Svetski dan šizofrenije, 24. maj

Sišli smo s uma u sjajan dan 2

PAVILJON BROJ 6: Slobodan Perović i Zoran Radmilović

Sišli smo s uma u sjajan dan

"Nad ludnicom se prsi mesec mlad / Dok prozori trepte kao mrlje zlatne, / A zidovi se belasaju sad, / Belji od svetlosti te neverovatne. / Zar kad mesec tako razbi mrak / Da posta moguća avantura luda? / Al’ to traje kratko. Kao na dati znak, / Pred zoru se sklapa lepeza tog čuda / Ujutro je zgrada tu ko pre / Jedva se čuju daleko od nje, / Srne što u šumske zavlače se skute. / Noćas je krišom procvetao glog / Iskobeljao se mak iz struka svog. / Al’ oni unutra sve to i ne slute" —Jan Van Najlen

U gradu N. u našoj, u mojoj, Karađorđevoj ulici ima nekoliko zanimljivih kuća: kuća Makrida, predratni hotel N, dve mediteranske kuće Mijuškovića i Nikovića, kuća Boža Nikolića, majstora fotografije Ko to tamo peva, kuća Markovića, dugačka 25 metara, u neorenesansnom stilu, s dva balkona, jedan na istočnoj, drugi na zapadnoj strani, sagrađena 1927. Kuća u severnoj svetlosti, zidovi blistaju kao polirani, bledozelenkasti. Sa fasade kuće diže se zvuk, zvuk raste u kovitlac, pa se uzlaznom linijom penje do visina koje uho ne može da izdrži. Vibracije mozga prete da rasprsnu lobanju. Sablasna svetlost. Kad zvuk pukne, neko će mi doneti neku strašnu vest. I traje taj bol sluha od moje pete godine. Nerado idem na spavanje, rano sam počeo da negujem nesanicu. I, danas, spavam u kratkim rezovima. San je počeo da bledi kad smo Dubrovkinja i ja otišli u Beograd na studije. Znam da taj zvuk nikad neće prestati: ulica je flauta dok hodam nalik mesečaruSamo mrtvi prsten ne skidaju, koji su im živi natakli.


SLIKE

Ne mogu da se setim prostora gde sam prvi put video ludake u pohabanim bledozelenim bolničkim mantilima. Noć je, neka žućkasta svetlost ih obasjava. Pada blaga kiša. Vidim poneku kap na svetlosti. Ludaci su neobrijani, ta lepa brada od tri dana. Ali gde je to u gradu N, ne znam. Neki veliki portik ili prostor između dve bolničke zgrade u krugu bolnice "Olga Dedijer". Je li to bilo u vreme moje difterije, tada imam četiri godine. Razgovaram na francuskom sa doktorom Lukom Jovićevićem. Izgleda kao španski plemić iz vremena El Greka. Znam pedesetak francuskih reči: don mua a lo, don mua a lepen, la kur je dvorište. Difterija ili san. Difterija, bakterija krenula je na moje grlo i pluća (ne znam ja to tada), a još više zinula na mene ta reč koja sikće. Čujem kako doktor Jovićević kaže: "Zorka, čini mi se da smo malo okasnili". A posle 15 dana kaže mi: "Izvukosmo li se, žabac, izvukosmo…"

Pre neku noć ulazim u stan, treći kat Kneginje Zorke 102 i pogledam na sat, 5 do 11, poklopljene kazaljke. Stojim, hodajući sa dve kazaljke, i tako dočekam ponoć. Ludilo kao upornost male kazaljke, koje prelazi u ljubav. Ponoć, miran sam, tišina do pučine mora. Blista tvoje lice visoko nad borovima u parku. A pesma O satima Georga Trakla ovako počinje: Tamnim pogledima gledaju se ljubavnici, / Plavokosi, blistavi… I kraj te pesme: Miriše požutelo voće; tiho se čuje smeh / Radosnog, svirka i ples u senovitim podrumima; / U sutonskom vrtu korak i tišina umrlog dečaka.

Sutra je 2. maj i samoubojstvo moje sestre M. U susednoj sobi sestra svira Šubertovu sonatu: Tiho joj tone osmeh u oronulu fontanu. / Teški su od maka tvoji kapci i mirno sanjaju. / Kao oblak nadvilo se iznad mene tvoje lice u sutonu.

Vidim jednog dečaka, blesak munje osvetljava mu slepoočnicu: kaže mi pucaj. I probudim se u zapisu Srce je lopta.

Druga slika iz grada N, pre podne, 9 sati, kuća na dva boja preko puta parka. Ulica koja se uliva u put prema Titogradu. Sa jedne strane kuća je obrušena, posledice strašnog savezničkog bombardovanja 1944. Konture kuće s južne strane u gluvoj noći izazovu trnce i jezivost. Ta jezivost širi se dijagonalno prema železničkoj stanici i Trgu Save Kovačevića. Oko te kuće u 9 sati trči žena u suknji do ispod kolena, blesne koleno u dečjem trku. Krugovi su apsolutno istovetni i u prostoru i u vremenu. Apsolutni krug. Sedim na klupi u parku naspram kuće. Imam, pa imam devet godina. Prođe poneka silueta, automobil, pas lutalica. Apsolutna je tišina. Lica te gospođe se ne sećam, ali veselo je to telo. Vodi me to telo do ludaka u knjizi Melanholija Georga Trakla. I pesma Psalm, posvećena Karlu Krausu: To je svetlost koju je ugušio vetar / To je pogled spaljen / I crn, s rupama punim paukova / To je odaja okrečena mlekom / Ludak je mrtav… / To su senke koje se grle pod slepim ogledalom / Na prozorima lečilišta greju se bolesnici / U tami starog azila dotrajavaju ruine ljudi.

I detinjstvo kao pogled, kao kamera: Ožedneli pijemo / Bele vode jezera / Slasti tužnog detinjstva.

Tri meseca dolazio sam pred obrušenu kuću. I onda je, jedne nedelje, žena ukrug nestala.

Treća slika iz grada N: U ulici Vuka Mićunovića koja vodi ka severozapadu prema Vojnom stanu pa ulicom Hercegovački put do plaže Mantinovac, s desne strane Dečji dispanzer… Preko puta Dečjeg dispanzera kuća na četiri vode, s lepom kapijom. To je kuća moje učiteljice Milene Kaluđerović, kakva senka lepote na licu te žene, lepota Rite Hejvort. Idem na kupanje, usporim i vidim muža moje učiteljice. Lep, sed čovek, stasit, plećat, velike oči, krupne beonjače, brkovi kao kod Omara Šarifa. Pravi kvadrat oko kuće. Crni kvadrat. I tako u nedogled. Imam deset godina.

Pre mesec dana Ulica Lole Ribara, knjižara Zlatno runo. Prebiram po antikvarnoj polici poezije. I vidim knjigu koju sam nekoć izgubio: Flamanska poezija, Mala edicija Nolita 1964. I otvori mi se knjiga na stranici na kojoj je pesma Ludnica na mesečini, Jan van Najlen: Nad ludnicom se prsi mesec mlad / Dok prozori trepte kao mrlje zlatne, / A zidovi se belasaju sad, / Belji od svetlosti te neverovatne. / Zar kad mesec tako razbi mrak / Da posta moguća avantura luda? / Al’ to traje kratko. Kao na dati znak, / Pred zoru se sklapa lepeza tog čuda / Ujutro je zgrada tu ko pre / Jedva se čuju daleko od nje, / Srne što u šumske zavlače se skute. / Noćas je krišom procvetao glog / Iskobeljao se mak iz struka svog. / Al’ oni unutra sve to i ne slute.


PREKO GRANICA

Novu godinu 2000. dočekao sam u bolnici za duševne bolesti "Dr Laza Lazarević". Pre Laze… bio sam u Kovinu. Želeo sam da vidim klupu u bolničkom vrtu na kojoj je Eduard Sam bio blizu samoubojstvu, godina 1932: Hteo je da preseče sebi grkljan, ali ga je u tome sprečio lekar, tačnije rečeno bolničarka. Stala je na dva koraka od njega i zamolila ga je, glasom smirenim i strogim, da baci "tu stvar" ili da joj je preda zatvorenu. On je još neko vreme vitlao oštrim sečivom, zasecajući vazduh čas pokretima kao kad se secka krompir, čas sporim sračunatim kao kad se ljušti jabuka. Onda je u jednom trenutku sa gađenjem bacio britvu u travu, daleko od sebe i seo na jednu klupu. Bilo je proleće. Kestenovi u bolničkom parku cvetali su odišući otužnim i teškim mirisom.

Sišli smo s uma u sjajan dan 3
EDUARD KIŠ: Fotografija iz Pešte

Kiš je napisao da nije uspeo da pronađe, u Kovinu, istoriju bolesti Eduarda Kiša. Nestala je. Osamdesetih napisao sam dva-tri-četiri eseja o Kišu. Iz efea. Mlada lekarka psihijatar donela mi je knjigu Spomenica o desetogodišnjici Državne bolnice za duševne bolesti u Kovinu 19241934, izdanje Uprave bolnice, štamparija R. Oberlajter, Kovin 1934.

Išao sam dva puta u kovinsku bolnicu 1991. i tražio istoriju bolesti Eduarda Sama. Prekoračio sam granicu… Video sam knjigu Protokola u Arhivu u Pančevu. Godine kada je Eduard Kiš došao u Kovin, kad je izašao. Pa opet došao, pa opet napustio bolnicu.

Spomenica je bila bogata zanimljivim podacima koje sam koristio u knjizi Kiš, Borhes, Maradona. U poslednjem poglavlju Jesu li to poklade ili se otegao decembar nevešto sam koristio Kišov istražni postupak iz romana Peščanik. Ali bilo je i radosti otkrića. Ili mi se to samo u vrućici tako učinilo.

Doktor Desanka Simić, lekar bolnice, napisala je za Spomenicu tekst O teškim oboljenjima i radu u ambulanti. U tom stručnom radu postoji podatak koji vodi do Eduarda Sama, do onog mesta kad su kestenovi odisali teškim i otužnim mirisom. Delove tog naučnog rada pretvorio sam u istražni postupak:

Soba gospodina upravnika? U jednom uglu bolnički krevet, u sredini sobe jedna stolica, umesto stola oveći sanduk, a na njemu telefon, do kojeg žice dolaze kroz prozorski otvor…

Ambulanta? Bolnička ambulanta radi svakog dana pod nadzorom jednog lekara.

Broj pacijenata? Ambulanta primi dnevno oko 30 bolesnika. Ovaj broj je u zimskom periodu veći.

Ozlede? Najčešće su ozlede lakše i teže prirode koje bolesnici nanose sami sebi, slučajno pri radu ili jedan drugome u međusobnim razmiricama.

Lakše povrede? Opekotine, posekotine, ogrebotine ili razderotine, ovi se bolesnici dovode odmah u ambulantu da im se ukaže pomoć.

Teže povrede? Nekoliko preloma kostiju, jedna povreda očne jabučice i jedan pokušaj samoubistva prerezanjem grla…

Zastajem ovde jer to je ta radost otkrića. U tom pokušaju prerezanja grla prepoznao sam gest Eduarda Sama sa britvom u bolničkoj bašti.

Knjiga Kiš, Borhes, Maradona izašla je baš za Sajam knjiga 1996. Na sajam sam došao pravo sa snimanja filma. Film je uglavnom sniman u Vojvodini. Smenjivali su se kiša i sunce. Na cipelama sam imao tragove sasušenog blata. Otvorio sam knjigu sa stidom. Ne, knjiga se otvorila sama na 224. strani. Ambulanta… Lakše povrede, teže povrede… I oko koje lovi vidi da težih povreda nema. Bacio sam, zavrljačio knjigu. Nedostaje taj mali pasus, najvažnija tri reda u toj knjizi. To je knjiga sa težom povredom, sa ranom. Znao sam dok sam pisao taj esej O pokladama i decembru da sam prekoračio granicu. Kad pređeš granicu, onda nema povratka. U Spomenici ima dosta fotografija: kralj Aleksandar Karađorđević, ministar dr Fran Novak, Dobrica Marković, ban Dunavske banovine, Jovan Pucelj, ministar na raspoloženju, narodni poslanik, Rafael Rodić, nadbiskup beogradski administrator Banata… upravnici bolnice dr Ante Marić, 1924, Dezider Julius, 1924–1928, doktor Marko Đ. Radman 1928–1933, dr Fran Gerlovič 1933–1934. U Spomenici je veliki broj fotografija kompleksa bolnice: avionski snimak bolnice, avionski snimak bolničkog imanja, apoteka, ambulanta bolnice, bolničari u uniformama, bolesnici u bašti, trpezarija, slika budućeg nemirnog odeljenja, činovništvo, rimokatolička kapela, časne sestre milosrdnice, peglarnica, ženska krojačnica, bolesnici pri poljskom radu, krave u novoj štali, svinje na bolničkom imanju, zečevi, kazan sa ložačem bolesnikom, električna centrala, bravarska radionica, pleternica, perionica, obućar s bolesnicima pred radionicom, berbernica… U poglavlju Poklade ili decembar nalazi se fotografija Kazan s ložačem bolesnikom. Šešir na glavi zaturen, velike oči gledaju u zenicu kamere, gusti brkovi. U depresivno-šizofrenoj oholosti ispod te fotografije napisao sam Ja sam to. Rez. Noć pred Novu 2000, bio je pun mesec, popio sam 101 zoloft, 101 valbutrin, kao 101 dalmatinac. I hloral kao omaž Arturu Adamovu, navukao na glavu najlonsku kesu. I crni kvadrat, ili: Ima praznina u pamećenjumrena / Na očima: sedam koprena… / Zija mesto crtebela provalija

U filmu procesija prijatelja iz detinjstva, beogradskih prijatelja, dolaze jedan po jedan, podno mojih nogu. Bledo se smeše, nešto kratko kažu i brzo nestanu. Pri samom odlasku tražim da mi odvežu noge. U cipelama sam, razvezane pertle (od detinjstva razvezane pertle na patikama), ne obaziru se prijatelji na moje reči. Samo beogradski Džo Koker, sa Crvenog krsta, golub karuđijan, Dušan Prelević, ćuti u poluprofilu, kao sfinga i nikud ne odlazi. Zvučna kulisa, neka alkoholna graja, karnevalska kao da se čeka u susednim sobama Nova godina. Ležim, vezan na krevetu, raspet, ja mislim da sam vezan na nekom velikom stolu. Ne znam da sam u bolnici na Guberevcu "Dr Laza Lazarević". Nekoliko dana kasnije, koliko ne znam, doktorka Vera, gospođa, to je otmenost Žane Monro iz filma Moderato kantabile Pitera Bruka, kaže da me je spasla doktorka gastroenterolog. Da mi je ispumpala, izbacila otrov u krvi, ali da su se neki opiljci urezali, upili u koru mozga. I da, eto, sad sam ja na potezu. Beli kvadrat Debora Fogel nestala u getu u Lavovu 1942. Debora Fogel prepoznala je pisca Bruna Šulca. Posle dva meseca počeo sam da igram fudbal u Zemunu, u dvorištu škole između starog Merkatora i hotela "Jugoslavija". Igram…? Uskoro ću uz dozvolu doktorke Vere početi da idem na probe (dramaturg, hm) Dr Šustera Dušana Kovačevića. Šizofreni profesor fakulteta kao šuster u izvrsnoj izvedbi Petra Kralja, i njegova sestra blistava Seka Sablić…, Vesna Trivalić, Brik Krivokapić, mladi Miloš Stojanović, operski pevač Aleksandar Manevski, Branko Knežević, Vanja Janketić i nezamenljivi Aške… U Lazi čitam Aleksandrijski kvartet, još pamtim poslednju rečenicu: I bilo mi je kao da me je celi svemir gurnuo laktom. Čitam novele Geze Čata, priču Crni pas i kraj te priče: Starac je dospeo u ludnicu. U njoj je umro posle mesec dana. Pamtim još priču Opijum i podnaslov Iz poštanskog sandučeta jednog lekara za duševne bolesti.


PAVILJON BROJ 6

Kiš je želeo da napiše roman o samoubistvu umetnika. Ja bih voleo da napišem esej o Herti Keftner. Možda bih da sam kao ona popio veronal, možda bih uspeo… Pramaleće je i ja kroz prozor osećam opojni miris lipa. Lipe oko ludnice na Guberevcu čudesno mirišu. Ostao mi je taj miris u sluhu, miris koji dolazi kroz prozor s rešetkama. O tom mirisu piše Mirko Kovač u romanui Vrijeme koje se udaljava. I Kovač je boravio u bolnici "Dr Laza Lazarević", bio je i u Kovinu. Na gospodski način Kovač pokazuje nostalgiju za gradom u kome je živeo 30 godina. Iako je iz Beograda izgnan od primitivne profašističke vlasti i kulturne čaršije. One čaršije iz Andrićeve kasabe. Kovač je u mladosti proveo dve nedelje u neuropsihijatrijskoj klinici na Guberevcu da bi se oslobodio vojske. Na kliniku ga je primio njegov prijatelj doktor Ilić. Bio je lipanj. Kovač je prozor s rešetkama držao stalno otvoren. Cvetale su lipe. U nozdrvama i plućima osećao je ugodan miris. Miris lipa i erotika: medicinska sesta Ane iz Dalmacije. Kovač kaže da sećanje na Beograd sve više bledi, ali da je on u gradu imao velike prijatelje, velike ljubavi, čudesne događaje. Miris lipa koje su cvetale kroz prozor umobolnice ostao je kao neki stih u njegovoj duši. Kad je osetio miris lipe daleko od Beograda, u društvu novih prijatelja, Kovač je zaplakao. Suza kao nebo nad Berlinom. Kovač je vratio dug svakom prijatelju. O tome svedoči i ova poslednja njegova knjiga, knjiga koja se koleba između memoara, autobiografije, romana. Poglavlja o doktoru Iliću… Taj čudni liječnik bio je na glasu u Beogradu kao darovit lekar. Imao je velike pretenzije u nauci i u književnosti. Mada su neki govorili da je doktor Ilić luđi od svojih pacijenata. Kovač je kasno noću dolazio u bolnicu, gde je doktor Ilić imao svoje kazalište, on je bio pisac i reditelj. U svojim radovima koristio je dokumentarnu građu hroničara bolnice. U toj klinici lečili su se i Petar Kočić i Dušan Srezojević, pesnik koji je također umro u ludnici na petom odeljenju, kao neurotik i psihotik koji se beše počeo rasturati. A Vasa Pelagić u toj liječnici napisao je knjigu Umovanje zdravog razuma. Ilić je u svojoj praksi igrao na veliki rizik pa je jednog od pacijenata, odmah po dolasku u bolnicu ubedio da je begunac iz Paviljona broj 6 dr Antona Pavloviča Čehova: Ivan Dmitrič Gromov. Isti taj pacijent u kazalištu doktora Ilića dobiće ulogu Petra Kočića. Ilić će preuzeti i posao kostimografa. Godina je 1916:

Sišli smo s uma u sjajan dan 4
BOLNICA DR LAZA LAZAREVIĆ: Doktorova kula

U Kunibertovu kulu Kočić je došao nakon što je njegovu sobu pogodila granata, ali je pisac prošao bez ogrebotine, samo mu je prah maltera obrašnjivo lice, utrčao je u kulu uzvikujući da su ga Austrijanci i ovde pronašliBolničarka Mara smjestila je pacijenta u kulu gdje je ubrzo umroNa samrti Petar Kočić je snažno disao, protok zraka kroz glotis stvarao je glazbu, zvuk, zapravo višeglasje samrtnog ropca što su luđaci oko njega osluškivali kao kakvu glazbu. Sve vrijeme dok su grčevi titrali na njegovom licu, umirući se osmehivao. Čim je Kočić izdahnuo, jedan je luđak skinuo svoje čarape i navukao ih je na ukočena hladna pokojnikova stopala. Jedan luđak kleknuo je i sabrano sklopio pokojnikove oči, pomilovao ga je po glavi i rekao: On, jadnik, u nevrijeme ide gologlav? Napolju je toplo, uzviknuo je drugi. Nekoliko luđaka, među njima je bio jedan koji je mislio da je Isus Hrist, odnjeli su tijelo Petra Kočića u bolničku kapelu. Kapela je bila praznaNa sredini kapele bila su tri spojena stola pokrivena starim novinama i dok su luđaci stavljali Kočića na sto, iz njegovog džepa ispala je jabuka i otkotrljala se prema kutu gde su stajale slike svetaca skinute sa zidaNitko od prisutnih nije potrčao za jabukomJedino je onaj bolesnik koji biješe umislio da je Isus podigao jabuku sa zemlje i rekao da ta voćka pripada samo bogovima i pozvao luđake da izađu iz kapele. Kada su ličioci ušli u kapelu i počeli sa krečenjem, nisu nimalo bili iznenađeni što je na stolu ležao mrtvac, pa su ga samo prekrili starim novinama, nije im smetao tu na sredini kapele, čak su i stolovi korišteni da se na njih stave manje dvokrake stube kad se bijelio strop. U predahu dok su ličioci užinali otkrili su pokojnika. Jedan je moler popravio i zasvrdlao brkove umrlog.

Kovač kao da piše filmsku scenu za Frederika Felinija. Kočića i njegovog dvojnika igrao bi Rod Stajger, a doktora Ilića Donald Saterlend.

Među studentima koji su došli na vežbe kod doktora Ilića Kovač je spazio Andriju Perišića, svog drugara iz grada N. Gimnazijskog drugara, sina doktorke Perišić koja je lečila Mirkovog oca, Đura K. u sanatorijumu Brezovik. Često sam u ranom detinjstvu išao na čarobni breg, na obodu grada N, u posetu svom ocu Đorđiju K. Naši su očevi umrli u mesecu aprilu, Đorđije K. 1962, a Đuro K. 1963. Setio se Kovačev prijatelj i pesme koju je Kovač napisao na dan sahrane svog oca i izgovorio je na njegovom grobu, a kasnije objavio u "Omladinskom pokretu": Nećemo se više vidjeti / ali smo povezani / vodama i zemljom / i različitim krajevima / i materijom / i Bogom konačno.

Tihi Andrija doneo je, uveče, u bolnicu gajbicu trešanja. Trešnje, Dalmacija i sestra Ane, noć na Guberevcu… Andrija je voleo poeziju, znao je dosta stihova naizust. Te noći, uz trešnje, ponovio je nekoliko puta stih Milana Rakića Osećam nešto u mom srcu trune, i još je Kovaču rekao: Volim predavanja dr IlićaSlažem se sa njim da je lakše utvrditi šta je ludilo, nego što je normalno… Posle 20 godina Kovač je saznao da je Perišić specijalizirao psihijatriju i da radi u Neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Sa Milanom Josimovom bio sam aprila 2015. u Kovinu. Upravnik Rodić dozvolio je da Josimov snimi klupu na kojoj je Eduard Sam seo nakon što je bacio britvu, vrata nemirnog odeljenja, svetlarnik gde su se bolesnici sklanjali od jakog sunca, prozore s rešetkama, zvono koje je pozivalo bolesnike na obed, na ustajanje, spavanje… Kestenova u bolničkom parku više nije bilo, ali se čuo njihov opojni miris. Doktor Rodić mi je rekao da je pre više od 30 godina kroz ogradu uskakao u dvorište bolnice, sa bolesnicima igrao fudbal i gledao filmove u adaptiranoj kino sali. Jedna bolesnica došla 1932, veli doktor Rodić, i sad je tu. Ona je sigurno videla kako Eduard vitla britvom, mogla je videti i kako Milica Dragićević Kiš prolazi kroz kapiju bolnice. Kakva je to bila lepotica.

Ninovu nagradu 1978. Kovač je dobio za roman Vrata od utrobe. Na napornoj turneji dobitnika nagrade Kovin je došao na kraju. Kad je Kovač priupitao za doktora Perišića, nisu bili baš ljubazni, jedan lekar je bio i osoran. Ipak je Kovač saznao da je Andrija Perišić u bolnici za duševne bolesti deset godina proveo kao prilježan lekar, drugo desetleće kao bolesnik. Nije se ženio, niko mu nikad nije došao u posetu. S vremenom je, pod jakim lekovima, sve više ličio na ruinu. Ruševinu. Jednog dana nestao je iz bolesničke sobe, a na jastuku ostavio ceduljicu sa distihom Milana Rakića:

Dosta, za ljubav čistoga Hrista! / Ne mogu više, dosadno mi sve je.

Doktor Ante Marić 1924. doveo je iz Beograda u Kovin 25 ženskih i 25 muških bolesnika. Smestio ih u austrougarsku vojarnu. Predstojala je rekonstrukcija zgrade i dogradnja novog bolničkog krila. Podrum, veliki labirint, postao je đubrište starudije i sklonište za bolesnike koji su bolovali od manije gonjenja. Bilo je tu dosta stepeništa, hodnika, gvozdenih škrinja… Potraga za doktorom Perišićem bila je temeljna. Dali su oglas u novinama kao da je u pitanju okoreli kriminalac. Nisu uspeli da ga pronađu. Nakon mesec dana, bio je kraj rujna, počelo je da zaudara iz podruma. Našli su Perišićev leš u zarđaloj kadi, bio je u raspadanju. Zatrpan starudijom, gotovo zazidan kao u grobu. Imao je bolesnik saučesnika u samoubistvu.

Sudbina doktora Perišića, njen kraj podseća na početak pripovesti, na atmosferu u Paviljonu broj 6 dr Antona Pavloviča Čehova.


ANDRIJA PERIŠIĆ I ANDREJ JEFIMIČ

Kao preludij za priču o kućici zarasloj u čkalj, koprivu, u konoplju, pesma našeg jugoslovenskog pesnika Čarla Simića u izvrsnom prevodu Damira Šodana Opuštanje u ludnici: Večernjim su suzama već bila oblijepljena okna. General se zadubio nad mravinjakom u glavi. Sveci su odreda gorjeli u kriptama, svi osim onog zatočnika filmske dive. Mojsije se krio iza lažne brade i Linkoln također. / X je reproducirao sokratski metod upita demonstrirajući ignoraciju stropa. / "Ukrali su mi tajnu iz muzičke kutije žigica", poverio nam se Adam "najveći pijetao na svijetu trebao me učiniti slavnom", dometnula je Eva. / Otrčati nag mračnom livadom nakon hladnog tuša! / U bijelom paviljonu medicinska sestra je vodu pretakala u vino / Požuri se kući, tamni oblače.

A u Paviljonu broj 6, ulazimo na trem kućice sa pet bolesnika. Pored zida i kraj peći: dušeci, stari i pocepani mantili, pantalone, košulje s plavim prugama, dotrajala i neupotrebljiva obuća. Sva ta starudija razbacana na gomilu. Na toj starudiji, uvek s lulom u istima, leži čuvar Nikita, stari isluženi vojnik, s požutelim širitima. Širi se zagušljiv zadah… Doktor Andrej Jefimič Ragin došao je u provinciju i zatekao bolnicu u raspadanju. Ništa nije promenio: Puškin je pred smrt osećao strašne muke, siromah Hajne je nekoliko godina ležao oduzet; zašto onda da ne boluje nekakav Andrej Jefimič ili Matrjona Savišna, čiji je život beznačajan i bio bi potpuno prazan i ličio na život amfibije da ne postoji patnja? Pod uticajem takvih rezonovanja Andrej Jefimič je klonuo duhom i prestao da dolazi svakog dana u bolnicu.

To je odgovaralo lekarskom pomoćniku Sergeju Sergejiču i lekaru koji će doći kasnije Hobotovu. Andrej je čitao, popio bi votku s krastavčićima, posle mršavog ručka popio pivo i predveče razgovarao sa upravnikom pošte Mihailom Averjaničem: Jedne prolećne večeri krajem marta kad se već bio otopio sneg, a u bolničkoj bašti pevali čvorci, izađe doktor da isprati do kapije upravnika pošte, svog prijatelja. Baš u tom trenutku u dvorište uđe posle prosjačenja po varoši Jevrejin Mojsejka. Beše gologlav i u prljavim kaljačama na bosim nogama, a u rukama je držao kesicu s milostinjom

Daj kopejku!

Andrej Ivanič, koji nije umeo da odbije nikog, dade mu deset kopejki

I pod uticajem osećanja koje je ličilo i na sažaljenje i na gađenje, on uđe u odeljenje, zajedno sa Jevrejinom, posmatrajući čas njegovu ćelu, čas članke. Kad doktor uđe, Nikita ustade s gomile starudije i zauze stav mirno.

Zdravo da si, Nikitareče blago Andrej Jefimič.

Kako bi bilo da ovom Jevrejinu damo čizme, inače će nazepsti?

U odeljenju je bio i Ivan Dmitrič Gromov, nekadašnji sudski pristav. I on nesnađen u životu, i u 33. godini ispraćen u odeljenje zbog manije gonjenja. Dopao se doktoru. Ivan Dmitrič je postavio preciznu dijagnozu dr Andreju Jefimiču:

Po svojoj prirodi vi ste lenj čovek, slabić, zato ste se trudili da život udesite tako da vas ništa ne uznemiruje i pokreće s mesta. Poslove ste preneli na lekarskog pomoćnika i na ostali ološ, dok sedite u toploj sobi i tišini, štedite novac, čitate knjige, uživate u razmišljanjima o svakojakim uzvišenim glupostima. Nas ovde drže iza rešetke, trulimo, muče nas, ali sve je to lepo i pametno, jer nema nikakve razlike između ovog paviljona i toplog prijatnog kabineta. Zgodna je to filozofija; nema se kad. Mirna je i savest i osećaš da si mudracNe, gospodine, to nije filozofija, nije ni mišljenje, niti širina pogleda, već samo lenost, opsena, pospanost. Tako je to! Opet se naljuti Ivan Dmitrič. Patnju prezirete, a da vam čovek vratima prignječi prst, urlali biste naglas.

Doktor je sve češće dolazio u odeljenje da razgovara sa Ivanom Dmitričem. Do dugo u noć. Onda su ga doktor Hvostov i ostali prevarili: da pogleda novog bolesnika u odeljenju zbog komplikacija na plućima… Kad već novog bolesnika nije bilo, surovi čuvar Nikita dao mu je bolnički mantil, nekakvo rublje i papuče…

Ima strašne sličnosti i u zvuku i u ishodu sudbine dvojice junaka: Andrija Perišić – Andrej Jefimič:

Slaba mesečeva svetlost probijala se kroz rešetke, a na podu se pružala senka koja je ličila na mrežu. Beše jezivo. Andrej Jefimič leže i poče zadržavati dah; s užasom je čekao da ga udare još jedanput. Kao da je neko uhvatio srp, sručio ga u njega i okrenuo nekoliko puta u njegovim grudima i crevima. Od bola on zagrize jastuk i steže zube, kad najednom u njegovoj glavi, usred haosa jasno sinu strašna, nepodnošljiva misao da su sličan bol morali osećati godinama iz dana u dan i ovi ljudi koji sad na mesečini izgledaju kao crne senkePred veče je Andrej Jefimič umro od kaplje. U početku uhvatila ga je užasna groznica i on je osetio gađenje; nešto odvratno, strujeći kroz celo telo, čak kroz prste, vuklo se od stomaka do glave i zasipalo mu oči i uši. Oči mu se zamutile. Andrej Jefimič shvati da je to kraj

Dođoše bolničari, uhvatiše ga za ruke i noge i odvukoše u kapelu. Tamo je ležao na stolu otvorenih očiju i mesec ga je noću obasjavao. Ujutro dođe Sergej Sergejič, pobožno se pomoli pred raspećem i zaklopi oči svome bivšem šefu.

Sutradan su Andreja Jefimiča sahranili. Sahrani su prisustvovali samo Mihail Averjanič i Darjuška.


ŠIZOFRENIJA JE BOLEST FUSONOTE

Ranih 80-ih na poziv Filipa Davida, rumunski reditelj Lučijan Pintilije, pod zabranom da radi u svojoj zemlji, režirao je TV dramu Paviljon broj 6, u kojoj je Nikitu igrao Pavle Vujisić, Ivana Dmitriča Gromova Zoran Radmilović, a dr Andreja Jefimiča Slobodan Perović. A igrali su i Branko Pleša, Ljuba Tadić, Stevo Žigon… I to je ponajbolja TV drama u povesti jugoslovenske televizije. To je jedna fusnota. Druga fusnota biće o priči Filipa Davida Skaska o nebeskim kočijama. Treća fusonta o filmu Konformist Bernarda Bertolučija. Ili kako Andrej Jafimič iz konformizma pređe u bolest. Šizofrenija je bolest fusonote i zato bolje da se probudim u zapisu Srce je lopta:

Padale su krupne pahulje snega na igralištu gimnazije. U visini penala hvatao sam voleje. Ciljao sam u prečku. Pogodio bih pet od deset, sedam od deset, jednom i osam od deset. Loptu mi je iz ruke bacao moj mlađi drug Koko Makrid. Stopalo mi se bilo užarilo.

Dolazi uvek nasmejani Bato Marić, i on je u trećem gimnazije, matematički smer.

– Kako možeš da stojiš na ovoj poledici? Već dva školska časa kroz prozor učionice gledam šta radiš. Ajde kući, molim te, pomodreo si.

– Hoćeš li da ostaneš dok ne pogodim deset od deset? Pa da pimplujući loptu dođem do svoje Mansarde.

– Ne može ni Garinča ceo dan da šutira da pogodi deset od deset. Po ovom snegu loptu ne možeš dovesti ni do kapije gimnazije.

– Ko zavitla srce u visinu, pogodi.

– U vrućici si.

– Pogodiću, da se opkladimo u kartu za kino, da se opkladimo u srce.

– Prihvatam opkladu. Vidiš li da noć pada već u podne? Kreni i guraj tu loptu ispred sebe.

Belina, vrućica. Nož se ne vidi u toj svetlosti. I ne treba mi. Iščupam srce u jednom zamahu. Ne prospem nijednu kap krvi. Stavljam srce na dlan. Blago ga bacim na ris desne noge, da ga pripitomim. Počinjem da pimplam: desna – leva, leva – desna, desna – leva. U redu je. Prolazim pored kuća Adžajlića i Šućura, Bulajića. Neko je zaboravio beli lencun na žici za sušenje. Otvara se kapija gimnazije. Prelazim ulicu Narodnih heroja. Već sam na drugom trotoaru. Neko dete pije vodu na česmi doktora Keslera.

– Udari me jače da mi krv brže prostruji.

Poslušam srce. I srce leti visoko.

Okićeno smrznutim pahuljama, primam ga lako na ris. Ris ili… Zaboravio sam da kažem da sam bos. Ulazim u Vardarsku ulicu.

Iz kuće Ivovića dopire miris pržene američke kafe, rade mašine u štampariji, ulaze vatrogasna kola u garažu. Preko puta kuće Miljanića, na prozoru slika Voja Stanića Prenoćište.

– Udari me još jednom. Volim da letim.

Poslušam srce.

Uz ritam čekića dopire laka italijanska arija iz obućarske zadruge Zelengora. Pevaju šusteri. Trepere plohe stakla u radnji Jošanovića, u Karađorđevoj ulici. Stigli smo pred kapiju Mansarde.

– Hoćeš li da i uz stepenice pimplam loptu?

– Ne, ne, verujem da si pogodio deset od deset. Bežim, idem kući.

Pored mene proletela je okrvavljena lopta. Popela se uz stepenice, otvorila vrata i otišla u moju sobu.

Na stolu Zorka mi beše postavila ručak. Pržena jaja, kozji sir, kruh. I jedan negro bombon. Odžačarska sreća. Blista bela platnena salveta. Nas dvoje smo sami na Mansardi već pola godine.

Krvava lopta u mojoj sobi udara o zidove. Vežba dupli pas.

Otvaram vrata, lopta izleće kroz prozor.

Prozor ili ogledalo.

Ja sam zrcalo.

Kad je Zorka došla da pospremi sto, moja klonula glava počivala je na raširenoj beloj platnenoj salveti. Iz leve slepoočnice tekao je tanak mlaz karatamne krvi. Ostali su njeni vreli prsti u mojoj ledenoj kosi.

U mojim grudima raste nar.

Mrtvo, otvoreno oko, kao kod ubijenog jelena.

Slepoočnice mi odbijaju vreme na uri tačnoj i večnoj.

Ah, kad bi se još srcu moglo reći: ne žuri.

Da je ovo san, budio se ne bih.

Tekst je pročitan na Festivalu L(j)udila, organizacija MentlHab i Kulturnog centra Lab u Novom Sadu

Iz istog broja

Kriminal bez granica

Naslednici Darka Šarića

Voislav Bulatović

Lični stav

U korist ili na štetu građana

Marko Pantić

Intervju – Sanja Petrović Todosijević, istoričarka

Upotreba prošlosti u dnevno-političke svrhe

Nedim Sejdinović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu