Obezbeđivanje državnih funkcionera

Sa(j)muraji na Dedinju

Pravo na obezbeđenje imaju predsednik države (u oba slučaja), predsednik vlade, predsednik skupštine, ministri unutrašnjih i spoljašnjih poslova. Broj telohranitelja varira od situacije do situacije, dok je jedino stalan broj onih operativaca koji obezbeđuju mesto stanovanja

Sa(j)muraji na Dedinju 1
PREMIJEROVO STAMBENO PITANJE: Stan u centru Beograda…

Neki dan je Zoran Đinđić, predsednik Vlade Republike Srbije, izjavio da je gotovo izvesno da će se sa porodicom preseliti u jednu od rezidencija koja se nalazi na Dedinju. Trebalo bi da pređe u doskora "zabranjeni grad" zbog bezbednosti, jer je previše zahtevno obezbeđivati lokaciju na kojoj sada živi. "Pre tri meseca Šreder (kancelar SR Nemačke) mi je prijateljski poslao svog eksperta za bezbednost koji je zajedno sa našim ljudima iz Uprave za obezbeđivanje ličnosti obišao mesta gde ja živim i kuda se krećem. Pronašli su 42 mesta sa kojih može da se izvrši atentat na mene, bez ikakvih posledica po atentatora. Ja bih morao da stanujem u objektu koji može normalnim policijskim angažovanjem da bude zaštićen, a ne da interventna brigada bude oko moje kuće da mi neko iz parka ne bi ispalio ‘zolju’ u prozor", rekao je srpski premijer u intervjuu koji je objavio beogradski dnevni list "Blic" u ponedeljak 14. januara.

Sa(j)muraji na Dedinju 2
…i rezidencija na Dedinju

STANOVI I STANARI: Po stupanju na dužnost predsednika srpske Vlade, Zoran Đinđić je ostao da stanuje sa svojom porodicom u stanu na Studentskom trgu broj 10. Da li iz praktičnih razloga koji su vezani za odrastanje dece ili zbog reputacije, srpski premijer je i dalje na staroj adresi samo što je sada pod budnim okom ljudi iz pomenute Uprave (VI uprava RDB-a) koji ga po prirodi stvari obezbeđuju. Ko god je prolazio pored pomenute adrese nije mogao da primeti ništa čudno i uznemiravajuće što bi moglo da pretpostavi prisustvo brojnih obaveštajaca i policajaca. Štaviše, interfon na ulazu u zgradu ne radi, može da uđe ko god želi, niko vas posebno ne proverava. Verovatno su tu raspoređeni ljudi koji neprestano motre na to ko ulazi u zgradu, ali ih novinar "Vremena" nije primetio. Komšije Zorana Đinđića kažu da nemaju nikakvih neprijatnosti zbog toga što premijer živi u njihovoj zgradi, da su odnosi sa njim i njegovom porodicom krajnje korektni i da im ništa ne smeta, u nekim situacijama, povećano prisustvo organa MUP-a. Pojedini misle da je ovakvo obezbeđenje gotovo smešno kada se ima u vidu značaj čoveka koga treba obezbeđivati. Činjenica da premijer živi u objektu koji je u centru grada, gde prolazi dnevno na hiljade ljudi, gde je parkirano mnoštvo automobila dodatno otežava posao ljudima iz Uprave za obezbeđivanje i čini se da nije trebalo da dođe stručnjak iz Nemačke da bismo zaključili da to nije baš pravo mesto na kom bi mogao da živi jedan predsednik vlade. Od stanara smo saznali da svaki Đinđićev izlazak podrazumeva prisustvo većeg broja ljudi iz obezbeđenja koji obično zaustave saobraćaj u ulici i blokiraju ulaz oko zgrade dok premijer ne izađe i njegova kolona ne krene.

Tomislav Nikolić, vlasnik privatnog preduzeća za trgovinu i usluge "Tommax" koje se bavi obezbeđenjem lica i objekata, kaže za "Vreme" da je "nedopustivo da jedan visoki državni funkcioner živi van rezidencije, jer je u tom slučaju sistem njegovog obezbeđivanja komplikovan i zahteva angažovanje velikog broja ljudi". "Mislim da u Upravi za obezbeđivanje ne rade ljudi dovoljno obučeni za tu vrstu posla i izgleda kao da sam političar određuje kakvo će mu biti obezbeđenje što nikako ne bi smelo da bude pravilo", kaže Nikolić.

"Obezbeđivanje ličnosti zasnovano je na timskom radu i na prevenciji. Na samom terenu to podrazumeva danonoćno osmatranje lokacije, praćenje i legitimisanje sumnjivih ličnosti ali tako da to ne bude upadljivo. Kada se ličnost nalazi na otvorenom, nju obezbeđuju dve grupe ljudi: prva koja je neposredno uz ličnost i koja je štiti od neposrednog kontakta i druga koja je sa strane i spremna je i oružano da deluje ako je to potrebno."

Ljudi koji na samom terenu rade posao obezbeđivanja pripadnici su, u Đinđićevom slučaju, republičkog MUP-a, dok predsednika SRJ Volislava Koštunicu obezbeđuju zajedno Uprava bezbednosti Vojske Jugoslavije i Uprava za obezbeđivanje štićenih ličnosti saveznog MUP-a. Iz nadležnog ministarstva nas uveravaju da u Upravi, kako saveznoj tako i republičkoj, rade ljudi koji su taj posao obavljali i ranije, iskusni operativci, i da nema govora o postojanju nekakvog ličnog obezbeđenja, Đinđićevog na primer. Postoje slučajevi da je neko ranije bio u ličnom Đinđićevom obezbeđenju, ali je on sad regularni pripadnik MUP-a. Prosečna plata zaposlenih na ovom poslu ne prelazi 15.000 dinara. Koliko je ljudi angažovano na obezbeđivanju ovdašnjih funkcionera nismo mogli da saznamo, ali nam je rečeno da njihov broj varira od situacije do situacije, dok je jedino stalan broj onih operativaca koji obezbeđuju mesto stanovanja. Prema postojećim propisima pravo na obezbeđenje imaju predsednik države (u oba slučaja), predsednik vlade, predsednik skupštine, ministri unutrašnjih i spoljašnjih poslova. U postmiloševićevskom periodu ovi propisi se strogo poštuju, naglašava izvor iz ministarstva, jer se ranije dešavalo da zamenike ministra obezbeđuju čitave brigade ili da se prijateljima iz sveta biznisa "ustupaju" ljudi koji su profesionalno radili u ministarstvu.

Poznato je da je Koštunica u više navrata govorio da ne želi da se iseli, privremeno – dok mu traje mandat, iz svog stana u Gospodar Jovanovoj ulici. Valjda da bi više bio sa narodom, ali je time samo otežao posao operativcima na terenu jer moraju da motre na mnogo stvari koje bi mogle da predstavljaju opasnost po život predsednika zemlje. Stručnjaci iz uprave bezbednosti rekli su nam da je dovoljno da neko samo parkira ispred zgrade automobil sa eksplozivom pa bi čitava zgrada u kojoj živi predsednik odletela u vazduh. Zbog toga, radnici MUP-a angažovani na ovom poslu rade svoj posao u otežanim uslovima i postoje predlozi da se i gospodin Koštunica preseli u rezidenciju na Dedinju. Pitanje je samo šta u tom slučaju raditi sa Mirjanom Marković, suprugom čuvenog haškog zatvorenika, koja svoje usamljeničke dane provodi i dalje u rezidenciji predviđenoj za predsednika SRJ.

ZABRANJENI GRAD: Pitanje obezbeđivanja visokih državnih funkcionera jedno je od glavnih pitanja bezbednosti države. U zemljama koje drže do sebe poznato je gde žive predsednici i premijeri – to su obično rezidencijalni objekti u posebnim delovima grada koji su namenski građeni za tu svrhu. Neka od tih adresa ili zgrada, poput Dauning strita u Londonu, Jelisejske palate u Parizu te Bele kuće u Vašingtonu postali su vremenom sinonim i vrednost pojedinih država i znak kontunuiteta i tradicije demokratskog uređenja. Mesto gde žive za vreme svog mandata predsednici Francuske i SAD ili premijer Engleske u vlasništvu su države i obezbeđuju ih "nadležne službe i organi". Uobičajeno je da pojedinac koji se kandiduje na izborima i pobedi ili ga izabere Parlament na najviše funkcije u zemlji poštuje određena pravila, protokole koji su trajniji od njegovog mandata, jer on predstavlja određenu državnu instituciju koja je, po pravilu, iznad njegove privatnosti.

Problem u Srbiji više je iracionalne nego protokolarne prirode. Ljude koji žive na Dedinju bije glas u narodu da su lopuže i kriminalci (što za pojedine zaista važi) i da častan čovek ne može tamo da stanuje.

Užička ulica, u kojoj se nalazi potencijalni dom srpskog premijera na broju 40, predstavlja galeriju mnogobrojnih rezidencija i privatnih vila različite namene. Najzastupljenija je čuvena dinastija Karić koja je na potezu između Bulevara mira i Užičke ulice uspela da napabirči pet vila. Pored ove porodice, Đinđić će moći da se druži sa kanadskim i američkim ambasadorima koji su mu prve komšije i imaju daleko veće rezidencije od one u koju će se možda useliti srpski premijer. Koliko može da se vidi sa ulice, to je za dedinjske pojmove mala kuća koja ne odaje ni trunku nekog luksuza i glamura. Na ulazu je jaka metalna kapija koja se otvara elektronski i za to je zadužen policajac koji ima kabinu na ulazu u dvorište i gotovo da se ne vidi sa ulice. Sama kuća je od ulice udaljena tridesetak metara i jedini bezbednosni problem može da bude to što je od rezidencije američkog ambasadora razdvaja ulica koja spaja Užičku sa Tolstojevom. Ono što bode oči u vezi sa kućom jeste visoka betonska ograda, što je verovatno graditeljska zadužbima Mirka Marjanovića. Oko samog objekta nema ni traga od policijskih snaga, sve se nadgleda putem sistema video zaštite, ali i on izgleda čudno funkcioniše jer je novinar "Vremena" bez ikakve smetnje uspeo da slika sve što mu je visoka ograda dopuštala. Jasno je i laiku, a potvrdili su nam docnije i gospodin Nikolić i izvor iz MUP-a, da je jedan ovakav objekat lako obezbeđivati jer se zna i ko sve živi i ko sve prolazi tim naseljem. Možda čovek koji iz centra grada dođe u mir dedinjske šume ne može odmah da se navikne, ali to je žrtva koju mora da prinese zarad bezbednosti državne institucije koju ovaploćuje. Takođe, javnost ne bi trebalo da pravi skandal oko stvari koja je svuda normalna i deo je običnog protokola.

Primetivši da se neko mota oko broja 40, dve gospođe koje su se vraćale iz prodavnice prokomentarisale su fotografisanje kuće rečima koje se ne bi svidele srpskom premijeru, a i nisu baš za novine. Obavivši svoj zadatak, novinar je krenuo niz ulicu i uz put još ponešto fotografisao. Na nekih 500 metara od broja 40 zaustavila ga je patrola policije i na kulturan način legitimisala. Pošto nije bilo nikakvog ekscesa, novinar "Vremena" zamolio je pripadnike bezbednosti da ga odvezu do najbliže trolejbuske stanice što su ovi i učinili. Povratak u grad mu je prijao, mada bi se i na Dedinju nekako snašao.

Iz istog broja

Lični stav

“Pritisak” na Savezni sud

Dr Jovan Lj. Buturović

Politički portret - Dragoljub Mićunović

Čovek na mestu ili konac delo krasi

Đorđe Vukadinović

Tranzicija

Novac u rukama

Zoran Majdin

Intervju - Nikola Živanović, predsednik upravnog odbora Nacionalne štedionice

Krediti iz šparkase

Miša Brkić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu