Nasilje
foto: vladimir šporčić / tanjug
Smrt u nama i oko nas
Čudno je, i sam se čudim, kad konstatujem da otkrivam da sam ja, Ivan Ivanji, kada sam bio u njegovim godinama, imao dosta sličnosti sa trinaestogodišnjim ubicom iz “Ribnikara”, o čijem sam životu i porodičnim prilikama, hteo – ne hteo, saznao iz medija. I moj otac je bio lekar i posedovao oružje, pištolj marke brauning, i dozvolu da ga nosi jer je bio rezervni oficir, sanitetski potpukovnik. Kada sam imao dvanaest godina, učio me je da pucam. Zaista je čudno, ali ja razumem kako se mogao osećati trinaestogodišnji učenik “Ribnikara” kada su ga policajci izvodili iz škole u kojoj je počinio masovno ubistvo – ponosan kao ja kada su me novosadski policajci odvodili na put za Aušvic. Počinilac ili žrtva, nije bitno, reč je o osećanju deteta da je najednom veoma važno
Tragedija koja se u Beogradu dogodila u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar” u kojoj je jedno dete ubilo drugu decu i čuvara škole, nekako je isuviše velika i neshvatljiva a da bismo mogli da je ograničimo na pojam nasilje. Nagnala nas je da ozbiljnije razmišljamo o pojavama u društvu koje nazivamo nasiljem. Za takav, u Srbiji jedinstven užas, ne postoji prava reč. Da li bi trebalo da je stvorimo?
U svetu se u ovakvim slučajevima govori o amoku. Reč amok dolazi iz malajskog jezi
Hvala Vam što čitate Vreme!
Članak koji ste otvorili dostupan je samo pretplatnicima.
Pretplatite se na jedan od naših paketa i čitajte tekstove iz najnovijeg broja bez ograničenja!
Pretplatite seInteresuje Vas samo aktuelni broj?
Nikakav
problem.
Kupite samo aktuelni broj i PDF štampanog izdanja.
Kupite aktuelni broj
