Intervju – Dejan Vukićević

Rim zabranjuje, dakle treba čitati 2

foto: marija janković

Rim zabranjuje, dakle treba čitati

"Nikako ne bismo mogli reći da je demokratsko društvo pelcovano protiv cenzure. Ona je tu, samo je manje vidljiva. Spinovanje, manipulacija javnog mnjenja, metodi postistinske demokratije sad su na snazi, dok su ogoljeni inkvizitorski postali prevaziđeni, pasé"

Piše: Sonja Ćirić

"Pred nama je leksikon, enciklopedijski priručnik, bibliografsko, političko i anegdotsko štivo, ali iznad svega potresna i uzbudljiva priča koja ponire u najdublje kutove čovekovih mračnih strahova", piše u obrazloženju žirija nagrade "Dejan Medaković" izdavačke kuće "Prometej", koju je krajem decembra dobio Dejan Vukićević za studiju Non imprimnatur ili cenzura u bibliotekarstvu.

Ova kulturološka i antropološka studija o cenzuri od postanka sveta do danas ispričana je obiljem primera, što je čini uzbudljivom knjigom i za nestručne čitaoce. Njen autor, Dejan Vukićević, vodi Fond stare, retke i minijaturne knjige u Narodnoj biblioteci Srbije. Pre Non imprimatur napisao je brojne knjige, uglavnom bibliografije pisaca. Dobio je nekoliko nagrada, pa i nacionalnu, "Janko Šafarik", za rad u bibliotekarskoj struci. Njegovu najnoviju studiju Non imprimatur objavile su biblioteke "Vlada Aksentijević" iz Obrenovca i "Dimitrije Tucović" iz Lazarevca.

"VREME": Knjiga je rasprodata za nekoliko meseci iako ne spada u takozvanu popularnu literaturu, i iako njen autor nije estradna zvezda. Šta mislite, zašto ovdašnje ljude zanima cenzura?

DEJAN VUKIĆEVIĆ: Kada sam, još onomad, došao na ideju da napišem jednu ovakvu knjigu, nekako sam znao da mora privući pažnju i da će imati sasvim pristojan broj prodatih primeraka. Zato sam odlučio da njen "pripovedni ton" ne bude strogo naučni, već da klizi ka tzv. naučnopopularnom. (I eto sigurnog puta do estradne zvezde.)

Tačno je da primeraka više nema, ali je činjenica i da su otkupljeni na republičkom otkupu knjiga, tj. da su kupci gotovo isključivo bile biblioteke, knjiga zapravo nije ni ušla u knjižare. Od urednice sam saznao da je samo jedna knjiga (za decu) imala više otkupljenih primeraka i to za jedan. Pretpostavljam da ostale tema zanima iz istih onih razloga koji su i moji: univerzalnost, permanentnost, svevremenost, sveprisutnost, kameleonstvo, mogućnost da vrlo lako cenzor postane cenzurisani (kao u slučajevima Đirolama Savonarole i Radovana Zogovića) ili obrnuto (slučaj Konstantina Leontjeva), a ima i fascinantnih situacija kada cenzor zabranjuje čak i sopstvena dela (papa Pije Drugi).

Da li su Obrenovačka i Lazarevačka biblioteka bili jedini izdavači kojima ste ponudili rukopis a ne i nekom većem?

Kako je tema ipak vezana za bibliotekarstvo, naumio sam da knjigu objave jedan veliki (ili veći) izdavač i jedna biblioteka, tako sam i pokušao. Imao sam usmeni dogovor s jednim velikim izdavačem (iz razloga pristojnosti ne bih navodio ime, samo bih rekao da se radi o jednom od državnih izdavača), međutim, baš tada je došlo do tektonskih promena vezanih za stopiranje potpisivanja novih ugovora kod njih i dogovor je propao.

Da nije u pitanju cenzura?

Mislim da nije. U svakom slučaju, još na samom početku znao sam da će u izdavačkom i uredničkom smislu biti isplativa knjiga, što su urednice i direktorke ovih dveju biblioteka i prepoznale, te nisam morao da obijam pragove, kao ranije u slučaju mojih proznih knjiga.

Sudeći po zabranjivanim i cenzurisanim književnim delima o kojima pišete u studiji, zaključuje se da bi neuporedivo veća šteta bila kad mi sada ne bismo znali za njih nego što bi štetio vladar koji ih je zabranio. Molim za komentar.

Apsolutno tačno. Zapravo je neshvatljivo da cenzori nisu ništa naučili iz prošlosti. Ubijali su, sakatili, izmeštali, javno sramotili, osujećivali objavljivanje novih, uništavali dela, i ni u jednom slučaju (bar ne meni poznatom) slava naposletku nije pripadala njima nego cenzurisanima. Neki od njih, očigledno, zadovoljavali su se i uživali u moći da trenutno nekoga onemoguće i onesposobe, ali, u konačnici, cenzurisanima i njihovim delima slava je više ili manje, ovako ili onako bila zagarantovana. Samo, da li su prokaženi računali s tim i da li su tu slavu i doživeli, sasvim je drugo pitanje.

Ima jedna divna anegdota sa Staljinom koju pretresa Džon Maksvel Kuci u tekstu Izranjanje iz cenzure. Naime, Osip Mandeljštam je smislio (dakle, čak je nije ni napisao!) pesmu o tiraninu koji naručuje pogubljenja i u tome strasno uživa, poput Gruzina dok jede maline. Nakon usmenog kazivanja pesme usledilo je "izmeštanje" pesnika u Voronjež – ustaljen postupak, reklo bi se, i ništa neobično. No, Staljin se potom kod Borisa Pasternaka raspitivao o tome da li je Mandeljštam majstor svog zanata ili nije. Prema Kuciju, Staljin se zapravo pitao: "Hoće li poživeti, čak i ako umre? Hoće li njegova presuda meni poživeti duže nego moja presuda njemu?" Interesantan ugao posmatranja, posebno ako se ima u vidu da je Staljin voleo i pratio šta se dešava u književnosti.

Jedan od vaših stavova je da cenzura postoji od Adama i Eve i da će je biti do njihovog poslednjeg naslednika. Šta se dogodilo sa cenzurom u demokratskom društvu?

Nikako ne bismo mogli reći da je demokratsko društvo (a mi smo trenutno negde, recimo, u paleolitu demokratije) pelcovano protiv cenzure. Ona je tu, samo je manje vidljiva. Spinovanje, manipulacija javnog mnjenja, metodi "postistinske" demokratije sad su na snazi, dok su ogoljeni inkvizitorski postali prevaziđeni, pasé.

Zašto države zvanično nemaju cenzuru iako je sprovode u praksi, da li su klasični vidovi cenzure promenili formu?

Zato što se duh vremena promenio, postignut je kakav-takav napredak u slobodi govora. Inkvizitori su spaljivali ne samo knjige, već i njihove autore, nacisti su to radili teatralno, pompezno, danas se knjige retko spaljuju, metodi proskribovanja su mnogo suptilniji. Može se reći da su cenzori naučili tu lekciju.

Strah je jedno od oružja cenzure, ali je i njen izvor: vlast se boji kritike i zato je cenzuriše. Šta to govori o takvoj vlasti?

Ovo je tako dobra ideja da mi je žao što je nema u mojoj knjizi. Bahaćenje vlastodržaca počesto se dešavalo, no nije manje ni takvih primera kada je strah uzrokovao zabrane. Opštepoznati su oni koje je katolička crkva sprovodila kroz Index librorum prohibitorum. Ogroman strah od širenja znanja i slobode mišljenja pojavio se posle izuma štamparije s pokretnim slovima sredinom 15. veka. Strah koji je bio opravdan jer je usledila Reformacija.

A onda su luterani spaljivali "papinske" knjige i nastavili nezaustavljivu spiralu nepodopština, dugu istoriju beščašća.

Kako cenzurišu biblioteke?

Načini cenzurisanja u bibliotekama počinju i pre samog ulaska knjiga preko praga biblioteke. Kroz nabavnu politiku bibliotečke građe veoma lako se može sprovesti. Toga je, na sreću, sve manje u srpskim bibliotekama.

Devedesetih godina svedočio sam i sâm sprovođenju dobronamerne (ako se tako nešto uopšte može reći) cenzure kroz glasanje javnih biblioteka za najčitaniju knjigu godine. Kako je u to vreme jedna autorka bila neprikosnovena u čitanosti, desilo bi se to da iz godine u godinu ona dobija Nagradu za najčitaniju knjigu, te su bibliotekari fingirali glasove i davali ih nekim drugim, takođe veoma čitanim naslovima, ali koji su imali mnogo veću umetničku vrednost (prema ocenama samih bibliotekara, ali i književne kritike). Iz dobre namere, reklo bi se, ali ipak cenzorske makaze radile su.

Knjige su izlučivane iz biblioteka i uništavane, u samo jednom danu, u jednom gradu, Moskvi, 1937. uništeno je 800.000 nepodobnih knjiga. Sklanjane su u posebne fondove koji su kršteni na različite načine: specfondovi, spechrani, D (direktorjev) fond, Q (questionable), pa čak i Pakao (Francuska nacionalna biblioteka). U nekim slučajevima, posebno u Sovjetskom Savezu, knjige su na poseban način i bukvalno etiketirane, s preporukom kako ih treba čitati, naravno s ideološkog aspekta. Na taj način i misao je bila kontrolisana, formirana.

Kad su u pitanju mediji i umetnička dela, argumenti cenzora se najčešće pobijaju slobodom govora i umetničkom slobodom. Ima, naravno, primera kad je takva odbrana neosnovana. Da li su te vrste slobode precizno definisane?

Bojim se, nažalost, da nisu. Radi se zapravo o delikatnim pojavama koje su granične. Vi ste, ako sam dobro razumeo, naveli primer kada se kič, šund, tabloidno novinarstvo proglašavaju legitimnim pozivajući se na umetničku i slobodu govora. Postoje i neki drugi primeri u bibliotekarstvu, prilikom pozajmljivanja knjiga, kada se bibliotekar počesto nađe u nedoumici da li neku knjigu izdati ili ne, i ako ne, s kojim objašnjenjem. Jasno je da se pornografska literatura ne treba davati maloletnicima, ali ponekad je teško razlučiti umetničko od pornografskog. I koja je to tačno vremenska granica u smislu mlađeg i starijeg adolescenta. Posebno ako se zna da se granica stupanja u seksualne odnose odavno spustila, a goli gležnjevi kao narušavanje javnog morala postali smejurija. Nije isključeno da bi nekom moglo pasti na pamet (ako već nije) i da napiše priručnik za silovanje.

Nešto slično je i sa anarhističkom ili terorističkom literaturom, kako odvojiti uputstvo za spravljanje eksploziva od vodiča za sprovođenje terorističkog akta, recimo. Ustaljena je praksa da se primenjuju pravila koja prihvata većina i koja su civilizacijska tekovina. Da li je većina uvek u pravu i ko ima mandat da proglasi nešto opštom civilizacijskom tekovinom, nerešiva su pitanja.

Pitanje je da li bi Vunena vremena Gojka Đoga postala deo književne istorije da zbirka nije cenzurisana. To važi i za većinu naslova iste sudbine. Da li se može reći da cenzori zapravo pomažu svojim neistomišljenicima?

U knjizi sam pisao i o "Vejentovom efektu", fenomenu o kojem se malo zna i još ređe priča, a zanimljiv je. Fabricije Vejent je bio pisac pamfleta protiv rimskih crkvenih i državnih velikodostojnika i kao takav zabranjen. Tek posle progonstva postao je slavan i čitan. Tako mu je vlast ne hoteći učinila uslugu. Negde u to vreme nastala je i izreka "notabitur Romae, legetur ergo" ili "Rim zabranjuje, dakle treba čitati". Tiraži skaču, slava zabranjenog raste, uticaj takođe. Ne znam šta će reći istorija za književno delo Gojka Đoga i konkretnu zbirku Vunena vremena, kao uostalom ni za delo Ivana Ivanovića i Crvenog kralja (u pitanju su dva najpoznatija suđenja piscima kod nas). Znam šta otprilike tzv. "druga Srbija" misli o njemu kao intelektualcu, ali ono u šta sam apsolutno uveren jeste da je Đogo na suđenju održao istorijski čas komunističkom režimu Josipa Broza i njegovom "nezavisnom" sudstvu, lekciju iz predmetâ: književnost, estetika, umetnička sloboda, javni moral. On se još početkom osamdesetih, u svoju odbranu, a zapravo u odbranu svih nas, usudio da izrekne sledeće: "Mislim, ako smem da mislim, da sud nije mesto za razgovor o poeziji. Pogotovo ne o vrednosti poezije. (…) Pitanja umetnosti na sudu se ne rešavaju. (…) Nije u interesu našeg društva da sudi poeziji i pesnicima. (…) Društvo koje sudi poeziji, budućnost će osuditi. (…) Sud može lako uništiti pisca, ali je potpuno nemoćan pred poezijom. (…) Sudu je da sudi, a pesniku da piše, neka svako radi svoj posao na dobrobit svoga roda." Prema nekom ko je ovako nešto izgovorio u ono vreme, u onim okolnostima, mogu da osećam samo divljenje.

Smatra se da je autocenzura najdelotvornija cenzura. Zna se da je ona rezultat straha od kazne, ali i potrebe za dodvoravanjem vladaru. Zbog primera kojima ilustrujete ljude iz ove druge grupe, nemoguće je ne nasmejati se prilikom čitanja o ovoj ozbiljnoj i pogubnoj temi. Koje od njih biste izdvojili?

Nadaleko je čuvena misao Oskara Daviča, svojevremeno moćnika i krojača kulturnog i umetničkog života, o tome da njemu ne trebaju nikakvi cenzori jer je njegov najveći cenzor on sam. Što veoma dobro ilustruje tezu da je za cenzuru neophodan centar moći, u ovom slučaju megalomanija je toliko velika da se i cenzurisani i cenzor nalaze u istom biću. Isidora Sekulić je spalila rukopis svoje druge knjige o Njegošu posle kritike prve knjige moćnog Milovana Đilasa, koji je ubrzo i sam podlegao moćnoj cenzuri. Ovo bi bio primer naknadne, suspektivne autocenzure, koja je češća u preventivnom obliku, dok je delo u nastajanju. A tu su potom i urednici koji je sprovode u nastojanju da spasu sopstvenu funkciju ili izbegnu zabranu izdanja. Jedan takav primer je slučaj Dimitrija Vučenova, urednika Letopisa Matice srpske koji odbija naručenu priču Antonija Isakovića jer se navodno nije svidela onima "odozgo". Isaković je i sam bio deo te strukture, pa se veoma iznenadio kad je shvatio da je zabrana izmišljena, te da se radilo o lažnom pozivanju urednika na više autoritete. S aspekta cenzora najčistiji i najdelotvorniji metod očigledno je "instalirati" čip s malim cenzorom u glavu stvaraoca koji će odraditi svoj posao.

Da li je moguće društvo bez cenzure?

Ne. Ili možda u nekoj sasvim dalekoj budućnosti, kada se ljudska vrsta toliko promeni, ili ukrsti s nekom vanzemaljskom, ili životinjskom. A kako intimno ne verujem u suštinski progres, ako ne računamo tehnološku stranu, to se onda, sva je prilika, neće ni dogoditi.

Opet, s druge strane, ako svako od nas, ipak, iskleše po jedan kamen i ugradi ga u zgradu, to jest, ako svako dovoljno toga uradi na sebi, ako počisti svoje dvorište, obradi svoj vrt, zalije muškatle na prozoru, izvadi balvan iz svoga oka i pomogne komšiji da izvadi trun u njegovom, poželevši, pritom, da mu krava bude živa i zdrava, možda, ipak, ima šanse da, svakako ne mi, ali neko od naših potomaka doživi svet bez cenzure. U tom utopijskom svetu ne bi postojali centri moći ni moćnici jer se ona upravo na moći, očigledno je, i zasniva. Nadam se da ova knjiga upire kažiprst na mehanizme, karike i pojavne oblike cenzure, te tako pomaže u njenom sprečavanju i smanjivanju, jer o zatiranju, bar zasad, kao i u vekovima pred nama, izlišno je govoriti.

Iz istog broja

Istraživanje NSPM – Sa čim vlast i opozicija u Srbiji ulaze u »godinu raspleta«

Vlast, opozicija i »poluopozicionari«

Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM

Vakcinacija u EU

Ko te ima taj te nema

Nemanja Rujević

Vakcinacija i propaganda

Srećno nam cepljenje!

Zora Drčelić

Intervju – Božo Prelević, advokat

Prisluškivanje se nije moglo desiti bez znanja Nebojše Stefanovića

Nedim Sejdinović

Budućnost tradicionalnih izvora informisanja

Štampa izumire, a sa njom i mediji koji se ne prilagode promenama

Radmilo Marković

Investicije u Srbiji

Ko je pazario zemlju u okolini Leskovca

Ljiljana Stojanović

Podrška države u vreme pandemije

Ćup je prazan, ali se novac i dalje deli

Bogdan Petrović

Uloga Dijane Hrkalović i Veljka Belivuka u aferi prisluškivanja

Transkripti sakrivene Srbije

Slobodan Georgijev

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu