Ikea u Srbiji

Simbol normalnosti ili ropstva 2

NA ZELENOJ GRANI: Strani investitor u Srbiji

foto: tanjug

Simbol normalnosti ili ropstva

Otvaranje robne kuće najvećeg svetskog prodavca nameštaja i kućnih džidža-bidža poslužilo je vlasti za veliku reklamu sopstvenih dostignuća, a sa druge strane izazvalo odijum u delu javnosti koji bi se otvoreno radovao tom događaju do pre neku godinu. Za obične ljude to je još jedno mesto gde mogu da potroše neke pare, ako ih imaju, i da veruju da jesu "deo sveta"

Najčitanija štampana stvar ovih dana u Beogradu i okolini nije kupljena u trafici ili knjižari, već je stigla sama, direktno u poštansko sanduče većine građana srpske prestonice i zove se Ikea katalog. Ta publikacija je poznata i po tome da se godišnje štampa u većem broju primeraka od Biblije, čime je dodatno zacementirala kult ovog švedskog proizvođača i prodavca nameštaja.

U kući potpisnika ovog teksta taj katalog je svečano dočekan i sa radošću je prelistavan: sve ono što već postoji na internet stranicama ove kompanije, kao i na aplikaciji za mobilne telefone, nalazi se i u štampanoj verziji, samo je nekako lepše i preglednije. Uglavnom, taj knjižurak je stigao u ruke potrošača nekoliko dana pošto je, na desetak kilometara od centra Beograda, pored auto-puta Beograd–Niš, otvorena robna kuća Ikea.

DOKAZ STILA: Veliki plavi hangar sa okolnim prostranim parkingom izgleda kao i bilo koja druga prodavnica ovog preduzeća u svetu i, kažu, nudi iste stvari kao i svaka njihova radnja: dakle, kupac iz Železnika ili Jajinaca može danas da pazari u svom gradu isto što i onaj u Čikagu, Londonu ili Šangaju.

Srbija je, po tom pokazatelju, zaista postala deo sveta, ušla u jedno novo područje u kome nije bila, a najveći ljubitelji ove robne marke vele da je to znak i da će ovde biti mir, da smo na stabilnom putu razvoja, jer ne dolaze oni ako osete da će nešto ružno da se desi. Pozivaju se na početak devedesetih kada je u Beogradu postojao neki surogat Ikeine robne kuće, koji je ubrzo zbog rata zatvoren.

Od tog trenutka, srpski potrošač se dovijao na razne načine da nešto kupi u prodavnicama ove kompanije i s vremenom su njeni objekti u Grčkoj i Mađarskoj postali meka za kupce iz Srbije, čak je otvoreno i nekoliko radnji u Beogradu koje su prodavale "stvari iz Ikee". Ono što je nekad bio nameštaj preduzeća Simpo, ili Slovenijales za imućnije pripadnike srednje klase, postala je Ikea – neka vrsta prestiža i dokaz posedovanja stila u opremanju domaćinstva.

Svako od nas zna nekoga ko je kupio krevet ili trpezarijski sto i doterao ga sa letovanja u Grčkoj, ili je organizovao vikend u Mađarskoj uz obilazak Ikeine robne kuće. Pored toga, većina kuća u Srbiji ima bar neku sitnicu, ram, slanik ili lampu od krep-papira, koju mu je neko poklonio, a da vodi poreklo iz švedskog giganta.

Zato je vlast, oličena u predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću i gradonačelniku Beograda Siniši Malom, ispravno i oportuno procenila da se trenutak otvaranja robne kuće u Bubanj potoku kraj Beograda mora maksimalno iskoristiti za samopromociju, i da se uspesi vlasti moraju na neki način vezati za činjenicu da je ovako omiljena robna marka stigla u Srbiju i otvorila vrata srpskom kupcu.

S druge strane, deo javnosti je, iznerviran kampanjom vlasti, krenuo da traži argumente protiv gungule koja se dogodila zbog otvaranja prodavnice nameštaja. Time je nesvesno pojačavao efekat, jer izgleda da se u Srbiji baš ništa drugo i ne dešava osim da su bukvalno svi obuzeti tim događajem, što sigurno i jeste bio cilj kampanje vlasti, a dobro je došlo i samoj kompaniji koja nije morala da se mnogo cima oko reklamiranja.

U toj galami ipak je moguće razabrati nekoliko glavnih tokova rasprave koju izaziva početak rada ipak samo jedne robne kuće: da li je Vučić svojim panegirikom Ikei koji je objavljen u tabloidu "Alo" preterao na način koji mu je svojstven, nipodaštavajući građane Srbije i veličajući poslovni kredo nekog preduzetnika iz Švedske, da li je dolazak ove kompanije na tržište Srbije upalio crveni alarm za lokalne proizvođače nameštaja koji će sada morati da otpuštaju radnike i gase proizvodnju, da li je Srbija postala normalna zemlja jer Ikea donosi normalnost, i da li će ovaj događaj imati bilo kakve realne posledice po kvalitet života ljudi u Srbiji?

LOV NA BIRAČKO TELO: Ljudi koji ne poznaju situaciju u Srbiji, a zadesili su se ovde početkom avgusta 2017. godine i propratili šta se objavljuje u štampi i izveštava na televizijskim stanicama, mogli su možda da pomisle da je Ikea zaposlila predsednika Srbije na poziciju portparola kompanije u našoj zemlji. Toliko priče o jednoj robnoj kući od strane najuticajnijeg političara u državi, toliko pokušaja da se Srbiji objasne veličina i značaj dolaska velikog prodavca nameštaja i džidža-bidža za kuću zaista je neprimereno i nedolično. Čak bi moglo da se pomisli da tu nisu čista posla i da je dolasku Ikee kumovao neki interni dogovor predstavnika vlasti i kompanije, koji je ubrzao ono o čemu se govorilo godinama i što je najavljivao svako ko je bio na vlasti, osim Vojislava Koštunice. Međutim, kada se stvar posmatra iz ugla celokupnog delovanja Aleksandra Vučića od dolaska na vlast 2012. godine, jasno je da se on kao čovek vešt u kampanjama i usmeren samo na kampanje i rejting, ispravno "vezao" za priču koja je dobra i pozitivna i koja mu omogućava da proširi svoj uticaj među biračkim telom.

Brz pregled kataloga pokazaće vam da stvari koje nudi Ikea nisu za prosečnog birača SNS-a (izuzimajući članstvo zaposleno u javnom sektoru i javnim preduzećima), već za neke građane koji su malo "imućniji". Naravno, svako može da iskoristi novouvedenu liniju gradskog prevoza, ode u robnu kuću, napaja se gledanjem onoga što mu je potrebno (ili nije), a nedostižno mu je, i da na kraju od svoje penzije od dvesta evra kupi, recimo, plastičnu činiju za 300 dinara, ali Ikea je za klasu koja je već bila spremna da se lomi po okolnim zemljama i dovozi sve što može da doveze, da bi svoj životni prostor ispunila jednostavnošću i funkcionalnošću Ikea dizajna.

U tom smislu, kada i ako Vučić na jesen bude otvorio prve radnje trgovinskog lanca kompanije Lidl, dodatno će osvojiti srca ljudi koji mu sada možda još nisu naklonjeni i obezbediti da se biračko telo barem obnavlja ako ne i uvećava. Imaćete Ikeu, imaćete Lidl – za veliki broj onih koji letuju, na primer, u Grčkoj (a to je skoro milion ljudi godišnje), to je možda dovoljan razlog da se promeni destinacija ili u tu zemlju i ne ode, jer sve što im je potrebno ima i u Srbiji.

Vučić je pravilno izračunao i prepoznao tu potrebu ljudi i sada radi na tome da je zadovolji. Ako nije uspeo sa Er Srbijom, "Beogradom na vodi" ili izgradnjom deonica auto-puta (što je sve bilo usmereno ka onima koji nisu njegovi tipični glasači), možda će uspeti hraneći ovu potrebu za kupovinom u trgovinskim lancima koji su čežnja mnogih u Srbiji i koji zaista ljudima predstavljaju dokaz da žive "kao sav normalan svet".

SRBIJA KAO NORMALNA DRŽAVA: Normalnost je nešto što se ističe u prvi plan kada se govori o simboličkom potencijalu koji se zida iz činjenice da je pored Beograda otvorena prodavnica nameštaja. To nije prvi put, izgleda da su odlike malih, zatvorenih sredina koje ne uspevaju da izgrade institucije koje omogućavaju i garantuju "normalan" život, da zamenu nalaze u mogućnosti da kupuju u Ikei ili jedu u Mekdonaldsu.

O tome da će ovo biti normalno društvo naslušali smo se u poslednjih 17 godina, da ne idemo dalje u prošlost. Od obećanja Vojislava Koštunice "Srbija će biti dosadna zemlja", u smislu da će sve biti uređeno na nivou vladavine zakona, do sadašnjih tvrdnji da postojanje jedne robne kuće simbolički može da proizvede osećanje kod građana da žive u uređenoj državi. Valjda je logika onih koji to govore da pokušaju da ubede ljude da ako je tako velika firma odlučila da dođe i uloži ovde, baš ovde a ne na nekom drugom mestu (Ikea inače ima prodavnice u četrdesetak država u svetu), ako je njima dobro i ako smo im mi bili dobri, onda je to dobro i za ljude koji žive ovde.

Stvarnost je, razume se, drugačija, jer je Srbija u poslednjih 17 godina od države u kojoj su putarina i cene smeštaja u hotelima bile različite za strance i domaće, postala zemlja u kojoj samo stranci imaju sva prava i za njih se pravi "ambijent", dok se domicilno stanovništvo snalazi kako zna i ume. Slogan "Ikea jednako normalna država" naivan je koliko i onaj da će "strane banke pomoći oživljavanje srpske privrede" (paradigma koje smo se takođe naslušali).

Međutim, Vučić je uspeo, uz pomoć medija koji su mu više nego naklonjeni, da napravi atmosferu velikog očekivanja, velike promene i verovatno bi se, kada bi takav merač postojao, pokazalo da se većina građana osećala bolje u danima posle otvaranja Ikeine robne kuće, samo zato što im je preko uticajnih medija objašnjeno da se sada osećaju bolje, jer će moći da troše crkavicu u toj robnoj kući.

SMRT ILI RAST DOMAĆE PRIVREDE: Iako ne postoji studija koja bi potvrdila da je otvaranje robne kuće švedskog giganta poboljšalo poslovni ambijent u nekoj državi Trećeg sveta, a kamoli da se svest jednog naroda promenila posle čitanja poslovnog kreda vlasnika Ikee (kao što nas uverava Vučić), nema ni značajnih potvrda da je lokalna privreda u oblasti prerade drveta ili proizvodnje nameštaja kolabirala zbog otvaranja jedne robe kuće.

Deo građana koji se informiše na društvenim mrežama mogao je da zaključi da će Ikea da satre i pokosi znamenite srpske proizvođače nameštaja i prerade drveta. Istina je da su neka merenja u Hrvatskoj (u koju je Ikea stigla 2014. godine) pokazala da prodaja nameštaja opadne u nekom trenutku, ali je takođe činjenica i da srpski proizvođači više prodaju u inostranstvu nego kod kuće i da su na taj način i obezbedili da industrija proizvodnje nameštaja bude jedna od retkih u kojima je Srbija u plusu, odnosno da se više izvozi nego što se uvozi.

Podaci koje ima Privredna komora Srbije pokazuju da u Srbiji nameštaj pravi oko 13.000 ljudi u nešto više od 670 preduzeća, a da se preradom drveta bavi oko 10.000 ljudi u oko 1500 firmi. U zbiru, 23.000 ljudi u nešto više od 2100 preduzeća pravi oko 1,4 ukupnog nacionalnog BDP-a, i ima udeo u ukupnom izvozu od skoro 6 procenata.

Zanimljiv je podatak da je u Srbiju prethodnih godina došlo nekoliko velikih kompanija koje se bave proizvodnjom iverice, ali da je i dalje to jedina oblast u drvnoj industriji u kojoj je zabeležen manjak, jer se mesečno uveze iverice u vrednosti od oko osam miliona dolara (prema dostupnim statističkim podacima). To bi moglo da znači da u Srbiji i sada postoji veliki prostor za ulaganja u ovoj oblasti, tim pre što se šumski fond iz godine u godinu uvećava (opet prema zvaničnim podacima).

Ostalo je nejasno na koji način je Srbija pomogla kompaniji Ikea da uredi prostor za otvaranje svoje robne kuće, da li je država investirala na tom mestu (koje nije tipična industrijska zona, ali će možda to da postane) i koliko smo zaista zaradili od te investicije. Ako ništa drugo, kada je, na primer, OMV otvarao sada već čuvene pumpe kod Lapova, rečeno je da je to investicija od sto miliona evra, pa je moguće unazad rekonstruisati sve i utvrditi da li se to dogodilo ili ne.

ŠTA MI IMAMO OD TOGA: S obzirom na to da je kompanija Ikea fokusirana na profit i da nije poznata kao preduzeće koje se diči svojim aktivnostima unutar zajednice u kojoj posluje, izgleda da je za većinu građana ovo prilika da pazare nešto za šta su ranije išli u inostranstvo. Vrlo brzo će se pokazati da li je srpska "srednja klasa" već ranije zadovoljila svoje potrebe za proizvodima koje nudi ova firma, ili će se tek pokazati kolika je glad za onim stvarima koje sada viđamo kod rođaka ili u kafićima.

Iz perspektive potrošača, uvek je dobro da postoji još jedno mesto gde može da se bira, a oni koji su konkurencija sada će morati još više da se angažuju da bi došli do kupaca. Po pravilu, veća konkurencija je dobra za kupca, a videćemo kako će reagovati tržište.

S vremenom, izbledeće i sećanje na kampanju predsednika Srbije i na sve ono što je u njoj izgovoreno. Ostaće samo kupci sa katalogom u rukama i pred velikim izazovima, kako da dođu do omiljenog komada nameštaja i da li da promene sudoperu u kuhinji. I sve to će moći da promisle uz Ikea ćufte i Ikea kobasice, dok se deca igraju u Ikea igraonici. Uživancija.

Iz istog broja

Intervju – Čedomir Antić, otac

Bezosećajnost i laž Er Srbije

Radoslav Ćebić

Poljoprivreda – Suša 2017.

Plodovi spržene zemlje

Zoran Majdin

Privatizacija

Imovina vojna, posao privatni

Dina Đorđević

Uz broj 1389 – Kosovo

Unutrašnji monolog

Dejan Anastasijević

Predsednik Republike, tekstopisac

Čitate li Vučića?

Zora Drčelić

Poslovanje u Srbiji – Er Srbija i Etihad

Zajmovi, štednja, i ko je tu lud

Radmilo Marković

Portret savremenika – Maks Veber

Mustra za Srbina budućnosti

Jovana Gligorijević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu