Vojna analiza: Rat u Ukrajini

Rusko puzanje kroz blato 2

PRVI DAN PROLEĆA: Ostaci raketiranog trgovinskog centra u Kijevu, vojne mete

foto: ap photo

Rusko puzanje kroz blato

Četvrte nedelje rata pojavilo se u SAD i zemljama Evropske unije mnogo analiza koje po Rusiju katastrofično sagledavaju dosadašnji tok borbi. Insistira se na problemima u sistemu rukovođenja i komandovanja, slabostima logistike, visokim gubicima ljudi i tehnike. U osnovni sve je to tačno, ali zaključak da je Ruska vojska posrnula i da se nalazi pred porazom preterano je smeo. Zvanična Moskva nema nameru da odustane

Rusko puzanje kroz blato 3
Marijupolj u plamenufoto: ap photo

Istek prvog meseca u ratu Ruske oružane snage dočekale su sa prioritetnim zadatkom da “utiliziraju” Ukrajinske jedinice u kotlu u Marijupolju. Iza eufemizma se krije jasan zadatak – uništiti grupaciju koja je ostala odsečena od glavnine u Donbasu i saterana u gradske četvrti. Vrlo teške borbe platiće obe strane velikim ljudskih gubicima. U udarnim vestima čitav svet vidi ruševine grada koji će, kada bude u ruskim rukama, biti vrlo jasna poruka ukrajinskoj vlasti i svima koji je podržavaju da se rat vodi odlučno i brutalno i da nema prostora za priče o navodnim prećutnim dogovorima. Poruka je jasna: ko se ne preda neće dobro proći.

UDARI I PROTIVUDARI

Zvanična Moskva namerno podržava primetno prisustvo čečenskih boraca na društvenim mrežama sa namerom da zastraši one koji će se sledeći naći pred ruskom ratnom mašinom. U Donbasu se lomi položaj po položaj ukrajinske odbrane i sada ratni kominikei navode imena sela i malih mesta. Osam godina na tom prostoru uređivane su linije odbrane koje milicije Donjecka, Luganska i delova ruske 8. armije sa raznim ojačanjima pokušavaju da slome. Prostor Luganske oblasti već je najvećim delom u rukama Rusa i sada će jedinice sa tog prostora da nastave dalje na ostalim delovima ratišta gde se ukaže potreba.

Na jugu, za razliku od dubokih prodora grupacije “Z” iz prvih desetak dana rata, sada se razmenjuju udarci. Rusi nisu prošli do Voznesenka, Ukrajinci su iz poluokruženog Nikolajeva pokušali prodor prema Hersonu, ali rezultati nisu bili u skladu sa propagandnim porukama o oslobađanju tog prostora. Doduše, Ruska vojska zatečena je prepadom višecevnim lanserima raketa po aerodromu Herson. Za njen ugled loše izgleda uništenje avijacijske tehnike na zemlji i to u dva vatrena talasa. U samom Hersonu bundžije iz redova lokalnog stanovništva pokušavaju da organizuju proteste, ali za razliku od ruskih vojnika koji su bili umereno suzdržani u gradu, Rosgvardija, ili po našem žandarmerija, na pojavu nekolicine bučnih civila reaguje suzavcem i rafalima u vazduh. Ruska vojska je pronašla slab prostor u ukrajinskoj odbrani na pravcima prema Krivom Rogu i to je iskorišćeno da liniju fronta pomeri prema severu.

Nastavljene su borbe grupacije snaga “V” na prilazima glavnom gradu Ukrajine sa promenjivom ratnom srećom. Avanturistički pokušaj Rusa da sa lakim padobranskim borbenim vozilima uđu u predgrađa Kijeva završio se kršom i lomom, ali sada se radi postepeno sa snažnom vatrenom podrškom. Ukrajincima polazi za rukom da, iako se u osnovi povlače, preduzmu protivudare i ohrabre javnost talasom poruka o velikim pobedama.

Ruska pozadina na severoistoku Ukrajine ostala je već mesec dana posle početnog brzog prodora izložena ukrajinskim jedinicama u nezauzetim gradovima. Doduše, u međuvremenu je ruska vojska zauzela ključne komunikacije za preusmeravanje vojnog saobraćaja, ali ukrajinski prepadi su svakodnevica. Pitanje Harkova nije rešeno i ne zna se kada će biti. Pokušaj prodora od 17. marta završio se loše po delove ruske 3. motostreljačke dizivije, konkretno njen 252. puk, čija je tehnika ostala jedan od fotogeničnih prikaza uništene ratne tehnike.

RUŠEVINE DUŽ FRONTA

Četvrte nedelje rata pojavilo se u SAD i zemljama Evropske unije mnogo analiza koje po Ruse katastrofično sagledavaju dosadašnji tok borbi. Insistira se na problemima u sistemu rukovođenja i komandovanja, slabostima logistike, visokim gubicima ljudi i tehnike. U osnovi sve je to tačno, ali zaključak da je Ruska vojska posrnula i da se nalazi pred porazom preterano je smeo. Zvanična Moskva nema nameru da odustane i izvesno je da na front stalno pristižu pojačanja i da je nacija uvedena u ratnu atmosferu.

Za razliku od medijskog ćutanja iz početne faze rata, sada se objavljuju video-snimci iz borbe, javnost se obaveštava o oficirima koji su dobili visoke ordene za pokazanu hrabrost. Ton propagande je rigidan i namerno snažno podseća na stara vremena komunizma i borbe protiv Hitlera, ali to je u duhu pre rata izabrane retorike o “denacifikaciji” Ukrajine. Zato se u prvi plan ističu nacistički simboli koji se pronađu u prostorima (nekada i telima) ekstremista iz Azova i njima sličnih formacija. Na vozilima su crvene zastave sa petokrakom.

Očigledno postoji problem za ruske jedinice kako da komuniciraju sa ukrajinskim stanovništvom i pridobiju minimum građanske poslušnosti. Za sada je većina mesta jednostavno preskočena i civili su iznenađeni činjenicom da je front prošao pored njih. Tamo gde to nije slučaj posledice rata su vrlo vidljive i ruska artiljerija i avijacija ruše zgrade. To je sada osnova za ukrajinske tvrdnje da su ruske akcije neusmerena primena sile. Navode se bolnice i škole koje su bile na udaru silne vatrene moći. Sa svoje strane, Rusi su se potrudili da na primeru rušenja tržnog centra na severu Kijeva pribave “dokaze” za medije da se radi o razumnoj vojnoj meti: snimili su iz dronova vatrene položaje višecevnih lansera raketa Grad i odlazak tih vozila posle plotuna poslatog na ruske položaje u zaštitu garaža tržnog centra. Ta građevina sada ne postoji.

ORUĐA ODMAZDE

Jedno sredstvo odmazde koje su do sada primenile ukrajinske oružane snage jesu rakete Točka-U koje padaju po gradovima Donbasa. Zabeleženi su pokušaji dejstava po gradu Belgorodu, ruskom imenjaku našeg Beograda smeštenom severno od Harkova. Ruska protivraketna odbrana navodno je razmeštena na položaje koji su pogodni za odbranu gradova i prijavljuje se obaranje Točki-U. To su stare rakete koje su uvedene u naoružanje 1975. Model kakav sada ima Ukrajina je usavršena Točka-U iz 1989. koja može da pogodi cilj udaljen do 120 km. Za protivraketnu odbranu je težak, ali ne nedostižan cilj jer leti brzinom do od 1100 m/s, orijentaciono trostrukom brzinom zvuka. Kada padne na tlo, Točka-U može da sruši stambenu zgradu jer je njena standardna ubojna glava mase gotovo pola tone. Površinsko dejstvo je snažno jer sa 14.500 fragmenata uništava živu silu (ili civile) na površini od približno dva-tri hektara.

Dokumentovana su stradanja civila u Donbasu od pogotka rakete sa kasetnom glavom koja za razliku od standardne parčadno-fugasne pokriva 3,5–7 hektara. Takva raketa usmrtila je par desetina civila 14. marta u Donbasu. Rusi su osim protivraketne odbrane preduzeli “aktivnu odbranu” i 2. marta uništili neka od lansirnih oruđa ukrajinske 19. samostalne raketne brigade. Prema navodima “The Military Balance”, izdanja stokholmskog Međunarodnog instituta za strategijske studije koje je relevantno za orijentacione procene, Ukrajina ima 90 lansirnih oruđa. Naravno, teško se može proceniti gotovost tih sredstava i koliko je raketa preostalo od nekih 800 komada sa početka rata. Rusi su se trudili da pronađu i lansere, ali i skladišta tih raketa. To su bili vrlo važni zadaci za avijaciju, ali i ruske raketne artiljerijske jedinice naoružane sistemom Iskander, naslednikom Točke-U koji je precizniji, brži, efikasniji. Navodno do završetka prošle godine Ruska vojska je popunila 14 brigada Iskanderima koje su sada gotovo sve uvedene u rat.

Raketama se rešava problem preciznog dejstva po objektima u dubini bez rizikovanja posada borbenih aviona. Iskanderi su u NATO ranije prepoznati kao sistem koji obezbeđuje ruskim komandantima udare na do 500 km od vatrenih položaja koji treba da zaustave kretanje manevarskih jedinica i unište ključne elemente protivničke vojne sile kao što su komandna mesta, centri veze, važna infrastruktura, jedinice protivvazdušne i protivraketne odbrane, koncentracije snaga itd., što su tradicionalno objekti dejstva lovačko-bombarderske avijacije. Za razliku od aviona, Iskander ima mnogo veće šanse da prodre kroz odbranu jer je to raketa koja leti na visinama iznad 50 km (neki ruski izvori tvrde i dvostruko više), manevriše sa preopterećenjem od 20–30 g, ima module za elektronsko ometanje i mamce za zaštitu od protivraketnog štita. Navodno, u završnom delu putanje brzina Iskandera je 6-7 puta veća od brzine zvuka. Očekivana kružna greška u gađanju je 10-40 m. Za uništenje cilja bira se jedna od više ubojnih glava koje su približne mase od oko 480 kg, ali prema objektu dejstva koristi se klasična fugasna ili kasetna, probojna, aerosolna.

Kontroverzno pitanje je primena krilatih krstarećih raketa sa lansirnih oruđa sistema Iskander. Rusi zvanično tvrde da je njihov domet do 500 km, u skladu sa dogovorom SAD–SSSR koji je ograničio rakete na malim i srednjim udaljenostima. S obzirom da je taj dokument od 2019. mrtvo slovo na papiru, i u Moskvi i u Vašingtonu sada u pravnom pogledu više nije važno da li krstareće rakete sa Iskandera-K mogu da dobace 1400 ili više kilometara.

Rusi su koristili i obalski raketni sistem Bastion koji ima protivbrodske rakete Oniks, ali one mogu uništiti cilj na zemlji na udaljenosti do 600 km koji ima visok radarski kontrast i to u uslovima snažne odbrane i elektronskog ometanja. Na Krimu su takve rakete razmeštene na pokretnim lanserima i u stacionarnim “bunarima”. Na primer, na redovnoj pres-konferenciji ruskog ministarstva odbrane 19. marta rečeno je da su takvim raketama uništili centar elektronskog izviđanja u Odeskoj oblasti.

SUPERSONIČNA SMRT I POLITIKA

Dan ranije, 18. marta, portparol sa generalskim činom Igor Konašenkov rekao je da su u posebno osetljivom zadatku uništavanja skladišta raketa i avijacijske municije u Ivano-Frankovskoj oblasti borbenu premijeru dočekale rakete Kinžal, koje se lansiraju sa aviona-nosača MiG-31K sa stratosferske visine i lete nekih 2000 km brzinom od 10-12 Maha. Takva raketa – nedostižna za odbrambene snage – uništava cilj sa ubojnom glavnom od za ruske rakete uobičajenih pola tone. Ima raznih glasina o tome zašto su korišćeni Kinžali. U prvi mah vidljivo je da je to poruka NATO u da ruska pretnja novim sofisticiranim raketama nije prazna priča i da se treba malo zamisliti šta bi bilo kad bi bilo i da umesto konvencionalne glave raketa nosi nuklearnu.

Rusi su imali izbor između više raketa koje su mogle da dođu do cilja i da jednako dobro urade posao, ali Kinžal je prikaz sile jer je odgovor na američki protviraketni štit koji bi pred njim trebalo da bude beskoristan. Alternativni kritički pogledi iz Rusije kažu da je deo projekata novog naoružanja vođen u nekoliko prethodnih godina bio forsiran za interes dnevne politike i promocije prestiža ruskog vođstva. Zato stvarne taktičko-tehničke karakteristike i pre svega dinamika uvođenja u naoružanje nisu u skladu sa objavama za medije. Zvanično, od prošle godine u službi je poseban puk MiG-31K sa Kinžalima i to je moralo da se dokaže. Nema razumnog razloga da se ne poveruje da su istinita – oba tumačenja. Ako ima nedostataka i ako nisu proizvedene neke veće količine novih sredstava, Moskvi je važno da se u SAD i kod saveznika pročita poruka da nove rakete postoje makar u minimalnoj količini.

PRIKUPLJANJE RAKETNE POMOĆI

Problem podrške NATO a protivvazdušnoj odbrani Ukrajine ostao je vruća tema. U Vašingtonu se nisu oduševili predlogom Poljske da se doniraju lovci MiG-29, ali da se Amerikanci potrude da obave primopredaju. Zvanično, to SAD cene kao preveliku provokaciju Rusije iako je na prvi pogled jasno da su silne protivtenkovske i protivavionske rakete donirane od NATO a mnogo ozbiljniji realan problem za rusku vojsku u odnosu na lovce koji do sada nisu imali nekog primetnog efekta u odbrani Ukrajine. Možda se deo problema oko dvadesetdevetki nalazi u zahtevu Poljske da se zamene lovcima koje bi saveznici trebalo da doniraju.

Iako su Poljaci zaključili milijarde dolara vredne ugovore za raznu američku tehniku, od tenkova Abrams do borbenih aviona F-16, želja prodavaca da zarade je veća od političke i vojne potrebe da se održi visoka borbena gotovost jedne od najvažnijih članica NATO a i to na isturenom položaju. Nezavisno od plana obnove ukrajinske avijacije, pokrenuta je akcija prikupljanja pomoći u raketnim sistemima protivvazdušne odbrane. Američki predsednik Bajden je 16. marta najavio da će Ukrajinci dobiti direktno više artikala prenosne tehnike, ali nagovešteno je da je procenjeno da postoji potreba za raketama čija zona uništenja nadmašuje Stingere i slična sredstva kojima se gađaju ciljevi na 3-4 km udaljenosti od strelca čija ramena nose lanser.

Od članica NATO a i prijatelja zatraženo je da pogledaju šta se može dati. Kruže za sada razne glasine, ali nema potvrde da će, na primer, slovački ili bugarski S-300 da se pojave na istoku. Sada se dešava ono ranije nezamislivo – zvanični Kairo pokazao je želju da ima američki lovac F-15 još sedamdesetih i nije udovoljeno zahtevu. Da bi dobio ove avione, Egipat navodno mora da pokloni svoj S-300VM raketni sistem velikog dometa ukrajinskom PVO u.

Neke od NATO i prijateljskih zemalja 21. marta potpisale su dogovor o hitnoj pomoći za poboljšanje ukrajinskog PVO a, i to će verovatno biti pravni i organizacijski format za preuzimanje kolektivne odgovornosti za poteze kojima će se snažno zameriti Rusima.

U danima koji slede rat će se nastaviti po linijama gde se borbe vode odranije, ali jedna potencijalna promena izaziva zabrinutost saveznika iz NATO a – pitanje da li će se Belorusija pridružiti invaziji. Južno od Bresta, koji je blizu granice sa Poljskom, primećene su velike koncentracije vojske i sada je neizvesno da li će Lukašenko morati dankom u krvi da plati Putinovu podršku od pretprošle godine, u vreme nemira u Minsku.

Iz istog broja

Zapis sa putovanja

Nekst stejšn plejstejšn!

Teofil Pančić

Pad Bojka Borisova i druge priče iz regiona

Ništa lično, bratko

Slobodan Georgijev

Ruski oligarsi

I bogati plaču

Radmilo Marković

Liberalni konzervativizam Vladimira Putina

Probijanje granica opscenog sveta

Dragan Bisenić

Predizborna kampanja Aleksandra Vučića

Iskakanje iz frižidera i Ustava

Nedim Sejdinović

Intervju: Vladeta Janković

Beograd ne sme ostati kriminalizovana prestonica

Ivana Milanović Hrašovec

Istraživanje: Apstinencija ili ignorisanje izbora

Ako ste se navikli na jad i bedu, onda ništa

Srećko Mihailović

Crna Gora i pandemija

Kraj ere komfora

Filip Mirilović

Crna Gora: U iščekivanju 43. vlade

Sve je isto kao pre

Voislav Bulatović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu