Deca na udaru bede

Slučaj od kog se grči vilica 2

ŠTRAJK GLAĐU ISPRED MINISTARSTVA: Đorđe Joksimović

Slučaj od kog se grči vilica

Za troje dece Jasmine i Đorđa Joksimovića koja su im oduzeta i smeštena u hraniteljske porodice država mesečno odvaja 31.929 dinara po detetu. Jasmina je inače primila socijalnu pomoć u iznosu od 14.200 dinara

Ko nema frižider, kupatilo i bojler, a ima decu neka se potrudi da za to ne sazna Centar za socijalni rad, jer ako sazna oduzeće mu decu i predati na dalje staranje jednoj od mnogobrojnih hraniteljskih porodica. To bi, otprilike, bila sublimacija "slučaja Đorđe Joksimović", priče za plakanje i nemoćni bes o vrednom i dobrom čoveku, KV limaru, koji je posle 22 godine staža otpušten kao tehnološki višak i koji se, ne libeći se bilo kakvog nadničarskog posla, trudi da pošteno zaradi hleb nasušni za svoju porodicu; o čoveku kome povrh svega na svu muku staje i Centar za socijalni rad koji mu "otima" decu i smešta ih u hraniteljsku porodicu, a njemu stalno postavlja nove uslove koje treba da ispuni da bi mu deca bila vraćena – da uvede vodu u kuću, da je okreči, da nabavi bojler, frižider… Priča je tmurna, povremeno i opskurna: od nje se refleksno grči vilica, stiska pesnica, uši zaglunu…

Tek kad se odlučio na očajnički korak – štrajk glađu dok mu decu ne vrate – mediji su primetili Joksimovića. Kako to nije dalo željeni rezultat, peške je došao u Beograd sa zahtevom da ga primi premijer ne bi li mu ovaj pomogao. Nije ga primio premijer već ministar Aleksandar Vulin. Joksimović je, kažu, dobio uz sendvič i sok, obećanje da će "sve biti dobro".

MEJNSTRIM: Po pisanju dnevne štampe, Đorđe je 22 godine radio kao limar u Remontno-tehničkom zavodu da bi pre nešto više od tri godine bio proglašen tehnološklim viškom. Od tad radi sve poslove u šumi, na građevini… Ima tri ćerke: od pet, tri i bebu od godinu i po dana.

"Sve se dogodilo 11. marta ove godine kada sam otišao na posao. Kad sam se vratio kući, našao sam papir koji je ostavio Centar za socijalni rad da se odmah javim. Tamo sam saznao da je moja nevenčana žena Jasmina, koja ima 32 godine, otišla pred kapiju moje bivše firme, da je napravila incident, da je došla Hitna pomoć i policija. Decu su smestili u hraniteljsku porodicu, a ona je smeštena na psihijatriju", ispričao je Đorđe novinarima.

Kaže da su mu u Centru za socijalni rad rekli da treba da sredi sobu za decu i uvede vodu u kuću da bi mu deca bila vraćena. To je, kaže, uradio, ali su u Centru odlučili da to nije dovoljno, da su kao uslov za povratak dece postavili kupovinu bojlera, pa frižidera, pa onda opet nešto treće, pa četvrto…

Revoltiran time, započinje štrajk glađu u prostorijama kragujevačkog Centra za socijalni rad, a posle četiri dana su pozvali policiju da ga skloni "jer ometa njihov rad"; policija je to i učinila, ali nikakva prijava nije podneta.

"Hoću da me primi Vučić, da mu kažem kako mi je. Da pomogne, da me shvati", izjadao se potom novinarima Đorđe. Nema, veli, drugog rešenja nego da se kod premijera izbori za decu, Mariju, Laru i Bebu, koje voli najviše na svetu.

Na Fejsbuku "Anonimus Srbija" pokreće akciju "Svi smo mi Đorđe", priča se munjevito širi, uključuju se tabloidi i (neke) TV stanice: "otimanje" dece sirotinji postala je top-tema. Sve u svemu: Anonimus nešto objavi – tabloidi instant prenesu, objave nešto tabloidi – Anonimus instant prenese. Dalje to reemituju razni portali: prednjače oni sa krstom na baneru – najmanje jedan u okviru poduže "mejnstrim" priče objavljuje Joksimovićev broj telefona, uzgred i broj žiro-računa na koji dobri ljudi mogu da uplate prilog…

Jedna takoreći sitnica budi posebnu pažnju: Jasmina, majka "otete" dece, posle početnog konstatovanja onog incidenta ispred muževljeve bivše firme i smeštanja na psihijatriju tiho je nestala iz kruga pažnje medija, time i publike.

ANDERGRAUND: U parku ispod Uprave železnica, "onom odmah iznad autobuske stanice", kako je Đorđe opisao mesto gde je zastao "da se izuje i odmori stopala", prilazi mu mladić i pruža mu ruku: "Samo da vas pozdravim", kaže. "Ja sam samo slučajni prolaznik", dodaje na novinarski klimoglav i odstupa nekoliko koraka.

"Prošli put mi nisu dozvolili da štrajkujem glađu ispred Vlade jer, kao, skup nije bio prijavljen. Sad jeste prijavljen i od sutra počinjem", objašnjava Joksimović i pokretom ruke doziva slučajnog prolaznika. "Dođi, sedi sa nama", govori mu, ovaj odbija i još više se udaljava.

Kaže da je rešen da "ide do kraja". Pokazuje fotografije kuće: "Ovo je dnevna soba, ovo je dečja, ovo kupatilo, kujna skroz opremljena, evo igračaka za decu, kompjuter, dva televizora… Osim igračaka koje su donirale komšije, sve novo, utegnuto kao tamburica…" Među fotografijama je i ona preštampavana po novinama na kojoj drži prvu ćerku u naručju dok je još beba bila, na drugoj supruga sa istim detetom u naručju, obe od pre četiri i više godina. "Uradio sam i više nego što su mi tražili, ali mi decu ne vraćaju, nego me tuže sudu za oduzimanje roditeljstva."

Tužbu kojom se osporava roditeljsko pravo, Đorđu za dvoje, Jasmini za troje dece, podneo je nadležnom sudu Centar za socijalni rad. U obrazloženju piše da je Centar "prvi kontakt" sa njima ostvario pre tri godine na Jasminin zahtev da joj se kao samohranoj majci dodeli "materijalno obezbeđenje", jer posle otkaza koji je Đorđe dobio ne kao tehnološki višak već zbog neopravdanog odsustvovanja sa posla, brak je razveden. Đorđu je sud odredio alimentaciju od 3000 dinara po detetu, Centar socijalnu pomoć od 14.200 dinara za Jasminu i dvoje dece. Treće dete se rodilo u međuvremenu, a očinstvo koje Đorđe osporava utvrđuje se u sudskom postupku. Zbog toga dete još nije upisano u matične knjige: Beba joj nije ime, već status.

Jasmina je posle saniranja akutnog nervnog rastrojstva otpuštena sa Psihijatrijske klinike, a Centar joj je dodelio privremen smeštaj u prihvatilištu za odrasle i stare osobe. Prema onome što u tužbi piše, Jasmina se uspešno oporavlja, radno je sposobna, može dakle validno da se izjasni po svakom aspektu situacije u kojoj su se našli ona i njena deca. Istina, zapisnički se utvrđuje da u izjavama nije baš dosledna, ali i da je zajednički imenitelj svih njenih izjava da je Đorđe neuredan u učestvovanju u izdržavanju dece, da je sklon alkoholu, da ne štedi na uvredama upućenim njoj. Negira bilo kakvo fizičko nasilje, ali odlučna je da Đorđa ne želi više "da vidi".

Prema zapisniku sačinjenom onog 11. marta, deca su bila higijenski i zdravstveno zapuštena: prljava, neprijatnog mirisa, sa skorelom kožom između prstiju, ućebane kose, vašljiva, što je i bio razlog za hitno zbrinjavanje dece u hraniteljskoj porodici. "To za vaške nije istina – izmislili su", kategoričan je Đorđe. Izveštaji o opservacijama socijalnih radnika tokom sledeća dva meseca u hraniteljskoj porodici svedoče i o značajnoj emocionalnoj i socijalnoj zapuštenosti, od kojih grudna kost neizdrživo boli. "Ni to nije istina", tvrdi Đorđe. Kaže da kad im ode u posetu deca su srećna, kad odlazi zajedno plaču.

Na dan kad ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, Đorđe je u drugom danu štrajka glađu ispred zgrade resornog ministarstva iz kog su mu poručili da "to nije način" i da to neće uticati na konačnu odluku, jer oni veruju zaključcima socijalnih radnika. Kaže i da nije sam, da mu prilaze ljudi i iskazuju podršku, sede malo sa njim, fotografišu se i odu, a dođu neki drugi…

"Od danas smo se dogovorili da svi koji ne mogu da dođu pre podne, dođu svakog dana posle 19 sati da damo zajedničku podršku Đorđu. Noćas će ovde spavati još jedan momak sa Đorđem. Jednu vreću za spavanje i ćebe imamo. Ako neko može, neka donese još jednu. U četvrtak je planiran jutarnji performans. Svi koji su zainteresovani da učestvuju neka dođu sutra uveče da se dogovorimo oko koreografije", poručuje "Anonimus Srbija".

BEDA U GLAVI: Na ime izdržavanja svakog prigrljenog deteta država hranitelju isplaćuje 23.105 dinara, nešto malo više od propisane minimalne zarade, i kao nadoknadu za hraniteljski trud 14.339 dinara za jedno dete, a ako je više njih onda 8824 dinara po detetu. Na taj hraniteljski honorar država uplaćuje zdravstveno i trećinu penzionog osiguranja. Sa troje prigrljene dece zaračunava se puno radno vreme, a neto nadoknada za trud iznosi 26.472, a za posao koji roditelji po prirodi stvari inače rade. Po tom tarifniku, za ovo troje dece o kojima je reč država mesečno odvaja 95.787 dinara neto, ili 31.929 dinara po detetu. "A od mene zahtevaju da doplatim još 1500 dinara po detetu, ukupno 3000", žali se Đorđe.

Trenutno je nešto više od 6000 dece u hraniteljskim porodicama, još oko hiljadu je smešteno kod rodbine, za koje se iz budžeta izdvaja ukupno isto toliko plata mesečno, što je za svaku pohvalu.

Međutim, ako je minimum potreba deteta negde između dve trećine minimalnog i prosečnog ličnog dohotka, za troje dece i onog koji o njima vodi računa minimum životnih potreba je predstavljen sa tri "referentne" plate. Kako je običaj da roditeljstvo "ide" u paru, suma minimalnih potreba mora da se uveća za još jednu, onu (opet) referentnu platu.

Dakle, za porodicu – otac, majka i troje dece – samo da bi opstala potrebno je četiri "one" plate. Sve to, razume se, samo ako je školovanje zaista besplatno, a letovanje univerzalno dečje pravo čiji je garant Država lično. Za džeparce i roditeljska letovanja nema veze, snaći će se nekako.

Prema rezultatima popisa i odgovarajućih anketa, trećina stanovništva Srbije živi na ivici, odnosno ispod crte siromaštva. U demografskoj slici Srbije površina polja koje označava udeo dece u populaciji zaprema tek 12 odsto ukupnog broja stanovnika – cirka 800.000 njih, od kojih je polovina obuhvaćena državnim davanjima poznatim kao "dečiji dodatak". Budući da je cenzus siromaštva za sticanje te "privilegije" jako nizak, bez imalo ustezanja može da se zaključi da je toliko dece ugrožene siromaštvom, bilo samo u osmehu, bilo u zagrljaju. Da bi se ta deca iz tog zagrljaja otrgla, neka svako sam izračuna koliko je plata potrebno.

Sa druge strane, za materijalno zbrinjavanje socijalno ugroženih, ista ona Država koja je izračunala prilično realan troškovnik podizanja dece opredeljuje znatno manje novca: Jasmina sa sve troje dece je materijalno obezbeđivana sa ukupno 14.200 dinara, bezmalo upola manje nego što je procena minimalnih potreba jednog deteta. Na svu tu bedu kao šlag na tortu čučnuo je "Vulinov zakon", po kome socijalna pomoć, odnosno materijalno zbrinjavanje, mora da se odradi.

U Srbiji se polemika o tradicionalno bednoj pomoći za siromašne pokreće otprilike jednom u pet godina i svaki put se zaglavi u opšteprihvaćenoj rečenici "mi ih hranimo, a oni se kote": pre dve i po decenije "oni" su bili "šiptari", kasnije "cigani", sad će (možda) da budu siromašni uopšte uzev, bez obzira na pol, rasu, naciju, političku opredeljenost i sline trice i kučine, kako to već Ustav i politička korektnost nalažu.

Iz istog broja

Obraćanje javnosti

Prenemaganja na volej pitanja

Tamara Skrozza

Ograđivanje Srbije

Zid za očajnike

Mirko Rudić

Dobro upravljanje u Srbiji

Zaglavljeni između potreba i mogućnosti

Priredila: Jovana Gligorijević

Seksualno zlostavljanje dece u Srbiji

Žrtve nepoverenja i lažnog morala

Biljana Vasić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu