Intervju – Jovan Bajford, socijalni psiholog i izučavalac holokausta i antisemitizma

Srbija je sledbenik Franje Tuđmana 2

fotografije: sabina mihelj

Srbija je sledbenik Franje Tuđmana

"Što se tiče Nedića, Ljotića i donekle četnika, njihova rehabilitacija je posledica reorijentacije fokusa kolektivnog sećanja – koja je započela još osamdesetih godina – sa heroizma partizana na stradanje srpskih civila. Tada su partizani predstavljeni kao nekakvi fanatici koji nisu marili za civilne žrtve nemačkih represalija i čija je borba samo pospešivala zločine nacista. Kada se jedanput tako postave stvari, onda kolaboracionizam postaje akt patriotizma, a antifašizam čin nacionalne izdaje. Tako Nedić i Ljotić i Draža postaju pozitivni likovi, a pravi antifašisti – partizani – postaju zločinci"

Sagovornik "Vremena" je Jovan Bajford, profesor socijalne psihologije na Katedri za društvene nauke Otvorenog univerziteta u Velikoj Britaniji. Njegova interesovanja su interdisciplinarna, a ponajviše se bavi područjem na kojem se susreću, sa jedne strane, socijalna psihologija, a sa druge – istorija. U našoj javnosti je poznat po čuvenim roditeljima (Timoti Džon Bajford i Mila Stanojević Bajford), ali pre svega po dragocenim, često citiranim knjigama, kao što su, na primer, Potiskivanje i poricanje antisemitizma: Sećanje na Vladiku Nikolaja Velimirovića u savremenoj srpskoj pravoslavnoj kulturi ili Staro sajmištemesto sećanja, zaborava i sporenja. Strastveno izučava Holokaust, antisemitizam, a smatra se i za jednog od vodećih svetskih stručnjaka za teorije zavera.

Prošle godine je na engleskom jeziku objavljena Bajfordova knjiga Genocid na slici, koja se bavi ulogom fotografije u interpretaciji i kreiranju sećanja na ustaške zločine u NDH, sa posebnim osvrtom na logor Jasenovac. Uskoro bi ovo kapitalno izdanje koje analizira kako su fotografije zločina plasirane u medijima, naučnim i memoarskim publikacijama, dokumentarnim filmovima, izložbama i tokom perioda socijalističke Jugoslavije, ali i posle njenog raspada, trebalo da doživi i srpsko izdanje.

"Knjiga se bavi, pre svega, političkom dimenzijom vizuelnog sećanja i načinom na koji su fotografije od samog početka interpretirane i korišćene, strateški i selektivno, za promociju različitih političkih interesa", kaže Bajford u jednom intervjuu.

Naš razgovor, logično, počinjemo podsećanjem na događaje od pre desetak dana, kada je država Srbija organizovala svečanu akademiju povodom Dana pobede nad fašizmom, a u čijem su centru bili stihovi pesama koje je koristio Srpski dobrovoljački korpus de fakto fašiste Dimitrija Ljotića.

"VREME": Da li je ovo za vas iznenađenje ili je pak logična posledica činjenice da Srbijom danas vladaju radikali iz devedesetih? Ili, pak, logična posledica višedecenijske revizije prošlosti?

JOVAN BAJFORD: U najnovijoj ikonografiji obeležavanja Dana pobede ne vidim tekovinu radikalske ideologije iz devedesetih. Radi se, pre, o posledici onoga što su radile stranke koje se bile na vlasti posle 2000. godine. Tita i Dražu nije pomirio Vojislav Šešelj, već su to učinili Boris Tadić i Vojislav Koštunica 2004. godine kada je u Skupštini Srbije izglasan Zakon o pravima boraca, po kome se zvanično izjednačavaju pripadnici partizanskog i četničkog pokreta. Revizionistička interpretacija Nedićeve vlade ušla je u školske udžbenike 2002. godine, u vreme kada je o prošlosti odlučivao kadar DSS, koji je u to vreme politički rehabilitovao i Dimitija Ljotića.

Osim toga, u događajima od prošle nedelje perfektno se ogleda stanje kulture sećanja na Drugi svetski rat. U Srbiji odnos prema prošlosti nije posledica nekog dobro osmišljenog, ovako ili onako ideološki obojenog državnog projekta. U pitanju je neka vrsta švedskog stola, na kome ima ponešto za svakoga. Dakle, koja verzija Drugog svetskog rata će prevagnuti u datom trenutku zavisi, pre svega, od konkretnih političkih okolnosti. Setimo se da je 2014. godine čak i pomeren datum oslobođenja Beograda zato što je dolazio Putin, a Dveri i DSS – koji su pre toga naveliko pričali o "crvenoj kugi" i komunističkim zločinima 1944. godine – najedanput su pisali hvalospeve Crvenoj armiji. Kada ne dolazi Putin i kada o prošlosti ne odlučuje ruska ambasada, onda sve zavisi od ličnog ubeđenja i sklonosti nadležnog ministra, njegovog savetnika, državnog sekretara ili nekog nižeg državnog službenika. Setite se, na primer, da je ceo projekat rehabilitacije Draže Mihajlovića pre nekih desetak godina bio delo Slobodana Homena, tada državnog sekretara u Ministarstvu pravde, koji se ovog posla latio iz ličnih i porodičnih razloga.

Često se koristi ta floskula "nacionalno pomirenje". Šta mislite o njoj?

Srbija je sledbenik Franje Tuđmana 3

foto: sabina mihelj

Ta floskula o "nacionalnom pomirenju" dovela je do toga da izgleda da u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata zapravo niko nije grešio i svi su se – i partizani, i četnici, i Nedić, i Ljotić – borili za Srbiju na svoj način. Srbija je, u tom smislu, zapravo sledbenik Franje Tuđmana, koji se za ovu vrstu pomirenja zalagao u Hrvatskoj još sredinom devedesetih ugledajući se na generala Franka.

Zašto se, po vašem mišljenju, Srbija sve češće odriče svoje antifašističke prošlosti i za istorijske uzore bira one koji su tokom Drugog svetskog rata bili saradnici nacista?

Srbija se nije odrekla antifašističke prošlosti, već je redefinisala pojam antifašizma, a saradnju sa okupatorom je oslobodila negativnih konotacija i pretvorila je u patriotski akt. Za zemlju koja ponosno ističe da je "jedina u Evropi koja je imala dva antifašistička pokreta" teško se može tvrditi da se bukvalno odrekla antifašizma. Ovde se, pre svega, radi o trivijalizaciji antifašizma, u smislu da se selektivnom interpretacijom prošlosti i reinterpretacijom ovog pojma, ideja antifašizma – a samim tim i fašizma – oslobađa bilo kakvog značenja. Uzmite, na primer, rehabilitaciju četničkog pokreta. U Srbiji se istorija četničkog pokreta svodi na dva momenta: ravnogorski ustanak (na čemu se zasniva mit o Draži kao prvom antifašističkom gerilcu u Evropi) i poraz četnika (momenat na kom se zasniva mit o četnicima kao žrtvama savezničke izdaje i komunističkog terora). Između ta dva događaja je praznina. Nema četničkih zločina protiv civila, pre svega u istočnoj Bosni, nema kolaboracije, dakle, nema ni jednog spornog momenta.

A kako u svemu tome stoje nedićevci i ljotićevci?

Što se tiče Nedića, Ljotića i donekle četnika, njihova rehabilitacija je posledica reorijentacije fokusa kolektivnog sećanja – koja je započela još osamdesetih godina – sa heroizma partizana na stradanje srpskih civila. Tada su partizani predstavljeni kao nekakvi fanatici koji nisu marili za civilne žrtve nemačkih represalija i čija je borba samo pospešivala zločine nacista. Kada se jedanput tako postave stvari, onda kolaboracionizam postaje akt patriotizma, a antifašizam čin nacionalne izdaje. Tako Nedić i Ljotić i Draža postaju pozitivni likovi, a pravi antifašisti – partizani – postaju zločinci. Ali, najvažnije je to što je Drugi svetski rat u Srbiji danas zapravo prazan simbolički prostor kojem se pripisuju različita značenja u skladu sa sopstvenim nahođenjem, prioritetima i praktičnim interesima, i u zavisnosti od političkog trenutka.

U Srbiji je nedavno na čelo "Muzeja žrtava genocida" postavljen istoričar Dejan Ristić, koji je, baš u kontekstu spomenute svečane akademije, pogrešno informisao javnost kako je autor ljotićevskih koračnica čuveni pesnik Momčilo Nastasijević. Ovaj muzej je inače predviđen prošle godine usvojenom Kulturnom strategijom države Srbije i on će pre svega biti posvećen "genocidu nad srpskim narodom". U Strategiji se navodi da je "iskustvo genocida tokom 20. veka bitno odredilo istoriju srpskog naroda i neizbežna je odrednica istorijske samosvesti naše savremenosti i budućnosti". Kako vi gledate na ovaj razvoj događaja?

Muzej žrtava genocida postoji još od 1992. godine kada je osnovan kao "srpski Jad Vašem", odnosno muzej posvećen stradanju Srba u NDH. On, međutim, nikada nije dobio izložbeni prostor i već trideset godina opstaje pre svega kao istraživačka institucija. Još kada je osnovan, namera je bila da Muzej bude lociran na Starom sajmištu, na mestu nekadašnjeg nacističkog logora. Dakle, Sajmište, najvažnije mesto Holokausta u Beogradu, trebalo je još tada da bude lišeno svoje jedinstvene istorije i pretvoreno u mesto sećanja pre svega na stradanje Srba u NDH. Sva je prilika da će, u okviru nove Kulturne strategije, Muzej žrtava genocida biti na neki način inkorporiran u Memorijalni centar Staro sajmište. Dakle, za poslednjih 30 godina Srbija se nije pomakla ni milimetar u svom odnosu prema žrtvama iz Drugog svetskog rata, prema Holokaustu ili prema žrtvama genocida u NDH. Paradoks u celoj ovoj stvari jeste što Kulturna strategija predviđa da će uloga Muzeja žrtava genocida i Memorijala Staro sajmište biti da se uhvate u koštac sa "aktuelnim izazovima relativizacije ili revizije istorijskih činjenica". Teško da će tako nešto biti izvodljivo s obzirom da su obe institucije produkt relativizacije i revizije istorijskih činjenica.

A kako generalno gledate na sistematski proces autoviktimizacije u Srbiji? Srbi su jedino i samo žrtve, saopštava nam vladajuća politička i kulturna elita.

Što se tiče "autoviktimizacije", mislim da ona sama po sebi nije problem. Srbi u NDH su bili žrtve zločina genocida nezapamćenih razmera. Procenjuje se da je u NDH stradalo oko 330.000 Srba. Srbi iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine spadaju među narode koji su za vreme Drugog svetskog rata procentualno najviše stradali u Evropi i čine čak dve trećine ukupnog broja civilnih žrtava u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Dakle, kada je reč o Drugom svetskom ratu, Srbima niko ne sme i ne može uskratiti status žrtve genocida. Ono o čemu možemo i moramo diskutovati jeste politička instrumentalizacija stradanja i činjenica da su u zvaničnom sećanju žrtve ustaškog genocida danas samo politički instrument. Na primer, nije slučajno to što državna Kuturna strategija u prvi plan stavlja borbu protiv "relativizacije i revizije činjenica". Revizionizam na koji se aludira je revizionizam u Hrvatskoj. Čitava svrha sećanja na prošlost nije potreba da se iskaže pijetet prema žrtvama, već prepucavanje sa susedima. Ako pogledate kada se i kako u Srbiji govorilo o Jasenovcu u poslednjih petnaestak godina, videćete da se zvanična Srbija seća Jasenovca isključivo kada treba postići neki politički ili diplomatski poen, ili kada treba potenciranjem srpskog stradanja skrenuti pažnju sa zločina koji su Srbi počinili devedesetih. Ili kako je Vasilije Krestić objasnio u vreme održavanja izložbe o Jasenovcu u UN 2018. godine, stradanje treba iskoristiti za "promociju spoljno-političkih interesa". To je bila svrha i filma Dara iz Jasenovca.

Spomenuli se film Dara iz Jasenovca, koji je pre nekoliko meseci izazvao burne reakcije u našem regionu. On će, po svemu sudeći, uskoro biti uvršten u obrazovni sistem kao obavezno štivo. Uopšte, država poslednjih godina podržava brojne velike kulturne projekte koji počivaju na pomenutoj autoviktimizaciji, na tematizaciji "stradalništva" srpskog naroda

Ne sumnjam da će film Dara iz Jasenovca biti prikazivan u školama. Sudeći po tome kako je film predstavljen u državnim medijima, u tom filmu je sve rečeno o Jasenovcu, i prema tome, nema potrebe bilo šta drugo pročitati ili naučiti o tom logoru. To je, pre svega, zato što se film sastoji od kolaža različitih motiva i slika koji su ljudima u Srbiji vrlo poznati. Prema tome, on samo utvrđuje gradivo, pre svega o ustašama i njihovoj patologiji i sadizmu. Film svakako ne osvetljava istorijske činjenice i zapravo nema nikakvu poruku, osim da su Srbi, oličeni u liku nevinog deteta, žrtva. To je ta poruka iz Kulturne strategije da je genocid "odrednica istorijske samosvesti naše savremenosti i budućnosti". To sve, naravno, nije samo po sebi sporno, ali istorija i istorijsko iskustvo se ne mogu tako pojednostavljivati i svoditi na nekakav kliše.

Dodatni problem sa filmom jeste to što je on produkt dugogodišnjeg uverenja da je sukob Srbije sa međunarodnom zajednicom devedesetih bio posledica lošeg marketinga i da bi svet imao mnogo više razumevanja za srpski nacionalistički projekat da su Srbi znali da iskoriste svoju istoriju stradanja. Još 1991. godine postojala je namera da se snimi dokumentarni film o Jasenovcu i da država plati njegovo prikazivanje u Americi. Verovalo se da će se, čim vidi stravične slike ustaških zločina, javnost na Zapadu odmah staviti na stranu Srba. To naivno uverenje u moć vizuelnog materijala da kod ciljne publike izazove reakciju šoka, besa i odvratnosti i mobiliše je za nešto ili nekoga, odnosno protiv nečega ili nekoga – opstaje do današnjeg dana. To uverenje delili su i Boris Tadić i Milorad Dodik kada su 2009. želeli da Spilberg snimi "srpsku Šindlerovu listu" o Jasenovcu. Dodik je tada otvoreno rekao da u vreme kada "mnogi navijaju da se tragedija u Srebrenici, gde je stradalo nekoliko hiljada muslimana, pretvori u dan žalosti za cijelu Evropu", Srbi treba da naprave film o sopstvenom stradanju, da svet vidi kako izgledaju žrtve genocida na Balkanu. Dakle, stradanje je trebalo instrumentalizovati za skretanje pažnje sa događaja iz bliže prošlosti.

Kao neko ko dugo godina istražuje antisemitizam, kako gledate na, ovde tako česta, poređenja, takoreći poistovećivanja stradanja srpskog i jevrejskog naroda kroz istoriju, a posebice tokom Drugog svetskog rata?

Ovo je posledica svojevrsne aproprijacije i instrumentalizacije Holokausta. Sa jedne strane, nesporna je činjenica da su Srbi bili žrtve genocida u NDH, baš kao i Jevreji. Ali, postoje značajne razlike između sudbine Srba i Jevreja u odnosu na nameru, sistematičnost i opseg nasilja. Ove razlike se u Srbiji rutinski zanemaruju i time se prenebregava specifičnost Holokausta kao istorijskog događaja bez presedana. Umesto toga, srpsko stradanje se potencira kroz poređenje sudbine Srba i Jevreja. Osim toga, u Srbiji postoji tendencija da se Srbi smatraju večitom žrtvom genocida i da se sva stradanja Srba stavljaju u tu kategoriju. Na primer, novi Zakon o Memorijalnom centru "Staro sajmište" tvrdi da su "nacistička Nemačka i njeni saveznici i pomagači" izvršili genocid nad Srbima u okupiranoj Srbiji. Naravno, tokom okupacije, a naročito u jesen 1941. godine, u Srbiji je nemački okupator počinio brojne zločine protiv srpskog naroda, uglavnom u okviru mera odmazde (Geiselmordpolitik). Međutim, ovi zločini – koji se svakako mogu podvesti pod kategoriju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti – nisu imali karakter genocida pošto nije postojala namera potpunog ili delimičnog uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe. Međutim, tvrdnja da su Srbi i u okupiranoj Srbiji bili žrtve genocida skreće pažnju sa jedinstvene sudbine Jevreja, koji su zapravo jedini bili žrtve genocida na tom prostoru.

Osim toga, u nekim ranijim verzijama nacrta zakona o memorijalu na Sajmištu takođe su isticani zločini koje su "albanski kolaboracionisti" počinili nad srpskim narodom na Kosovu za vreme okupacije i oni su bili okarakterisani kao genocid. Prema tome, Srbi su predstavljeni kao večita žrtva genocida. Svrha ovakvog pojednostavljenog posmatranja prošlosti je da se za Srbe obezbedi večiti status žrtve i tako prikupi moralni kapital koji taj status donosi. Ali, njegova posledica je prenebregavanje Holokausta jer u narativu koji potencira srpsko stradanje, Jevreji mogu igrati samo sporednu ulogu sapatnika Srba.

Iz istog broja

Oporavak turizma

Opet idemo na more

Radmilo Marković

Eksploatacija jadarita i protesti

Šansa za razvoj ili katastrofa u najavi

Milica Čubrilo Filipović

Intervju – Marinika Tepić

Očekujem da Palma bude priveden

Nemanja Rujević

»Afera prisluškivanje«

S kim pričaju Vučići

Vukašin Obradović

Servisiran u Srbiji, spreman za rat u Libiji

Od poljoprivredne letelice do smrtonosnog aviona

Saša Dragojlo, BIRN

Politička instrumentalizacija kulture

Kako ćemo živeti zajedno

Sonja Ćirić

Kikinda i njeni ljudi

Prazni sokaci na severu Banata

Željko Bodrožić

Diferencijacija i homogenizacija u SNS-u

Zašto pada Nebojša Stefanović

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu