Novi vid trgovine

Rent-a-polica 1

foto: ivan šepić

23. 1. 2013. / 20.01

Rent-a-polica

Na lakat krivini podno pijace Đeram pre nekoliko meseci otvorena je neobična prodavnica: po asortimanu i poreklu robe podseća na nekadašnji "Komision" ili današnje "second hand" prodavnice, ali nije ni jedno, ni drugo, već nešto sasvim treće

Piše: Zoran Majdin

Reč je o apsolutno novom načinu trgovine ličnim stvarima građana kojima te lične stvari više nisu potrebne, a upotrebljive su. Međutim, za razliku od već viđenih prodavnica u kojima se moglo, odnosno može da se kupi/proda takva roba, u ovoj prodavnici nema provizije/marže: koliko prodavac proceni da to nešto vaše što vam više nije potrebno vredi, celokupan iznos će vam biti isplaćen bez ikakvog umanjenja, razume se, ako to nešto bude prodato.

"Svako ko želi da ponudi svoju robu na prodaju u ovoj prodavnici iznajmljuje na nedelju dana policu, za nju u zavisnosti od veličine plati najam, na nju poređa stvari koje želi da proda, odredi cenu i to je to: tokom te jedne nedelje, koliko najam traje, mogu asortiman da dopunjuju, da odustanu od prodaje nečega, a mi ćemo njihovu robu prodavati bez nadoknade", objašnjava za "Vreme" Aleksandra Đurić, vlasnica prodavnice Regal o kojoj je ovde reč. Na prodaju može da se ponudi bukvalno sve što na policu može da stane, a da nije hrana ili piće, odnosno što o aufinger može da se okači, dakle odeća, obuća, escajg, posuđe, mali kućni aparati, ama sve što se ne jede i ne pije, a nije (pre)kabasto. "Sve, od pegle do tegle", potvrđuje Aleksandra.

Zaista, police su krcate stvarima, pretežno odevnih: suknje, bluze, pantalone, cipele, čizme… Na dve poduže garnišne okačeni su kaputi, jakne, haljine, na stojećoj garnišni nagurale su se svakorazne bunde. Ima stonih lampi, ogledala manjih i većih, escajga, servisa za ručavanje, najrazličitijih sitnica, suvenira, u izlogu je vakuum pumpa za izmuzavanje dojilja, ima svega i svačega… Zanimljivo, nijedne pegle, nijedne tegle.

U lokalu je povremeno gužva, na trenutak se isprazni, pa onda opet gužva: dolaze zainteresovani da se raspitaju o detaljima, dvoje prodavaca i vlasnica im objašnjavaju jednostavnost sistema, ima i mušterija – gledaju, prevrću po policama, (po)neko (po)nešto i pazari. Fiskalne kase nema – račun/potvrda o obavljenom pazaru piše se ručno, dobijeni iznos zapisuje se u posebnu svesku pod šifrom prodavca.

(NE)UOBIČAJENO: Iako je ovaj način prodaje u drugim zemljama uobičajen, u Nemačkoj recimo, odakle je Aleksandra i prenela pelcer, kod nas se baš i nije "primio". Problem je, kaže, u našim zakonima koji se svako malo menjaju, pa ni opštinske birokrate u njima ne mogu da se snađu: svako ima svoje tumačenje zakona, a najčešći odgovor je "ne može".

Ipak, očigledno je da je moglo. Na pitanje "kako", Aleksandra odgovara sa "jako teško": troje knjigovođa je na tome mesecima radilo i ništa. Na kraju se, kaže, obratila "najboljim beogradskim advokatima", koji su zakonsko rešenje našli, ali detalje odbija da oda. "Poslovna tajna", objašnjava i dodaje da je najveći problem bilo poreklo robe koja se u ovoj prodavnici prodaje.

"Svaka stvar ovde izložena pripada nekome, ali malo ko to može i da dokaže: ko će da čuva račun za nešto što je kupio ko zna kad?" Ipak, i za to je rešenje pronađeno, iz priloženog se vidi: prodavnica radi. I to je, razume se, poslovna tajna.

KREATIVNO: Ova prodavnica u stvari i nije prodavnica, već agencija "za posredovanje u prodaji raznovrsnih proizvoda". Tako je, naime, zabeležena u Agenciji za privredne registre. Istina, prvo je bila samostalna trgovinska radnja za "ostalu trgovinu na malo u nespecijalizovanim objektima". To je, na priliku, ono do čega su ono troje knjigovođa uspeli da dobace.

Međutim, trgovina na malo je "po difoltu" opterećena porezom na dodatu vrednost na razliku od nabavne do prodajne cene, što opet za sobom povlači komplikovano knjigovodstvo koje mora da se dnevno ažurira, što će reći – eto posla za knjigovođe. Eto i razloga zbog čega knjigovođe samo dotle i dobacuju.

Advokati su se, međutim, više potrudili. U šifrarniku delatnosti, naime, "posredovanje u prodaji raznovrsnih proizvoda" spada u "trgovinu na veliko uz naknadu". Pisac šifrarnika je verovatno pod onim "za naknadu" podrazumevao "proviziju" ili "nagradu", ali naknada je i "renta", a vlasnica Regala samo rentu i naplaćuje. Sa druge strane, u Zakonu o trgovini, "trgovina na veliko" je definisana kao "skup svih poslovnih aktivnosti u vezi sa prodajom robe/usluga licima koja kupuju radi dalje prodaje ili korišćenja u poslovne svrhe". Kako je prodaja ličnih stvari dospela pod "prodaju robe/usluga licima koja kupuju radi dalje prodaje ili korišćenja u poslovne svrhe", zaista je tajna. Zbog toga – kreativnog rešavanja zakonskih zavrzlama – advokati valjda i postoje.

Od rata do rata

Odmah posle Drugog svetskog rata u parku kod Vukovog spomenika organizovana je "buvlja pijaca" na kojoj je mahom razvlašćena buržoazija prodavala ostatke svoje pokretne imovine koja im je pretekla, a koju više nisu imali gde da stave, ili su mogli da žive bez nje, dok bez "leba i masti" nisu. Bilo je tu stilskog nameštaja, odeće, obuće, kuhinjskog posuđa, escajga… Potrajao je negde do pedesetih godina, kad je zatvoren kao ruglo: "buvljak" je preseljen na daleku periferiju, tamo gde se Zemun graničio sa njivama, a trgovina korišćenim kabastim stvarima nastavljena je preko novinskih "malih oglasa".

U međuvremenu, otvoren je lanac prodavnica pod nazivom "Komision" koje su primale robu od građana u, kako sam naziv kaže, komisionu prodaju: prodavac donese to nešto što želi da proda, komisionar proceni vrednost, napravi se revers i predmet prodaje se nađe na polici ili, ako je reč o nečemu što bi privuklo posebnu pažnju, u izlogu. Ako to nešto bude prodato, prodavac bude isplaćen, porez na promet uplaćen, a komisionarova provizija naplaćena. Kako je vreme prolazilo, asortiman se menjao – umesto ličnih stvari, sve više je bilo švercovane robe: prvo šuškavaca i kišobrana, zatim žvakaćih guma, "seiko" satova, farmerki, "đubretaraca", džempera od kašmira, "vijetnamki" sa tršćanskog Ponte Rosa, a što nije uzaptila koparska carina. U stvari, i to što je carina zaptila, opet je do "Komisiona" stizalo, onog u Knez Mihailovoj kod Filozofskog fakulteta – carinskog "Komisiona".

Devedesetih je "Komision" prestao da postoji, a prodaja svega i svačega se preselila na ulice, ama ne beše tu polovne robe, već mađarskog sira i kobasica, bugarskih sardina i "milka" čokolada, rumunskih gaća i čarapa, novopazarskih farmerki, turskih "najki", "starki", i uopšte uzev tako toga. Gašenjem "Komisiona", komisiona prodaja nije prestala da postoji: nastavljena je u mnoštvu privatnih prodavnica sa asortimanom sličnim onom uličnom, a taj način prodaje – komisioni, bio je samo paravan za utaju poreza na promet, kasnije PDV-a. Starim stvarima trgovalo se i u antikvarnicama, ali po "oša-ša" cenama.

Dvehiljaditih, kad su "pale" sankcije i uvoz svega i svačega opet omogućen, ponovo je procvetala trgovina polovnom robom u "second hand" prodavnicama, koja je "na kontejnere" uvožena "sa Zapada" – od bele tehnike do odeće i obuće. Istina, i tokom devedesetih bilo je specijalizovanih prodavnica polovne bele tehnike takođe prekograničnog porekla – iz Hrvatske i Bosne, odakle su "oslobodioci" kamionima dovozili "oslobođeno" pokućstvo po pokroviteljstvom jedne takoreći političke stranke, da joj ime baš ne bude pomenuto, daleko joj lepa kuća. Kao što su nastale sa početkom rata u kom Srbija nije učestvovala, te prodavnice nestale su malo posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, čim su zalihe iscrpene, u isto vreme kad kod "Kalenićeve pijace" više nije moglo da se kupi vino iz Erduta u rinfuzu.


Misija

"Volela bih da ljudi isprazne svoje plakare i sa svojom prošlošću ulepšaju nečiju budućnost. Pravimo skladišta svojih stvari koje više ne upotrebljavamo, nastavlja, stvari koje nam možda više ne trebaju, a koje su lepe i neko drugi bi bio srećan da ih ima. To je moja misija", kaže Aleksandra.

Iz istog broja

Lični stav

O novcima i novinarima

Ljiljana Smajlović

Rehabilitacija Nikole Kalabića

Geometar K

Dragan Todorović

Filip Kambi u Beogradu

Dobro vino je ono koje izaziva zadovoljstvo

Mika Dajmak

Svađa oko predugovora sa Al Dahrom

Čija je naša zemlja

Dimitrije Boarov

Intervju – Dr Kristof Bajer, potpredsednik Upravnog odbora Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ)

Nastavak dobre saradnje

Jasmina Lazić

Slučaj u Generalnoj skupštini UN

Drino, jebemti…

Jovana Gligorijević

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu