Obavezni vojni rok

Skupo i nepotrebno 2

SRED PUŠAKA, BAJONETA...: A. Vučić i pripadnici Vojske Srbije

foto: dimitrije nikolić / tanjug

Skupo i nepotrebno

Građanima Srbije bi pitanje poput vraćanja obaveznog služenja vojnog roka možda bilo bitnije i primerenije za polemiku ukoliko bi se prethodno rešili drugi gorući problemi – zaustavljanje pandemije virusa korona, rešenje statusa Kosova, velika nezaposlenost, demografska katastrofa i odliv mozgova, urušavanje državnih i nezavisnih institucija, sloboda medija, paraliza demokratskih procesa, narušavanja životne sredine...

O aktuelizaciji ponovnog uvođenja obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji, pitanju svrsishodnosti i potrebe Srbije za uvođenjem reformi u ovom pravcu, koje bi trebalo da zadovolje niz kriterijuma, u javnosti se polemiše proteklih nekoliko nedelja. To se čini na različitim stranama i iz različitih uglova, ali se neki argumenti neopravdano zanemaruju.

Polja na kojima se ovo pitanje može razmatrati su brojna – od onih koja se tiču finansiranja takvog poduhvata, preko geostrateške pozicije Srbije i potrebe za takvim vidom obuke i organizovanja vojnih obveznika, do pitanja koja se vezuju za ljudska prava, a pre svih prava na prigovor savesti. Prilikom analize, nezaobilazno je i pitanje koji trendovi vladaju u bližem i širem, evropskom okruženju, uz nadu da su ih predlagači potencijalnih reformi pažljivo razmotrili.

Skupo i nepotrebno 3
DEMONSTRACIJA PRAVE VOJNE SILE: Vrhovni komandant Jugoslovenske narodne armije maršal J. B. Tito, 9. maj 1975.foto: žika vučić / tanjug


EVROPSKI TRENDOVI

Na nivou Evropske unije, jedan deo država članica ima regulisano pitanje obaveznog služenja vojnog roka (Austrija, Danska, Estonija, Finska, Grčka, Kipar) u različitim vremenskim rasponima i za različite kategorije državljana. U nekim zemljama postoji mogućnost izbora u pogledu služenja vojnog roka, pod oružjem ili civilno. Neke države, koje jedno vreme nisu imale obavezno služenje vojnog roka (Litvanija i Švedska), u protekloj deceniji vratile su ga kao obavezu.

I neke druge evropske zemlje, koje nisu članice EU, poput Norveške, imaju obavezno služenje vojnog roka. Opšta vojna obaveza postoji i u Švajcarskoj, državi koja je tradicionalno neutralna i koja nije članica vojnih saveza. Međutim, ono što je karakteristično za navedene zemlje svakako je bolja ekonomska situacija od one koja vlada u Srbiji. Takođe, skoro sve članice EU su ujedno i članice Severnoatlantskog saveza, pa je pitanje bezbednosti, pored ekonomskih pitanja, rešeno na predvidljiv i sveobuhvatan način.

Marija Ignjatović, istraživačica Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, u razgovoru za "Vreme" navodi da nam vraćanje obaveznog vojnog roka nije potrebno, pre svega zato što se Srbija ne suočava sa bezbednosnim izazovima na koje je potrebno odgovoriti masovnom vojskom. Štaviše, u 2021. godini, uz oslanjanje na modernu tehnologiju i naoružanje (npr. hibridno ratovanje i sajber napadi), pitanje je da li bi masovna vojska bila adekvatan odgovor čak i na potencijalni sukob.

»Stav« građana

Prema nalazima BCBP iz novembra 2020. godine, skoro tri četvrtine ispitanih smatra da je potrebno ponovo uvesti obavezno služenje vojnog roka navodeći kao glavne razloge za to red i disciplinu kod mladih (63 odsto) i tradiciju (20 odsto). Ovakvi rezultati nedvosmisleno pokazuju da su razlozi koje su naveli ispitanici različiti od onih koji se odnose na pitanje odbrane zemlje, što predstavlja motive koji nisu vezani za ugroženost bezbednosti države, niti rešavaju pitanje njene odbrane. Takođe, isto istraživanje je pokazalo da se najveći broj ispitanika koji podržavaju obavezni vojni rok kreće u kategorijama između 45 i 60 godina, kao i iznad 60, dakle, osoba koje ne bi potpale pod obavezu služenja vojnog roka.


POLOŽAJ SRBIJE I ODNOSI SA SUSEDIMA

Jugoslavija je svojevremeno bila u samom vrhu evropskih i svetskih vojnih sila. Vremena su se promenila, pa je tako, prema nalazima analize koju je izvršio Global Firepower, Srbija na 61. mestu na svetu, a na 21. mestu u Evropi po vojnoj snazi.

Srbija je okružena gotovo sa svih strana članicama NATO-a (Mađarska, Rumunija, Bugarska, Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora i Hrvatska), sa izuzetkom Bosne i Hercegovine, koja je učesnica programa "Partnerstvo za mir", i nerešenim pitanjem statusa Kosova. Takođe, okružena je državama članicama EU (Mađarska, Rumunija, Bugarska i Hrvatska), te kandidatima za članstvo (Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija) i potencijalnim kandidatom – BiH. Sa jednim delom suseda ima blisku ratnu prošlost (Hrvatska i BiH), te brojne sporove pred međunarodnim sudištima koji su vođeni protiv nje ili njenih državljana u protekle tri decenije.

Skupo i nepotrebno 4
IMA SE, MOŽE SE: Armije Grčke…foto: pexels

Imajući u vidu složene odnose sa susedima i situaciju u kojoj se nalazi, a pre svega stagnaciju u procesu evrointegracija, Srbija uz sve to povlači i vrlo nespretne diplomatske poteze, čemu svedočimo u poslednje vreme. Stoga je sporan ratio potencijalno ishitrene odluke o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka. Srbija, koja i dalje nije članica NATO-a, a u najvećem delu je okružena članicama tog pakta, usvajanjem reformskih mera u pravcu uvođenja obaveznog vojnog roka suštinski ne dobija ništa. Čak bi se ta odluka mogla smatrati populističkom, u smislu "ako ne možemo da uradimo ništa korisno, onda makar da pred domaćom javnosti stvorimo sliku da ipak nešto radimo". Međutim, ta taktika bi mogla da se oceni kao skup sport, nepotreban srpskom društvu iznurenom brojnim nedaćama, decenijama unazad.

Vojni rok u Srbiji

U 20. veku, služenje vojnog roka na prostorima današnje Srbije bilo je pitanje u koje se ne dira. Podrazumevalo se da svaki odrastao i zdrav muškarac ide u vojsku, te da bude pozivan da se uključi u oružane sukobe ukoliko izbiju. U Jugoslaviji, Krivični zakonik SFRJ predviđao je krivično delo kojim je bilo sankcionisano "odbijanje primanja i upotrebe oružja", i krivično delo kojim je sankcionisano "neodazivanje pozivu i izbegavanje vojne službe". Tek usvajanjem Ustava SRJ (1992), u normativni poredak naše zemlje uveden je pravni institut prigovora savesti. Međutim, u praksi primena tog instituta nije bila zadovoljavajuća.

Nakon petooktobarskih promena, na agendu je stavljeno pitanje obaveznog služenja vojnog roka. Uvedeno je alternativno služenje vojnog roka, pod oružjem ili civilno služenje. Reformama od 2011. godine ukinuto je obavezno služenje. Već 2017. godine, zvaničnici su najavili razmatranje vraćanja služenja vojnog roka, što se intenziviralo naredne godine, a početkom 2021. godine, za vreme mandata novog ministra Nebojše Stefanovića, ponovo je aktuelizovano.


PITANJE NEUTRALNOSTI

Prema uglednom Iblerovom Rječniku međunarodnog javnog prava, trajna ili stalna neutralnost se definiše kao "međunarodnopravni položaj države na temelju kojeg ona mora zauvek ostati izvan svakog ratnog sukoba". Stalna neutralnost država je, u međunarodnom pravu, regulisana na način da je neophodno da proklamovana neutralnost države bude potvrđena od strane međunarodne zajednice, međunarodnim ugovorom.

Skupo i nepotrebno 5
…i Švajcarskefoto: swiss army forces

Švajcarska je na Bečkom kongresu (1815) dobila status neutralnosti, koji je potvrđen i u Versaju (1919). Austriji je međunarodnim ugovorom (1955) potvrđena stalna neutralnost, koju je prethodno proklamovala. Međutim, ta neutralnost nije bez sporenja – članstvo u UN (1955), u kojima sve države članice, pa samim tim i Austrija, imaju aktivnu ulogu, posebno onu predviđenu u glavi VII Povelje UN, otvara pitanje kvaliteta neutralnosti. Takođe, i članstvo Austrije u EU slabi stepen neutralnosti. A vredno je pažnje i višedecenijsko odbijanje Švajcarske da postane članica UN, što je, ipak, učinila 2002. godine.

Srbija, u novije doba, pledira na neutralnost (Rezolucija Narodne skupštine Republike Srbije od 2007. godine). Međutim, neutralnost na koju se pozivaju zvaničnici Srbije nije ona koju predviđa međunarodno pravo, bar kada je reč o stalnoj neutralnosti. Tako bi samoproklamovana vojna neutralnost Srbije mogla biti pre nazvana "neopredeljenost" ili "krnja neutralnost", imajući u vidu da vlasti Srbije nisu učinile ništa na međunarodnom planu u pogledu priznanja neutralnosti.

Istina, Srbija nije punopravna članica vojnih saveza iako već skoro dve decenije pokazuje kakvu-takvu volju da se priključi ili bar da sarađuje sa NATO-om, bez obzira na ratno iskustvo iz proleća 1999. godine. Stoga, neutralnost koju vlasti u Srbiji godinama unazad plasiraju u javnosti predstavlja sliku koja se prikazuje građanima, dakle, za unutrašnje, dnevno-političke potrebe. Ta neutralnost, međutim, na međunarodnom planu ne postoji.

Pavle Kilibarda sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Ženevi, u razgovoru za "Vreme" podseća da je Srbija pristupila procesu "Partnerstvo za mir" 2006. godine, što predstavlja svojevrsno predvorje NATO-a. Takođe, navodi i da pripadnici Vojske Srbije aktivno učestvuju u više mirovnih misija širom sveta. Iako nije svaki oblik učešća u vojnim i mirovnim operacijama u inostranstvu problematičan sa stanovišta neutralnosti (primera radi, pripadnici Vojske Srbije često su angažovani na pružanju medicinske pomoći ili deminiranju), učešće u neprijateljstvima, barem u međunarodnim oružanim sukobima, svakako bi je dovelo u pitanje.


SLOBODA SAVESTI I PRAVO NA PRIGOVOR SAVESTI

Još jedna tema zavređuje pažnju, bar kada je u pitanju razmatranje ponovnog uvođenja vojnog roka – pravo na prigovor savesti. U međunarodnom pravu, u oblasti ljudskih prava, kao i u domaćem zakonodavstvu, predviđena je sloboda savesti i mogućnost postavljanja prigovora savesti. Prigovor savesti nije direktno pomenut u međunarodnim instrumentima, ali proizlazi iz slobode misli, savesti i veroispovesti. Tako Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (član 18) i Evropska konvencija o ljudskim pravima (član 9) garantuju slobodu misli, savesti i veroispovesti. I u uporednom pravu beleže se brojni primeri da u unutrašnjem pravu država postoji pravo na prigovor savesti – Francuska (1963), Belgija (1965), Italija (1972), Austrija (1974), Portugalija (1976), Španija (1978) itd.

Ustav Srbije u članu 45 predviđa pravo na prigovor savesti na način da "lice nije dužno da, protivno svojoj veri ili ubeđenjima, ispunjava vojnu ili drugu obavezu koja uključuje upotrebu oružja". Ali, Ustav u istom članu propisuje da "lice koje se pozove na prigovor savesti može biti pozvano da ispuni vojnu obavezu bez obaveze da nosi oružje, u skladu sa zakonom".

Pravo na prigovor savesti, ukoliko nije dato kao mogućnost ili ukoliko se u praksi ne poštuje, neretko je i razlog za migracije ljudi, odnosno dezertiranje i beg iz zemlje, čemu smo na prostorima bivše Jugoslavije svedočili bezbroj puta za vreme oružanih sukoba prilikom raspada zajedničke države. Taj trend se i sada nastavlja masovnim dolaskom izbeglica iz Sirije i drugih zemalja, u kojima se vode oružani sukobi – međunarodni i/ili lokalni.


(NE)POSTOJANJE USLOVA ZA OBAVEZNO SLUŽENJE VOJNOG ROKA

Reforma vojske, koja bi podrazumevala obavezno služenje vojnog roka, zahtevala bi dodatna budžetska izdvajanja koja bi snosili poreski obveznici – građani Srbije. Sâmo finansiranje bi podrazumevalo obezbeđivanje osnovnih potrepština za vojne obveznike koji bi služili vojni rok – troškovi smeštaja, ishrane, lečenja, uniformi i drugi prateći troškovi. Ekonomska situacija u državi, pogoršana posledicama brojnih restrikcija i gubicima usled pandemije virusa korona, dodatno komplikuje racionalno iznalaženje opravdanja za najavljene reforme.

Marija Ignjatović navodi da je takav potez veoma skup i pitanje je da li, u trenutku kada se država i dalje bori sa pandemijom, prioritet treba da bude vraćanje vojnog roka i ulaganje u sistem odbrane. Pavle Kilibarda navodi da nije siguran u stepen ispunjavanja čak ni onih obaveza koje ne bi trebalo da budu teško ispunjive, poput širenja znanja o pravilima međunarodnog humanitarnog prava. Pored upitnosti ispunjavanja te obaveze, postavlja se i pitanje ko bi obučavao kadar koji bi služio vojni rok izvorima međunarodnog humanitarnog prava. Osim Crvenog krsta Srbije i jednog dela akademskog sektora (pre svega na Fakultetu političkih nauka u Beogradu), izuzetno je mali broj domaćih činilaca koji poseduju neophodnu stručnost da bi sproveli kvalitetnu difuziju međunarodnog humanitarnog prava, zaključuje Kilibarda.

Zato bi neki komplikovaniji i skuplji poduhvati, poput masovnog služenja vojnog roka, stavili pred vlasti i građane Srbije gotovo nepremostive prepreke, a prve generacije vojnih obveznika bi bile, zapravo, pokusni kunići.

Sagovornici "Vremena" su saglasni u oceni da je, u ovom trenutku, necelishodno ponovno uvođenje služenja vojnog roka u Srbiji i navode da je razloga mnogo. Marija Ignjatović, između ostalog, ističe da se sistem odbrane suočava sa velikim odlivom kadra u poslednjih nekoliko godina; napuštaju ga i profesionalni vojnici, podoficiri i oficiri. Regruti na služenju vojnog roka neće moći da nadomeste profesionalce, koji su se obučavali i školovali za svoje specijalnosti godinama. Oni odlaze nezadovoljni uslovima rada, ne samo niskim platama već i zbog preopterećenosti, "čišćenjem kruga" umesto da se bave svojim poslom, percepcije negativne selekcije u napredovanju i osećanja nepravde i "beznađa".

Građanima Srbije bi pitanje poput vraćanja obaveznog služenja vojnog roka možda bilo bitnije i primerenije za polemiku ukoliko bi se prethodno rešili drugi gorući problemi – zaustavljanje pandemije virusa korona, rešenje statusa Kosova, velika nezaposlenost, demografska katastrofa i odliv mozgova, urušavanje državnih i nezavisnih institucija, sloboda medija, paraliza demokratskih procesa, narušavanja životne sredine… A kada bi se oni rešili, onda bi i ekonomski standard bio veći, pa bi mnogi argumenti protiv uvođenja obaveznog služenja vojnog roka možda i otpali.

Percepcija građana Srbije prema susedima

U analizi koju je izradio i objavio tim Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, novembra 2020. godine, u odnosu na analizu od 2017. godine porastao je procenat ispitanika koji veruju da je Srbija okružena uglavnom prijateljima – sa 23 odsto na 43 odsto; 47 odsto ispitanika smatra da Srbija ima više neprijatelja u susedstvu, što je porast u poređenju sa 40 odsto ispitanika prilikom anketiranja 2017. godine. U istom istraživanju, na pitanje koga smatraju najvećim neprijateljem Srbije, čak 30 odsto ispitanika je odgovorilo da je to Hrvatska, a 20 odsto da je to Albanija, dakle, države iz okruženja. Na trećem mestu su se našle SAD.

Ovim podacima treba dodati i mnoge (ne)diplomatske poteze kako domaćih zvaničnika tako i zvaničnika iz susednih država, koji uz brojne negativne medijske objave doprinose zategnutosti odnosa među zemljama u regionu, što se odražava na formiranje javnog mnjenja i negativne percepcije građana prema susedima.

Iz istog broja

Lični stav – Povodom »slučaja« Dane Popović

Osvit autoritarizma i sumrak morala

Ljubomir Madžar

Beogradski izbori – Slaba tačka vlasti

Kako na megdan Stefanu Nemanji

Zora Drčelić

Izbori na Kosovu

S verom u »kosovskog Čea«

Milica Čubrilo Filipović, Jean-Arnault Dérens i Laurent Geslin

Intervju – Albin Kurti

»Istorijski dijalog« je prevaziđena formula

Milica Čubrilo Filipović

Zakon o istopolnim zajednicama

Pravna strana ljubavi

Jovana Gligorijević

Lični stav

Tabloidsko uništavanje Srbije

prof. dr Vojin Rakić

Portret savremenika – Milomir Marić

Lice televizijskog cinizma

Nedim Sejdinović

Rat protiv mafije – Napadi na direktora policije

Ko je dužio gospodina Nevolju

Davor Lukač

Srpska pravoslavna crkva – Dan izbora

Šta čeka patrijarha

Jelena Jorgačević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu