pokret Srbije obznanio je Deklaraciju u kojoj se ponovo traži promena režima, demokratski preobražaj zemlje, okončanje rata i sazivanje Ustavotvorne skupštine…

Skupština Novog Sada u utorak 6. jula 1999. od iste ličnosti traži ostavku, a taj zahtev se ponavlja na raznim mitinzima i u tzv. referendumu manjih političkih grupa u Beogradu koje traže da se "prevrne list".

Šanse?

Nepoznate. Pitanje je da li će jedan mentalitet koji karakteriše kombinacija onog Isidorinog "svojevoljnog ispadanja u nezaklonjenost", letargičnog zabašurivanja, inadžiluka, ludističke ekstaze i iznenadnih erupcija nasilja svariti te inicijative s činjenicom da je na kraju te nesrećne decenije došao NATO, bombardovao nas sve, tvrdeći da ratuje protiv režima i faktom da pomoć za posleratnu obnovu (plaćanje ratne štete, ako više volite) Zapad uslovljava time – da igramo reprize.

Ako čitalac, umoran od tužne istorije, bude sad pitao "šta da se radi?", ovaj hroničar će mu drsko odgovoriti: "Radite šta znate, moj zanat je da pišem uspešne priče o neuspešnim ljudima."

IZ ARHIVE VREMENA

( Link ka originalnom tekstu objavljenom 10. jula 1999.

)

Iz istog broja

VREME 308 . 14. septembar 1996.

Dragiša Pavlović (1943-1996)

Milan Milošević

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Izjava mog ministra

Jug Grizelj

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Srbija u poslednjoj jednopartijskoj nedelji

MILAN MILOŠEVIĆ, ROKSANDA NINČIĆ, FLIP MLADENOVIĆ i STOJAN CEROVlĆ

VREME | BR. 407 | 8. AVGUST 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Oficirke

Dr Mile Bjelajac Izbor: Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu