Intervju – Tihomir Rajlić, generalni direktor kompanije Siemens d.o.o. Beograd

Srbija nije ostrvo 1

foto: milovan milenković

Srbija nije ostrvo

Dok se prošle nedelje nad Evropom zatvarao vazdušni prostor zbog oblaka vulkanskog pepela sa Islanda, Beograd je utonuo u izmaglicu smoga i svakojakih otrova iz desetina hiljada vozila usporenih i zaustavljenih na više kritičnih saobraćajnih tačaka. U međuvremenu, u sedištu srpskog preduzeća Siemens d.o.o. Beograd, lokalnog ogranka svetske kompanije koja se u svojoj ponudi okrenula "zelenim" tehnologijama, razgovaramo sa generalnim direktorom Tihomirem Rajlićem. U svetloj, ekološki prihvatljivo projektovanoj zgradi sedimo u isuviše jednostavnoj kancelariji za direktora preduzeća sa 830 zaposlenih, gde su ekskluzivne samo dve uramljene menice Kraljevine Srbije (na kojima dinar ima istu vrednost kao franak), za koje Rajlić kaže da ih je kupio u jednoj antikvarnici u Beču. I one pokušavaju da pošalju poruku koju direktor neprekidno ponavlja – kako je Siemens, kao firma prisutna na našem tržištu 120 godina, domaće preduzeće, koje razmišlja kako da reši lokalne probleme. Jedan od njih je i saobraćaj. "Nisam siguran da li je iko ikada izračunao koliko novca gubimo svaki dan jer stojimo jedan sat na Gazeli", kaže Rajlić, objašnjavajući da svaki građanin u takvom zastoju potroši X evra, X količine benzina, ispusti X grama CO2 i da je sve to nepotrebno. "Da li je Srbija dovoljno bogata da svaki dan baca milione evra?", pita se Rajlić.

"VREME": Kako se Siemens uopšte opredelio za toliko istraživanje, razvoj i ulaganje u zelene tehnologije?

TIHOMIR RAJLIĆ: Zeleni portfolio naše kompanije se nije rodio na osnovu neke regulative ili zakonodavstva, već na osnovu studije koju smo sami napravili pre pet godina. Tu studiju, "Mega cities, mega trends" – "Veliki gradovi i trendovi u velikim gradovima", sasvim slučajno je pokrenuo jedan naš kolega, shvativši u čemu je problem i u želji da to prikaže onako kako je primereno jednoj inženjerskoj firmi – u brojkama. On je zaključio da je 1952. godine na svetu bilo tri grada sa više od pet miliona stanovnika (megasitija), da ih je 1962. bilo 27, a u ovom trenutku ih ima 56. S druge strane, 2008. godine prvi put u istoriji čovečanstva više ljudi je živelo u gradovima nego u ruralnom području. Ako su te činjenice tačne, a jesu, postavlja se pitanje: Koji megasiti je bio planiran i projektovan za toliku količinu ljudi? Nijedan. Ti gradovi su spontano rasli, baš kao i Beograd, a niko nije planirao toliki rast gradova. U tom spontanom rastu pojavili su se problemi u infrastrukturi, problemi sa snabdevanjem vodom, sa kanalizacijom, odvozom komunalnih otpadaka, problem snabdevanja gasom… Siemens je kao elektrofirma shvatio da može rešiti neki od tih problema, ako se postavi u ulogu nekoga ko želi da partnerski sa gradom rešava njegove probleme. To nije samarićanski posao, mi ne radimo ništa "gratis", ali je shvatanje problematike grada ekvivalentno nekim našim proizvodima i jednako je očuvanju životne okoline. Mi smatramo da mešavina čistih i prljavih energija, odnosno miks zdrave i obnovljive, i nezdrave i neobnovljive energije može spasiti društvo.

Zašto bismo u Srbiji uopšte osvajali skuplje obnovljive izvore energije, kada nam mogu pokriti samo oko deset odsto potreba, a imamo dovoljno uglja?

Dva su moguća odgovora na to pitanje. Jedan je da Srbija nije ostrvo u Tihom okeanu pa da može da bude nezavisna u globalnoj politici zagađivanja životne sredine. I Srbija je sporazumom iz Kjota dobila kvote koliko u narednom periodu može da zagađuje globalni Zemljin omotač. Ako prekoračimo propisano dozvoljeno zagađenje, moramo plaćati penale.

Drugi odgovor treba tražiti u sledećoj činjenici: kao što ne možemo konzervirati energiju vode, tako ne možemo konzervirati ni energiju vetra. Trošimo je onda kada je ima. Kod vode možemo malo regulisati potrošnju, ali vetar ne možemo kontrolisati. Vetar proizvodi energiju kada duva. Kada ne duva, nema ni energije. Rešenje je napraviti inteligentnu mešavinu. Industrija mora permanentno da se napaja električnom energijom, jer od nje svi živimo, ali drugi proizvođači mogu da se snabdevaju i malo skupljom strujom pod uslovom da država ne vodi socijalnu politiku sa cenama električne energije, kao što se to u Srbiji radilo duži niz godina, doduše iz razumljivih razloga, ali se i dalje radi.

Šta ako je jeftina električna energija dugoročno političko opredeljenje?

To nije nemoguće, ali nažalost u realnosti nije održivo.

Šta ako je to glavna karta na koju država igra?

Sasvim je svejedno, jer to je neodrživo: makaze proizvodnje i potrošnje se stalno otvaraju. Najbanalniji primer je klima-uređaj koji je pre petnaest godina bio luksuz. Danas ga ima svako. Klima-uređaj ne radi na vazduh. Radi na struju. Pre nekoliko godina porast potrošnje električne energije beležen je zimi, a pad leti. Danas više nije tako. Danas je skoro ista potrošnja i leti i zimi, osim u slučajevima kada leti nemamo visoke temperature. Te makaze se stalno otvaraju. S druge strane, u Srbiji se stalno proizvodi ista količina energije, sa malim variranjem, a potrošnja nemilosrdno raste jer je struja jeftina. Postavlja se pitanje čime će se napajati elektroenergetski sistem? Ko pokriva taj deficit, osim iz poreza i samodoprinosa zaposlenih? U ovom trenutku to je 1.700.000 ljudi u Srbiji. A šta je sa odlukom da se privreda subvencioniše kroz nisku cenu struje?

To je intervencija svake ekonomije. Svaka ekonomija u tranziciji mora svoje ključne privredne subjekte da subvencionira na neki način. U Sloveniji su to radili sa čeličanama, ovde to rade sa nekim drugim preduzećima.

Kako ubediti javni sektor da je ulaganje u zelenu tehnologiju dugoročno isplativije?

Ko kaže da je za jedan projekat energetske efikasnosti potreban novac? Tvrdim da nije. Tvrdim da postoji mnogo projekata koji nose sami sebe – javna rasveta, na primer. Javna rasveta može biti energetski efikasna, a da vam nije potreban nikakav kredit, već dobra volja da se posvetimo tom problemu i potražimo najbolji način kako da ga rešimo. Verujem da u svakom gradu u Srbiji postoji neko ko prima platu za to i ko bi u svojih osam sati radnog vremena mogao posvetiti pažnju i pitanju kako da uštedi 30 odsto troškova. Prezentacije o energetskoj efikasnosti koje drži Siemens traju 45 minuta, a mi čak prezentiramo i rešenja koje ne radimo mi, već i druge firme. Znači, probamo da se marketinški usmerimo na naše proizvode, ali se trudimo i da prikažemo širu sliku. Ako treba zameniti elektromotor koji košta 10.000 evra, onda matematičkim proračunom precizno pokazujemo kada će taj motor uštedeti 10.000 evra električne energije i sam sebe otplatiti. Neki se otplate za šest, neki za 24 meseca, ali se na kraju otplate sami.

S druge strane, Srbija troši 2,7 puta više energije na jedincu proizvoda, nego ostatak Evrope. Logičan zaključak bi bio da je Srbija bogata zemlja, a mi znamo da nije.

Kako se Siemens upustio u avanturu sa fabrikom vetrogenetora u Subotici?

Veoma je interesantna istorija fabrike u Subotici. U Nemačkoj je radio jedan nemački državljanin poreklom iz tog dela Srbije, odakle je proteran 1945. kada mu je bilo svega osam godina. Govori rumunski, nemački i srpski jezik i uvek je imao želju da se vrati tamo gde je rođen, sa dobrim namerama. Kad je jednom prilikom u Minhenu ispričao svoju ideju o toj fabrici, svi su mu se smejali, ali on je bio dovoljno uporan da to napravi. Kad su došle demokratske promene u Srbiji, Siemens je bezuspešno pokušavao da privatizuje Sever iz Subotice da bi realizovao njegovu ideju. Pošto nismo privatizovali Sever, odlučili smo da pored Subotice, na zelenoj livadi, napravimo to što smo napravili. Fabrika je počela da radi sa 12 zaposlenih, na 100 kvadratnih metara, a danas ima 24.000 kvadrata i 500 zaposlenih. Fabrika proizvodi generatore za vetrenjače koji se koriste za proizvodnju električne energije. Kao posmatrač, mogao bih da zaključim da je ta fabrika u Subotici danas jedna od najbolje organizovanih fabrika u Srbiji – sasvim sigurno najčistija. Ona ima četiri sistema korišćenja energije, potpuno je energetski efikasna i može preći sa sistema na sistem u zavisnosti od potreba, pa čak i od dnevne cene nekog energenta – drugim rečima, danas u toj fabrici možemo da koristimo plin, sutra naftu, preksutra struju.

Koji je grad u Srbiji najviše "Siemensov grad"?

Sa Siemensovim karavanom koji prolazi kroz neke srpske gradove, održavajući prezentacije energetske efikasnosti, čini mi se da smo najviše interesovanja uspeli da probudimo u Inđiji, Novom Sadu i u Valjevu. Mislim da su ova tri grada najsenzibilnije reagovali na tu temu, pogotovo zato što su shvatili da se veliki broj projekata može uraditi od ušteda, koje se ostvaruju primenom inteligentnih rešenja. Pretpostavljam da ćemo tamo imati uspeha. Bilo je gradova u kojima su nas pomalo skeptično slušali, ali to je naša investicija u budućnost – naš zadatak je da ljude globalno učimo šta je energetska efikasnost. Da li oni nešto kupuju u ovom trenutku od nas, nije od presudne važnosti – smatramo da će od 2000 ljudi koji čuju našu priču, bar 500 sigurno zapamtiti nešto. I verujemo i da će se i onih 1500 koji možda nisu odmah zapamtili, u nekoj situaciji setiti da su negde, od nekoga i nešto čuli o tome…

Green City, broj 1, april 2010.

"Green City" je dvomesečni ekološki dodatak nedeljnika "Vreme", koji se realizuje uz saradnju i finansijsku podršku kompanije Siemens d.o.o.

Ceo dodatak u PDF-u

Iz istog broja

Obezbeđenje političara i drugih

Ozbiljno shvaćene pretnje

Miloš Vasić

Iz ličnog ugla – Mediji u 2009. godini

Sedi, jedva dvojka

Goran Cetinić

Privatizacije

To je nama naša borba dala

Jovana Gligorijević

Stranački život

Sezona prebega

Vera Didanović

Ustavni sud Srbije

Borba između prava i politike

Tatjana Tagirov

Prevremeni lokalni izbori u Aranđelovcu

Raja i beogradski centralizam

Dragan Todorović

Intervju – Slobodan Petrović, generalni direktor Imleka

Potreban državni tim za javne nabavke

Ana Radić

Srpsko-hrvatski susreti na vrhu

Matica i virovi

Milan Milošević

Nasilje u Srbiji

Zahuktala mašina mržnje

Slobodan Georgijev

Lik i delo

Danica Dana Krljar

Jovana Gligorijević

Rane keruše Mile

Pas koji je voleo ljude

Ivana Milanović Hrašovec

Hiporehabilitacija

Manjež za terapijsko jahanje

dodatak priredila biljana vasić

Turizam – Jatom do slovenačke Istre

Najbliže evropsko more

Z. Jovanov

Vlada protiv Ive Josipovića

Odbrana bespuća hrvatske prošlosti

Tatjana Tagirov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu