Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda 2

foto: marija janković

Socijalni eho andergraunda

"Socijalna umetnost se ovde uvek brkala sa socijalističkim realizmom, znaš ono, srećni radnici, presrećni seljaci. Naravno da je građanstvo steklo averziju prema tom terminu. A slikarstvo ne može da bude angažovana umetnost jer je njegova publika mala"

Srđan Marković Đile se četrnaest godina posle završetka Drugog svetskog rata rodio u Beogradu. Posmatrao je odozdo kako grad raste u visinu i u širinu dok se u Jugoslaviji negovao kult Tita. Gledao je kako se pod naletom nacionalne paranoje koju je propovedao Slobodan Milošević urušava duh metropole. Registrovao je kako su se isti ti ljudi, koji su Srbe 90-ih poveli u rat protiv svega i svačega i gurnuli ih na dno istorije, pre osam godina vratili na vlast sa nekom drugom pričom.

Na pitanje kako vidi sebe, odgovara najpre kako vidi grad u kome je rođen i u kome živi. "Kroz Beograd su oduvek tutnjali razni uticaji, od andergraunda do turbo-folka. Sve je to bila jedna vetrometina identiteta koji su nekoga imitirali. Mi se nažalost nismo mnogo pomerili od imitiranih identiteta. Autentičnosti kojom se busamo nema ni izbliza onoliko koliko bismo mi voleli da je ima", kaže Đile.

Slikar, likovni kritičar, muzičar, multimedijalni umetnik koji je uvek živeo i radio izvan zvaničnih institucija, nema odgovor na pitanje ko je on zapravo, i kaže da bi se "verovatno ubio kada bi ga imao".

"Morate stalno da tražite ko ste. Kao i svi Srbi, ja, recimo, uživam u tome da radim poslove o kojima pojma nemam. Ali, tako steknete neko iskustvo. Ja sam menjao profesije kao kauboj konje, sve kao pokušavajući da stignem do neke slike ovog podneblja, slike o tome šta ono zaista jeste", kaže Đile.

Objašnjava da ovo naše podneblje stalno neguje neke mitove o zlatnom dobu koje je bilo pre dvadeset, trideset, četrdeset ili pedeset godina. A on je video to "zlatno doba" i kaže da su 80-ih godina u Beograda postojali Akademija i SKC, i to je bilo sve što se alternativne kulture tiče. "Nije bilo više ničega", priča Đile, "samo si tamo mogao da sviraš nešto što je drugačije."

"VREME": Ali, sada nam kažu da upravo u ovom trenutku živimo u zlatnom dobu, da nikada nije bilo bolje, da je svako drugo doba u poređenju sa ovim naprednjačkim bilo čemerno.

SRĐAN MARKOVIĆ ĐILE: Meni se toliko toga desilo ove godine da sam potpuno prestao da pratim televiziju i novine. Moja osmogodišnja ćerka nam je zabranila da gledamo informativne programe, ruga nam se kada uključimo dnevnik, pita nas da li smo normalni što to gledamo. U našoj kući je dozvoljeno da se gledaju samo crtani filmovi. Tako da sam, što se informacija tiče, odsečen od svega, osim od onoga što vidim po ulici i koliko sam primoran da idem po institucijama.

A kako to izgleda?

Kao Vajmarska republika 20-ih godina prošlog veka. Mene srpske institucije oduvek podsećaju na onu filmsku rečenicu da "kolektivna odgovornost ne poznaje krivicu". A kada je tako, onda je sve moguće.

Na tvom Fejsbuk profilu piše "Neanderthalia, Weimar Republik". Šta time hoćeš da kažeš?

Postoje istraživanja britanskih naučnika da homo superior istorijski nije sukcesor neandertalca, da su oni koegzistirali. Britanski antropolozi tvrde da se homo superior bolje snalazio, da su neandertalci izumrli, ali da su se zadržali u Istočnoj Evropi. Znači da na Zapadu živi homo superior, a da na Istoku i dalje ima puno neandertalaca i da je to opasno zbog korona virusa, jer da su neandertalci podložniji koroni.

Svet nikako da se oslobodi rasnih teorija, uvek postoje gluposti kao što je frenologija, teorije da ljudi nisu isti. Mi imamo naše frenologe, oni imaju svoje.

Rasne teorije na stranu, kako si došao do slikarskog izražaja po kome si danas prepoznatljiv?

Ja sam bio srećno dete. Moji roditelji su bili slikari, koji nas ni sa čim nisu gušili. Nisu nas gurali ni u taj težak posao. Kako reče moj ćale: slikarski posao je veoma težak za nekoga ko nema dubok sadržaj. Smatrao sam da nemam dovoljno dubok sadržaj, pa sam svašta radio, bio novinar ili svirao u rok grupama.

S vremenom mi se uobličavao senzibilitet, koji ovde kod nas nikada nije bio mnogo popularisan, a to je andergraund kao socijalna umetnost, što taj termin inosuštno zapravo i znači. Socijalna umetnost se ovde uvek brkala sa socijalističkim realizmom, znaš ono, srećni radnici, presrećni seljaci. Naravno da je građanstvo steklo averziju prema tom terminu. A slikarstvo i inače ne može da bude angažovana umetnost jer je njegova publika mala.

Do mene su stizali odlomci tog senzibiliteta, nešto kroz stripove, nešto kroz muziku, kroz omote ploča. Onda sam slučajno video jednu izložbu andergraund stripova iz 60-ih godina, prvi put sam sve to video na gomili. I odmah sam pomislio: to je to, to je jedino što mene interesuje. Tu si bili svi koji i danas figuriraju kao originatori stila: Kramp, Šelton, S. Klej Vilson, Skip Vilijams. U njihovim radovima sam prepoznao socijalnu umetnost kakva treba da bude.

Imao sam halucinantno iskustvo kao da se to što sam video i čitao ne dešava negde tamo, nego baš ovde, kod nas. Znaš ono kod Skipa Vilijamsa kada se lik iz Teksasa kandiduje za predsednika Amerike i kaže: Ako me budete izabrali, obećavam da više neću srati po klozetskoj dasci.

Kako je uticaj američkog andergraunda dosezao do Jugoslavije?

To je sve sporo stizalo do nas, na kašičice.

Znaš, u Americi je veoma razvijena vizuelna kultura, razvijena u smislu da pravi pare. A kad imaš moćan mejnstrim, onda imaš i veliki otklon od mejnstrima. Kad nemaš mejnstrim, nemaš ni andergraund. Mi smo u vizuelnom smislu nepismeni, na tome je rađeno decenijama. Kada sam ja išao u srednju školu, imali smo samo jednu godinu likovno.

Jesi li bio dobar ili loš Titov pionir?

Ma ne, to je nama sve bilo bezveze. Mimikrija koju prosto ispoštuješ i ne razmišljaš o tome. U koju god učionicu da si ušao, stajao je on. Znaš, ima ona fora da kada se nečiji lik isuviše često ponavlja, taj neko počinje da nestaje. Više ga ne vidiš. Ja Vučića ne mogu da nacrtam. Niko ne može da nacrta Vučića. To je lik koji se toliko ponavlja da više ne postoji.

I za Tita mi se čini kao da nije postojao. Sećam se da su nas odvodili da mu mašemo. Mašemo mi njemu, maše on nama. Sećam se i da je dosta brzo nakon Titove smrti skinut verbalni delikt protiv njega i da je onda moja baba otvorila prozor i na sav glas ga psovala. Nikada babu nisam čuo da tako psuje. Meni je od Tita ostalo da i dalje pazim šta ću da kažem.

A Slobodan Milošević? Sećaš li se svojih osećanja 90ih?

To je čovek koji je ćaletu sjebao životnu ušteđevinu. Njega smo osetili.

Mi smo u doba Slobe činili sve da ne budemo tu. Tada smo nemilice trošili sve što bi nam došlo pod ruku, a omogućavalo osećaj da nisi tu. Bila je to psihološka samoodbrana. Ja nisam imao nameru da pristanem na to sranje.

Zvuči kao dobrovoljna getoizacija.

Socijalni eho andergraunda 3

Supernaut je u to vreme bio kućni bend Sonje Savić. Jedino je ona još verovala u nas, nigde više nismo mogli da sviramo. Akademije nije bilo, B92 je imao svoju viziju britanskog popa. Doduše, brit-pop je zamenio pank u Engleskoj, to se svugde događalo, ta zamena teza – i dalje sviraju mladi, samo nemaju ništa protiv kraljice, kul je kraljica. Zameni se teza i ostane forma bez trunke sadržaja.

Niče je napisao da je nihilizam unutrašnja logika društvenog razvitka. Svaku tezu zameniće kontrateza i tu nema greške. Znači, pank će zameniti pop, pa će pop zamenit grandž, a grandž će zameniti elektro. Non-stop se lansira kontrateza, i to sve brže dok sve ne postane obesmišljeno. Ostaju avetinjski recepti prošlosti. Što kaže Kozik: svako se pretvara da je neko bitan iz prošlosti.

Koji je bio prvi bend koji je bitno uticao na tebe?

Dip Parpl. Kada sam ih prvi put gledao, nisam mogao da poverujem da tako nešto postoji, i to na prvom programu

RTS-a. Oni oru, odvaljeni kao svinje, ribe urađene kao majke padaju u trans, ja oduševljen. Pomislio sam da samo to hoću da radim u životu. To je bio ozbiljan bend, sve školovani muzičari. Kasnije su krenuli za parama i sve se to pretvorilo u seljanu, ali te ploče koje su i ovde bile objavljene kao In Rock ili Machine Head bile su ludilo.

A onda su došli Seks Pistols i ja sam tu video socijalnu žicu koja mi je nedostajala sve vreme u hard-roku.

Kakvo je 80ih bilo društveno okruženje u Beogradu?

Tada su svi hteli – da ne zvučim sada kao Raša Todosijević – nekakvu metafizičku umetnost, a ja sam hteo ogledalo stvarnosti. Nije mi u početku bilo jasno šta ja to u stvari hoću, sporo sam se osvešćivao.

Mi smo ti gola sirotinja, a šta je ideologija gole sirotinje – elitizam. Kakav crni strip, kakva ilustracija, mi hoćemo pravu umetnost, ali po mogućnosti za sto evra po slici. Toliko su kupci uglavnom raspoloženi da plate.

Sećaš li se prvih kafića u Beogradu krajem 70ih, početkom 80ih, Zlatnog papagaja, Cvetića, Trozupca?

Ma kakvi kafići, mi smo bili bednici, ljuti lumpenproleterijat. Sedeli smo po parkovima, duvali, pili. Nema kafića za lumpene. Ljudi koje sam ja znao su bili ljudi iz parkova, i nikog od njih više nema.

Kako danas gledaš na to tadašnje društvo? Je li to bilo društvo veće ravnopravnosti, da li je bilo deo sveta?

Bilo bi divno da je to bilo društvo ravnopravnosti, samo što društvo ravnopravnosti ne postoji.

Ali bilo je neverovatno da su postojale emisije koje su simultano puštale zajebanu muziku, recimo muzika koju je na Studiju B puštao Sloba Konjović. Mogao si čuti šta se dešava u svetu, ceo taj new wave. Panka kod nas nije bilo, mi smo isuviše sofisticirani za pank. New wave i konceptuala, to može, pank i strip, ne može.

Socijalni eho andergraunda 4

Ovde postoji građanski otpor bazičnim formama koji je meni uvek išao na živce. Zaista genijalne su jednostavne stvari, kao slika od dve boje. Ali ovde nisu dovoljne dve boje, mora i treća, i četvrta, i peta, i šesta. Pokojni Peđa Milosavljević je uvek govorio: dve boje se uvek slažu, čak i kada se ne slažu, slažu se. Građanstvo ovde je uvek preziralo tu elementarnu magiju jednostavnosti.

Jel’ takvo onda i društvo, prekoloritno?

Pa jeste, prekoloritno, premanirizirano. Strip je ovde služio kao koketerija, nešto sa čim pravi slikar može samo malo da koketira. A slikarstvo na pragu andergraund stripa je veoma stara priča na Zapadu.

U to doba je Jugoslaviju preplavio new wave. I ti si bio deo te muzičke scene.

Da, počeo sam u nekim malenim bendovima, a onda sam sa Canetom iz Partibrejkersa uleteo u Radničku kontrolu. Tu je počela da se odmotava neka socijalna žica. Naravno da je Kontrola odmah pukla, bili smo klinci, svako je mislio da je najbitniji.

Ja, u stvari, nisam voleo tu muziku osamdesetih. To njihovo: devojke ovde, devojke onde, radio ovde, radio onde. Sa druge strane, u SKC-u su drmali samo konceptualizam i sve što je bila štafelajska slika odmah su izbacivali napolje, pa su i mene šutnuli posle dve izložbe.

Ja sam nastavio da sviram, ali mi se stalno činilo da nije dovoljno nešto reći, da mora da se vidi. To što kažeš, svi su već čuli, svi već znaju i svi na to pristaju; svako zna tajne zakone ovog grada i svakom su odvratni, ali to je mimikrija, poštuju se. Nekako mi je bilo ubojitije da napravim nešto gde se tajni zakoni mogu lepo videti.

Onda sam u Nemačkoj na jednoj izložbi Neue Sachlichkeit prepoznao korene današnjeg andergraunda. Ta grupa Nova objektivnost je debitovala na Dada vašaru 1919. u Berlinu. To je za mene bilo neverovatno, to su bile strahotne slike. Nemački dadaizam nema veze sa francuskim ili nekim drugim dadaizmom.

Onda sam ukapirao da je čitav taj senzibilitet prognan iz likovnih umetnosti u ime nekog elitizma. Radovi predstavnika Nove objektivnosti su se posle 1945. našli po muzejima, zato što je Adolf Hitler naložio da se spaljuje moderna umetnost, zato što su pobijeni. Ali umetnost se posle toga okrenula elitizmu, formalizmu. Umetnost koja u sebi nema socijalni eho mene nikada nije preterano zanimala, makar to nije bilo za mene.

U kakvoj ti je uspomeni ostao klub Akademija?

To je bilo jedino mesto gde si mogao da čuješ neku tada alternativnu muziku. Kada je SKC odlučio da izdaje prostor privatnicima, da se bavi unosnim privatnim biznisom, a ne kulturom, bila je ostala samo Akademija. I u klubu Akademija je, doduše, u jednom trenutku preovladao preduzetnički duh, pa je samo bilo važno koliko se piva proda; puštali su da svira ko hoće, samo da dođe što više ljudi, samo da radi šank. Šank je oltar rok menadžera. Bendu karte, a prihod sa oltara njima. Tako da nije čudo da imaš bend koji se zove Hladno pivo. Šank je smisao postojanja rokenrola na ovim prostorima.

Okej, gotovo sve se na kraju komercijalizuje, ali koliko je za ovaj grad bilo važno što postoji nešto kao klub Akademija?

Pa, bilo je važno. Bilo je potpuno nadrealno da uđeš u klub i slušaš muziku koju nigde drugde ne možeš da čuješ. Gde god drugde da si otišao, zna se šta se slušalo – najlepša košulja plava ili ono, volio bih da te ne volim, ako umrem da te prebolim. I to se još uvek sluša. E, to je metafizika, da još uvek na radiju možeš da čuješ Zanu i Hari Mata Hari.

Socijalni eho andergraunda 5

Kažu ljudi da se mentalitet proizvodi. Ne, ovde je uvek bio isti mentalitet – biti okrutan prema slabima, a ponizan prema jačima.

Rekao si da si 90ih bio u svom unutrašnjem getu. Jesi li i dalje u getu?

Posle iskustva s majkom koju sam sa slomljenim kukom odveo u Urgentni centar, osećam se kao među morlocima. Koga je briga ko će da umre. Bili smo tamo osam sati. Osam sati majka mi je stenjala od bolova, a nije dobila ni jedan jedini analgetik. U jednom trenutku pitao sam ortopeda kako je to moguće, da ženi od 88 godina sa prelomom kuka ne daju nijedan analgetik!? A on meni na to kaže: Urgentni centar daje mišljenje, a ne lekove, lekove ćete morati sami da nabavite.

Kolektivna odgovornost ne poznaje zločin.

Da ti danas neko naruči jednu sliku kojom bi dočarao današnju Srbiju, kako bi oslikao platno?

To ne bi bilo nimalo lako, sa ovakvim vestima koje se prosto utrkuju da svakim danom budu sve apsurdnije – ovaj ovde dobija na poklon tortu u obliku bolnice, onaj drugi tamo poklanja šefu ruske diplomatije trista godina staru ukradenu ukrajinsku ikonu. U diplomatiji se više ne poklanjaju umetnička dela. To se radilo u vreme Rubensa, u vreme Velaskeza. Ovde je srednji vek, pa se zato i poklanja jeftino nabavljena srednjovekovna ikona.

Postoji jedan mali esej koji objašnjava da je danas satira nemoguća jer se politika pretvorila u satiru. Politika postaje sve apsurdnija, sve apsurdniji postaju i njeni navijači, pa satira više ne može sa time da se utrkuje. Ti ovaj trenutak ne možeš da zarobiš crtajući političare, jer su oni od svega nebitnog najnebitniji. Morao bi da pronađeš nešto kao na crtežu Georga Grosa iz 1932, godinu dana pre nego što je emigrirao u Ameriku, koji prikazuje kako ubijaju protivnike Hitlera u predgrađima: tip sveže ubijen leži u nekoj bari, a dželat javlja: Sve je završeno. Posao se upravo hladi. Gros je umeo da prikaže scenu koja znači više od svih portreta savremenika.

A kada bi ti danas hteo da nađeš scenu koja odražava našu stvarnost?

Ne možeš takvu scenu da tražiš, ona mora tebe da nađe. Znaš kako kažu Indusi: strela koja je pogodila cilj, promašila je sve ostalo. To meni dođe kao neki obrazac.

Kada se ovo što sada živimo u Srbiji bude isuviše odomaćilo, kada se bude svima dovoljno smučilo, doći će nešto sasvim drugačije, kontrateza ove sadašnje društvene teze. Ja ne mogu da naslutim šta, nemam ni trunke proročanskih sposobnosti, kad god sam nešto pokušao da proreknem, život bi me demantovao. Znam samo da je život zajeban, uvek te iznenadi.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi… boljitka

Zoran Janković

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Ličnost godine 2020

Pavle Petrović

 

Srećna Nova godina

Biće bolje

 

Ples

Opasno mrdanje tela uz muziku

Nebojša Broćić

Zaštita privatnosti – JMBG

Šifra za deljenje ili za čuvanje privatnosti

Uroš Mišljenović

Kurioziteti

Koji je poštanski broj Deda Mraza

Nikola Dragomirović

Dečje igre

Care, care, govedare

Sonja Ćirić

Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka

Sonja Ćirić

Intervju – Svetozar Cvetković, glumac i producent

Zov postapokaliptičnog vremena

Sonja Ćirić

 

Slike 2020.

Marija Janković

Sećanje – Mustafa Nadarević, Špiro Guberina, Pero Kvrgić

Čarobnjaci geste i grimase

Zlatko Crnogorac

Serije – Ethos

Turska, bez šećera

Teofil Pančić

 

Ispravka

Zlatko Minić, Transparentnost Srbija

Na licu mesta – Kraj sveta

»Dirižablom« na Farska ostrva

Zorica Čubraković

Fenomen – Frankenštajn

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Zorica Kojić

Intervju – Milija Zeković, izvršni direktor kompanije SBB

Štetna je odluka ako Srbija bude zaostajala u 5G mreži

 

Jugoslovenski španski borci

Kome je zvono zvonilo

Marko Fernandez

Šta smo propustili u 2020.

Godina dugog čekanja

Slobodan Georgijev

Intervju – Goran Tomašević

Blizak nam je Bliski istok

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu