Intervju - Milan Panić, specijalni izaslanik jugoslovenskog predsednika

Referendum za Evropu

Milan Panić, bivši jugoslovenski premijer i većinski vlasnik multinacionalne kompanije ICN Farmasjutikals, postao je specijalni izaslanik predsednika Koštunice, a kao "privatni građanin" tri dana je u Briselu lobirao da se Jugoslaviji oprosti najveći deo dugova i da joj se skrati vreme čekanja predviđeno za ulazak u Evropsku uniju

Referendum za Evropu 1

Od 19. do 21. septembra građanin Milan Panić boravio je u Briselu u okviru svoje privatne posete Evropskoj uniji. U razgovorima sa uticajnim članovima Parlamenta Evropske unije, Evropske komisije, predstavnicima Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope i liderima političkih grupacija građanin Panić (Amerikanac srpskog porekla, većinski vlasnik multinacionalke ICN Farmasjutikals, bivši jugoslovenski premijer i vlasnik još neutvrđenog dela imovine zemunske Galenike) lobirao je za olakšice pri otplati jugoslovenskog duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, finansiranje izrade modela zakona i institucija kompatibilnih sa zakonodavstvom EU, skraćivanje rokova i redukovanje uslova za prijem Jugoslavije u EU.

"VREME": To što ste pre odlaska u Brisel i po povratku u Beograd "svratili" do kabineta jugoslovenskog predsednika Vojislava Koštunice moglo bi da sugeriše i nešto više nego što je vaša privatna poseta?

MILAN PANIĆ: U Briselu sam bio kao privatni građanin. Svi moji sastanci, razgovori i predavanje u Centru za evropske političke studije bili su privatne prirode. Išao sam tamo kao Srbin koji je spreman da radi za svoju zemlju. Ali, manje-više svi moji sagovornici znali su da sam bio predsednik vlade Jugoslavije.

Vi ste u Briselu istupili sa idejom o referendumu na kome se bi se građani Jugoslavije izjasnili da li su za ulazak u Evropsku uniju?

Mislim da je to odlična ideja. Najvažnije je da ljudi glasaju da budu deo Evrope. Tako će jugoslovenska vlada imati mandat od građana da napravi zakone kako bi se zemlja lakše i brže prilagodila ulasku u Evropsku uniju.

Da li ste tu ideju po povratku u Beograd saopštili predsedniku Koštunici?

To moraš da pitaš njega.

Da li je tačno da ste postali specijalni izaslanik predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice?

Ja hoću da pomognem i ako me neko pita za pomoć, ja sam spreman.

Dakle, vaša spremnost je sada institucionalizovana?

… Da…

Prihvatili ste tu funkciju?

Imao titulu ili ne, uvek ću biti isti, radim na svakom mestu da pomognem zemlji koliko god mogu. Kao što znaš, DOS je počeo u ovoj sobi (Geneksovi apartmani, prim. aut.). I ova najnovija funkcija je samo nastavak moje skoro desetogodišnje pomoći.

Šta vam je bio povod da krenete na evropsku turneju?

Postoji nekoliko razloga. Najvažniji je bio da moramo mnogo više da radimo na razumevanju naših problema u inostranstvu i, naravno, moramo više da uspevamo u rešavanju tih problema. U Briselu sam objašnjavao da donatorska pomoć Jugoslaviji ne bi trebalo da bude ista kao što je bila za druge zemlje centralne i istočne Evrope koje su svojevremeno ušle u tranziciju zato što te zemlje nisu imale probleme koje smo mi imali. Mi smo imali rat, sankcije, bombardovanje… U Briselu nisam govorio samo o Srbiji, nego o čitavom regionu. Taj moj pristup posebno podržava ministar inostranih poslova Nemačke gospodin Fišer. Mislim da sam malo uspeo u tom pravcu.

O čemu ste još razgovarali osim tog vašeg "regionskog" pristupa?

Pa o parama. Odnosno o našim dugovima prema Pariskom klubu. Meni izgleda nepošteno da nam međunarodna zajednica pomaže tako što nam da novac, a onda nam najveći deo tih para uzme na ime naših dugova koje imamo prema njoj. To ništa ne pomaže našim reformama. To je bila moja tačka broj jedan. Ja ih nisam ubedio da donesu takvu odluku, ali sam lobirao u okviru njihovog sistema. Druga tačka bile su pare. Nama trebaju pare, životni standard je očajan, ništa se ne menja. Ali, oni kažu "vama ne trebaju pare, nego prvo treba da promenite sistem pa će tek onda pare da dođu". Ljudi s kojima sam razgovarao kažu da sporo menjamo zakone, da su nam reforme spore. I zato oni sebe ne mogu da uključe u naš sistem. Da imam nekog uticaja u Jugoslaviji, ja bih te reforme vrlo brzo napravio. U govoru koji sam održao u Centru za evropske političke studije rekao sam da srpski ministar finansija Božidar Đelić govori o članstvu u Evropskoj uniji do kraja ove decenije. Istakao sam, međutim, da je možda pod sadašnjim okolnostima to realno, ali mislim da to nije dovoljno brzo.

Šta biste brzo sproveli?

Reforme u privatizaciji moraju da se sprovedu, zatim zakonodavstvo mora brzo da se menja, pa onda sudstvo. Bez toga mi nemamo bazu da dobijemo pare.

Ali i MMF i Svetska banka kažu da ekonomske reforme u Jugoslaviji dobro napreduju.

Ja znam kakvo je stanje u kompanijama, kakav je životni standard, znam da prošle zime ni struju niste imali. To da je sve u redu može da se priča na predavanjima na univerzitetu… ne, nego u gimnaziji. Učestvovao sam na konferencijama za biznismene i pitam vas koliko je investicija došlo ovde. Mora da se shvati da nama trebaju pare jer bez kapitala neće moći da se naprave promene. Treba nam, dakle, kapital koji će da pomogne promenu sistema, koji će da podrži reforme. Naš sistem mora da se promeni tako da pasuje evropskom sistemu.

Čitavo zakonodavstvo mora da se menja?

Počeo bih od nečeg još višeg. Mora da se menja ustav. Svi zakoni moraju da se usklade sa pravilima Evropske unije. Onda bi se kvalifikovali za pare koje treba da dođu od Svetske banke i drugih finansijera. Ali, ne da im vraćamo dugove, nego za formiranje institucija koje bi mogle da garantuju pravnu službu, pa pravnu sigurnost, pa onda komercijalnu sigurnost na bazi međunarodnih zakona. Tako ja hoću da rešim moje probleme sa mojom fabrikom u Jugoslaviji. A da se ništa nije promenilo pokazuje i to da su moji problemi koje sam imao sa Miloševićem isti koje sad imam sa Đinđićem. Ali, to nije razlog za moj razgovor s tobom.

Hoću nešto drugo da kažem. Reforme, i to odmah, i da ih prihvati Evropska unija, to je moj cilj. Pa onda pare iz Svetske banke i MMF-a, možda čak i iz Evropske banke za obnovu i razvoj. Dakle, tim parama treba da se podrži novi sistem koji bi kvalifikovao Jugoslaviju za privatne modele investiranja, kao što je moj. Ako se to ne napravi i ako nemamo garanciju za investicije, pare neće doći.

Kad se gleda iz sveta, je li korupcija u Jugoslaviji veliki problem za strana ulaganja i povezivanje sa Evropskom unijom?

Jeste. Ali, treba razumeti da je ona deo našeg nasleđa. Uostalom, sve zemlje u tranziciji su prošle kroz taj problem i nisu se stidele da to javno kažu i reše. I mi moramo s tim da se suočimo. Imamo predsednika Koštunicu koji se bori protiv korupcije, vrlo je teško kad se jedan čovek bori protiv korupcije a ima mnogo njih koji su deo korumpiranog sistema. Koštunica ima ogroman problem sa korupcijom. On ne može da shvati da su ljudi toliko korumpirani, jer su njegovi moralni standardi drukčiji. Ali, mi imamo našeg vođu koji mora da se izbori sa korupcijom. Kako se sa novim zakonodavstvom budemo približavali Evropi, tako će korupcije biti manje.

Vi idete po svetu i lobirate za Jugoslaviju. Kako nekom poslovnom čoveku možete da predložite da uloži svoj novac ovde kad ni vaš biznis nije siguran i vaša kompanija nije rešila probleme sa državom?

To je odlično pitanje. Kazaću ti šta ja njima govorim. Problem u Srbiji nije samo Panićev problem, nego je problem svih Srba koji su glasali za promene. Zato moram da pomognem i da objasnim ljudima da će problem koji imam sa ovdašnjom vladom biti rešen. Ja ne kažem poslovnim ljudima da sutra ovde investiraju. Ja kažem da prve investicije moraju da dođu od ljudi i institucija koje će da podrže reforme. A tim reformama se stvaraju zakoni, sistemi i procedure koji garantuju privatnu svojinu. I kad se sve to napravi, onda će organizacije kao što je Hermes pristati da osiguravaju strana ulaganja u Jugoslaviju. Tek tada će doći strani privatni kapital. Reći ću ti kako se prave investicije. Prvo se gleda tržište, mi nismo loše tržište. Drugo, gleda se kakvi su socijalni uslovi, tu se loše kvalifikujemo. Onda, pravna sigurnost, i tu se loše kvalifikujemo. Nisu nam dobre ni politička, ni monetarna stabilnost. Ljudi koji brinu o monetarnoj politici moraju da budu žongleri da bi vodili zemlju sa toliko malo para koje dolaze iz inostranstva. Zemlja ne prosperira. Toliko sporo idemo da se pitam da li ono što smo obećali kao opozicija počinje da se ostvaruje. Suviše je unutrašnjih intriga, a sporo se rešavaju problemi koje obični ljudi imaju.

Šta je po vama razlog što se ide tako sporo?

Odmah ću da ti kažem – neiskustvo. Ne znaju, zbilja je tako. Imamo nekoliko dobrih stručnjaka, ali oni nestanu u neznanju drugih i u okruženju staromodnog političkog sistema. Ti ljudi ne znaju bolje. Oni samo sastanče i rešavaju "svetske probleme", a ne razgovaraju o tome šta da rade sa ekonomijom, sa parama, sa proizvodnjom, kako da pomognu malim biznismenima, kako da naprave reforme koje će privući kapital koji nemamo. Zato ja ne predlažem privatnim investitorima da dolaze pre nego što se sve ovo uradi.

Ja sam za to da se novoj vlasti što više pomogne, a ne da se ona kritikuje. Nisam kritičar, ja sam obično konstruktivan. Čak neću da govorim o mom problemu u Galenici, jer to je manje-više sramota. I neću više da sramotim ni Vladu, niti sebe pošto zajednički ne možemo da rešimo problem. Ne mogu biti finiji Srbin sa ovim odgovorom. Šta misliš? Moj problem je u tome što ne mogu da pomognem Vladi da razume šta to znači kad ovako radi sa Galenikom. Mnogi od ljudi u Vladi su mi prijatelji i ne mogu da ih ubedim da to što rade ne samo da nije dobro za mene i za njih nego i za zemlju. Jer time negativno utiču na ugled države i stvaraju lošu atmosferu za potencijalne investitore. Moj problem će se rešiti na arbitraži u Parizu i tako se rešavaju svi poslovni problemi u normalnim zemljama.

Šta je vaša ideja, kako približiti Jugoslaviju Evropskoj uniji?

Pođimo od ustava koji garantuje osnovna ljudska prava, pravnu državu. Predsednik Koštunica mi je kazao da se radi na promeni ustava, a moja sugestija je bila da se novi ustav tako pravi da apsolutno pasuje Evropskoj uniji. Mislim da Koštunica vidi to i nadam se da će to uraditi. To je početak, posle toga sledi niz potrebnih reformi. Najvažnija stvar koju hoću da kažem jeste ono što su mi stalno ponavljali sagovornici u Briselu – da Evropska unija nije unija bazirana na ekonomiji. Bazirana je na razumevanju zakona koje svi poštuju. Na primer, ljudska prava. Šta sad mi treba da uradimo ovde da bi uspostavili razumevanje ljudskih prava na evropskom nivou. Prvi korak, vrlo mali, ka ulasku u Evropu jeste razumevanje zakona i shvatanja da li pasuješ u Evropu. Evo, daću ti primer. Komercijalni sporovi ne rešavaju se sa privatnim sudijama koji su politički motivisani. Postoji zakon, to je skoro kultura, totalno nezavisnog pravosuđa. Tu nema pobednika i gubitnika. U toj kulturi sudija je tu da stranama u sporu kaže kako da to reše. Kod nas još postoji staromodni način razmišljanja da imaš pobednika i gubitnika. Ljudi iz našeg starog režima koji nisu shvatili evropsku kulturu govorili su "mi smo pobedili" u Parizu na arbitraži u sporu sa mnom.

Ja imam veliki problem sa ljudskim pravima u Jugoslaviji. Sa našim sudstvom, sudije su potpuno politički motivisane. To mora odmah da se promeni. Bolje je imati poštenog sudiju nego politički motivisanog eksperta. Imate ovde sudiju koji meni otvoreno kaže "sudske odluke su politička stvar". Mislio sam da je on lud. Taj sudija je problem za nas jer zbog njega nećemo moći da uđemo u Evropsku uniju.

Sećate se kad sam prvi put došao ovamo i predlagao promene, onaj Jović mi je rekao "vi ste gospodine Paniću došli s Marsa". Ja sam mu odgovorio "ne, gospodine Joviću, ovo je Mars, vi ste na Marsu a ja sam sad stigao".

Kolike su šanse da se u lobiranju kod Pariskog kluba smanji naš dug?

Nisu odlične, ali su apsolutno moguće. Naši zahtevi su toliko normalni, to nije prevara. Istina je da smo živeli pod tragičnim režimom Miloševića koji je uništio našu privredu.

Jeste li sada optimista?

Veći nego kada sam otišao. Dobio sam vrlo pozitivne signale šta treba da se radi. Za smanjenje duga treba da dobijemo političku podršku.

Treba li nam više lobiranja u Evropskoj uniji?

Kod nas se misli da je lobiranje nešto nepošteno. To nije tačno. Lobiranje je proces u kome treba da pokažeš sebe u najboljem svetlu, ali da i u tome poštuješ moralne standarde razvijenog sveta.

Kompanija

Kako stoji vaša kompanija?

Pre neki dan ovde smo objavili da je Kompanija na međunarodnom tržištu kapitala dobila 525 miliona dolara, što govori o poverenju investitora u njenu snagu. Ajde, pošto sam srpskog porekla, malo da se pohvalim. Teško je jednoj zemlji da dobije pola milijarde dolara, a kamoli jednoj kompaniji. Moraš da imaš kredibilitet, moraš da imaš sistem, proceduru, menadžment, moraš da imaš kontrolu… da vodiš kompaniju da bi ti banke dale pare. ICN Farmasjutikalsu nuđeno je 1,8 milijardi dolara, ali naši bankari su nam rekli da je dovoljno 525 miliona dolara.

Za pola godine imali smo rekordne rezultate u prodaji i ostvarenom profitu. Žao mi je kad vidim da uspevam u Americi, gde je najteže raditi, a imam problem u Jugoslaviji.


Zadužbina

U Beogradu će uskoro biti registrovana zadužbina "Milan Panić jr.". Njena osnovna delatnost biće treninzi, obrazovanje i stvaranje pozitivnog javnog mnjenja za primenu evropskih standarda u našoj zemlji.

Iz istog broja

Lični stav - Srbija i nove tehnologije

Put u Nigde

Dr ing. Zlatomir Simić

Dečja prava

Mesta za igru

Davor Konjikušić

Javna prepiska

Prijatelju, prijatelju…

Velimir Ćurgus Kazimir

Jugoslovenska ekonomija i finansijska pomoć iz inostranstva

Ništa bez domaćih para

Nebojša Petrović

Okasnele i potpuno okasnele reforme

Moglo je i bolje i gore

Dimitrije Boarov

DOS u razbijenom ogledalu

Razlaz na godišnjicu?

Milan Milošević

Izbori na Kosovu i Metohiji

Izaći ili ne

Aleksandar Ćirić

Lik i delo

Dragan Stojković Piksi

Vladimir Stanković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu