VREME BR.1091 | 1. DECEMBAR 2011.

Sećanje na bolji život 2

foto: d.dragović

Sećanje na bolji život

Jugoslavija, pa i Srbija, imala je istorijsku šansu da sa Markovićem na čelu bude evropski šampion tranzicije, ali je bitka za nacionalnu prevlast tu šansu prokockala, a tranzicija se otegla kao dvadeset gladnih godina, do dana današnjeg

Ima nekog đavla u tome što je vest da je umro Ante Marković, poslednji jugoslovenski premijer i "premijer naše poslednje šanse", stigla u Srbiju baš u mučnom danu (28. novembar) kada se njena "evropska orijentacija" ponovo zaljuljala između evropskih i beogradskih kabineta, na jednoj, i tuče na barikadama kraj Jagnjenice, na drugoj strani. Tuče oko pogrešnih granica, u pogrešno vreme.

Možda je zbog toga, baš uoči nekadašnjeg jugoslovenskog praznika 29. novembra, ta vest o smrti legendarnog Ante Markovića, u 88. godini, baš kod nas dobila veliki odjek, jer nas je odjednom podsetila na "jedinog čoveka koji se smeje na Balkanu", kako ga je 1989. godine nazvao jedan strani novinar. Ta vest podsetila nas je na čoveka koji je još u ono teško vreme, pre dve decenije, posle duge krize socijalizma i kod nas, otvorio ljudima Jugoslavije, pa i Srbije, prozore prema tada veselom Zapadu, pokazujući da je prvi među ovdašnjim vodećim političarima shvatio da Berlinski zid pada, da se socijalistički lager ruši, da se moramo temeljno menjati i postati evropski građani, dok istorijski materijalizam ne smisli nešto bolje.

Dakle, možda je upravo zbog straha od "nove propuštene prilike Srbije" da se pridruži bogatijima i uspešnijima, to jest Evropi, vest o odlasku popularnog premijera kod nas dobila mnogo veći publicitet nego u njegovoj Hrvatskoj ili evropskoj Sloveniji, koje su zabavljene predstojećim parlamentarnim izborima i kojima je Ante Marković smetao i pre dvadeset godina, upravo kao simbol mogućeg opstanka jugoslovenske zajednice. A naročito je smetao tadašnjem lideru Srbije Slobodanu Miloševiću, koji je protiv njega i njegove politike vodio gotovo histeričnu kampanju, što je još jedan dokaz da mu nije trebala Jugoslavija ako na njenom čelu nije "jaka Srbija" i ako njom upravlja neki "premijer satelitske vlade" i "američki špijun", a ne "nacionalno osvešćeni boljševik", kako je on lično doživljavan i slavljen, pre svega kod srpske elite i u propagandnom aparatu, ali i kod naroda.

Setimo se, posle prvih reformskih akcija nakon stupanja na dužnost premijera SFRJ (16. marta 1989. godine) i svojih prvih 100 dana, Marković je u Skupštini Jugoslavije rekao da "transformacija socijalističkih sistema u ekonomski efikasne i politički demokratske sisteme nije nimalo jednostavan proces – on izaziva mnoge kontroverze, stranputice i lutanja…". Sada tek razumemo koliko je još tada Marković bio u pravu, ali još ne vidimo kada ćemo i mi u Srbiji razumeti da je lakše drumom nego šumom. Ante Marković se nije plašio, da li to danas mogu shvatiti mlade generacije, ni da prvi Jugoslovenima kaže da je Titova era prošla (a danas je valjda prošla i ona Miloševićeva) i da moramo brzo trčati, jer smo mnogo zaostali: "Dugoročnost krize u kojoj se nalazimo, nesposobnost da i mi riješimo svoje unutrašnje probleme i suprotnosti razvoja, sve ono što se događalo i što se događa u socijalističkom svijetu, ne samo da su nas u mnogo čemu stavili na marginu svjetskih kretanja, nego istovremeno, mi više nijesmo onaj most između dva svijeta, kao što smi bili ili smo smatrali da jesmo" (14. jun 1989). U Srbiji, međutim, ta iluzija da smo neki most između Evrope i Evroazije čini se da još traje, pa se naši političari prema centrima moći u svetu postavljaju gotovo na isti način kao predsednici opština na severu Kosova prema celoj državi.

Još kada ta reč nije bila sakrifikovana od poletaraca kapitalizma, kao mantra ulaska u slobodni svet, Marković je zagovarao tranziciju. Naime, još na početku 1989. godine zahtevao je napuštanje nesvojinske koncepcije društvene svojine, titulisanje samoupravnog preduzeća za vlasnika društvene imovine, tražio "ravnopravnost i pluralizam" oblika svojine, upućivao preduzeća na pribavljanje domaće i strane štednje putem emisije akcija, predlagao institucionalne osnove "celovitog tržišta" svih faktora proizvodnje (kapitala, radne snage, znanja, prirodnih resursa), dosta radikalno govorio o otvaranju prema svetu – sve do pune liberalizacije uvoza i međunarodnih plaćanja, isticao "autonomiju preduzeća kao robnih proizvođača", obećavao decentralizovano odlučivanje i "oslobađanje od nepotrebnog normativizma", a za glavni lek protiv inflacije nudio je "ofanzivnu politiku povećanja proizvodnje" (teorija ponude), itd. Ante Marković je tada zapravo predlagao "tranziciju", još kada su Poljaci ili Estonci, Česi ili Bugari teško shvatali šta to zapravo znači. U karikaturi, Jugoslavija, pa i Srbija, imala je istorijsku šansu da sa Markovićem na čelu bude evropski šampion tranzicije, ali je bitka za nacionalnu prevlast, sa ovdašnjom fascinacijom "Jugoslavije kao proširene Srbije", kao i sa fascinacijom navodno "vekovima sanjanim" nacionalnim državama, kod komšijskih naroda iz zajedničke jugoslovenske kuće – tu šansu prokockala – a tranzicija se otegla kao dvadeset gladnih godina, do dana današnjeg.

Kada danas pratite izgovore zašto država Srbija već desetak godina ne pristupa seči šume državne regulative koja sapinje privrednu inicijativu i razmah poslova preko svih unutrašnjih i spoljnih granica, onda vam ono što je Ante Marković učinio pre dve decenije deluje doista kao "kolosalna drskost". On je, gledajući iz današnje perspektive, mnogo značajniji po onome što je porušio i oslobodio, nego po onome što je uspeo da izgradi. Trebalo je tada, ko se toga seća, imati ludu doista "antibirokratsku hrabrost" da se jednom radikalnom deregulacijom i liberalizacijom krene u seču prašume socijalističkog zakonodavstva i dogovorne ekonomije. Samo promenama zakona o ekonomskim odnosima sa inostranstvom "poseklo" se u dva-tri meseca oko 70 odsto podzakonskih akata. Vrlo brzo, za sto dana, liberalizovano je 65 odsto (a nešto kasnije i 97 odsto) uvoza i 85 odsto cena. Liberalizovano je korišćenje deviza – da devizne rezerve odmah, tokom 1989. godine, skoče sa 2 na 4 milijarde dolara, a kasnije i na više od 10 milijardi dolara.

Kad je reč o ekonomskoj istoriji Jugoslavije, antiinflacioni program Ante Markovića, koji je on promovisao 18. decembra 1989. godine, ni najsažetiji pregledi neće moći zaobići. Kao što je već dobro poznato stručnjacima, taj antiinflacioni program bio je oslonjen na konvertibilni dinar na unutrašnjem tržištu, to jest na pravo građana da slobodno kupuju devize u bankama, što je u socijalizmu bilo nepojmljivo – jer zapravo dotadašnji "socijalistički novac" nikad nije bio pravi novac, nego puko pomagalo redistribucije – pa je predstavljao najvišu barikadu prema spoljnom svetu. Kurs dinara je fiksiran za nemačku marku (sedam prema jedan), projektovana je čvrsta i restriktivna monetarna politika, uravnotežen budžet, slobodno formiranje kamata i cena (osim u infrastrukturi), šestomesečno zamrzavanje ličnih dohodaka, sanacija banaka i javne potrošnje (sa emisijom obveznica), uz posebnu pomoć nerazvijenim regionima, socijalne programe za ugrožene i denominaciju dinara (izbrisane su 4 nule).

Sećanje na bolji život 3

SOLIDNA OSNOVA ZA DALJI EKONOMSKI RAZVOJ: Mapa preduzeća u SFRJ

VLASNICI SOPSTVENIH NOVČANIKA: Ovaj program dočekan je "na nož" u Srbiji, jer srpska vlast već nije znala kako da obuzda nacionalno pobuđeni narod koji je prethodno zasipala lažnim obećanjima o "švedskom standardu", ne menjajući model vlasti koji se zasniva na konceptu "snažnog lidera" (Kosta Mihajlović). Zbog zamrzavanja "narodnih plata" za Novu godinu, u poslednjih desetak dana te 1989. godine, posle usvajanja federalnog antiinflacionog programa, u Srbiji se dogodilo ono isto što se dogodilo uoči ruske kolektivizacije, krajem tridesetih godina 20. veka. Poklana je kompletna akumulacija i pojedeno sve živo. Naime, u samo tih desetak dana uoči nove 1990. godine cene su skočile za 40 odsto, a plate u Srbiji povećane su za 44 odsto (kasnije su se u punoj meri u tu potrošačku trku uključile i sve ostale republike). Pri svemu tome, štamparija dinara je u prvim mesecima 1990. godine nastavila da radi punom parom, jer su sve neefikasne firme SFRJ bile motivisane da robu šalju u Rusiju, a naplaćuju dinare kod Narodne banke (na taj način je emitovano skoro četiri puta više dinara od zatečene novčane mase). Pa ipak, zahvaljujući Markovićevoj pozitivnoj energiji i ohrabrujućem horizontu, došlo je do izvesnog smirivanja inflacije i gotovo neverovatnog porasta deviznih rezervi zemlje.

Jugosloveni su odjednom od "radnih ljudi i građana" postali potrošači i vlasnici svojih novčanika, popularnost "premijera sa vizijom" je neverovatno skočila. Plate su bile blizu 1000 maraka. U zemlji je broj privatnih preduzeća brzo dosegao neverovatnu brojku od 60.000 firmi, ljudi su počeli da se okreću oko sebe, da shvataju šta mogu zaraditi. Kasnije će Marković reći da su ovaj plan i ova atmosfera mogli reformu izvesti "uz najnižu socijalnu cenu". Nije bio u pravu, jugoslovenska boljka nije bila samo ekonomska, pa se i nije mogla lečiti samo ekonomskim reformama.

Naravno, antiinflacioni grč 1990. godine zaustavio je proizvodnju, jer Marković nije uspeo da obezbedi sredstva i čvrsta obećanja (federalne obveznice) za sanaciju ogromnih, nagomilanih fiktiva i dubioza, a pogotovu nije uspeo da dobije političku saglasnost i potrebnu finansijsku strogost i disciplinu za likvidaciju glavnih inflacionih žarišta po republikama (svako je štitio svoje žarište). Tako se, paralelno sa slomom inflacije, počela raspadati i federacija, koja je dotle i počivala na prihvatanju svih i svačijih troškova. Slovenija, pa Hrvatska – koje su dotle, po strukturi svojih privreda, bolje koristile permanentnu inflaciju – odjednom su u Markoviću otkrile centralističke, vlastodržačke sklonosti, a slovenačka štampa ga je optužila da nudi "miloševićevstvo bez Miloševića". Bila je to i godina prvih pluralističkih izbora pa je potreba za napuštanjem socijalizma (naročito onog Miloševićevog) prikazana kao potreba napuštanja Jugoslavije, pa i Markovićeve.

GDE JE BILA GREŠKA: Kritično mesto Markovićeve ere je leto 1990. godine. Iscurilo je šest meseci zamrznutih plata i fiksiranog deviznog kursa. Plate su "odletele" uvis, a cene porasle za oko 80 odsto, pa je trebalo ponovo menjati kurs dinara. Ali, s druge strane, devizne rezerve su narasle na 8,7 milijardi dolara, pa je Marković mogao da kaže da ih je uvećao za blizu 6 milijardi dolara. Tada je on u svom ekspozeu u Skupštini SFRJ rekao da je "socijalni mir možda prividan i da nema sumnje da nam tek predstoje problemi kad budemo dublje zašli u promjene koje će zahtevati drukčije odnose između činilaca proizvodnje i neizbežnu racionalizaciju državnih i društvenih institucija u cjelini našeg društva". Marković je tada bio na vrhuncu slave i samopouzdanja – činilo mu se da može odmah dalje u promenu svojinske baze društva – bez čega i nema stvarne transformacije produkcionog odnosa. Nije se usudio da pokuša nešto sasvim radikalno, a ne bi ni mogao. To jest, nije se usudio da Jugoslovenima besplatno podeli ono što je ostalo od jugoslovenskog kapitala, kao što mnogo kasnije ni novi poglavari novih država na tlu SFRJ nisu imali interesa da ga podele svojim "napaćenim narodima".

Naime, Marković 1990. godine predlaže proces "rekapitalizacije", na taj način da se omogući radnicima kupovina određenog dela društvene svojine, da radnici postanu deoničari uz popust (najviše do 60 odsto). Deonice bi se davale umesto dela plate, pa bi to pokrilo potrebu zaustavljanja troškova radne snage da bi se oporavili obrtni fondovi privrede. S druge strane, javio bi se vlasnički motiv kod zaposlenih, a mešovite firme bi bile daleko otpornije na političke pritiske naciokratija. Privatizacija bi pospešila bitku za tržište, pa bi oslabile separatističke tendencije.

Plan nije uspeo iz mnogo razloga. Stručnjaci su već mnogo puta analizirali pitanje gde je bila greška. Da li u tome što je kurs dinara postao destimulativan, pa su zaustavljene devizne rezerve i uz to oborena proizvodnja? Da li zbog toga što se nisu ostvarila očekivanja o nekakvom brzom prodoru stranog kapitala u našu ekonomiju, posebno u banke? Da li zbog toga što su nacionalne vrhuške sprečile privatizaciju da ne bi ostale bez vlasti? Možda je problem bio u tome što privreda, a naročito poljoprivreda, nisu mogle izdržati monetarne restrikcije u tako kratkom roku i bez sanacionih spoljnih sredstava. Možda i zbog toga što je vlasništvo bilo zamišljeno kao "interno", pa zbog toga tržište kapitala nije proradilo, mada ga je sam Marković pompezno otvorio? A možda je sve propalo zbog toga što je Marković mislio da u federaciji (konfederaciji) mogu egzistirati različiti društveni sistemi: onih koji su navodno napustili socijalizam, onih koji hoće da ga napuste i onih koji bi nekako da ga ne napuste?

Markovićev plan i tog puta je dočekan "na nož" u svim jugoslovenskim centrima. Iz Srbije su zapevali staru pesmu o tome kako se radnicima umesto plata nude deonice, a spremali su se i za nove izbore, pa je trebalo opet potkupljivati narod. Iz Hrvatske je ovoga puta došao tihi, ali glavni udar. Zakon o platama je jednostavno suspendovan, a privatizacija je jednostavno zaustavljena "kroatizacijom nacionalne svojine". Slovenci su već bili na izlaznim vratima Jugoslavije.

ZARAZNO SAMOPOUZDANJE: Osećajući da se formira međurepublička koalicija koja će ga srušiti "iza zavese", Marković je na Kozari, u leto 1990. godine, pozvao narod u svoju stranku – Savez reformskih snaga Jugoslavije. Računao je na savezne izbore i mandat svih Jugoslovena. Milošević, koji je ubrzano pretvorio svoje komuniste u socijaliste i koga je očekivala teška bitka sa srpskim nacionalistima, odmah je dodao gas neviđenoj političkoj kampanji protiv Savezne vlade i Markovića lično. U stvari, sve republičke elite bile su protiv njega. Tako se dogodilo da osim u Bosni i Hercegovini, Markovićevi reformisti nisu nigde dobro prošli ni na saveznim izborima. Zapravo, svima je bilo jasno da Jugoslaviji nema spasa i da počinje rat. Marković je izgubio veliku igru jer ne samo da nije imao podršku u zemlji, nego mu zapravo nije priskočio ni Zapad, prema kome je pokrenuo Jugoslaviju, mada su navodno iz Brisela nudili četiri milijarde dolara – samo da se ne razilazimo.

Posle demisije, koju je objavio na konferenciji za novinare, 20. decembra 1991, Marković je "vratio mandat" građanima Jugoslavije, rekavši da ne postoji više nijedan državni organ kome bi se mogla podneti ostavka. Tada je praktično i zaćutao i prestao da se "meša" u politički život novostvorenih država. Osnovao je preduzeće o Gracu, a kasnije i u Sarajevu ("Tehir"). U početku, bavio se energetskom opremom, sa kojom je imao dugogodišnje iskustvo kao direktor velike socijalističke firme "Rade Končar" u Zagrebu (od 1959. godine, pa sve do premijerskog posla). Kasnije je prešao na stanogradnju. Tek pre nešto više od godinu dana ponovo je javno govorio – i to u Beogradu, gde su ga uz veliko uvažavanje primili premijer Mirko Cvetković i predsednik Srbije Boris Tadić. Govorio je o dugoj ekonomskoj i političkoj krizi koja sledi – nije više bio optimista, ali je i dalje zračio nekakvim zaraznim samopouzdanjem, kao čovek koji se ne predaje.

Iz istog broja

VREME 308 . 14. septembar 1996.

Dragiša Pavlović (1943-1996)

Milan Milošević

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Izjava mog ministra

Jug Grizelj

VREME BR 6 • 3 DECEMBAR 1990.

Srbija u poslednjoj jednopartijskoj nedelji

MILAN MILOŠEVIĆ, ROKSANDA NINČIĆ, FLIP MLADENOVIĆ i STOJAN CEROVlĆ

VREME | BR. 407 | 8. AVGUST 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Oficirke

Dr Mile Bjelajac Izbor: Milan Milošević

VREME 409 | 22. avgust 1998.

Žene u srpskoj istoriji – Ravnogorke

Bojan B. Dimitrijević Izbor: Milan Milošević

VREME BR. 12 | 14. JANUAR 1991.

Jug Grizelj (1926-1991)

ŽIVORAD KOVAĆEVIĆ

Vreme br. 29 • 13. maj 1991.

U boj u boj, za narod svoj

BORKA PAVIĆEVIĆ

VREME vanredni brojevi od 27. mart – 26. jun 1999

PRILOG KULTURI SEĆANJA: Ratno Vreme

Milan Milošević i ekipa izveštača Vremena

VREME 323. 28. decembar 1996.

Dve Srbije u jednom gradu: Sloba u toplom zecu

Milan Milošević s Pericom Vučinićem i Urošem Komlenovićem

VREME BR. 281. 9. MART 1995.

Srbija u razbijenom ogledalu: U mesecu mau kad ruže cvetau

Milan Milošević

VREME BR. 77. 13 APRIL 1992.

Promeniti nešto, da bi sve ostalo isto

Milan Milošević

VREME BR 280. 2. MART 1996.

Siromaštvo: Žene jedu poslednje

KATERINA BERTINI

VREME BR. 280. 2. MART 1996.

Hrvatska: HDZ protiv svih – Strah od pokojnice

JELENA LOVRIĆ

VREME BR 289. 4. MAJ 1996.

Taras Kennauner: Odgovor Nebojši Popovu – Pismo srpskom prijatelju

Taras Kermauner, Nebojša Popov

VREME BR 254. 4. SEPTEMBAR 1995.

Krunski svedok: Ivan Stambolić – “Put u bespuće”

Slobodan Inić, pripremila Roksanda Ninčić

VREME BR. 261. 23. OKTOBAR 1995.

Pouke jedne knjige: Društvena nemoć

SLOBODAN INIĆ

VREME BR. 256. 18. SEPTEMBAR 1995.

Iz ličnog ugla: O ilizijama i novcu

Branko Milanović

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Idu dani: Srbija se vraća kući

BRANKO BALETIĆ

VREME BR. 289. 4. MAJ 1996.

Nojeva politika

LASLO SEKELj

VREME BR. 283. 23. MART 1996.

Neopreznosti stručnjaka

Vladan A. Vasilijević

VREME BR: 323. 28. DECEMBAR 1996.

Politički autizam

MILENKO KARAN

VREME 323. 28. DECEMBAR 1996.

REAGOVANJA: Žrtve bez prava

Miodrag Milić, Konstantin Obradović

VREME BR. 255. 11. SEPTEMBAR 1995.

UVODNIK – Užas i nada

VESNA KRMPOTIĆ

VREME BR. 290. 11. MAJ 1996.

Iz ličnog u gla: Zenit naše istorije

Radomir Konstantinović

VREME BR. 23. 1. APRIL 1991.

DOKUMENTI VREMENA: Događaji pred 27. mart

Mihailo KonstantinovIć

VREME BR. 357. 23. AVGUST 1997.

Dokumenti: Epistola – Strah i nada, Zemun 1997.

Priredio: Milan Milošević

VREME 331. 22. FEBRUAR 1997.

Intervju: dr Stojan Babić – Pištalike za novu vladu

ZMAGOSLAV HERMAN

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Gmizaće dok se ne usmrde

Koča Popović, priredio Gojko Tešić

VREME BR. 105. 26. OKTOBAR 1992.

Evropski duh

Gojko Tešić

VREME BR. 25. 15. APRIL 1991.

Dokumenti: Ako ne umemo dobro da radimo, bar ćemo znati dobro da se tučemo

Priredio: Milan Milošević

VREME BR. 12. 14. JANUAR 1991.

Marko Nikezić (1921 – 1991)

Zoran Jeličić

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Što Srbin zamera Slovencu

Miljenko Jergović

VREME BR. 273. 13. JANUAR 1996.

Gazimestansko otrežnjenje

Tibor Varadi

VREME BR. 287. 20. APRIL 1996.

Iz stručnog ugla: Savezna vlada protiv guvernera

Miroljub Labus

VREME BR. 5. 26. NOVEMBAR 1990

Šta mi se događa: Nacionalno nepodoban

Ranko Munitić

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

Andrija Čolak

VREME BR. 1-5. 29. OKTOBAR - 26. NOVEMBAR 1990.

DOKUMENTI VREMENA: AGONIJA SKJ

VREME BR. 298. 6. JUL 1996.

Širenje “srpske istine”

MlODRAG STANISAVLjEVIĆ

VREME 321. 14. DECEMBAR 1996.

Intelektualci i protest – Moralni delikti

Mirjana Miočinović

VREME | 288 |27. APRIL 1996.

Iz ličnog ugla – Sudbina igrača

Miloš Mišović

VREME BR. 1 | 29. OKTOBAR 1991.

SVET I MI – Velika prilika znatna konfuzija

DRAGIŠA BOŠKOVIĆ

VREME | BR. 45 | 2. SEPTEMBAR 1991.

INTERVJU – Milovan Đilas

Dimitrije Boarov

VREME BR. 441 | 19. jun 1999.

KRAJ RATA – Povlačenje,13 dana pre Vidovdana

Nenad Lj. Stefanović

VREME 382| 16. MAJ 1998.

Stav: Univerzalna sve- ili ne-znalica

SERGIJE LUKAČ

VREME br. 245 | 16. NOVEMBAR 1996.

Televizija i demokratija – Hipnotisani u Bastilji

Milan Milošević

VREME BR. 279. | 24. FEBRUAR 1995.

Direktan prenos zatvaranja

Milan Milošević

VREME BR.1119 | 14. JUN 2012.

Protokoli i njihove poruke

Dragoslav Grujić i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.876 | 18. OKTOBAR 2007.

Ko mi je stavio bombe na prozor?

Dejan Anastasijević

VREME BR.709 | 5. AVGUST 2004.

Duša

Aleksandar Ćirić

Vreme 476| 19. februar 2000.

Špageti-egzorcizam

Frano Cetinić

VREME BR.1081 | 22. SEPTEMBAR 2011.

Između Meke i Brisela

Safeta Biševac

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Stvarno i moguće

Milan Milošević

VREME BR.114 | 28. DECEMBAR 1992.

Izbori, pobednici i poraženi – Uzdanje u glupost

Stojan Cerović

VREME BR. 500 | 5. AVGUST 2000.

Vic

F. Š

VREME |BR. 1106 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR. 690. 25. MART 2004.

Kosovo, 17. mart 2004.

Milan Milošević, Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1266 | 9. APRIL 2015.

Slučaj helikopter – Politička anatomija tragedije

Miloš Vasić

VREME BR.1315 | 17. MART 2016.

Neuhvatljiva lakoća glume i života

Đorđe Matić

VREME BR.1310. | 11. FEBRUAR 2016.

Intervju Vremenu – NATO nema alternativu

Sonja Ćirić

VREME BR.948 | 5. MART 2009.

Na stubu čitanosti

Ivana Milanović Hrašovec

Vreme 477, 26. februar 2000.

Strah i vika

Milan Milošević

VREME BR.645 | 15. MAJ 2003.

Drajfus bez Emila Zole

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.899 | 27. MART 2008.

Kuća časti

Prvoslav Karanović

VREME BR.363 | 2. OKTOBAR 1997.

Mahmurluk

Miloš Vasić

VREME BR.834-835 | 28. DECEMBAR 2006.

Mirni dani puni istorije

Milan Milošević

VREME BR.1082 | 29. SEPTEMBAR 2011.

DŽ. M.

Ajla Terzić

VREME BR.57 | 25. novembar 1991.

Vukowar

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR.973 | 27. AVGUST 2009.

Kao ptica na žici

Zoran Paunović

VREME BR 634. 27. FEBRUAR 2003.

Bagzi uči da vozi

Jovan Dulović, Dejan Anastasijević

VREME BR 563. 18. OKTOBAR 2001

Karići, Bogoljub i braća

Dragoslav Grujić

Vreme broj 510, 12. oktobar 2000.

Veliki preokret

Milan Milošević sa izveštačima "Vremena"

VREME BR.507 | 21. SEPTEMBAR 2000.

Toma

Uroš Komlenović

VREME BR 819. 14. SEPTEMBAR 2006.

Španija u srcu

Milo Petrović, potpredsednik Udruženja španskih boraca 1936–1939. i prijatelja

VREME BR 997 | 11. FEBRUAR 2010.

Vehabije u bivšoj Jugoslaviji

Momir Turudić

VREME BR. 1262 | 12. MART 2015.

Dualno obrazovanje

Jelena Jorgačević

VREME BR.1140 | 8. NOVEMBAR 2012.

Suđenje seizmolozima iz Akvile

Slobodan Bubnjević

VREME BR.883 | 6. DECEMBAR 2007.

Zabranite fudbal

Aleksandar Ćirić

VREME BR.520 | 20. DECEMBAR 2000.

Pobuna

Zoran B. Nikolić

VREME BR.1125 | 26. JUL 2012.

San o izlasku iz večite krize

Dimitrije Boarov

VREME BR.1283 | 6. AVGUST 2015.

“Oluja”, 20 godina posle – Priča moje majke

Mirko Rudić

VREME BR.1181 | 22. AVGUST 2013.

Hrvatska teroristička emigracija i UDBA

Miloš Vasić

VREME BR.1121 | 28. JUN 2012.

Eksplozivno leto i posledice

Filip Švarm

VREME BR.44 | 26. AVGUST 1991.

Svet nije stao u Moskvi

Hari Štajner

VREME BR.152 | 15. SEPTEMBAR 1993.

Banjalučka pobuna– Država bez hleba

Miloš Vasić i ekipa izveštača "Vremena"

VREME BR. 245. 3. JUL 1995.

Eksplozija u „Grmeču”

Dejan Anastasijević

VREME BR.987 | 3. DECEMBAR 2009.

Zatvori u Srbiji – Samica za troje

Ivana Milanović Hrašovec

VREME BR.1139 | 1. NOVEMBAR 2012.

“Vreme” kod gospodina Palme – Dan otvorenih vrata u Jagodini

Dragan Todorović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Zamiranje smeška

Stojan Cerović

VREME BR.36 | 1. JUL 1991.

Kraj druge Jugoslavije

Roksanda Ninčić

VREME BR.9 | 24. DECEMBAR 1990.

Slovenija i plebiscit – San o samoći

Vojko Flegar

VREME BR.323 | 28. DECEMBAR 1996.

Težak šok

Stojan Cerović

VREME 14. DECEMBAR 1996.

Duga igra živaca

MILAN MILOŠEVIĆ, DOKUMENTACIONI CENTAR „VREME"

VREME BR.1271 | 14. MAJ 2015.

Čovek od milijardu dolara

Aleksandar Ostojić

VREME | BR 1321. 28. APRIL 2016.

Priča o Muhamedu Aliju

Stanko Cerović

VREME BR.1087 | 3. NOVEMBAR 2011

Beograd – Novi Pazar, via Istanbul

Jelena Jorgačević

VREME BR.688 | 10. mart 2004.

Nezaštićeni svedok

Ljubomir Živkov

VREME BR.117 | 18. januar 1993.

Velika čistka

Uroš Komlenović

VREME BR.889 | 17. JANUAR 2008.

Krimski Tatari – egzodus i povratak

Momir Turudić

VREME | BR 1220 | 22. MAJ 2014

Svedočanstvo: Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

Zločin, bez kazne

Filip Švarm

VREME BR.134 | 17. MAJ 1993.

O rušenju Ferhadije

VREME BR.509 | 5. OKTOBAR 2000.

Srbija u štrajku

Branka Kaljević

VREME BR.9 i BR.11 | 23. DECEMBAR 1990. – 7. JANUAR 1991.

Država pod sumnjom

Priredio M. M

VREME BR.318 | 23. novembar 1996.

Pobuna demokratske Srbije

Nenad Lj. Stefanović

VREME BR.1115 | 17. MAJ 2012.

Sve naše krađe

Ivana Milanović Hrašovec i Dokumentacioni centar "Vreme"

VREME BR.166 | 27. DECEMBAR 1993.

Ko je kako prošao

IVAN RADOVANOVIĆ

VREME BR.1291 | 1. OKTOBAR 2015.

Kako se sećati zločina

Ivan Ivanji

VREME BR.955 | 23. APRIL 2009.

Zdravstveni karton mršave boginje

Slobodan Bubnjević

VREME BR.614 | 10. OKTOBAR 2002.

Jaka frustracija, dobra muzika

NENAD ČANAK

VREME BR.1313 | 3. MART 2016.

Sudbina kapetana Buzova

Dejan Anastasijević

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Dačić u haremu

Dragoljub Žarković

VREME BR.576 | 17. JANUAR 2002.

Na večeri s predsednicima

Dragoljub Žarković

VREME BR.787 | 2. FEBRUAR 2006.

Uspomene i drugi demoni

Maja Uzelac

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Čovek koji završava posao

Jelena Jorgačević

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Dirigovana navigacija smrti i pravde

Tatjana Tagirov

VREME BR.1272 | 21. MAJ 2015.

Ova ne e na arno

Siniša Stanković

VREME BR.1070 | 7. JUL 2011.

Zašto Srbija nema antifašistički praznik

Jovana Gligorijević

VREME BR.729 | 23. DECEMBAR 2004.

Car

D.Ž

VREME BR.1203 | 23. JANUAR 2014.

Država zavere ćutanja

Miloš Vasić

VREME BR.1216-1217 | 24. APRIL 2014.

Hrvatska i srpska primena dve verzije istorijskog revizionizma

Lino Veljak

VREME BR.766 | 8. SEPTEMBAR 2005.

Karika koja nedostaje

Nebojša Popov

VREME BR.1030 | 30. SEPTEMBAR 2010.

Ordenje deljeno kao đinđuve

Slobodan Kostić

VREME BR.1162 | 11. APRIL 2013.

Tokovi novca: Džet-set u poreskom raju

Milan Milošević, Andrej Ivanji, Biljana Vasić

VREME BR.1093 | 15. DECEMBAR 2011.

Put za istok

Jovana Gligorijević

VREME BR.1254 | 15. JANUAR 2015.

Teret teške industrije

Dimitrije Boarov

VREME BR.844 | 8. MART 2007.

Musliman, Jugosloven i levičar

Dragoslav Grujić

VREME BR.1078 | 1. SEPTEMBAR 2011.

Predizborne uvrede i podmetanja

Tatjana Tagirov

VREME BR.1116 | 24. MAJ 2012.

Ispovest članova biračkog odbora

Radmilo Marković

VREME BR.1049 | 10. FEBRUAR 2011.

Vlast pod prismotrom

Miloš Vasić

VREME BR.1056 | 31. MART 2011.

Uhvati dan

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1109 | 5. APRIL 2012.

Hronologija opsade Sarajeva

VREME BR.1106 | 15. MART 2012.

Upozorenje na koje niko nije obratio pažnju

Jasmina Lazić

VREME BR.1273 | 28. MAJ 2015.

Put za Palmiru

Momir Turudić

VREME BR.1164-65 | 25. APRIL 2013.

Osujećeni poverioci u stečaju

Milan Milošević

VREME BR.439 | 20. MART 1999.

Che sara – sara

Roksanda Ninčić

VREME BR.437 | 6. MART 1999.

Srbija u razbijenom ogledalu – Epidemija podrške

Milan Milošević

VREME BR.1245 | 13. NOVEMBAR 2014.

Ogledalce u kesi tregerici

Tamara Skrozza

VREME BR.247 | 17. JUL 1995.

Srbija nije u ratu, Akademija se ne bavi politikom

Olivera Milosavljević, "Javna politička delatnost Srpske akademije nauka i umetnosti

VREME BR.1095-1096 | 28. DECEMBAR 2011.

Četvrti svet

VREME BR.1263 | 19. MART 2015.

Tragedija u magli politike

Miloš Vasić

VREME BR.637 | 20. MART 2003

Posle Đinđića

Stojan Cerović

VREME BR.916 | 24. JUL 2008.

Doktor Radovan i gospodin Dragan

Jovana Gligorijević, Jasmina Lazić, Marija Vidić

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Testament Zorana Đinđića

VREME BR.793 | 16. MART 2006.

Oproštajni udarac

Milan Milošević

VREME BR.1054 | 17. MART 2011

Uvod u kraj sveta

Slobodan Bubnjević

VREME BR.1053 | 10. MART 2011.

Kako je bilo i urbane legende

Miloš Vasić

VREME BR.1211 | 20. MART 2014.

Kraj petooktobarske Srbije

Zora Drčelić

VREME BR.1220 | 22. MAJ 2014.

Dnevnik iz potopljenog Obrenovca

Aleksandra Đerić

VREME BR.1059 | 21. APRIL 2011.

Strasna sedmica Tomislava Nikolića

Milan Milošević i grupa autora

VREME BR.533 | 22. MART 2001.

Predlog dogovora o državnom cilju

Zoran Đinđić

VREME BR.633 | 20. FEBRUAR 2003.

Virovitica, Karlovac, Karlobag – Hag

Miloš Vasić

VREME BR.1193 | 14. NOVEMBAR 2013

Propast našeg Mercedesa

Zoran Majdin

VREME BR.1104 | 1. MART 2012.

Pesma nas je održala

Jovana Gligorijević

VREME BR.1000 | 4. MART 2010

Mesec mart u Srbiji

Momir Turudić

VREME BR.739 | 3. MART 2005.

Partijska previranja

Milan Milošević

VREME BR.650 | 18. JUN 2003.

Dokumenti o nastanku imperije Pinka

Dejan Anastasijević

VREME BR.1103 | 23. FEBRUAR 2012

Čudo neviđeno

Sonja Ćirić

VREME BR.791 | 2. MART 2006

50%

D. Ž

VREME BR.1024 | 19. AVGUST 2010.

Šta Sretko zna, šta nagađa, a šta folira

Miloš Vasić

VREME BR.1123 | 12. JUL 2012.

Svako za sebe, svi za šerijat

Momir Turudić

VREME BR.910 | 12. JUN 2008.

Čudesni svet koalicija

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu