Beograd–Brisel–Njujork

Srbija na dokovima Njujorka 2

foto: tanjug / eu photo

Srbija na dokovima Njujorka

Predsednik Srbije Boris Tadić i visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Ketrin Ešton dogovorili su se u utorak uveče da Beograd i Brisel nastave dijalog o usaglašavanju stavova o Rezoluciji o Kosovu, saopšteno je Tanjugu iz Kabineta predsednika Srbije. Detalji razgovora koji je trajao dva sata iza zatvorenih vrata nisu saopšteni javnosti do zaključenja ovog broja "Vremena". To možda znači da će usaglašavanje biti nastavljeno i u toku rasprave u Generalnoj skupštini u Njujorku

U utorak 7. septembra po podne, kad nastaje ovaj tekst, visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost baronesa Ketrin Ešton i predsednik Srbije Boris Tadić u Briselu razgovaraju o Nacrtu srpske rezolucije u Generalnoj skupštini. Mada se javlja da je kompromis na vidiku, to opet liči na neku kneževu večeru pred novu kosovsku bitku na Ist riveru, zakazanu za 9. septembar, kada na dnevni red Generalne skupštine UN-a treba da dođe srpski predlog rezolucije o političkom tumačenju mišljenja Međunarodnog suda pravde o zakonitosti jednostrane deklaracije o kosovskoj nezavisnosti.

Članice Evropske unije su, sudeći po agencijskim vestima, 6. septembra usvojile načelno uputstva za usaglašavanje stavova sa Srbijom za raspravu o Kosovu, pošto su usklađena stanovišta između zemalja Unije koje su priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova i onih koje nisu. U usaglašenom evropskom uputstvu u vezi sa tom srpskom rezolucijom izbegava se pominjanje neprihvatljivosti jednostranih akata, kao i pregovori o svim otvorenim pitanjima, što je dosad tražila Srbija. Nude se usluge EU za neodređeno definisane pregovore Beograda i Prištine u cilju okretanja budućnosti i jačanja evropske perspektive i Srbije i Kosova. Za Srbiju je rizik da se tema izvuče iz okvira Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti, gde ima podršku Rusije.

Najteže je, navodno, na kompromisnu formulu pristao Kipar, čiji je predsednik Demetris Kristofijas s liderom Turaka Dervisom Erogluom ovih dana definisao početne pozicije svake od strana o imovinskim pitanjima, pred otvaranje treće godine pregovora o ujedinjenju podeljenog Kipra, koji je, uprkos podeljenosti, primljen u EU.

Srbija na dokovima Njujorka 3

Širili su se glasovi da Španija priprema rezoluciju kojom bi se modifikovao srpski predlog, što je ambasador u Beogradu Plasido Espanja demantovao. Španija ima svoje slične brige. Baskijska ETA je ovih dana objavila da prekida s nasilnim aktima i da će borbu za samostalnost nastaviti mirnim sredstvima, ali španska vlada je odgovorila da to nije dovoljno. Španija je, inače, prva država EU koja je, zajedno s Belgijom i Mađarskom, od 1. januara. 2010. godine preuzela predsedavanje po novim pravilima u skladu sa Lisabonskim ugovorom. Španija smatra da se politika proširenja pokazala uspešnom i da je put evropskih integracija bez sumnje jedina budućnost i cilj zemalja zapadnog Balkana. Španija smatra da proširenje treba da bude prioritet svakog predsedavanja EU i promoviše politički stav da perspektiva evropskog članstva predstavlja značajan instrument za sve države koje teže evropskoj integraciji. Ova zemlja je započela predsedavanje EU održavanjem redovnog političkog dijaloga EU i Srbije (u Briselu 26. januara 2010), na kome su razmatrana aktuelna pitanja u odnosima EUbija, kao i politički odnosi na zapadnom Balkanu u okviru politike proširenja EU i pitanje Kosova i Metohije.

Sama Španija je suočena s ekonomskom krizom, a ta tema u EU sada ima prioritet.

Predsedavanje je od Španije preuzela Belgija u kojoj je produbljena politička kriza, pošto pregovori o formiranju vlade tri meseca nisu dali rezultat. Kriza se lomi oko toga koliko ovlašćenja treba da dobiju Valonci i Flamanci, a nisu retki oni koji govore i o raspadu Belgije. Nisu retka ni pitanja da li Belgija odražava stanje u EU.

AGENDA: Moćni zapadni akteri su srpsku evropsku agendu prilično brzo i bez mnogo takta povezali s kosovskim pitanjem, mada su ta dva pitanja bar pet godina tretirana kao odvojena.

Usvajanjem Nacionalne strategije za pristupanje Srbije Evropskoj uniji iz 2005, za Beograd je priključenje EU prioritetan i dugoročan strateški cilj. Osnov za ulazak u novu fazu odnosa Srbije sa EU predstavljala je "Solunska agenda za zapadni Balkan", kojim je potvrđena evropska perspektiva zemalja zapadnog Balkana, kao i drugi dokumenti usvojeni na solunskom Samitu EU i Samitu EUpadni Balkan (20-21. juna 2003).

Na sajtu EU se sada ovako kaže: "EU smatra da pet balkanskih zemalja predstavljaju potencijalne kandidate: Albanija, Bosna i Hercegovina, Kosovo, Crna Gora i Srbija. Kosovo je proglasilo nezavisnost od Srbije 2008, ali još nema međunarodne saglasnosti o njegovom statusu. EU aktivno traži diplomatsko rešenje, dok obezbeđuje praktičnu pomoć. Oko 1900 pravnih stručnjaka i policajaca je poslato od strane EU da pomogne jačanje vladavine zakona…"

Osnov saradnje Srbije sa EU definisan je "Evropskim partnerstvom za Republiku Srbiju" kao instrumentom kojim Komisija EU definiše ključne prioritete, političke i ekonomske kriterijume i osnove saradnje u oblasti sektorskih politika Unije i prati i ocenjuje napredak Srbije u procesu evrointegracije. Pregovori su bili ekspertski i uglavnom vezani za procenu ispunjavanja normi i standarda i ličili su na neke teške đačke ispite. Nekoliko puta su hvalili naše đake, ali su odlagali diplomski.

Pregovori između Evropske unije i Srbije i Crne Gore o zaključivanju Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) počeli su 10. oktobra 2005, a zaključeni 10. septembra 2007. godine, završetkom pete tehničke runde pregovora između Republike Srbije i EU. Sporazum je parafiran 7. novembra 2007. a potpisan 29. aprila 2008. u Luksemburgu. Narodna Skupština Republike Srbije ratifikovala je SSP, kao i Prelazni trgovinski sporazum, 9. septembra 2008. godine. Tada se zbog formulacije oko veze tog pitanja s Kosovom raspala Srpska radikalna stranka, a formirana je Srpska napredna stranka. Tomislav Nikolić je posle putovao u Brisel i ponašao se kao da je tamo dobio neki sertifikat.

Prelazni trgovinski sporazum je, nakon razmene nota dveju strana, formalno stupio na snagu 1. februara 2010, ali sam. Sporazum, koji se ovde skraćeno naziva SSP, nije formalno stupio na snagu zbog odluke EU da ga zamrzne odmah nakon potpisivanja, sve dok Srbija ne ostvari punu saradnju sa Haškim tribunalom (MKTJ). Nakon što je na sednici Saveta bezbednosti UN-a Serž Bramerc, glavni tužilac MKTJ-a, dao pozitivnu ocenu o saradnji Srbije, na sastanku Saveta ministara spoljnih poslova EU, održanom 7. decembra 2009. godine, doneta je odluka da se započne sa primenom Prelaznog sporazuma o trgovini i trgovinskim pitanjima.

Svaka od rundi tih pregovora je Kosovo tretirala kao teritoriju pod kontrolom UNMIK-a. Pod tom firmom Srbija je tolerisala i učešće Kosova u regionalnim organizacijama, kao što je naprimer CEFTA.

Sada, kad je napokon među članicama EU počelo ratifikovanje SSP-a, pojavili su se signali o novim uslovljavanjima. Italija, zemlja Kvinte, 4. avgusta je ratifikovala SSP sa Srbijom, kažu, odbacujući sugestije da sada opet treba zastati s ratifikacijama radi povezivanja pitanja Kosova i evropskih integracija.

Kako bi pokazala punu spremnost da stekne status kandidata, Srbija je od 1. januara 2009. počela da primenjuje trgovinski deo Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (tzv. Prelazni sporazum o trgovini i pitanjima vezanim za trgovinu), što je koštalo 78,6 miliona evra za jednu godinu, koliko iznosi razlika između naplaćene carine i prethodnog tarifnog sistema po klauzuli "najpovlašćenije nacije". Svi rokovi u liberalizaciji trgovine sa EU počinju da teku od 1. januara 2009.

Evropsko tržište je u potpunosti liberalizovano za srpske proizvode još u novembru 2000, što je produženo 2005. sa rokom važenja do 31. decembra 2010. godine, tako da odlaganje primene Prelaznog sporazuma od strane Evropske unije nije imalo faktičkog uticaja na izvoz iz Srbije u EU. Srbija se obavezala da će postepeno, u roku od šest godina snižavati carine za proizvode koji se iz EU uvoze u Srbiju i da će do 2014. tržište Srbije biti u potpunosti liberalizovano za uvoz iz EU, sa izuzetkom pojedinih poljoprivrednih proizvoda, koji će zadržati određeni nivo carinske zaštite i posle isteka roka od šest godina.

Komisija EU je 22. februara 2010. usvojila predlog da se produže autonomne trgovinske mere zemljama zapadnog Balkana do 2015. godine.

Evropska unija pruža finansijsku podršku državama zapadnog Balkana kroz Instrument za pretpristupnu pomoć od 2007. Novi jedinstveni instrument za pretpristupnu pomoć za period od 2007. do 2013. godine objedinio je dotadašnje pretpristupne instrumente: PHARE, SAPARD, ISPA i CARDS. Ukupan budžet IPA za period 2007-2013. iznosi 11,468 milijardi evra, od toga je Srbiji namenjeno 1,183 milijarde evra.

Vlada Republike Srbije je 19. decembra 2009. donela odluku da Savetu EU podnese zahtev za dobijanje statusa kandidata za članstvo, a predsednik Srbije Boris Tadić predao je predsedniku vlade Švedske Frederiku Rajfeldu 22. decembra 2009. godine u Stokholmu zahtev za prijem u punopravno članstvo u EU, tj. kandidaturu Srbije za članstvo. Posle stavljanja Srbije na belu šengensku listu u Beogradu je tada optimistički izjavljivano kako će Srbija do kraja 2010. postati kandidat, sada se taj datum pomera na kraj 2011, a u toku natezanja oko srpske rezolucije u UN-u britanski ambasador izjavljuje i da bi taj proces mogao da se okonča do kraja ove godine, ako se uskoro postigne napredak u pogledu Kosova.

Ranije pretpostavke da se uslovljavanje oko Kosova neće pojaviti na stolu u toj fazi pridruživanja nisu se obistinile. Iluziju su razbili Nemci i Britanci…

U srpskom predlogu rezolucije, inače, nije izričito pominjan suverenitet Srbije nad Kosovom i Metohijom. U preambuli se samo konstatuje da je jednostrana secesija nedozvoljena. Zašto je to izazvalo uzbunu?

OBRTI I UZBUNE: Povodom savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde nastala je atmosfera u kojoj je preovlađivalo mišljenje da je Srbija doživela poraz, ili bar nezgodan udarac i da joj je prostor za manevar sužen. Bilo je rasprava o tome da li su srpski političari u poziciji De Gola koji se odrekao kolonijalne vlasti u Alžiru, ili je to za njih ipak Rur i Sar ili Sudetska oblast.

U zapadnim prestonicama posle tog mišljenja MSP-a zavladao je trijumfalistički ton kojom je pozdravljana odluka Međunarodnog suda pravde da se izjasni o formalnoj saglasnosti kosovske deklaracije s međunarodnim pravom. Najavljivano je da će uslediti serija od bar tridesetak novih priznanja Kosova. Srbija je izgledala saterana u ćošak i zapadne diplomate su računale da će je naterati da de fakto, ako ne i de jure, sada prizna nezavisnost Kosova, zarad evropske perspektive – koja će se ukazati kad dođe vreme. Kad je Austrija anektirala Bosnu i kad su Srbiju naterali da to prizna, ruski ambasador je, kažu hronike, ubeđivao političare u Beogradu: "Pred vama je budućnost." Od Srbije se sada traži i više od uzdržanosti – traži se da pomogne kosovsku državnu konsolidaciju pokoravanjem Srba sa severne obale Ibra.

U Narodnoj skupštini Srbije 26. jula je usvojena "Odluka o nastavku aktivnosti Republike Srbije u odbrani suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike" kojim se u mišljenju Međunarodnog suda pravde traži povod za pokretanje rasprave u UN-u o političkoj interpretaciji te odluke.

Predstavnici srpske misije u UN-u su dva dana posle skupštinske rezolucije, 28. jula podneli Predlog rezolucije Generalnoj skupštini kako bi ona bila prva na dnevnom redu – pošto su saznali da se sprema albanska deklaracija koja bi kao prva bila uvrštena u dnevni red Generalne skupštine UN-a. Srbija se oslonila na volju libijskog predsedavajućeg Generalnoj skupštini da pitanje Kosova i Nagorno Karabaha stavi na dnevni red. Predsednik Tadić je u avgustu posetio Libiju, povodom proslave nacionalnog praznika.

Kad je usvajana skupštinska rezolucija, predsednik Tadić je najavio da će se Beograd konsultovati sa Amerikom i Evropom, uz procenu da pitanje Kosova ne može da se reši samo sa Kinom, Rusijom, Brazilom i Indijom. Međutim, kad su počele konsultacije, Beograd je došao do informacije da je Velika Britanija već napisala tekst rezolucije koji bi, navodno, Albanija predala u UN-u pre nego što to učini Srbija.

Sudeći po uzrujanosti koja je nastala, ispalo je da to mišljenje MSP-a možda ima i neko duplo dno. Sednica Saveta bezbednosti UN-a o Kosovu 3. avgusta kojom predsedava Rusija pokazuje da su pozicije, u odnosu na stanje pre odluke MSP-a – nepromenjene. Ne prihvata se zahtev Prištine za ukidanje Rezolucije 1244, što kao jedan od ciljeva eventualnih pregovora Beograda i Prištine zacrtava i Krizna grupa. Za nešto više od mesec dana Kosovo je priznao još samo Honduras, koji je 2009. prolazio kroz konstitucionalnu krizu u kojoj su arbitrirali Amerikanci.

U nastaloj situaciji, kao u onoj poslovici "Prazne puške se plaše dvojica" vidljiva je nervoza u Vašingtonu, Londonu i Berlinu, Beogradu, pa pljušte izjave da bi eventualna pobeda u UN-u blokirala Srbiju na putu ka članstvu u EU. Ministar Jeremić 9. avgusta iz Njujorka poručuje da se obezbeđivanje podrške rezoluciji u GS UN-a "graniči s nemogućim". Mesec dana posle mišljenja MSP-a po nekim računicama izlazilo je da bi oko 40 odsto članica UN-a glasalo za rezoluciju.

Ministar Đelić 16. avgusta izjavljuje da neke uticajne članice EU povezuju evropske integracije Srbije s njenim odnosom prema Kosovu.

Prvo je Ambasada SAD izdala saopštenje kojim se kritikuje podnošenje Predloga rezolucije bez konsultacija sa Vašingtonom.

Onda je britanski ambasador u Beogradu bio veoma nervozan.

Temperatura je vidljivo porasla kada je u Beograd doputovao ministar spoljnih poslova Nemačke Gvido Vestervele, da kaže nešto o evropskoj perspektivi Srbije i Kosova. Na dan dolaska Gvida Vestervelea, 18. avgusta, Dojče vele objavljuje intervju s njim, a poruka glasi da Srbija može da bira između borbe za Kosovo i evropske perspektive. Poseta ministra spoljnih poslova Nemačke je bila zakazana pre nekoliko meseci, ali je brzo postalo jasno da će rezolucija biti glavna tema. Nemci su inače zatezali sa proširenjem EU, naročito posle grčke krize, samo su dodali trešnju na toj torti. Posle ručka s Vesterveleom u Beogradu su se uzmuvali kolumnisti listova i u srpskom i srpsko-nemačkom vlasništvu, i proatlanske grupe koje su tražile da se promeni politika prema Kosovu i da se smeni ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić, što traže u svakoj prilici. A zatim i nacionalne političke grupacije.

Onda je 31. avgusta u Beograd došao i Britanac Vilijam Hejg. Britanac je na sastancima sa srpskim funkcionerima navodno bio mekši od Nemca, ali samo prividno. I Hejg, poput Vestervelea, najotvoreniju poruku šalje preko medija – najbolji kompromis bi bio da Srbija povuče rezoluciju. Ministar Jeremić je odgovorio da povlačenje nije opcija.

Hejgov profil, kao portret balkanskog intervencioniste, ovde je naslikan u jednom članku u "Novoj srpskoj političkoj misli" na osnovu onoga što je on u novembru 2008, tada kao ministar u senci, pisao na sajtu http//conservativehome.blogs.com. Vredi ga šire citirati iz izvornika jer odražava inerciju jedne politike, ali i moguće namere. "Moramo da reagujemo kako bismo sprečili da Bosna postane propala država… Vođstvo entiteta Republika Srpska nastavlja sa insistiranjem na svojoj autonomiji i poziva na moguću secesiju od BiH. U isto vreme Rusija svojim resursima pomaže ovim liderima. Rusija je u Republiku Srpsku dovela tri svoje naftne kompanije. Na taj način Moskva podržava secesionizam za koji su mnogi u EU mislili da je nestao… Bolno obnavljana posle evropskog najkrvavijeg rata u poslednjih pedeset godina, Bosna je postigla izvestan progres. Ona se pridružila programu Partnerstvo za mir NATO-a i potpisala Ugovor o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, ali je daleko od toga da bude funkcionišuća i stabilna država. Nacionalističke partije nastavljaju da vrše ekluzivnu kontrolu nad dva etnička entiteta koji čine BiH: Bošnjačko-Hrvatska Federacija i Republika Srpska. Zvanično one dele ambicije da postanu članice EU, međutim, Republika Srpska nastavlja da insistira na svojoj autonomiji i poziva na eventualnu secesiju od Bosne i Hercegovine. U iste vreme Rusija snabdeva te lidere gasom i kešom grickajući njihovu vrednu imovinu. Rusija je kupila tri naftne kompanije u Republici Srpskoj 2007, a takođe i iznela predlog da tuda prođe deo gasovoda Južni tok. S takvom podrškom Moskva je oživela secesionizam za koji su se mnoge vlade u EU ponadale da je prošao, a koji može da bukne."

"Ne možemo", pisao je tada Hejg, "dozvoliti da Bosna postane propala država. U evropskom vitalnom interesu je da preduzme hitne akcije da spreči da se to desi. EU ne može više da odlaže teške odluke o Bosni. Ona je izgleda nespremna da obezbedi snage koje bi zahtevalo njeno jako angažovanje u Bosni. To opet nije ono što spoljnopolitičke institucije žele, ali političko jedinstvo država članice treba da deluje. Ako bi EU prihvatila secesionizam u Bosni, uticaj na druge regione na Balkanu, kao Sandžak, Vojvodina, Preševo u Južnoj Srbiji, kao i Severno Kosovo mogu da budu opasni, da se ne pominje Južna Osetija i Abhazija. Kakvu će budućnost iznad svega imati dva miliona muslimana u Bosni koji bi se mogli naći u sendviču, u nekoj vrsti evropskog Gaza Stripa između Hrvatske i Srbije? Traži bar jačanje, ako ne i privremeno pojačavanje broja međunarodnih trupa u Bosni, kao preventivnu meru i jasan signal da ostaje nepokolebljivo posvećena budućnosti Bosne kao ujedinjene zemlje. NATO saveznici koji nisu angažovani u Avganistanu ne treba da se povlače iz Bosne. EU treba da bude jasna u odnosima s Beogradom, da ako Srbija hoće da postane kandidat za članicu EU, mora da pomogne Bosnu i da obeshrabri srpski separatizam u Bosni. Zapadni Balkan mora da ostane na našoj agendi i u bilateralnim diskusijama s Rusijom i na međunarodim stolovima, a ne da bude potopljen drugim temama. Konačno, moramo pozivati novu američku administraciju da ostane angažovana u Bosni. SAD su igrale ključnu ulogu u donošenju mira u tu zemlju i ne smeju sebi da dozvole da se povuku".

"Mnogi u Evropi naivno pretpostavljaju da su zemlje Balkana jasno na nepovratnom putu stabilnosti i mira. Kao što je kriza u Gruziji pokazala, moramo da budemo voljni i spremni da preduzimamo odlučne akcije ako hoćemo da predupredimo da se problemi na evropskim granicama razgranaju. Ako nas je angažovanje na Balkanu u poslednjih petnaest godina nečemu naučilo, to je da su kolebljivost, podele, okolišanje ili vrdanje interpretiranei kao slabost. Bilo bi naivno i tragično pretpostaviti da zato što se suočavamo s problemima na drugim mestima, da su problemi tog regiona na kraju."

Toj skici britanskog balkanskog dosijea treba ovde dodati i to da je Endi Sparks, koji je postavljen da od sredine oktobra bude vršilac dužnosti šefa EULEX-a, izjavio da međunarodna zajednica podržava kosovsku državnost i da postoje limiti o tome koliko daleko može da se diskutuje o kompromisu, zbog njihove (britanske) pozicije da je Kosovo nezavisno i suvereno. Endi Sparks je, inače, postao britanski ambasador na Kosovu 28. aprila 2008. Pre toga je bio ambasador u Kongu, visoki predstavnik u Južnoj Africi (2001–2004) i diplomata u Indoneziji (1999–2001).

Kretanje takozvanih menadžera za rešavanje konfliktinih situacija često mnogo govori. Na Bliskom istoku je sada nekadašnji "balkanski klub" – Kristofer Hil, Ričard Holbruk, Džon Galbrajt.

U Britaniji pažnju skreću memoari bivšeg premijera Tonija Blera, koga gađaju cipelama i jajima na promocijama knjige i za kog i "Njujork tajms" u jednom komentaru stavlja naslov "Pudlica priča". Tvrdi da je naveo Klintona da bombarduje Srbiju.

Nezgoda je u tome što u tu balkansku priču svi ulaze s frustracijama i predrasudama da će tu pokazati ko su i sa formulama iz "prošlog rata". Amerika prolazi kroz grč izlaska iz Iraka u nečemu što nije ni kraj rata ni pobeda i zaglibljuje se u Avganistanu, a na Balkanu na jednoj visoravni američkim predsednicima podižu spomenike.

Ambasador SAD na Kosovu Kristofer Del je još u aprilu poručio Beogradu da zaboravi na Rezoluciju 1244, a bilo je i drugih izjava s američke strane među kojima je, naravno – iz neoficijelnih krugova, savetovana intervencija na severu Kosova. Oglasio se, naravno, i Norton Abramovic. Puštani su probni baloni o podeli Kosova i Metohije, a onda ti isti predlozi kritikovani. Neki demarš sa srpske strane na tu ratobornost predstavljalo je izostajanje srpskih zvaničnika sa prijema u američkoj ambasadi kojim se obeležava američki nacionalni praznik.

Po zvaničnim izjavama u Beogradu, cilj srpskog predloga rezolucije je da dođe do pregovora između Srba i Albanaca. Cilj i evroameričke strane je da dođe do pregovora. Pitanje je samo o čemu će se pregovarati.

ILIILI: Sa srpske strane Ivica Dačić, Božidar Đelić i Zdravko Ponoš šalju poruke da Srbija želi dogovor sa EU i da je to teško moguće, ali ipak najpoželjnije rešenje.

U vladajućoj koaliciji ispoljile su se razlike oko toga vredi li ulaziti u okršaj s najmoćnijima. Međunarodna krizna grupa maliciozno izveštava kako neki u Beogradu namiguju da neki od političara u Srbiji traže bar nešto da bi spasli obraz kako bi se oslobodila tereta Kosova.

Izjavama protiv suprotstavljanja moćnima se isticao Vuk Drašković, pratili su ga pojedini funkcioneri G17 plus; Ivica Dačić je nekoliko puta ponovio da evropske partnere treba pitati šta zapravo hoće. I u DS-u su se čuli glasovi protiv zaoštravanja s moćnima. Naprednjak Tomislav Nikolić je dao podršku u Skupštini, ali je najavljivao miting kad se srpska deputacija vrati iz Njujorka. Koštuničina Demokratska stranka Srbije je tražila čvršći stav.

Posle su došle vesti o mogućem kompromisu i usledio je poziv Tadiću da dođe u Brisel. On je, polazeći tamo, verovatno morao da se seti tradicionalne srpske izreke koja datira od Draže Mihajlovića: "Izdadoše saveznici" – i da stisne zube i da se smeška dok o njemu govore kao o proevropskom političaru, a iz svoje logike smatraju da od njega mogu da traže i ono što bi ga u njihovim zemljama izložilo impičmentu. Oni imaju posebno uvredljiv izraz: "Da isporuči."

Njemu verovatno nije teško ni da zaključi da se zapadni partneri ponašaju kao da ih ne interesuje njegova politička sudbina. Očijukaju s njegovim direktnim protivnikom kao da hoće da mu kažu kako nije jedini. Od njega traže da se odrekne i onih ustupaka Srbiji koje su oni 1999, onda kada su bombardovali Srbiju, dali jednom ovdašnjem predsedniku, koga su posle odveli u Hag.

Iz istog broja

Iz ličnog ugla – Kritički intelektualci u Srbiji

Uspon beznačajnosti

Dr Bogdana Koljević

Portret savremenika – muftija Muamer Zukorlić

»Ajatolah« sa dve žene

Vera Didanović

Stanarska prava u ex-YU

Diskriminacija kao zajednički imenitelj

Tatjana Tagirov

Reagovanje

Na pogrešnom tragu

Đorđe Vukadinović

Intervju – Svetlana Vukajlović, direktor RZZO-a

Ne bavim se politikom

Jasmina Lazić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu