Medijski ratovi i mirovi Aleksandra Vučića

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda 2

JUTARNJA DOZA TENZIJA: Voditeljka Jovana Jeremić (sa crvenom beretkom) i gosti G. Radisavljević Guri i I. Todorov

foto: printscreen

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda

Ukoliko konsultujete gospodina Gugla, naći ćete hiljade naslova i medijskih priloga koji najavljuju ratove: nema ko nam nije radio o glavi. Kosovski Albanci naravno drže primat i to nezavisno od toga ko je koalicioni partner SNS-a u “lažnoj” kosovskoj skupštini i vladi. Evo malog podsetnika: “Alarmantno, Šiptari spremaju rat! 160.000 naoružanih ljudi čeka dozvolu da napadne!” (“Informer”, 2017); “Tači hoće rat! Propali pregovori u Briselu!” (“Informer”, jul 2018); “Krvnik šalje vojsku na Srbe, Balkan pred eksplozijom! Haradinaj hoće rat, juče pretio na srpskom jeziku: Dolazimo na sever!” (“Kurir”, novembar 2018); “Dačić predviđa da će Albanci uraditi nešto strašno!” (“Kurir”, 2019); “Kurti hoće rat, sprema novi napad na Srbe! Obaveštajci imaju informacije: Ekstremisti ne odustaju od udara na sever Kosova!” (“Srpski telegraf”, 2021)…

Severnokorejski vođa Kim Džong Un, koji po elokvenciji, izgledu i harizmatičnosti u normalnim okolnostima ne bi mogao biti autoritet ni sopstvenom psu, obraća se vojsci u nekakvoj džinovskoj hali. Dok im deli komplimente, stotine i stotine oficira i vojnika su u takoreći religijskom zanosu. Plaču – od sreće naravno – jer srce hoće da eksplodira zbog toga što su u prilici da, kao ostvareni ljudi, izbliza vide “velikog lidera” koji im sa izrazom lica Stivena Sigala upućuje lepe reči. Njihov je život ispunjen smislom, imali su se rašta i roditi. Pred Kimom radosne suze zanosa liju i obični građani, od pionira do penzionera, na sličnim manifestacijama na kojima se iskazuju liderska mudrost i njegova moć da zaštiti svoj narod od neprijatelja koji nadiru sa svih strana.

Antropološki eksperiment pod imenom “Severna Koreja” samo je prenaglašena paradigma onoga što se zbiva u mnogim, baš mnogim nesrećnim i autoritarnim državama sveta, u ovoj našoj civilizaciji, koja, koliko god se trudila da se prikaže drugačijom, nije baš mnogo odmakla od feudalnog doba i vođa koji imaju “božiji pečat” da vladaju, štite i ponižavaju svoje pučanstvo. Recept je banalan i svuda manje-više isti: držati neprestanu tenziju, dovoljno često puta ponoviti kako su država, narod, njena tradicija (ma šta to značilo) ugroženi sa svih strana, da su oko nas i među nama neprijatelji koji žele da nas porobe, unište i opljačkaju, te da postoji samo jedan čovek koji ima znanja i moći da nas spase, da se odupre “nečastivim silama”. I druga premisa: ukinuti slobodu govora koja može da dovede u pitanje ili ne daj bože ismeje kampanje straha i kampanje stvaranja kulta ličnosti, te pogled građana usmeri na prizemnije stvari, recimo na vlastiti novčanik.

Pokazuje se i da pokojni sociolog religije Mirko Đorđević ipak nije u pravu kada je davno izjavio da se kult ličnosti ne može napraviti od onih koji ličnost nemaju. Dokaz za to je upravo pomenuti Kim, ali i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Dok bismo mogli unapred proceniti da osobnosti poput, recimo, Putina, Erdogana ili Orbana imaju kapacitet da budu diktatori, to se za Kima i Vučića ne bi moglo reći. Da je dvehiljaditih u kladionicama postojala opcija da će sadašnji predsednik biti totalni vođa Srbalja, kvota bi bila ogromna, koliko god od onda pa do danas Vučić imao odnose pune razumevanja sa pojedinim kladioničarskim lancima. Sve je to dokaz koliko su politički marketing i mediji koji su izdali svoju profesiju moćni: oni od svačega mogu da naprave pitu, oni su danas ti koji “božiji pečat” udaraju umesto religijskih institucija, mada ni ove druge ne treba potceniti. Ono što se iza svega toga krije jasno je otkako je sveta i veka: diktatorsko-autoritarni sistemi koriste neprestane tenzije da uspostave i cementiraju hijerarhijski sistem moći koji kontroliše i prema zasluzi deli državne i društvene resurse. Kimu je to bilo lakše, on je nasledio sistem, a Vučić ga je morao stvarati iz početka.

Dok u Severnoj Koreji ima veoma malo onih koji vide iza državno-medijske propagande, bar toliko znamo, u drugim autoritarnim zemljama ih je više, ali su oni uglavnom bez ikakve moći, na margini. Negde smeju da dignu glas, a negde ni to. Svugde, kao što je to u Srbiji čest slučaj, ima onih koji se izdižu “iznad svega toga” kao da ih se to ne tiče, koji žive u svojim svetovima, ne shvatajući da mogu lako dočekati da im deca za koju godinu zaplaču od sreće kada ih Vučić potapše po ramenu. Nije za zajebanciju, dugo ovo traje.

DECENIJA RATOVA I NAJAVLJENIH PROGONA SRBA

Nije prošlo mnogo otkako je Vučić potpuno preuzeo dizgine vlasti, porazivši i opozicione i koalicione i stranačke suparnike, kada njegovi mediji i glasnogovornici počeše, sistematski, da podižu tenzije u regionu sa prapričom kako su Srbi svuda ugroženi i kako nekakav rat protiv njih samo što nije započeo. Ukoliko konsultujete gospodina Gugla, naći ćete hiljade naslova i medijskih priloga koji najavljuju ratove: nema ko nam nije radio o glavi. Kosovski Albanci naravno drže primat i to nezavisno od toga ko je koalicioni partner SNS-a u “lažnoj” kosovskoj skupštini i vladi.

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda 3
OD STUDIJA DO STUDIJA: D. J. Vučićević,…foto: printscreen

Evo malog podsetnika: “Alarmantno, Šiptari spremaju rat! 160.000 naoružanih ljudi čeka dozvolu da napadne!” (“Informer”, 2017); “Tači hoće rat! Propali pregovori u Briselu!” (“Informer”, jul 2018); “Krvnik šalje vojsku na Srbe, Balkan pred eksplozijom! Haradinaj hoće rat, juče pretio na srpskom jeziku: Dolazimo na sever!” (“Kurir”, novembar 2018); “Dačić predviđa da će Albanci uraditi nešto strašno!” (“Kurir”, 2019); “Kurti hoće rat, sprema novi napad na Srbe! Obaveštajci imaju informacije: Ekstremisti ne odustaju od udara na sever Kosova!” (“Srpski telegraf”, 2021)…

Istraživanje časopisa “CM” pokazuje da je tokom jedne godine (2016/7) u “Srpskom telegrafu” i “Informeru” objavljeno čak 265 najava ratova i sukoba. Drugo istraživanje (FakeNews Tragač), sprovedeno 2018. godine, fokusiralo se na Kosovo i došlo do zaključka da čak dve trećine naslova o sukobu Srba i Albanaca u tabloidima “Informer”, “Srpski telegraf” i “Alo” “sugerišu neophodnost policijskih, vojnih ili paramilitarnih intervencija”.

Naši mediji s vremena na vreme izveštavaju i da mala Crna Gora priprema napad na Srbe i Srbiju, Bošnjaci samo što nisu nasrnuli na manji bosanskohercegovački entitet, Republiku Srpsku, a kada krenu neće se zaustaviti do Beograda, dok drevni neprijatelji Hrvati odavno imaju raznorazne antisrpske “paklene planove”. Naravno, tu je i mrski Zapad koji zapravo, kad čovek bolje razmisli, stoji iza svega. Medijska i novinarska udruženja sredinom dvehiljaditih su upozoravali na “ratno huškanje” i moguće posledice režimske “medijske politike”, ali kao da su se i ona malo umorila od ponavljanja istoga. “Mogući ratovi” su postali naša realnost, a događaji u svetu su samo dolivali ulje na vatru. Vučićev jedini apdejt u odnosu na devedesete jeste to što se počeo obraćati i drugoj ciljnoj grupi, a i tu se radi o podizanju tenzija i cene. Naime, pojedini tzv. građanski političari i javni delatnici, koji su našli mesto u lancu naprednjačke korupcije, tvrde da je Vučić “zapadni čovek” koji mora da se ponaša tako kako se ponaša jer će ga u suprotnom “Rusi ubiti”.

Najnoviju turu pregovora Beograda i Prištine pratila je posebno izražena ratotvorna halabuka. Naslovnice tabloida su poručivale: “Propao dijalog u Briselu, Kurti želi krv”, “Kurti glumi Zelenskog”, “Vučić po svaku cenu hoće mir, a Kurti krv: Počinje rat na Kosovu?”, “Priština na gotovs”, “Kurti traži rat!”…

Za njima nisu zaostajale ni televizije sa obnovljenom nacionalnom frekvencijom. Na Pinku je voditeljska pojava Jovana Jeremić ugostila stručne goste (Gorana Radosavljevića Gurija, za kojeg postoje tvrdnje da je povezan sa ubistvom američkih državljana, braće Krasnići, i Iliju Todorova, komandanta 63. padobranske iz vremena dok je ova jedinica ratovala ma Kosovu) sa crvenom beretkom na glavi, takoreći spremna za rat. Ne zna se da li je ovu kapu dobila od zatvorenika Milorada Ulemeka Legije, koji joj je u novembru prošle godine poslao poklon-tortu sa natpisom “Za best share”.

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda 4
…V. Đukanović…foto: printscreen

O mogućem ratu se priča kao da se najavljuje nekakav muzički festival, hladnokrvno i istovremeno sa željnim iščekivanjem. Oglasio se i Vladimir Đukanović Đuka, koji je rekao da je rat na Kosovu izvestan. Dodao je da se Vučić trudi da zaustavi rat, dok se neki izležavaju po raznoraznim morima. Niko ne govori kako bi taj rat zapravo izgledao i kako ćemo pobediti NATO. Možda je to vojna tajna.

BANANAMEN NA TELEVIZIJI POKAZUJE PRAVI PUT

I kada se tenzije, i ratne i druge, podignu do granice izdržljivosti, pojavljuje se predsednik Aleksandar Vučić i “obraća se naciji”, drži istorijske govore na ekranima TV prijemnika. Ne zna se koliko ljudi gleda njegove solilokvije i kako onima koji ga slušaju nije do sada dojadio. Kada bi Vučić ukoričio sve svoje “istorijske govore”, oni bi imali više tomova i bili dosadniji i besmisleniji nego Šešeljeva sabrana dela. Ali, neko to gleda, da je manji “share”, bila bi smišljena druga forma. Suština njegovih govora je da zapravo ne kaže ništa. On neće relativizovati opasnost, naprotiv ona postoji, čak će reći i da je nuklearni rat tu pred nama kao neki poznavalac svetskih prilika koji ispija pivo ispred seoskog dragstora. Ratne trube sviraju, Srbija i srpstvo su ugroženi, ali on će učiniti sve, i više od toga, da očuva mir. On zna pravi put, on sa vrha brda vidi ono što oni pod brdom i ne slute. Usput se naravno nađe prostora da se ukaže na ekonomske uspehe Srbije, da se najave povećanja plata i penzija, da se na različite načine samohvališe… I tako već godinama, i tako unedogled, kao loša beskonačnost. Manipulacija strahom je ugrađena u njegovu DNK, a društvo nikada nije izašlo iz devedesetih. Nije za utehu to što se istorija, što bi rekao drug Marks, prvo desi u vidu tragedije, a ponovi kao farsa. I ova farsa je smrtonosna, od nje se fasuje karcinom, a psihičko zdravlje nam je definitivno otišlo po burek.

Vučić je, kao faktor regionalne stabilnosti, uspeo da podigne strasti u celom regionu, pa mnoge vlasti u susednim zemljama sve češće pričaju o ratovima. Ključno je pitanje da li politika konstantne proizvodnje tenzija, makar farsična, jednog trenutka može da se otrgne kontroli i da produkuje sukobe, čak i ako to “kontrolori” ne budu želeli?

ORVELOVA1984U SRPSKOM IZDANJU

Recept za izluđivanje sopstvenog naroda 5
…i J. Jeremićfoto: printscreen

Profesor psihologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vladimir Mihić kaže da ga Vučićeve priče o ratu podsećaju na čuveni Orvelov roman “1984”. Rat je neprestano prisutan, mada niko ne zna da li se on zapravo vodi i protiv koga, a nikome zapravo i nije bitno da li je stvaran.

“Vučić veoma dobro zna da je, bez obzira na događaje u svetu, mala šansa da politički sukobi na Balkanu prerastu u rat”, kaže Mihić. “Smešno mi je čitati i gledati naše medije koji, posebno u poslednje vreme, govore o tome da je Vojska Srbije najjača u regionu. Pa, Srbija je okružena NATO-om, i ukoliko bi rat počeo, ne bi se ratovalo sa susednim državama nego sa moćnom vojnom asocijacijom! Ali, potencijalni rat i nacionalizam uvek su prisutni u totalitarnim i autoritarnim režimima, oni se neprestano proizvode. Njihova osnovna funkcija je da se, podizanjem tenzija, skrene pažnja sa prizemnijih tema. Recimo: Nećemo valjda pričati o ceni goriva kada Srbima sa Kosova preti ‘pogrom’ ili nova ‘Oluja’! A podizanje tenzija, ne treba biti previše mudar, uvek korespondira sa ozbiljnijim političkim, ekonomskim ili društvenim problemom. Pošto mi još uvek vodimo ratove devedesetih, i dalje u okruženju vidimo neprijatelje, prošle i buduće, lako je manipulisati strahovima građana.”

Mihić dodaje da su tenzije idealne i za stvaranje kulta vođe: “Atmosfera se dovede do usijanja, a onda se Vučić pojavljuje kao spasilac, kao neko ko će doneti pravu odluku u pravom trenutku. Tako se radi neprestano, ne samo kada je ‘ratna opasnost’ u pitanju nego kada postoji bilo koji problem. Vučić na kraju izađe i kaže da ćemo raditi ‘ovako’, i svi se slože s njim, čak i njegovi saradnici koji su prethodno tvrdili nešto sasvim suprotno. To stvara sliku o moćnom i mudrom vođi koji vidi dalje i bolje od svih nas, poznaje situaciju na terenu i uvek zna da proceni šta je najbolje za Srbiju i njene građane. Što se tiče poslednjeg ‘istorijskog obraćanja’, setio sam se kada je pre nekoliko godina izašao sa pričom kako smo mi, građani, odbacili nekakav plan za Kosovo za koji nismo znali ni da postoji. On je bio priteran uza zid zbog toga i morao da povlači poteze na koje je bio prinuđen. Tako će, po svemu sudeći, biti i ovoga puta: sve ovo mi deluje kao alibi za poteze za koje se odavno znalo da će Srbija morati da ih povuče”, tvrdi naš sagovornik.

PERSONA DRAMATIS

Politikolog Duško Radosavljević kaže da je Vučić, kao persona dramatis, uneo u politički život mnogo glume, drame, patetike, što se s vremenom sve više pretvaralo u tragikomično ostvarenje, bez vrednosti, sadržaja i sa odsustvom potrebe da se išta pamti od tog igrokaza:

“Očigledno je da je on sam ovisnik o javnom iskazivanju svojih dilema, želja, potreba i interesa, posebno o tome da bude prihvaćen, shvaćen, cenjen, obožavan i voljen. A posebno da se istaknu njegove osobine velikog državnika koji 24 sata dnevno bdije nad životima i srećom ljudi u Srbiji, koji izgara za njihovu dobrobit. Znači, sunce koje sija i ne zalazi nad Srbijom! Za tako velikog državnika nema velikih izazova ni prepreka kada treba da brani i odbrani svoj narod, u Srbiji, posebno izvan nje (Severna Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Hrvatska), jednostavno, on se kao neka vrsta Bananamena pojavljuje na pravim mestima, i dok si trepnuo, problem je rešen, Srbi ostaju na svojim ognjištima, a Vučić dobija još jedne izbore u nizu… Junak došao iz bajke, i koji, nažalost po građane Srbije, sledstveno tome i ljude u regionu bivše Jugoslavije, svoj politički angažman bazira na bajkama, neistinama i opasnim scenarijima. To što je dosta vidljiva njegova taktika, nije dovoljno da se većina građana odmakne od igre upaljenih šibica blizu slame, jer njegova provokativna zapaljivost može naći partnere na drugim stranama, kao što nas je bliska prošlost dobrano poučila”, kaže Radosavljević za “Vreme”.

Predsednik Demokratske stranke Zoran Lutovac kaže da su Vučićevi “medijski ratovi” u funkciji upravljanja emocijama – strahovima, zebnjama i teskobama. “To je političko gorivo na medijski pogon. Oprobana propagandna matrica. Proizvoditi strahove, pa ih otklanjati. Sve je to u funkciji odbrane i zaštite rejtinga Aleksandra Vučića”, kaže on.

Izvršni direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI) Zoran Gavrilović kaže da je cilj dizanja tenzija da se o problemima priča na nivou emocija, a ne razuma i činjenica. On kaže da se mnogo često govori o zajednici kosovskih opština sa srpskom većinom, a u javnosti nema nikakve debate da li ona i pod kojim uslovima može da se formira:

“Da li kosovski zakoni daju mogućnost Srbima na Kosovu da formiraju organizaciju koja će im omogućiti da zaštite svoja prava u oblasti kulture, visokog obrazovanja, zdravstva i bezbednosti? Koliko građana zna da po Zakonu o međuopštinskoj saradnji opštine sa srpskom većinom mogu da prave zajednička javna preduzeća, javne ustanove i da za to, kako doslovno piše u zakonima, budu finansijski i kadrovski podržani od Srbije. Briselski sporazum nije jedini način da se dođe do onoga što se zove Zajednica srpskih opština. Najveći deo toga postoji u kosovskom zakonodavstvu, na kojem srpska strana ne insistira iako je deo vlasti i uživa ustavna i zakonska prava po Ustavu i zakonima Kosova”, kaže Gavrilović.

DA LI SE STVARI MOGU OTRGNUTI KONTROLI?

Radosavljević je ubeđen da Vučićev režim neće proizvesti nijedan rat na teritoriji bivše Jugoslavije. “Kao priličan kalkulant i politički oportunista, Vučić dobro zna da su susedi Srbije uglavnom u NATO-u i šta to znači. Međutim, on lično i kamarila njegovih humanoidnih megafona proizvodiće verbalni teror vrlo visokog intenziteta prema susedima, međunarodnoj zajednici, i ne manje važno, prema unutrašnjem neprijatelju, a to su predstavnici kritičke opozicije, civilno-društvenog sektora, nezavisni intelektualci, eksperti, omladinske organizacije i zameci građanskog otpora u zemlji. Ove bolne teme će stalno služiti da se ističe njegova uloga tzv. vrhovnog komandanta, njegova mudrost ‘najboljeg studenta pravnog fakulteta’, njegova velikodušnost, ‘sve sam dao opoziciji što je tražila’, njegova dobroćudnost, ‘povećaćemo plate i penzije’, njegove vizije i planovi, ‘nikada se u istoriji Srbije nije više gradilo’, itd. Nastavićemo živeti (ne)svesni dobrobiti u kojoj smo, u najboljem od svih svetova, pa ko izdrži! Posle glasanja, nema kajanja”, kaže Radosavljević.

Lutovac smatra da su “medijski ratovi” namenjeni određenoj ciljnoj grupi na unutrašnjem planu, a ne pripremi stvarnog rata. On, međutim, kaže da igranje s vatrom uvek može da izmakne kontroli i da izazove požar. “Koliko god piroman držao vatru pod kontrolom, sopstvenu prirodu ne može da kontroliše. Zato je važno da postoji jaka opozicija, kritičko javno mnjenje, slobodni mediji i nezavisne institucije koje će da ograničavaju svaku vlast”, kaže on za “Vreme”.

I Mihić veli da se stvar može oteti kontroli i da igra vatrom prouzrokuje požar. “Ne deluje mi realno da može doći do ozbiljnog oružanog sukoba između Srba i Albanaca, mada to ne bih u potpunosti isključio. Realnije je, međutim, da se mogu pronaći određeni pojedinci i grupe koji će povlačiti poteze u skladu sa onim što smatraju poželjnim i patriotskim, i u korist države, da počnu da ‘rešavaju’ stvari silom, čak i onda ako nisu instruisani od centara moći. To može da se desi i na Kosovu, ali i bilo gde, jer svuda, prema retorici režima, postoje izdajnici i neprijatelji Srbije”, kaže Mihić.

Iz istog broja

Lični stav

Srbija je zaključana iznutra

Zdravko Ponoš

Intervju: Mile Kekin

Truju o ugroženosti da bi zauvek ostali na vlasti

Sofija Popović

Srbija i Evropa

Zašto kažeš nafta kad pitam za Prajd

Ivana Milanović Hrašovec

Suša

Plodovi ugljen-dioksida

Slobodan Bubnjević

Stanje na terenu

Međunarodne snage na Kosovu

Daniel Šunter

Kosovska slepa ulica

Ide Vučić preko Rubikona

Slobodan Georgijev

Nakon pada vlade Dritana Abazovića

Poslanici jači od države

Voislav Bulatović

Ekonomija “zlatnog doba”

Šta nas stvarno čeka na jesen

Radmilo Marković

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu