Iz prve ruke

22. 7. 2002. / 17.59

Rupe, gužva i kazne

Ocenjujući stanje i bezbednost autoputa, reporteri "Vremena" putovali su od Beograda do Novog Sada. Strogo se držeći propisa i ograničenja, sve u društvu vodnika MUP-a, iza vozila naše ekipe formirala se poduža kolona. Ne gubeći ni za trenutak samopouzdanje, naši reporteri bili su svedoci preticanja i "makazica", rupetina na drumu i nedostatka signalizacije, da bi svoj zadatak uspešno okončali isprobavajući novi laserski radar jedne saobraćajne patrole

Rupe, gužva i kazne 1

"Autoput je katastrofa", kaže Despot Despotović, profesionalni vozač kamiona Press Internationala iz Novog Sada koji svakodnevno prevozi štampu na relaciji Beograd – Novi Sad. "Brza vožnja u kombinaciji s lošim putem i ulaženjem u ‘makazice’ pri preticanju je ono što jeste stvarno opasno. Kad bi svi poštovali ograničenje brzine, bilo bi prilično bezbedno, bar po lepom vremenu." Pošli smo na put da to proverimo.

Krenuli smo radnog dana prepodne, po vrućini, vozilom domaće proizvodnje ne baš savršenog, ali uglavnom ispravnog stanja. Planirali smo da do u dlaku poštujemo saobraćajne propise, što smo i učinili. Celom dužinom puta od Beograda do Novog Sada vozili smo maksimalno dozvoljenom brzinom, ni brže ni sporije. Bili smo sve vreme ubedljivo najsporiji putnički auto, prešišali su nas svi autobusi i skoro svi kamioni. Pretekli smo samo četiri kamiona, na primer, šleper na koji je bio natovaren bager. Takvim tempom od redakcije "Vremena" do centra Novog Sada (89 kilometara) trebalo nam je 90 minuta vožnje. Od toga, na gužvu pri izlasku iz centra Beograda otpada 15, a na prilaz novosadskom centru pet minuta. Despotović kaže da smo brzo došli jer on kamionom, takođe poštujući ograničenja brzine, u centar Beograda čak ni noću kad nema gužve ne uspeva da uđe za manje od 80 minuta.

Od izlaska iz Beograda, tj., od Nove Galenike pa do krivine kod Batajnice, brzina je generalno ograničena na 60 kilometara na sat; naseljeno, naiđe i pokoji pešak; raskrsnice u nivou; postoji i semafor; asfalt dobar; put dobro obeležen; prilično gust saobraćaj. Ograničenje je dobro, bezbedno odmereno, ali sam put mami da se pojuri brže. (Pored puta u kontra smeru vidimo dobro skrivenu patrolu saobraćajne policije, postariji mercedes 123, s radarom, ima pune ruke posla.) Dve trake u jednom smeru, pravo k’o strela, vozimo desnom trakom 60 kilometara na sat. Baš svi nas obilaze: šleperi, kamioni s prikolicom, autobusi, čak i prigradski, turistički autobus s tovarnom prikolicom i, naravno, automobili. Iza nas u desnoj traci stvara se kolona, pokušavaju da nas preteknu, ali je i u levoj traci, kojom se u tom trenutku vozi barem 100 kilometara na sat, gužva. Otpozadi nas opasno pritiskaju, "voze nam na braniku", smetnja smo na putu. Svi nas gledaju s čuđenjem, ne prete – mora da im je pokvaren auto – ablenduju nam, poneko nam i svirne… U znak izvinjenja odmahujemo nervoznijim vozačima. Automobili koji nas obilaze idu brzinom od oko 100–120, a kamioni i autobusi od 80 do 100. Oko nas nema rizičnih situacija.

Stajemo. Bezbednosni ili, prosto rečeno, policijski punkt kod Batajnice. Razgovaramo s policajcima. Kažu da je veća gužva nego ranije, ima dosta stranaca, naročito Poljaka i Čeha, počela je turistička sezona. Odokativno procenjuju da u špicu sezone u jednom smeru prođe 25–40 vozila u minuti. (Mi iz dva puta izbrojimo u proseku dvadesetak vozila u minuti, idu u talasima zbog semafora – nije špic, to će biti popodne.) Žale se na vozače koji brzo voze, a kad ih zaustave, neće da plate, bezobrazni su, pozivaju se na veze. Vodnik beogradske policije Ljukovčan završio smenu, živi u Novom Sadu, pada dogovor da ga povezemo. Odlično poznaje prilike na ovom putu iako nije iz saobraćajne policije – svaki dan putuje na posao iz Novog Sada u Beograd pa nazad: "Brzo se vozi. Ljudi se dočepali brzih kola za male pare. Dok ih ne udariš po džepu, neće se opametiti."

Nastavljamo vožnju. Iza batajničke krivine put se menja. Ukrštanja isključivo u dva nivoa (nadvožnjaci). Ukupno tri trake, u smeru ka Novom Sadu jedna, u suprotnom smeru jedna za vožnju plus još jedna "zaustavna" traka odvojena žutom linijom. Ljukovčan nam priča o problemu kategorizacije ovog puta. Autoput, kako se često pogrešno naziva ova deonica, nikako ne može biti. Da bi bio pravi put za motorna vozila, kako se formalno vodi, fali mu još jedna zaustavna traka. Po širini, ovo je samo pola autoputa, što se vidi i po izgradnji još tri trake budućeg autoputa. Radovi davno počeli, sporo se radi, put je trasiran sve do Novog Sada, ponegde je već posut i tucanik. Neće baš skoro biti gotovo. Nigde nema radnika, na nekoliko mesta vidimo parkirane mašine i nabacan materijal.

Put je ovde lošiji, ima mnogo manje ili više zakrpljenih rupa tako da je asfalt potpuno šaren. Zakrpe se osećaju na volanu i čuju pod točkovima. Poštujemo ograničenje brzine koje je odavde do skretanja za Novi Sad generalno 80 kilometara na sat. Opet nas svi pretiču, po pravilu se vozi brzo, od 100 pa do oko 160 kilometara na sat po našoj proceni. Ljukovčan nam priča da najbrže voze naši "stranci", gastarbajteri, pa onda Poljaci, Česi i Mađari, a naši domaći vozači kako koji. Od domaćih, među najbrže svrstava vozače političara. Pravi stranci, valjda misli na zapadnjake, dosta su rezervisani, pretpostavlja da se plaše policije. Vozimo skroz desno uz samu ivicu, što se pokazuje kao loše: samo još više provociramo one koji nas obilaze da ulaze u "makazice". Vraćamo se na sredinu trake. Opšteprihvaćen je princip da se vozači koji nam dolaze u susret od Novog Sada primoravaju na vožnju u žutoj, zaustavnoj traci (na šta smo i mi bili "primorani" u povratku) a da se "srednja" traka koristi za preticanje. Problemi nastaju kada je u istom trenutku u toku preticanje u oba smera: dešava se da se stisnu četiri automobila u tri trake. Povremeno nas neko vozilo koja nas je preteklo saseče da bi se blagovremeno vratilo u desnu traku – pretiče se i iz suprotnog smera. Kako vozimo "polako" (tj., maksimalno dozvoljenom brzinom) imamo vremena za dobar pregled situacije ispred i iza nas i, što je najvažnije, s naše leve strane pa uspevamo da pripomognemo bezbednosti preticanja kočenjem i sklanjanjem udesno. Ništa nije zaista opasno, ali ne možemo da vozimo opušteno.

Stižemo do naplatne rampe. Iznenađuje nas mala gužva, svega desetak vozila na dva otvorena šaltera, čekamo samo nekoliko minuta. (U povratku je bilo bar 30 vozila u tri kolone, čekali smo, bogami, dobrih deset minuta u najsporijoj koloni. Ljubazna službenica nam na pitanje o prometu neodređeno odgovara: "Pa zavisi… oko 10.000 vozila dnevno… u oba pravca" – čini nam se da ima više).

Despotović nam posle kaže da tu nema dugog čekanja, otvore više šaltera i začas razjure gužvu. Priča još da nema više varanja, svi moraju da plate: "To je nekad bilo, moglo je da se prođe s nekoliko novina – sada imaju kontrolne kamere". Na priznanici je sve navedeno: "autoput (SIC!) Beograd – Novi Sad", datum, vreme, broj inkasanta, naplatna stanica Stara Pazova, čuvati radi kontrole, cena, hvala, srećan put, a u potpisu Konzorcijum "Rast". Cena za putnička vozila je 40, za obične kamione 115 dinara. Nastavljamo ka Novom Sadu. Asfalt je sve lošiji, rupa je sve više. Put ima nagib na levu, zapadnu stranu. Često nam točkovi upadaju u žlebove koje su napravila teška vozila. "Ne samo da smeta nego je i opasno kad menjaš pravac", pričao nam je kasnije Despotović i bio je u pravu. (Inače, ovakva ulegnuća češće smo sretali u povratku, naročito u "žutoj" traci.) Tu i tamo, pored puta, a i na njemu, vidimo ostatke bačenih pocepanih kamionskih guma. Na tucaniku puta u izgradnji parkiran kamiončić šlep-službe, privatnik, čeka mušterije. Na ovoj deonici pa sve do Novog Sada (s izuzetkom mosta kod Beške gde put ima prave tri kolovozne trake) vozi se isto kao i na prethodnoj: brzo i uz dosta riskantnog preticanja.

Bivamo žrtve duplog preticanja, moćni opel novije generacije velikom brzinom uz nagli manevar prelazi skroz levo u zaustavnu traku za vozila iz suprotnog smera i pretiče istovremeno i nas i folksvagen koji nas je upravo preticao – vozila koja dolaze u susret ablenduju, beže udesno (?) i usporavaju, sve prolazi dobro, opel je dovoljno brz – procenili smo skoro 180 kilometara na sat. Imamo prilično problema da preteknemo jedan od ona već pomenuta četiri teška kamiona jer nas stalno pretiču druga vozila. Ipak uspevamo uz kolegijalnost dvaju vozača: onog koji nam se dolazeći u susret sa znakom migavca sklanja u svoju zaustavnu traku te nam otvara "srednju" traku i jednog opreznog vozača brzog novog audija (150 konjskih snaga) iza nas, koji iz principa ne obilazi odjednom više od jednog vozila u nizu i strpljivo čeka svoj red za preticanje. Potonji je, istina, možda tako vozio jer nam se učinilo da sve usput pokušava da šarmira tri dame u svojoj limuzini. Pored puta s desne strane saobraćajna patrola, samo nadgleda, ne zaustavlja, nismo videli da ima radar – ipak svi najedanput voze znatno sporije, ne pretiču nas, iza nas se stvara mala kolona. Deonica oko mosta kod Beške je drugačija. Prave tri kolovozne trake. Na samom mostu jedna od dve trake u smeru Berograda gotovo je neupotrebljiva, asfalt se dobrano naborao i izlokao. Verovatno najlošije parče puta. Niko ne usporava.

Duž puta saobraćajnih znakova ima malo, da nismo imali u društvu vodnika Ljukovčana, zaboravili bismo koliko je opšte ograničenje brzine. Znaci su, doduše, dobro vidljivi i u dobrom su stanju. S druge strane putokazi su česti (ima dosta skretanja i nadvožnjaka), ali u jadnom stanju. Najčešće nedostaju delovi table putokaza, a negde su od nje ostali samo stubići. "Kradu ljudi putokaze, dobar je lim nerđajući, pa prave razne stvari za kuću, stoliće za terasu", priča nam Despotović. Primetili smo da sem na samom izlazu iz Beograda nigde više ne piše koliko još ima kilometara do Novog Sada. Nama to nije smetalo, dobro znamo put. Sunce bije, udarila vrućina, naravno, nemamo klimu, rado bismo parkirali u hladovinu i popili po hladno piće, ali nigde ‘lada nema – čovek može pod strehu samo dok mu sipaju benzin na pumpi ili da parkira pod neki nadvožnjak i "zakolje" lubenicu (15 dinara kilogram duž celog puta), što mnogi i čine.

Jedva dočekasmo dolazak u Novi Sad. Uz kafu nam vozač Despotović priča o saobraćajnim nesrećama, policiji, radaru: "Leti i inače ima manje udesa iako je veća gužva. Magla i led su prava katastrofa. Manje je nesreća i manje se gine otkako su veće kazne, nije više strašno, ranije je bilo udesa skoro svaki dan. Policija je, pri kontroli i na naplatnoj rampi, od jesenas stalno delila letke s podacima o nesrećama. Izgleda da je to pomoglo. Pa i posle svakog velikog udesa bilo je manje sudara. Sada ima i više radarskih kontrola", nabraja nam pet punktova na kojima vreba radar. "Pre ih nije bilo toliko. Na tim mestima danju je radar skoro uvek na svim, a noću bar na tri mesta od tih pet. Noću se inače brže vozi." Prepričava nam najveće nesreće kojih se seća, sve nekako jesenas, oko Nove godine, ne može da se seti ničeg svežijeg, sem one u kojoj su poginuli novinari prošle subote blizu Beograda.

U povratku nam u jednom trenutku svi vozači iz suprotnog smera ablenduju – radar! Vidimo novi policijski pežo 307 i stajemo da popričamo sa saobraćajcima SUP-a Novi Sad. Pokrivaju put od iza Novog Sada do atara beogradske policije. Nisu sigurni da li da im navodimo imena, obećavamo da nećemo. "U poređenju s prošlom godinom, drastično je smanjen broj saobraćajnih nezgoda sa smrtnim ishodom. Ove godine na našoj deonici desila se samo jedna takva nesreća kod Banovačke petlje, nedavno, krajem juna, početkom jula (nisu novinari, prim. V. M i M. R.). Delili smo letke (daju nam letak – vidi antrfile), pojačali smo kontrolu. Skoro uvek je uzrok nezgode brzina neprilagođena uslovima puta." Hvale nove laserske radare, mnogo su bolji nego stari, mogu da izaberu vozilo iz kolone na udaljenosti do 2000 metara, svoju deonicu od 96 km pokrivaju sa četiri takva radara. Daju nam da probamo, nevešta ruka i oko teško nanišane na veću daljinu. Primećujemo da radar ipak ne beleži registarski broj prekršioca. Pokazuju nam "Pregled korišćenja radara u kontroli saobraćaja" (obrazac br 13 v), tražimo najveću zabeleženu brzinu, malo smo razočarani sa "samo" 155 kilometara na sat, a puna je knjiga onih sa 110 do 145 kilometara na sat. Najbrže voze naši "stranci", pravdaju se da nisu znali da je ograničenje 80, na priznanici putarine piše da je u pitanju autoput pa su mislili da je 120 kilometara na sat. Ne potvrđuju priču beogradskih policajaca o pozivanju na veze u policiji pri izbegavanju plaćanja kazne. Pitamo je l’ im smeta to što vozači jedni drugima signaliziraju radarsku kontrolu. Ne smeta, deluju preventivno. "Evo vidi, sad najednom nema nikoga, voze u koloni iza onog autobusa, ne smeju da ga obiđu." Pozdravljamo se i vraćamo se u Beograd. Zaista, kad bi svi poštovali ograničenje brzine, bio bi to, uprkos lošem asfaltu, za naše prilike vrlo bezbedan put.

Letak saobraćajne policije Novog Sada

(na poleđini i na engleskom)

ČINJENICE!!!

Od početka 2001. godine do kraja oktobra na delu puta E–75 od benzinske pumpe "Rodić" do Banovačke petlje (ukupna dužina 96 km) dogodilo se 208 saobraćajnih nezgoda, u kojima je 33 lica izgubilo život, 48 lica je zadobilo teške i 29 lica je zadobilo lake telesne povrede.

Koeficijent ugroženosti učesnika u saobraćaju je 0,53 što znači da u slučaju da doživite saobraćajnu nezgodu – statistička verovatnoća da će te biti povređeni je 37%, odnosno 16% da će te izgubiti život.

Najčešći uzrok saobraćajnih nezgoda jesu nepropisna i neprilagođena brzina uslovima puta i saobraćaja i nepropisno preticanje.

U zimskim uslovima rizik događanja nezgoda je veći.

Vaša odluka da prilagodite brzinu kretanja i da ne vršite nepropisno preticanje značajno će smanjiti rizik događanja saobraćajne nezgode.

DONESITE PRAVE ODLUKE – UČINIMO PUT BEZBEDNIJIM

Odelenje saobraćajne policije SUP-a Novi Sad

Iz istog broja

Saobraćajna policija

Nadzor za bezbednost

Tamara Skrozza

Dosije "Vremena"

Autoput Beograd–Novi Sad:Kraj koncesione idile

Miša Brkić i Dokumentacioni centar "Vreme"

Lik i delo

Vojin Dimitrijević

V.D

Rasplet spora NBJ – savezni sud

Potvrđene odluke guvernera

Miša Brkić

Intervju: Dušan Bjelić, univerzitet Portland

Balkan kao metafora

Tatjana Jovanović

Predsednički izbori

Za 12 godina četiri puta

Tatjana Jovanović

Politička kriza i izborna kampanja

Izborna groznica

Milan Milošević

Reč eksperata - Ljiljana J. Baćević

Mač, krst i skiptar

Priredio Dragoslav Grujić

Srbija pred izborima

Start trke za predsednika

Dragan Todorović

Haško suđenje Slobodanu Miloševiću

Nevoljni dobrovoljci

Nenad Lj. Stefanović

Borba protiv organizovanog kriminala

Apsurd nedopečenih zakona

Miloš Vasić

Medijska posla

Savetnik i novinar

D. Ž

Afera Pavković

Rafali časti

Aleksandar Ćirić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu