Skupština Srbije i reorganizacija NIS-a

Sezona gorkih krastavaca

Vladin uspeh u protekli ponedeljak je dosta "tanak", pa se postavlja pitanje može li ona ove jeseni naći neki način da nastavi da "baulja" sa teretom očekivanih reformskih zakona na leđima, koji se od Srbije traže iz međunarodnih finansijskih institucija i Evropske unije

Sezona gorkih krastavaca 1

Mada teškom mukom, Vlada Srbije je u Narodnoj skupštini (22. avgust) uspela da progura zakon o ukidanju Zakona o NIS-u iz 1991. godine i tako sebi odreši ruke za naredne poteze u restrukturaciji, reorganizaciji i privatizaciji jedne od ključnih državnih kompanija u realnom sektoru privrede – čija se unutrašnja oragnizaciona struktura nije menjala čitavih 14 godina i koja je još u stopostotnom državnom vlasništvu.

Zakonodavnu operaciju, koja je otpočela još 22. jula (pa bila zakočena nesuglasicama u vladajućoj koaliciji), Koštuničin kabinet morao je da "plati" naprasnim ubrzavanjem zaključivanja kolektivnog ugovora sa sindikatima NIS-a, o kojem su pregovori trajali duže od tri godine, a okončani su upravo 22. avgusta. Glavna odredba tog ugovora je, inače, da su zaposlenima date garancije da će pre procesa privatizacije dobiti 15 odsto deonica kompanije. Srpski naftaši dobili su dva puta bolje obećanje od hrvatskih "dragovoljaca" kojima je, na osnovu saborskog zakona, podeljeno osam odsto vlasništva nad Inom, pre nego što je ona ušla u proces privatizacije (valjda ovaj primer nije motivisao naše radikale, sa Tomom Nikolićem na čelu, da se sada suprotstave Vladinom zakonskom predlogu o reorganizaciji – no, još nije kasno da postave i takav zahtev, jer konkretne odluke o "redizajniranju" vlasničke strukutre NIS-a nisu bile na dnevnom redu).

Naravno, da bi se smirile strasti u sada već problematičnoj Vladinoj "glasačkoj većini" u Skupštini Srbije, verovatno se moralo "platiti" i štošta drugo, moguće i u poslednji čas, jer je glasanje o spomenutom dvočlanom zakonu bilo neizvesno i odlagano je nekoliko puta, a on je izglasan sa samo 122 poslanička glasa (od 250 teorijski mogućih), nakon što je Vlada u skupštinsku dvoranu uspela da uvede 126 poslanika, to jest tačno onoliko koliko je potrebno za najmanji kvorum. Dakle, Vladin uspeh u protekli ponedeljak je dosta "tanak" pa se postavlja pitanje može li ona ove jeseni naći neki način da na svojoj strani zadrži četiri poslanika Čovićevog SDP-a i četiri poslanika Draškoviću vernih pripadnika SPO-a – te tako nastavi da "baulja" sa teretom očekivanih reformskih zakona na leđima, koji se od Srbije traže iz međunarodnih finansijskih institucija i Evropske unije. Tim pre što je i u poslaničku grupu SPS-a (grupu koja podržava manjinsku vladu) ušao virus "unutrašnje demokratije", kako bi se uvijeno mogla nazvati nova faza u "rasprodaji" njihovih ljudskih resursa (tri poslanika SPS-a ovoga puta glasali su protiv Vladinog predloga).

Spomenutu raspravu o sudbini NIS-a u Skupštini Srbije krasio je niz nezgodacija i prividnih nelogičnosti. Oni koji su resorno, preko Ministarstva energetike i rudarstva, bili najodgovorniji za prolazak zakona o ukidanju starog NIS-a i otvaranju puta za njegovu privatizaciju (DSS), tvrdili su da na dnevnom redu nije privatizacija, a ako ipak jeste – onda su obećavali da će država zadržati većinsku kontrolu nad ovom kompanijom. Oni koji su javni zagovornici striktnog sprovođenja obećanja Srbije prema MMF-u – da će pored "privatizacionog savetnika" obezbediti i tender za izbor budućeg većinskog vlasnika naših rafinerija, a možda i prateće prodajne mreže (G17 plus), nisu se u Skupštini potrudili da iznesu ekonomske i političke argumente u prilog takvog smera. Oni koji su i načelno i konkretno izneli opredeljenje za privatizaciju javnog sektora u naftnoj privredi i koji generalno zagovaraju politiku saradnje sa svetskim institucijama (DS) nisu hteli da glasaju za Vladin predlog, jer navodno ne znaju šta ona dalje (bez njih) smera. Oni koji su popularnost stekli zahvaljujući tome što nemaju, ili pomno kriju svoj ekonomski program (radikali), veličali su Putina (u Rusiji je, inače, cela naftna privreda privatizovana), a napadali ovdašnje menadžere koji su zagovornici dugoročnih aranžmana NIS-a sa ruskim Lukojlom. Oni koji su odbijali reorganizaciju NIS-a, navodno radi zaštite interesa zaposlenih u NIS-u i njihovih sindikata (SDP), nastavili su da odbijaju tu akciju i kada su u danu odluke naprasno ostali bez "baze", koja se nagodila sa Vladom. Oni koji su načelno protiv privatizacije NIS-a (SPS), uglavnom su glasali za Vladin predlog, praveći se da ne znaju kuda to vodi – jer im je od socijalizma draže ukidanje poternica protiv porodice "bengalskih tigrova". Oni koji očajnički pokušavaju da zadrže neki uticaj u Skupštini i na Vladu (SPO), nisu govorili ništa, ali je jedna njihova članica u pretposlednjem pokušaju glasanja izvukla karticu iz elektronskog sistema i oborila kvorum (tek da se zna da i od njih nešto zavisi). Oni poslanici čije stranke participiraju u vlasti u Vojvodini (DS, PSS), nisu za govornicom Skupštine Srbije ni spomenuli protest Pokrajinskog izvršnog veća što se ono ništa ne pita o sudbini kompanije čijih je 90 odsto kapitala na teritoriji Vojvodine. No, sve to spada u parlamentarne igre i stranačke prioritete. Ključno je da se Skupština Srbije, kako-tako, ipak opredelila za jedan značajan realan korak u pravcu "deetatizacije" naftne privrede, te da je tako počelo i "strukturno prilagođavanje" javnog sektora koje je obećano MMF-u još pre tri godine.

U celom ovom konglomeratu često žučnih skupštinskih istupanja, uglavnom se dobro snašao ministar energetike Radomir Naumov, sa svojom već zapaženom smišljenom ležernošću, mirnim tonom i tobožnjom smetenošću, kada je u škripcu. Poenta njegovih odgovora na kritike Predloga zakona u ukidanju starog zakona o NIS-u, kao i stanja u NIS-u, nalazi se u oceni da su "mnoge diskusije branile sadašnju organizaciju NIS-a ili branile državno vlasništvo, ukazivale na devijacije koje upravo proističu iz sadašnje organizacije NIS-a i načina na koji država upravlja ovim javnim preduzećem".

Gužva oko NIS-a, naravno, nije se stvorila slučajno i zbog letnje "sezone kiselih krastavaca" u ovdašnjoj štampi (kako se brzopleto izrazio Mlađan Dinkić, ministar finansija), nego zbog toga što je on ključni deo "materijalne baze" stare i nove političke elite u Srbiji.

Pre svega, reč je o kompaniji koja je prošle godine ostvarila oko 193,3 milijarde dinara ukupnih prihoda, uz oko 189,5 milijardi ukupnih rashoda – dakle o firmi koja je imala oko 3,8 milijardi poslovne dobiti, odnosno 2,4 milijarde dinara "neto dobiti" (pošto su naftna linija i usluge bile u gubitku). I uz takav poslovni rezultat, NIS je bio "instrument" za prikupljanje između 20 i 25 odsto državnog budžeta, mada ovoga puta, kao što je to bilo nekoliko prethodnih godina, nije bio u stanju da dâ direktne "donacije" državnom budžetu od blizu 100 miliona dolara. Gledajući prema ostalima u Srbiji, ni zaposlenima u NIS-u nije ni prošle godine bilo toliko loše, koliko bi se moglo zaključiti prema javnim oglašavanjima stalno frustriranih kompanijskih sindikata. Naime, prošle godine je u NIS-u prosečna neto zarada oko 17.400 radnika bila 22.340 dinara, dok je republički prosek bio 13.128 dinara. Pri tom, istina, treba imati u vidu da su plate naftaša u svim, pa i u manje razvijenim državama od Srbije, relativno visoke. Na primer, u Lukojlovim rafinerijama prosek se kreće oko 500 evra mesečno.

Inače, gore spomenuti relativno nizak nivo profita (grubo – manji od 40 miliona dolara) koji je NIS prošle godine ostvario u državi sa oko osam miliona potrošača, deluje još manje kada se uporedi, na primer, sa mađarskim MOL-om, koji je na tržištu od teorijskih 11-12 miliona potrošača (Mađari i četvrtina Hrvata) ostvario milijardu dolara profita. No, ovo poređenje možda više govori o razlikama u razvijenosti našeg i većine drugih evropskih tržišta danas, nego o potezima državnog i kompanijskog vođstva u prošloj godini. U stvari, jednostavno govoreći, NIS je u znatnoj meri bio prinuđen da sam "plati" znatan deo ceha državne antiinflacione politike koja je u Srbiji vođena prošle godine, a vodi se i danas – prema izuzetnom rastu uvoznih cena sirove nafte. No, podatak koji ovde primerice navodimo ima samo svrhu da skrene pažnju na okolnost da državno "gazdovanje" naftnom privredom, osim nekih blagodeti, nosi i krupne, dugoročne rizike, koji se kasnije, u povoljnijim vremenima, najčešće ne mogu lako "ispeglati".

A da li će nakon 1. juna iduće godine, kada ističe važnost famozne Vladine Uredbe o uvozu i preradi nafte (kojom se našim rafinerijama obezbeđuje monopolski položaj na unutrašnjem tržištu), za NIS doći to "povoljnije vreme"? I kakvu uopšte politiku cena naftnih derivata NIS-a može i voditi Vlada Srbije da bi NIS mogao u narednih nekoliko godina investirati između 1,1 i 1,5 milijardi dolara (koliko je kompanija izračunala da je neophodno za opstanak na sve konkurentnijem tržištu), to jest da bi on mogao servisirati zajmove za otplatu tog investicionog kapitala.

Zbog svega toga nikom nije svejedno ko će konačno odlučivati o sudbini kapitala NIS-a, koji će se sada "deliti" na dva javna preduzeća (linija gasa i transport nafte), dva nova pravna subjekta (u koje će se preseliti uljne rafinerije u Kruševcu i Beogradu – da bi bile privatizovane) i, u okviru akcionarskog društva, na zavisna preduzeća (proizvodnju nafte i gasa, integrisane energetske rafinerije i prometne organizacije, te sve ostalo). Uostalom, kakav je sve kapital spregnut oko NIS-a vidi se i po tome što je ova kompanija vlasnik i 63 odsto MKS Kikinde, 15 odsto HIP Petrohemije u Pančevu, 37 odsto vlasništva BMP Hajat, 40 odsto Jugoros gasa, 43 odsto FIM Kanjiže, 49 odsto Pinkija u Zemunu, 18 odsto Linderkarbodioksida u Bečeju, pet odsto Somal Angol kompanije itd. To jednostavno znači da kad počne vlasničko prestrukturiranje NIS-a, privatizacija u Srbiji može biti ubrzana.

Sa čime pred MMF

U pozadini skupštinskih zapleta oko sudbine NIS-a u našoj javnosti se tokom poslednjih mesec dana razgorela i velika debata oko toga šta je obećano MMF-u u vezi sa privatizacijom NIS-a, odnosno u vezi sa početkom prodaje većinskog paketa akcija naših energetskih rafinerija (od čega će, krajem ove godine, zavisiti poslednja revizija trogodišnjeg kreditnog aranžmana od ukupno 994 miliona dolara, a od koje zavisi otpis još 700 miliona dolara potraživanja Pariskog kluba poverilaca).

Kao što je poznato, Vlada Srbije je (sa izvesnim zakašnjenjem u odnosu na rok određen za 31. jul ove godine) 18. avgusta usvojila sadržaj tendera za privatizacionog savetnika NIS-a (a ne za privatizaciju energetskih rafinerija, kako je navodno traženo), koji bi nakon izbora kroz 90 dana, u roku od naredna četiri meseca predložio "najoptimalniji oblik privatizacije NIS-a" (prema ministru Naumovu), a koji bi "paralelno radio ne samo kao strateški nego i kao privatizacioni savetnik" (prema dodatku ministra Bubala).

Na samoj sednici Vlade, kako se čuje, nije bilo drugih pristupa formulaciji tendera za izbor privatizacionog savetnika, osim što je guverner Radovan Jelašić sugerisao da se, možda, u sadržaj konkursa ubaci da će taj savetnik razmotriti pitanje privatizacije 51 odsto vlasništva NIS-a, ali to nije prihvaćeno. Ova sugestija se mora sagledati u kontekstu pokušaja Vlade Srbije da bord MMF-a ubedi da je logično da neki ugledni privatizacioni savetnik iznese ocenu šta je bolje: vertikalna privatizacija (po idelanom udelu) celog NIS-a, različita privatizacija pojedinih linija u NIS-u ili baš prodaja energetskih rafinerija.

Iz istog broja

Sabor frulaša plus kilometar asvalta

Daće bog da rodi zob…

Dragan Todorović

Hapšenje i isporuka

Uspon i pad Momčila Mandića

Dejan Anastasijević

Šešelj i Milošević - poslednja linija odbrane

Dva ratna druga

Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu