Tri decenije višestranačke Srbije

Ruženje parlamentarizma i demokratije 1

NEKAD I SAD: Jučerašnji radikali, a današnji naprednjaci zajedno sa socijalistima ponovo na vlasti

foto: draško gagović

Ruženje parlamentarizma i demokratije

Još ranih devedesetih pojavile su se negativne asocijacije na pojam demokratija, jer su pokušaj uvođenja demokratije pratili raspad Jugoslavije, ratovi, inflacija, nemaština, kriminal. S tim negativnim asocijacijama povezanim s tranzicijom, pa još i partokratijom koju je zapatilo Miloševićevo doba ali je svoju razradu i vrhunac doživela sa Aleksandrom Vučićem na vlasti, demokratski pokušaji uređenja države nisu imali mnogo šansi

Slobodan Milošević je 1990. dobro razumeo da bez opozicije u parlamentu ne može biti legitiman predstavnik države u međunarodnoj zajednici. Trideset godina kasnije, Aleksandar Vučić nije imao nikakav strah da bi bojkot izbora srušio ugled Srbije, pouzdano je znao da ga Srbija više i nema.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 2
POČECI PARLAMENTARIZMA: Radmilo Bogdanović i Vojislav Koštunica;…foto: draško gagović

Zato bi tražena reč za tridesetogodišnji parlamentarni život u Srbiji bila – fijasko. Nismo imali sreće sa idejama višepartizma i demokratije. Bilo je tu i tamo dobre volje i svetlih trenutaka, ali tek tolicko.

Da smo posle izbora 2020. prošli gore nego da smo vraćeni na fabrička podešavanja iz 1990, mogle bi da potvrde reči Juga Grizelja na stranicama "Vremena" od 3. decembra 1990. To je bila i poslednja jednopartijska nedelja u Srbiji u kojoj je u roku od dva dana vlada promenila mišljenje o amandmanima u vezi sa učešćem opozicije u brojanju glasova. U petak su bili kategorično protiv, a u ponedeljak su pristali na "kompromis sa opozicijom", koja je zbog toga povukla svoju odluku o bojkotu i izašla na izbore.

Grizelj pita: "Kako to da je Milošević još u petak, ubeđen da može da izbegne ‘poštene izbore’, odbio svaki kompromis, da bi već u subotu hitno naredio: Pravi se lud, glasaj za ono protiv čega si bio juče! Nije li možda u pitanju strah veći od straha da će se izgubiti izbori, čak panika pred daljim rušenjem međunarodnog i domaćeg ugleda najveće jugoslovenske republike – ako takvog ugleda još ima? Jer, moglo se izaći na izbore bez Albanaca i bez opozicije, moglo se pritom i pobediti na izborima, ali je neko, u taj zadnji čas, shvatio da bi tek to bila Pirova pobeda."

Druga je stvar što su međunarodni posmatrači i eksperti baš zbog odluke opozicije da ipak učestvuje na prvim srpskim izborima ocenili decembarske izbore 1990. "slobodnim i ravnopravnim", iako to zapravo nisu mogli biti u uslovima u kojima je bivša komunistička partija odredila pravila za održavanje prvih višestranačkih izbora, o čemu je pisao Vladimir Goati u svojoj knjizi Izbori u SRJ od 1990. do 1998: Volja građana ili izborna manipulacija.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 3
…Nebojša Čović i Zoran Đinđić…foto: draško gagović


IZDAJNICI I PLAĆENICI

Miloševićeve ratne parlamente u kojima su glas opozicije i svako drugačije mišljenje bili tretirani kao izdajstvo, strano plaćeništvo ili makar nelojalnost državi, zamenili su parlamenti u kojima je vlast imala svoju opoziciju. U tom periodu, koji je trajao nešto duže od decenije (2000–2012), brojčano jaka parlamentarna opozicija nastupala je samo s jednom namerom: da podrije svaku odluku tanke, demokratski izabrane većine. Ta je vlast za bivše vlastodršce iz krvavih devedesetih, ostala samo šaka stranih plaćenika. Zato su zaista retkost bili trenuci u kojima su građani mogli da vide u parlamentu debatu i dijalog, sučeljavanja argumentovanih mišljenja u korektnom i civilizovanom tonu. Uglavnom nam je parlament ličio na preteču potonjih rijalitija. Najvidljiviji su uvek bili cirkusanti, siledžije, agresivci i likovi s margine. Tako se nekih pristojnih ljudi koji su kroz parlament prošli, priznatih u akademskoj zajednici, više niko i ne seća. Ali su zato ostali upamćeni radikali Šešelj, Vučić, Toma Nikolić i Vjerica Radeta, i neprevaziđeni socijalista Radoman Božović, ligaš Čanak, baš kao što su danas glavne zvezde Marijan Rističević, Aleksandar Martinović i druge perjanice SNS poslaničkog kluba. Nostalgični se sećaju da su u srpskom parlamentu govorili i Zoran Đinđić, Dragoljub Mićunović, Nikola Milošević, Vojislav Koštunica, Kosta Čavoški… Neki pak Miloševićevi poslanici sa ove distance deluju i kao sasvim pristojan svet.

U poslednjoj dekadi, opozicija je u srpskom parlamentu obesmišljena do mere da danas više ne postoji, prvenstveno zahvaljujući sadašnjoj vlasti koja je uspela da uradi ono što nije stigla ni u ratnim parlamentima devedesetih – naprednjačka koalicija je nepoštenim izborima, amandmanskim terorom i drugim rijaliti mehanizmima zatukla svaku ideju parlamentarizma u Srbiji. Opozicija je izgubivši svrhu i fizički odlučila da se povuče – prvo prošle godine iz parlamenta, a potom i s poslednjih, junskih izbora na kojima većinski nije učestvovala. Zato, kada je predsednik Srbije najavio prevremene izbore 2022, u trenutku kad još nije ozvaničena ni nova vlada, iz opozicije su stigle žestoke kritike. Prvo da je predsednikova najava prevremenih izbora ujedno i njegovo priznanje bojkota (Dragan Đilas), drugo da politička istorija nije zabeležila takvog "tiranina" koji je još nesastavljenu vladu oročio na godinu i po dana: "Pitam Aleksandra Vučića na osnovu kojeg ustavnog ovlašćenja on raspisuje nove izbore pre nego što smo saznali ko su ministri na osnovu rezultata prethodnih, doduše nelegitimnih i nelegalnih izbora?" (Srđan Milivojević)

Teško je, zato, odoleti utisku da je ovakav parlament slika i prilika države, dakle, prema svecu i tropar.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 4
…Božović, Mićunovićfoto: draško gagović

Naši predstavnici, makar kad je u pitanju većina, zaista jesu i Palma i Rističević i gomila anonimnih naprednjačkih pešadinaca predvođenih Lavom Pajkićem i Milenom Popović, majkom najmlađeg deteta pok. Olivera Ivanovića, koji su preko noći tamu botovskog delovanja zamenili sjajem srpske skupštine. Ideja parlamentarizma je u nadmetanju, a nadmetanja nema, u sučeljavanju, a sučeljavanja nema, u profilisanju najboljih mogućih ekonomskih i političkih rešenja, a toga u srpskom parlamentu nema, i to se ne može sakriti više, vidi se čak iz Brisela. Poslanici u parlamentu nisu predstavnici naroda, bez obzira na broj osvojenih glasova, oni zastupaju samo interese svoje stranke i samo su stranački poslanici.

Parlament ne samo da je marginalizovan, mesto gde se naprednjački poslanici svađaju sami sa sobom i s kamerama RTS-a, parlament se zapravo na mapi srpskog političkog života uopšte više ne vidi. Otud valjda i tolika sprdnja sa Ivicom Dačićem po društvenim mrežama koji je sa mesta ministra spoljnih poslova "avanzovao" u predsednika Skupštine.

U tom smislu, ideja parlamentarizma u tzv. novijoj srpskoj političkoj istoriji jeste doživela fijasko. Jer ideja višestranačja podrazumeva da većina ne može sve ma kako ona ubedljiva bila, kao što ni manjina ne sme da izgubi sve. Zato Narodna skupština 30 godina posle uvođenja višestranačja odgovara najprimitivnijem opisu zaboravljenih i izolovanih plemena u Africi. Dobra vremena su kad mi njima otmemo hranu, žene, stoku, loša – kad žene, hranu i stoku otmu oni od nas. I što je najvažnije, niko ne sme ni da predvidi koliko bi ovakav nakaradni višepartijski sistem mogao da potraje. Poslednji, 12. saziv parlamenta i junski "parlamentarni izbori" konačno su tom sistemu oduzeli i pravo na pridev višestranački.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 5
VLADARI SKUPŠTINE: Slobodan Milošević, Radoman Božović, Aleksandar Bakočević;…foto: draško gagović


GLASANJA IZ STRAHA

Na prvim višestranačkim izborima, za razliku od većine zemalja jugoistočne Evrope, u Srbiji je pobedila bivša komunistička partija koja svoje komunističke korene nije ni krila. Za SPS je glasalo 2.320.587 birača ili 46,1 odsto i zahvaljujući većinskom sistemu SPS je osvojio 194 poslanička mesta u Skupštini. Kao druga po redu stranka na listi onih koji su ušli u Skupštinu, SPO je osvojio 794.789 glasova ili 15,8 odsto ili samo 19 poslaničkih mesta. Demokratska stranka, koju je predvodio Dragoljub Mićunović, osvojila je 374.887 glasova, u procentima to je bilo 7,4 odsto ili sedam poslanika. "Vreme" od 17. decembra 1990. piše da je opozicija oko dvadesetak sati bila u šoku. Vuk Drašković je rekao da su "građani glasali za stege, za boljševizam, za prošlost, za mrak i za sramotu", Nebojša Popov iz UJDI-ja da se glasalo iz straha praveći asocijaciju na predratne nemačke izbore, a Zoran Đinđić je govorio o onima koji nisu čuli da je pao Berlinski zid.

"Vreme" je u tom broju pisalo i ovo: "Najveća mrlja na izborima je apstinencija blizu 776.000 punoletnih Albanaca na Kosovu. To znači da osnovni konflikt u Srbiji ostaje i posle ovih izbora van parlamenta. To je pelin u slavljeničkoj čaši svakog pobednika na srpskim izborima."

Izbori 1990. i parlament konstituisan početkom 1991, ostali su upamćeni i po pendrečenju opozicionara ispred Televizije Beograd juna 1990. Među demonstrantima su bili Dragoljub Mićunović, predsednik, i Borislav Pekić, potpredsednik DS-a. Novi ustav je donet 28. septembra u jednopartijskoj Skupštini, pošto je tako odlučilo 98 odsto građana na julskom referendumu, pokrajine su izgubile atribute državnosti, postale su oblik teritorijalne autonomije, a predsednik Republike dobija izuzetno velika ovlašćenja: rukovodi oružanim snagama, utvrđuje postojanje ratne opasnosti i proglašava ratno stanje, a ovlašćen je i da raspusti Skupštinu kad ova "nije u mogućnosti da se sastane" i "po pribavljenom mišljenju predsednika vlade". Prvi predsednik Srbije je na decembarskim izborima postao Slobodan Milošević.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 6
…Željko Ražnatović Arkan;…foto: draško gagović

Bojkot je bio na stolu i dve godine kasnije, 1992. Savezne majske izbore 1992. bojkotovali su i opozicija i posmatrači Konferencije za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS). Kritikovan je, kao prvo, savezni izborni zakon u čijem donošenju nisu učestvovale opozicione partije, nerealno kratak izborni rok, nedostatak finansijske pomoći partijama za učešće na izborima i monopol koji tadašnje vladajuće stranke, SPS u Srbiji i DPS u Crnoj Gori, imaju u medijima. Primedbe nisu uvažene. Opozicija bojkotuje, a savezni majski izbori za parlament SRJ održani su 31. maja, dan pošto je Savet bezbednosti UN-a uveo ekonomske sankcije Srbiji i Crnoj Gori. Za najkraću ilustraciju tog maja 1992. može poslužiti uvodni tekst Dragoljuba Žarkovića za broj "Vremena" od 4. maja 1992: "Džak – Tuzla je, dok ovo pišem, miran kutak Bosne. Strah me je da ću, kad stavim tačku, čuti vesti da se i tamo zapucalo. Džakovi su puni peska. Tu je i otvor. Na budućem mitraljeskom gnezdu igraju se deca. Danas, možda i sutra. Džak po džak, balvan po balvan, grad po grad, duša po duša i sve ode u vražiju mater. Kad svaki stan bude puškarnica i svako oko mušica nišana, nasmejana deca i tuđa i vaša živeće samo na slikama."

Te 1992, broj SPS-ovih birača je znatno opao. Sa 2.320.587 birača 1990. na 1.666.485 birača 1992. godine. Ali je zato SRS napravio uspeh i osvojio 1.166.933 glasa. Radikali su igrali na nacionalistički populizam, Šešeljevo zalaganje za proširenje granica Srbije: "Karlobag, Ogulin, Karlovac, Virovitica." Osnovana početkom 1991, Srpska radikalna stranka je tada definisala svoju ulogu podržavanja politike vladajućeg SPS-a koje se držala do kraja, uz nekoliko dobro odigranih "porodičnih nerazumevanja". Uloga SRS-a je bila – obračun sa opozicijom, pre svega SPO-om i DS-om.

Usledile su puno puta prepričavane epizode. SPS je samo u tom periodu od dve godine vladao sam, a onda počinje era neprincipijelnih koalicija. Posle sukoba i demonstracija marta 1991, hapšenja, batina, studentskog protesta 1992, Milošević je sarađivao sa onima koje je nazivao "snagama haosa i bezumlja". Tada su se već stranke delile na proruske i proevropske, a zajedno s njima kandidovane su i velike teme poput odnosa prema Evropi, Rusiji, Kini, SAD, NATO-u. S druge strane, nedostatak demokratije u samim strankama danas se kandiduje kao jedan od presudnih uzroka koji se navode u analizama o hroničnom nedostatku demokratije u Srbiji.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 7
…Aleksandar Vučić, Jorgovanka Tabaković, Tomislav Nikolić, Vojislav Šešelj;…foto: draško gagović

Ulični protesti, formiranje DEPOS a, Miloševićevi aduti Dobrica Ćosić i Milan Panić, slom Panićeve vlade, rascep u DS-u: Vojislav Koštunica napušta DS i formira Demokratsku stranku Srbije. Milan Panić, sada kao vođa opozicije, na predsedničkim izborima u Srbiji 20. decembra 1992. osvaja oko milion i po glasova, Milošević – nešto više od dva i po miliona glasova. U Narodnoj skupštini Srbije, posle parlamentarnih izbora održanih istog datuma, sedeo je 101 poslanik SPS-a (1.359.086 glasova), 73 SRS a (1.066.765 glasova), 50 DEPOS-a (797.831 glas) i šest DS-a (196.347 glasova). Nesloga opozicije, raskol u DS-u i koketiranje s Miloševićem ponovo su došli po svoje. Ali i pred ove izbore oprobani recepti se ne menjaju: diskriminacija i devastiranje opozicionih lidera na državnoj televiziji, propusti u izbornim spiskovima, sumnje u višestruko glasanje…

U sezoni 1993/1994, SPS i SRS imaju porodične trzavice. Šešelj se nije slagao sa "omekšavanjem" SPS-a u rešavanju krize u BiH i Hrvatskoj (SPS-ova podrška Vens-Ovenovom planu). Skupštinska debata o poverenju vladi Nikole Šainovića (7. do 15. oktobra) pretvorila se u međusobne optužbe radikala i socijalista. Milošević, shvativši da će nepoverenje vladi biti izglasano, 20. oktobra raspušta parlament i zakazuje republičke izbore za 19. decembar. SPS na ovim prevremenim izborima osvaja 1.576.287 glasova ili 123 poslanička mesta, DEPOS 715.564 glasa ili 45 poslaničkih mesta, SRS 595.467 glasova tj. 39 mandata, DS 497.582 glasa ili 29 mandata, a DSS 218.056 glasova ili sedam mandata. Leto i jesen 1993. ostaće upamćeni i po hapšenju i prebijanju Vuka Draškovića i njegove supruge Danice, po krvavim sukobima u regionu, inflaciji, najvišoj zabeleženoj na svetu. Milošević traži novog saveznika među opozicionim liderima a demokrate potresaju nove podele, sada na relaciji Mićunović–Đinđić. Početkom 1994. na vanrednoj skupštini stranke Zoran Đinđić postaje predsednik DS-a.

Ruženje parlamentarizma i demokratije 8
…Maja Gojkovićfoto: sava radovanović / tanjug


UNIŠTAVANJE PARLAMENTA

Opisujući atmosferu iz tadašnjeg saveznog parlamenta, u "Vremenu" od 21. juna 1993. Stojan Cerović piše ovako: "Milošević hoće da kaže da opozicija nema šta da traži ni ispred Skupštine ni u njoj. Napolju su pendreci i suzavac, unutra Radoman Božović i Vojislav Šešelj, pa nek bira ko vidi razliku (…) Božović i Šešelj očigledno su se dokazali kao nepobediv tandem, naročito prema onima koji nastoje da budu ozbiljni i dostojanstveni. Takve povlače u blato sve dok ne odustanu od dostojanstva ili ne zaćute (…) Reč je o mržnji prema instituciji parlamenta i jasnoj nameri da se ona uništi."

Miloševićevu vladavinu do 2000. godine, kada je morao da odustane od vlasti jer je izgubio na predsedničkim izborima 24. septembra, obeležili su ratovi u regionu, raspad SFRJ, sankcije, inflacija, protesti, kontrola medija, izborne krađe, neregularni izbori, NATO bombardovanje 1999.

Prvi veliki poraz Milošević je doživeo na lokalnim izborima 1996. (savezne je dobio ponovo ubedljivo). Kandidati Koalicije "Zajedno" pobeđuju na izborima za Skupštinu grada Beograda, Kragujevca, Niša i Novog Sada, u većini beogradskih opština i preko 40 opština u Srbiji. Opozicija je preuzela vlast u gradovima i opštinama u kojima živi više od 67 odsto biračkog tela. Milošević je, pritisnut tromesečnim studentskim i građanskim protestima, na kraju morao da prizna rezultate lokalnih izbora, februara 1997, ali se Koalicija "Zajedno" – raspala. Režim je organizovao iste godine parlamentarne i predsedničke izbore prema oprobanom receptu. Nije se osvrtao na zahteve opozicije i preporuke međunarodne zajednice o poštenom demokratskom procesu. Nameru da uguši medije, Slobodan Milošević je ostvario donošenjem čuvenog Zakona o javnom informisanju Republike Srbije, 2. oktobra 1998, za vreme "crveno-crne" koalicije.

Na septembarskim parlamentarnim izborima 1997. koalicija SPS–JUL–ND ­osvojila je 110 poslaničkih mandata, SRS 82, a SPO 45 mandata. Te godine je u decembarskim predsedničkim izborima (septembarski predsednički izbori nisu uspeli) pobedio Milan Milutinović. Iako su radikali, režimskim manipulacijama predsedničkih izbora, direktno bili oštećeni, to im nije smetalo da 24. marta 1998. sa SPS-om i JUL-om naprave novu republičku vladu.

Miloševićeva opozicija, s kojom je tokom deset godina ulazio u razne aranžmane, nije uspela da se dogovori o zajedničkom nastupu na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. SPO nije prišao DOS-u, koji je činilo 18 stranaka opozicije i doživeo je slom od kog se i danas oporavlja, istina dobro zaštićen u vlasti. Na saveznim predsedničkim izborima, s Vojislavom Koštunicom na čelu, DOS ipak ruši Miloševića. Istina, konačno tek na produžetke, 5. oktobra.


IDEJA O DEMOKRATIJI VS. VLAST

Mirko Marjanović je podneo ostavku na mesto premijera, prelaznu vladu do izbora činili su DOS, SPO i SPS. Milomir Minić je bio premijer privremene vlade. Na vanrednim izborima za Skupštinu Srbije 23. decembra 2000, DOS je osvojio 176 od 250 poslaničkih mesta. Imao je dvotrećinsku većinu u Skupštini. Čedomir Jovanović postao je šef poslaničkog kluba DOS-a, a Dragan Maršićanin predsednik Skupštine. Januara 2001. formirana je vlada, Zoran Đinđić je premijer. Dana 1. aprila uhapšen je bivši jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević, a 28. juna izručen je Haškom tribunalu za ratne zločine.

Jedinstvo u DOS-u kratko traje. Nerazumevanje nastaje između Koštunice i Đinđića, danas će oni koje pozivaju da sude kao poznavaoci njihovog odnosa reći da je to bilo potpuno različito shvatanje Srbije, njene budućnosti, odnosa prema Evropi. Po izlasku DSS-a iz DOS-a, ostatak DOS-a se oslanja na Ivkovićevu frakciju SPS-a, a na saveznom nivou sarađuje sa SNP-om uz povremeno glasanje DSS-a.

Posle ubistva Zorana Đinđića, 12. marta 2003, za novog predsednika vlade izabran je Zoran Živković, tadašnji zamenik predsednika DS-a. Novi potpredsednik vlade bio je Čedomir Jovanović. Skupština Srbije počela je raspravu o izglasavanju nepoverenja vladi koju je inicirala opozicija. Nataša Mićić, v. d. predsednika Republike, raspustila je parlament i raspisala vanredne skupštinske izbore za 28. decembar. Demokratska stranka je na izbore izašla samostalno sa nosiocem liste Borisom Tadićem. To je bio kraj DOS-a.

DSS na ovim izborima osvaja 53 poslanička mesta, a član ove stranke Dragan Maršićanin je izabran za predsednika Skupštine Srbije. Vojislav Koštunica postaje premijer Srbije 3. marta 2004. U junu 2005. Koštunica ponovo biva izabran za predsednika stranke, kao jedini kandidat za to mesto. Na prevremenim izborima koji su održani 21. januara 2007. godine, DSS učestvuje u koaliciji sa Novom Srbijom, Srpskim demokratskim pokretom obnove i Jedinstvenom Srbijom. Ova koalicija je nazvana Narodnjačka koalicija. Ukupno su osvojili 46 poslaničkih mesta. Nakon izbora 15. maja 2007. godine, DSS formira vladu sa Demokratskom strankom i G17 plus, a Vojislav Koštunica je po drugi put izabran za premijera Srbije. Proglašenje jednostrane nezavisnosti Kosova i Metohije 17. februara 2008. je uzdrmalo vladu. Nije došlo do dogovora između vladajućih stranaka, a Koštunica je zatražio raspisivanje vanrednih skupštinskih izbora 11. maja. Na njima je Demokratska stranka Srbije osvojila 30 poslaničkih mesta, dok je Demokratska stranka formirala vladu sa Socijalističkom partijom Srbije čime je DSS prešao u opoziciju. Značajan detalj je i to što poslanički mandati otcepljenog dela SRS-a nisu vraćeni Šešeljevoj stranci, nego ostavljeni u vlasništvu novoformirane Srpske napredne stranke, takozvane konstruktivne opozicije.

Erik Gordi, profesor na Univerzitetskom koledžu u Londonu, jednom je prilikom za BBC na srpskom rekao da se može reći da je nekakva politička konkurencija među strankama postojala na lokalnim izborima koji su održani 1996, i u periodu od 2000. do 2006. godine. Ali i da su stranke koristile svoje većinske položaje kako bi uspostavile rastuću kontrolu nad što više delova javnog života: "Broj beneficija koje nisu dostupne građanima ukoliko ‘nisu u partiji’ je veći nego što je bio u komunističkom periodu. Ako se takvo višestranačje uzima kao sinonim za demokratiju, nije teško objasniti zašto građani ostaju skeptični prema prividnoj demokratiji", rekao je Gordi.

Tako su se još ranih devedesetih pojavile negativne asocijacije na pojam demokratija, jer su pokušaj uvođenja demokratije pratili raspad Jugoslavije, ratovi, inflacija, nemaština, kriminal. S tim negativnim asocijacijama povezanim s tranzicijom, pa još i partokratijom koju je zapatilo Miloševićevo doba ali je svoju razradu i vrhunac doživela sa Aleksandrom Vučićem na vlasti, demokratski pokušaji uređenja države nisu imali mnogo šansi. Demokratskoj stranci, koja je inače prva upisana u registar stranaka zato što je prva i osnovana februara 1990, zapravo se najviše spočitava to što nije ispunila svoj najvažniji zadatak: nije demokratizovala društvo. Hronična nepopularnost DS-a je teret koji stranka vuče sve vreme, od svog nastanka, s pauzom Tadićeve vladavine za čijeg vakta su demokrate doživele vrhunac svoje popularnosti i ušle u zonu, u poređenju s naprednjačkim, osrednjeg populizma. Ali, kada je DS osvajao bezmalo milion glasova na parlamentarnim izborima ili 64 poslanička mesta (2007), nije imao apsolutnu vlast, nego je vlada pravljena sa Koštuničinim DSS-om i Dinkićevim G17+. DS je uvek bio osuđen na kompromise.

Ideju o demokratiji u tom kratkom periodu posle petooktobarskih promena zamenilo je srljanje u partokratsko uređenje koje je Srbiju nezadrživo vraćalo u jednopartijski sistem i vlast u ruci jednog čoveka. Na vanrednim izborima 2008. koalicija oko DS-a je osvojila najviše mandata, ali je to bilo nedovoljno za formiranje vlade. Sledi "istorijsko pomirenje sa SPS-om", pa Boris Tadić uz pomoć Ivice Dačića zadržava vlast. Četiri godine kasnije, posle izbora 2012, kada je Tomislav Nikolić pobedio Tadića na izborima, SPS je odlučio da promeni "gazdu", i sklapa dogovor sa naprednjacima. Na vanrednim izborima 2014. SNS je udvostručio broj osvojenih glasova, na još jednim vanrednim izborima 2016. SNS je dobio 131 od 250 mandata.

U junu 2020. većinski deo opozicije bojkotuje izbore a SNS osvaja 188 poslaničkih mandata. Vlada se formira tek ovih dana, četiri meseca posle izbora, a predsednik Srbije je oborio vladu koja još nije ni formirana tako što joj je dao rok trajanja od godinu i kusur dana. Ništa drugo do novo ruženje demokratije i parlamentarizma. Novi prilog za omrazu institucije parlamenta. Eto, baš nemamo sreće. Ni pameti.

Iz istog broja

O odlasku i povratku

Grad vs nešto manje

Vladislava Vojnović

Intervju – Jelena Lengold, književnica

Ovo je moj izbor

Sonja Ćirić

Vreme i generacije

Od optimizma do straha od sutra

Jovana Gligorijević

Specijalno za »Vreme«

Gde cvetaju ruže?

Srđan Valjarević

1990–2020 – Od pisaćih mašina do 5G mreže

Troskok u naučnu fantastiku

Ivan Ivanji

Živorad Vasić, potpredsednik Delta holdinga

Sava Centar je vredan, ali ne i profitabilan

 

Pomalo lično i veoma nostalgično sećanje na FK »Vreme« (1994–2008)

„Čelzi“ iz Mišarske

Ivan Mrđen

Neka vrsta redakcijske hronike

Pet adresa »Vremena«

Ivana Milanović Hrašovec

Prvi broj »Vremena« izašao je 29. oktobra 1990. godine

»Vreme«, nedeljnik novog talasa – prvih trideset godina

Milan Milošević

Dragoljub Žarković (1951–2020)

»Vreme«, prvih deset godina

Dragoljub Žarković

Povratak »Borata«

Borat u Beloj kući

Teofil Pančić

In memoriam – Grujica Spasović (1950–2020)

Bejbi, nema problema, rešićemo

Ivan Mrđen

Intervju – Danijel Server

Vučić neće priznati Kosovo

Slobodan Kostić

Intervju – Boris Dežulović, kolumnista i pisac

Samo je Tito umro na vlasti

Nedim Sejdinović

Intervju – Rambo Amadeus

U muzici se laganje ne zamera

Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Esej s povodom – 30 godina »Vremena«

Zašto je baš batler ubica… i čemu uopšte batleri?

Teofil Pančić

Kratka kultura sećanja

Kontekst nastanka »Vremena«

Tamara Skrozza

Listanje reporterske beležnice

Vučić je, po sebi, literatura

Dragan Todorović

Intervju – Miloš Vasić

Ono što ostaje

Jelena Jorgačević

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu