Intervju – Dr Željko Kamberović, profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu

Spasa nam nema – propasti ne možemo 2

foto: marko rupena

Spasa nam nema – propasti ne možemo

Metalurgija u Srbiji je zapušten sektor, imamo ministra za rudarstvo i energetiku, ministar ima pomoćnika koji je zadužen da brine o rudarskim kompanijama, ali nema nikoga u vladi ko je zadužen za ovu granu. Metalurgija se naslanja na rudarstvo i ko sad treba da brine o tome: da li rudari, ili energetičari, ili privrednici

Železara u Smederevu je na državnim jaslama otkako je napravljena. Jedini period kada je pozitivno poslovala je onaj kada je njome upravljao Ju-Es stil, ali ju je i on napustio. Od tada pa naovamo, Železara proizvodi isključivo gubitke. Nije pomogao ni sa fanfarama najavljen "profesionalni mena-džment" koji je trebalo da Železaru postavi "na noge" i spremi je za "udaju". Međutim, taj profesionalni menadžment nije se nešto proslavio, već je napravio veće gubitke od onog prethodnog, tobož neprofesionalnog. Ipak, pronađen je đuvegija za udavaču: kineska državna metalurška kompanija Hestil otkupila je za 46 miliona dolara imovinu Železare sa sve zalihama sirovine i gotovih proizvoda.

Ova udaja/prodaja definitivno je stavila tačku na polemiku koja se vodila još od propasti socijalizma, na temu "a šta će nama uopšte železara, kada nemamo ni rudnik, nemamo ni koks, već samo postrojenje koje pojede više nego što proizvede".

Dr Željko Kamberović, profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu – Katedra za metalurško inženjerstvo, kaže da ni Japan nema rudnike, ali ima železare jer, prosto, čelik nije prošlost, nego je sadašnjost i budućnost.

"Imamo jeftin transport rude čije cene važe u celom svetu. Od 1913. kada je napravljena, ona je ‘hranila’ našu industriju kvalitetnim poluproizvodima. Dakle, dokle god ima naše industrije, železara je potrebna. Kada dođe Fijat, na primer, železara je tu da proizvodi limove za automobile, pa je tu i Gorenje, koje opet ima potrebu za limovima." Dodaje i da na raznovrsnosti asortimana mora još da se radi, da se obim proizvodnje sa 700.000 tona udvostruči i utrostruči, što je u prethodnom periodu propušteno, jer se svojevremeno odreklo razvoja. "Zna se i kad", dodaje.

"VREME": U Miloševićevo vreme, kada su smederevski metalurzi gajili pečurke?

DR ŽELJKO KAMBEROVIĆ: Ne, nego 2003. godine, kad su došli Amerikanci: tada je formalno zatvorena ta razvojna komponenta, njihov institut – stavljen je katanac na Institut. To naučnika što je bilo, njih više od sedamdesetoro, deo je upućen u proizvodnju, deo je upućen u druge institute, deo u prevremenu penziju, znate kako idu oni programi. Tako je ta komponenta, koja je jako važna ako imate ideju da pravite čelik i da se razvijate, prosto nestala. Nešto od tih ljudi je došlo na fakultet ovde u Beograd, jer smo mi tradicionalno školovali inženjere za "Smederevo". Amerikanci nisu imali nameru da razvoj ovde zadrže, jer imaju oni svoj na Univerzitetu Karnegi Melon u Pitsburgu.

Možda ovaj novi vlasnik Institut ponovo pokrene?

Sa Kinezima bi trebalo pregovarati o tome: ako hoće da održivo vode Železaru, prvo bi trebalo da se pobrinu za kadrove. Međutim, nisu to prevashodno naučni kadrovi, nego inženjeri metalurgije koji vode proizvodnju, sa kojima smo u deficitu. Prosto, nema ih na tržištu: dolaze strane kompanije koje traže inženjere, traže ih i domaće kompanije.

Kakvo je interesovanje za studije metalurgije?

Želju za studiranje metalurgije na prvoj godini izrazi 10 do 20 studenata, u drugu godinu pređe do deset, u trećoj je to tri, eventualno četiri ili pet njih, u četvrtoj knjiga spadne na dva do tri slova, do diplome stigne jedan ili dva studenta godišnje. U Srbiji oživljava metalurgija, a mi nemamo osnovni proizvod, diplomirane inženjere metalurgije

Čudno, inženjerimetalurzi su traženi, a za studije je slabo interesovanje?

Nema stipendija, nema motivacije kroz platu koju mogu da očekuju, o kadrovskim stanovima da i ne govorimo. Niko nije objavio da je to perspektivna delatnost: godinama unazad tvrdimo da će to biti ugašeno, ukinuto i da nam to ne treba. Pa, kako neko da upiše to? Zašto bi upisao?

Godinama unazad metalurgija proizvodi gubitke, stoga nije čudno što nema stipendija, što su plate male, nije čudno što su se izrodile i te pomalo čudne ideje da ceo sektor treba da se ugasi.

Sirmijum stil proizvodi čelik elektro postupkom od otpadnog gvožđa za građevinsku industriju – preko puta njega je valjaonica Metalfer stil. Oni proizvode skoro 40 miliona tona tih proizvoda koji su svakoj zemlji potrebni. To je jednostavan postupak – pokupe otpad i pretope ga.

Dakle, može.

Kod nas je cena električne energije i dalje niža nego u Evropi, radna snaga je jeftinija, ostali imputi su isti… Što bi mi uvozili kada može da se proizvede i ovde. Železara je dobila sve dozvole, ne zagađuje, možda vizuelno, možda nekako ipak zagađuje, ali svakako donosi dohodak nekom broju ljudi. To je bila italijanska investicija pre pet, šest godina, sad je zbog nekih promenjenih okolnosti promenjeno vlasništvo, nisam baš siguran, ali zakupac je domaći.

Predsednik Hestila Ju Jong kaže da će izgraditi moderan kompleks, sa unapređenom tehnologijom, opremom, podignutim nivoom zaštite životne sredine i dobrim uslovima za rad, a sve sa ciljem da Železara "Smederevo" bude najkonkurentnija u Evropi.

Ako se kineska država opredelila za razvojni program kroz ovu rutu, to je Put svile, "One roudone belt" se zove ta cela strategija, ona je opredelila i neke novce za svoju državnu železaru. Od nas zavisi kako ćemo se izboriti za neko bolje mesto u tom celom sistemu. Ne verujem, međutim, da će novi vlasnik sa svojom grupacijom firmi brzo da donese sve što treba "Smederevu". Novac nije problem, možda ga Kinezi imaju i previše, ali nama treba tržište, treba nam razvoj, da svake godine izbacimo novi proizvod: već deset godina se govori o liniji za galvanizaciju lima koji je potreban auto-industriji, ali pitanje je da li taj lim ima dovoljnu širinu da bi se od njega ispresovale haube tih novih automobila. Probe su pokazale da će to teško ići bez nekog ozbiljnijeg truda.

Kažu da će da izgrade liniju za proizvodnju šavnih cevi.

Od tog lima su se i ranije pravile cevi, fabrika je bila u Uroševcu, ali je zatvorena. Sad je marketing jako bitan, održivi tehnološki marketing, da vidimo gde ćemo da se pozicioniramo.

Još jedan metalurški kombinat, onaj u Boru, hronični je gubitaš. Donedavno je kao razlog za to označavana "zastarela tehnologija topionice", pa je izgrađena nova, silni novci su utučeni i ništa se nije promenilo, sem razloga za gubitakviše nije tehnologija, već niska cena bakra.

Kada se pokreće velika investicija, potrebno je da se obezbede svi instrumenti za trošenje novca u svrhu održivog razvoja neke industrije. Međutim, sankcije i tranziciona privreda su tu ubile i poslednju nadu da mi imamo kadar za investicije: kadrovi iz onih "najsrećnijih" godina, sedamdesetih godina prošlog veka, i dalje su neki savetnici i direktori – menadžeri iz penzije. Mlade ljude nismo primili, nismo ih obučili da vode projekat sa strancima. Znate, kada vam dođu strane kompanije koje su dobro organizovane, sa dobro plaćenim kadrom i planom šta žele da ostvare, vi obično izvučete deblji kraj u toj vezi. Pa još ako se vlada svako malo menja, pa se menja ministar, sve to onima koji su na suprotnoj strani ostavlja više mogućnosti da urade bolju stvar za sebe. Mislim da nismo izvukli sve što smo mogli iz tog projekta.

Izvukli smo gubitak.

Gubitak imate u oba slučaja. Imate dva metalurška kombinata od po pet hiljada zaposlenih i imate gubitak u oba slučaja. To su ogromni izdaci u ovom trenutku. Dobija se nešto što je berzanski proizvod koji ima svoju komercijalnu vrednost, ali nema onu dodatnu vrednost koja se dobija preradom u neki tehnološki proizvod, pa makar bili samo kablovi. Viši nivoi valorizacije ne postoje. Topionica mora da radi punim kapacitetom da bi isprobali njene performanse – koliko može da se smanji taj trošak po jedinici proizvoda. Oni to trenutno i rade, pokušavaju da dignu kapacitet, da obore sve inpute i trude se da imaju što niži minus, ali nemaju plan kako da za, recimo, deset godina izađu na zelenu granu. Nadaju se da će porasti cena bakra, a to nije dobro. Trebalo bi napraviti dublju i širu strategiju i naći način da ono što smo uložili sačuvamo i da eksploatišemo na održiv način, u saradnji sa ljudima koji žive tamo, ako uopšte hoćemo to da radimo – da eksploatišemo mineralno bogatstvo, dovedemo ga do nekog proizvoda više vrednosti i hranimo našu decu od toga. Plan je bio da se od tog bakra proizvodi "kompakt" koji je nekoliko grama težak i koristi se u fleš memoriji, pa nismo. Zašto nismo? Pa teško nam je, mi smo siromašna zemlja, nije bilo investicija, a nismo ni privukli strance koji bi uložili u taj krug oko te proizvodnje bakra.

Ko je tu zakazao, struka ili politika?

Možda je ekonomska situacija uticala, ali sujeta je pobedila neku etiku i neki taj duh koji je postojao u prethodnom vremenu. Strukovna sujeta je prevladala tako da imamo razne grupe koje zastupaju neke dualne interese. Nijedna od tih grupa nije potpuno u pravu, a nije potpuno ni u nekoj velikoj grešci. Sa druge strane, ko bi trebalo da bude epicentar tog događanja, ko je taj oko koga se sve to vrti? Zar to nije vlada? Zar to nije država?

Kako država bez učešća struke uopšte može da zna šta je to što treba?

Nekada su u vladi sedeli dobri tehno-menadžeri.

A sada samo menadžeri, štavišedoktori menadžmenta. Imamo li mi kadrove za taj posao, govorim o struci koja nije posvađana, koja nije suviše sujetna.

Moramo da probamo da od onog što imamo napravimo jezgro koje ćemo negovati. Svi smo mi sa državnih fakulteta, instituta, država nas finansira, a ne upreže nas. To je nelogično, potpuno nelogično. Trebalo bi krenuti od edukacije edukatora i napraviti održiv makro plan: ovo ćemo da ugasimo, ovo nećemo, ovo ćemo još da vidimo, ispitivaćemo. Mi nismo deo problema, mi smo deo rešenja: organizujemo konferencije, stručne, naučne skupove, pišemo radove i tako pokušavamo da učinimo ono što je po našem mišljenju značajno – da ukažemo na problem i način rešavanja.

Prošle godine Savez inženjera metalurgije organizovao je konferenciju na kojoj je između ostalih predavača bio i direktor Slovenačke privredne komore, pre toga direktor Železare "Štove", velikog metalurškog kombinata koji je izvrstan primer uspešne privatizacije i održive proizvodnje. Niko nije došao da sasluša predavanje, ni iz smederevske železare, ni iz Privredne komore, ni iz Vlade.

Generalno, metalurgija u Srbiji je zapušten sektor, imamo ministra za rudarstvo i energetiku, ministar ima pomoćnika koji je zadužen da brine o rudarskim kompanijama, ali nema nikoga u vladi ko je zadužen za ovu granu. Metalurgija se naslanja na rudarstvo i ko sad treba da brine o tome: da li rudari, ili energetičari, ili privrednici?

Spasa nam nema – propasti ne možemo 3
ŠANSA ILI GUBITAK: RTB Bor…foto: reuters

Navodno se Kinezi interesuju i za RTB Bor.

U slučaju Bora prodaja neće rešiti problem, jer niko ne dolazi da ne zaradi, niko ne ulaže, a da ne zaradi. Nema logike da će neko ostaviti nama veći deo zarade, to ne postoji, ta opcija. Svi investitori dolaze da zarade. Trenutno je naša radna snaga u ovoj branši niže plaćena nego u Kini.

Dotle smo došli, blago nama..

U metalurškom sektoru je to tako. Mi smo jako jeftino tržište radne snage koja radi sada trenutno za plate koje su niže nego u Kini. Nisam siguran da će uopšte neko sa dobrim namerama doći da kupi.

Spasa nam nema – propasti ne možemo 4
…i Železara "Smederevo"foto: tanjug

U vreme dok je JuEs stil upravljao Železarom, crvena prašina je prekrivala polja desetinama kilometara ukrug, žalili se poljoprivrednici, ali uzalud.

Jeste, to su zvali "gvozdeni kupus". Sada nije stanje tako grozno kao što je bilo, ali definitivno u zaštitu okoline mora da se ulaže svake godine. Kada je o Železari reč, zbog blizine Dunava, najvažnije je smanjiti udare na vodu, kojih ima, kao i uticaje na kvalitet vazduha koji je evidentan. Sa velikim sistemima koji su ujedno i veliki zagađivači, pravi se protokol – dogovor koji mora da se poštuje: ako ćete održivo da radite, kada imate profit da date u ekologiju veći deo tog kolača. Možda se ponekad i progleda kroz prste u onoj godini kada je gubitak, ali se i to planira. Srbija ima ekološke norme identične evropskim: što se zakonodavstva tiče, sve je usvojeno što je trebalo da se usvoji. Ako se držimo toga da hoćemo u Evropsku uniju i da otvaramo poglavlja, to svaki novi vlasnik, svaki subjekat te delatnosti mora da uradi.

Imamo mi i Ustav u kome se garantuje pravo na sindikalno udruživanje, ali kad Jura to pravo ukida, premijer kaže "nećemo valjda da teramo investitore". Tako može da bude i sa Železarom: "Skinuli su nam bedu s vrata, a mi zakeramo oko vazduha."

Postoji mehanizam da se utiče na sve te projekte. Ako postoji i dobra volja i medijska pozitivna kampanja može se uticati da bilo koji investitor vrati deo profita kroz zaštitu okoline. Meni se to čini održivim.

Recimo da taj koji zagađuje sve pošteno i plati državi kako je protokolom propisano, ali država uzme te pare i tako smanji budžetski deficit, a za vazduh, vodu i tloko te pita.

U takvim slučajevima transparentnost je od izuzetne važnosti: svaki građanin koji trpi negativan uticaj od nekog tehnološkog procesa u njegovoj okolini, mora da bude obavešten šta je ta firma uradila za njega. Mi smo osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka kao mladi inženjeri potpisivali ekološku povelju kojom smo se obavezivali da ćemo poštovati načela zaštite životne sredine, da ćemo ostaviti našoj deci da imaju od čega da počnu budućnost: ako inženjer koji vodi visoku peć ne misli svojoj deci dobro, onda ne bi trebalo ni da vodi posao. Međutim, sa dugovima svih ovih firmi, ja ne znam šta ćemo im ostaviti.

Spasa nam nema – propasti ne možemo 5
TROVANJE BUDUĆNOSTI: Rudnik Zajačafoto: e-stock

Ostavili smo im onu jalovinu iz zatvorenog rudnika antimona i olova kod Zajače, koju već dve godine spira kišnica i sva ta gadna voda otiče potocima i rečicama pored kojih žive ljudi: vlast tvrdi da sa tim ništa nema, jer reč je o privatnom vlasništvu, vlasnik pak nije u mogućnosti da problem reši i niko se zbog toga ne potresa.

U Zajači smo podbacili na svim nivoima, ponašali smo se kao da je to neka tuđa zemlja na nekoj drugoj planeti. Ta jalovina je ekstremno toksična, pored olova i antimona ima i arsena, koji je krvni otrov. To je nešto što zahteva više mere zaštite, apsolutno je ostalo i nasleđe te zatvorene proizvodnje. Znači, ostalo je nešto što nam je sada velika materijalna obaveza, da saniramo štetu koja je napravljena. Nisam siguran zašto smo pogrešili, mislim na celo društvo, ali generalno veliku materijalnu korist od tog posla nismo izvukli. Tu se ekonomski nismo proslavili. Pritom, to je mali obim proizvodnje, neorganizovan, nestručan. Vođen isključivo nekim tržišnim principima.

Profitom, pretpostavljam.

Mislim da se nisu usrećili na profitu od metala, nego od kredita.

Dok je bio ministar rudarstva, Milan Bačević se zalagao za pokretanje eksploatacije i prerade rude nikla kao "velike razvojne šanse", što je naišlo na veliki otpor javnosti zbog pogubnog uticaja te tehnologije na prirodu.

Ekonomski gledano, za nikl još nije vreme: kada se iscrpe bogata ruska i ostala nalazišta, kada svi dođu na jedan procenat nikla u rudi, onda možemo o tome da pričamo. Za sada apsolutno ekonomski ne može da prođe. A zašto je dignuta tolika prašina oko nikla, meni nije jasno. Održao sam jedno predavanje u Srpskoj akademiji nauka o tome, ali nisam siguran da je izašao taj Zbornik. Po meni, to je projekat za daleku budućnost, tek za jedno 50 godina, što ne znači da na tome ne treba da se radi, da uvedemo projekat "nikl u Vrnjačkoj Banji" u održive norme, ili "nikl u Mokroj Gori". Kako? Prosto, ili je Vrnjačka Banja ili je nikl, odnosno ili je Mokra gora ili nikl. Ne može i jedno i drugo. Moramo da se opredelimo šta hoćemo. Ja sam principijelno uvek prvo za proveru na papiru. Ajde da mi to stavimo prvo na papir da vidimo šta dobijamo, šta gubimo, pa da pitamo tog građanina ili stanovnika da li stvarno želi da se mi time bavimo tamo gde on živi, pa ako želi, onda da jasno da iskaže.

Kao, sve se trudimo da gledamo sa vedrije strane, a liči kao da nam nema spasa, ne bukvalno nema nam spasa, nego kao da ide u lošem pravcu.

Pa vidite, ovo što se tiče tržišne ekonomije i njenog uticaja nismo mogli. Ako smo tako postavili pravila igre, nismo mogli baš da utičemo. Nešto je zatvoreno iz ekonomskih razloga, nešto je pobedila konkurencija, ali generalno, mi smo gubitnici.

Antimon je jedan od kritičnih metala za Evropsku uniju: pita nas imate li, a mi kažemo možemo možda nekad, ali sad se plaća, sad je potrebno imati proizvodnju. U Evropi je kritično i sa metalima platinske grupe, metali koje Bor može da prerađuje iz urbanog otpada, iz odbačenih elektronskih uređaja, da smo to razvijali: pokupili sav taj otpad i na održiv način ga prerađivali. Propušteno je vreme i to svakako jeste loša priča.

Kritično je i sa magnezijumom: pro-izvodnja je zatvorena u Francuskoj, zatvorena je u Norveškoj, a kod nas se proizvodi u Baljevcu na Ibru i možda će doći i do neke ekspanzije proizvodnje, jer je jedinstveno očuvan centar za magnezijum. Tu je ostao neki plamičak, neko jezgro koje tinja, možda bude dobro. Kinezi proizvode 80 odsto svetskih potreba magnezijuma, pa su sada oni zainteresovani da vide šta će tu da bude, da li ćemo opstati, da li nećemo. Videćemo, ali svakako tu ima nekih svetlih tačaka, gde bi možda mogli nešto da uradimo.

Iz istog broja

Lokalni izbori – Šabac, opet, nije pao

»Nisam u situaciji«…

Dragan Todorović

Na licu mesta – Jablanica, antifašistički jubileji

Bitka za ranjenike još traje

Haris Ljevo

Intervju – Bojan Pajtić, predsednik Demokratske stranke

Vučićev režim vlada batinom, korupcijom i tajnim ugovorima

Jovana Gligorijević

Zdravstvo – Svetski dan borbe protiv melanoma

Čekajući kejtrudu

Zora Drčelić

Intervju – Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti

Teror u centru Beograda

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu