Iz ličnog ugla - Sreten Ugričić

Razlozi za oproštaj

Previše je povoda za oproštaj, u svim vidovima ljudskih odnosa. Previše je bilo povoda za oproštaj u bližoj i u daljoj prošlosti, previše je povoda za oproštaj danas, ovde, previše će biti povoda za oproštaj ubuduće, uvek, svuda. Zato je važno da razumemo razloge za oproštaj koji važe uvek i svuda

Razlozi za oproštaj ne mogu biti emotivni, afekat ne dozvoljava, zahteva uzvraćanje istom merom, zahteva osvetu. Razlozi za oproštaj ne mogu biti materijalni interesi. Oštećena imovina ne dozvoljava, zahteva nadoknadu. Razlozi za oproštaj ne mogu biti pravni. Zakon ne dozvoljava, zahteva primenu propisane kazne. Razlozi za oproštaj ne mogu biti ideološki. Viši cilj ne dozvoljava, zahteva pokornost, službu i disciplinu bez izuzetka. Razlozi za oproštaj ne mogu biti politički. Vlast ne dozvoljava, moglo bi se protumačiti kao slabost, zahteva nemilosrdnu pragmatičnost.

Samo Bog, izgleda, odobrava razloge za oproštaj, ali on nije čovek. A trebalo bi da čovek oprosti čoveku. I to bezuslovno i bezinteresno, što znači iskreno i nepristrasno, na ovom svetu ili na onom svetu, inače sramota ostaje.

Striktno etička teorija pomirenja predlaže rešenje problema primenjivo bez obzira na osobenosti objekta ili vrstu subjekata oproštaja. Pod objektom oproštaja misli se na izvršeno nedelo. Pod subjektima oproštaja, kojih ima dva, misli se na:

– počinioca kojem bi trebalo da bude oprošteno, kao trpni subjekat oproštaja

– žrtvu koja bi trebalo da da oproštaj, kao aktivan subjekat oproštaja.

U najkraćem, etička teorija oproštaja ima ekstremnu ambiciju da važi za sve ljude i za sva počinjena nedela.

Etička teorija oproštaja razlikuje se od teološke, psihološke, ideološke, ekonomske, pravne, političke itd., jer se zasniva na striktno moralnom opravdanju iz koga su izvedene bar tri, na prvi pogled, paradoksalne i neprihvaljive pretpostavke. One su suprotne mnjenju i uverenju koje preovladava i karakteriše drugačije pristupe:

1. da prvenstvena instanca oproštaja nije na žrtvi, nego na počiniocu

2. da žrtva nije oštećena, nego počinilac

3. da žrtva ima obavezu da oprosti

Dakle, korektno izvođenje pokazaće kako i zašto su ove tri paradoksalne pretpostavke ipak opravdane i kako i zašto je domen koji argumentacija obuhvata univerzalan.

Opravdanje se izvodi u delokrugu i jeziku morala, a ne u jeziku koristi i štete. Ko računa šta mu se više isplati, pa tek na osnovu toga dela, postupa ekonomski ili politički, nikako moralno. Takođe, opravdanje se ne izvodi ni u jeziku osećanja, ni afekata, ni instikata. Niti u jeziku bilo koje vere ili eventualnog teološkog spasenja zasluženog podvigom oproštaja, ostvarenog intervencijom božanskog milosrđa na koji ljudi nemaju nikakvog uticaja jer stiže u vidu blagodeti iz onostranosti. Niti u jeziku bilo koje ideologije i eventualnog opravdanja višim socijalnim, klasnim, rasnim i tome srodnim ciljevima. Niti u jeziku prava, pozitivnog ili prirodnog zakonodavstva. Niti u bilo kom drugom. Nepatvoreni oproštaj može biti zasnovan jedino na restituciji savesti, kao ekskluzivnoj moralnoj instanci.

Da proverimo da li je izvođenje argumentacije valjano.

OPIS PROBLEMA: Niz moralnih podviga u ovom lancu gestova – omeđenom elipsom od početnog momenta nedela do iskupljenja kao krajnje restitucije čovečnosti – čine: priznanje, pokajanje, oproštaj, pomirenje. Svaka prethodna karika je nužan uslov sledeće. Svaka sledeća je moralni učinak prethodne. Pošto su u tom smislu karike procesa homologne, prikazaćemo celinu usredsređujući se na jedan deo, i to onaj koji se čini najtajanstvenijim i presudnim – oproštaj.

Polazi se od toga da je oproštaj, načelno, u delokrugu nemogućeg. Dozvoljava se da je oproštaj dat kao mogućnost tek svemogućem milosrdnom Bogu, ali da je za ljude nedostižan jer je preduslov oproštaja kajanje.

Kajanje je, opet, u delokrugu nemogućeg. Kako neko ko je bio u stanju da nanese zlo drugome može uopšte biti u stanju da se pokaje za to što je učinio? Neće li on pre svega tražiti izgovore, lažna opravdanja i olakšavajuće okolnosti?

Kažu, baš zato i upravo zato što je drugom učinio nažao, čovek može da se pokaje. Može da vidi štetu, može da zamisli šta bi bilo da je neko njemu tako nešto učinio. Može da uvidi da je pogrešio. Može i da se samozavarava, ali može i da prizna sebi da je poklekao. Odgovor na to glasi: da, može, ali ne tek tako. Da, može, ali pre kao izuzetak, nego kao pravilo. Ali, zasad, neka i bude tako.

Samo ako se počinilac iskreno pokaje (videćemo kako) može se nadati iskrenom oproštaju koji žrtva treba da mu da. Takođe, čak i po dostignutom iskrenom kajanju, počinilac kao pokajnik mora da moli i strepi za oproštaj. Ukratko, mnogo je preduslova, malo toga je verovatno.

Samo se pokajniku oprašta, na usrdnu molbu. Molba znači da počinilac traži od žrtve da ga kao pokajnika oslobodi tereta krivice. Ako je kajanje iskreno, a žrtva, oštećena zlom, uprkos bolu i dalje ljudsko biće, i dalje u matrici načelne solidarnosti sa svojom nesavršenom vrstom – onda pokajnik može da se nada oproštaju. Ali, baš zato što je žrtva ljudsko biće – smrtno, ranjivo, podložno iskušenju – do toga po pravilu ne dolazi. Kako smrtnik, neko ko nije svetac, ipak, može da oprosti? Kako čovek može da prevaziđe sebe, kako da ostvari taj podvig?

Slična nepremostivost je i u prekoračenju od priznanja do pokajanja. Takođe, od oproštaja ka pomirenju. Svaki korak izgleda beznadežno. Sramota ostaje.

Ali, vratimo se oproštaju. Čitava drama ima dva čina od kojih svaki zahteva nemoguće – da čovek nekim čudom prevaziđe sebe. Prva faza je drama počinioca, koja obuhvata podvige priznanja i pokajanja. Druga faza je drama žrtve, koja obuhvata podvige oproštaja i pomirenja. Proces je dvosmeran i antinomičan:

– prvu fazu procesa treba da sprovede i izvrši neko ko to želi, a ne može (jer su njegova moralna kompetencija i legitimnost već osporeni učinjenim zlodelom).

– drugu fazu treba da sprovede neko ko to može, a ne želi (jer nije anđeo, ni svetac, ni božansko biće, već ranjenik. Kredit njegovog milosrđa i ljudske solidarnosti već je potrošen pretrpljenom nepravdom).

Dodatna sumnja: tako se, eventualno, oprašta nekome ko oproštaj može da primi. Šta ako počinilac nikako, pa ni kao iskreni pokajnik, ne zaslužuje da primi oproštaj?

Time je naznačena okvirna slika procesa oproštaja, slika neizvesnosti i dilema povezanih sa opraštanjem.

DRAMA POČINIOCA: Obuhvata priznanje i pokajanje.

Počinilac prvo mora da se transformiše u pokajnika. To je nemoguć poduhvat, čak i ako dozvolimo da može doći do uvida u grešku i do priznanja, pored ostalog zato što priznanje nije dovoljno. U saznajnom smislu to je redudantna informacija. Priznanjem počinilac izveštava o onome što žrtva već zna bolje od njega. U stvari, počinilac priznanjem izveštava sebe, jer do tog časa (čina priznanja) nije želeo da zna i skrivao je od sebe i svoje savesti šta se dogodilo, šta je uradio. Tako informacija nadilazi svoju iskustvenu činjeničnost i postaje normativno relevantna.

Kad se skrivaš od savesti, savest će se sakriti od tebe. Tad si izgubljen. Možeš postupkom koji je potro tvoju savest da budeš u emotivnom, materijalnom, ideološkom, pravnom, političkom ili nekom drugom smislu i te kako na dobitku, ali u moralnom smislu tada si izgubljen.

Pokajanje je takođe nemoguć poduhvat zato što se očekuje od nekog ko ni manje od toga nije bio u stanju da ispuni. Zar nije bilo lakše poštovati drugog i ne naneti mu zlo (zašta nije bilo neophodan mučan posao preispitivanja savesti i pristrasne i idealizovane predstave o sebi), nego pogledati se u oči i priznati da si pogrešio?

Kako do razrešenja i podviga?

Pokajanje je nemoguć poduhvat, u svakom slučaju osim jednom – ako počinilac shvati kakvo je zlo učinio i ako na osnovu tog razumevanja (čija je forma priznanje) spozna da to sebi neće moći nikada oprostiti.

Dakle, pre nego što zatraži pomilovanje od drugog, počinilac ga mora zatražiti od samog sebe. I kad tako učini, mora shvatiti da ni tad ne zaslužuje oproštaj, jer to što je nedelom počinio nepovratno je i nepopravljivo te mora da izvesti žrtvu o toj svojoj spoznaji.

Počinilac saopštava istinu žrtvi i moli ovim rečima:

"Izvini. Molim te da prihvatiš moje kajanje i da mi oprostiš jer to što sam uradio nikad sebi neću oprostiti."

Ove reči znače da počinilac postaje legitiman pokajnik samo ako oživi svoju savest, ako shvati da je zlodelom drugom osporio neko njegovo neotuđivo pravo, ali, što je još važnije za eventualni oproštaj, i da je istovremeno osporio sopstvenu ljudskost.

Tako je pokajanje moralni učinak priznanja.

Kad je pokajanje na ovaj način izvršeno i delotvorno, ispunjen je nužan uslov oproštaja.

ANTROPOLOŠKI PREDAH IZMEĐU DVA ČINA: Činjenica je da čovek nije činjenica, nego norma. Norma nam bezuslovno nalaže: odnosi se prema drugom kao prema sebi. Ili: drugi ne sme nikad biti sredstvo, nego uvek cilj. Normu ne moramo znati kao definiciju – ne moram da budem Kant da bih bio čovek – dovoljno je što normu prepoznajemo i čuvamo u sebi u fenomenu savesti. Mi čuvamo nju, a ona zauzvrat čuva nas.

Od iskona ljudska vrsta je svesna neprestane ugroženosti u svetu. Jedini izuzetak, samo jedna uteha je drugi čovek. Pošto su svi delili isto iskustvo sveprisutne ugroženosti, spontano i prećutno usvojena je potreba i uobličena namera da se osiguraju bar od jedne potencijalne opasnosti, od njih samih, od ljudi. Spontano i prećutno u hiljadugodišnjim naporima, pokušajima i neuspesima, ipak je najzad u ljudskoj zajednici postalo opšteprihvaćeno i delotvorno načelo samoograničavanja apsolutne slobode, načelo odgvornosti koje treba da obezbedi da budemo sigurni da makar čovek neće ugrožavati čoveka, da makar domen ljudskosti bude naše sigurno sklonište, naš domen nepovredivosti. To je antropološki smisao morala i njegove osnovne norme.

Institut moralne nepovredivosti tako je postao naše poreklo, naša ključna distinktivna karakteristika. Ona je na izvestan način i nadljudska, metainstanca, različita od nepovredivosti tela, ili od nepovredivosti privatnog vlasništva, ili od nepovredivosti uverenja i opredeljenja: tabu svih tabua. Otud i pojava sramote, kao univerzalnog stida, ako se bilo kojom prilikom ugrozi univerzalna moralna nepovredivost. Osramoćeni su i počinilac i žrtva i svi ljudi. Mera je bezuslovna, elementarna i aksiomatska, ne može se stepenovati: jedna i celovita. Kao ono kod Bulgakova: nema kečige prve klase svežine i kečige druge klase svežine – ili je sveža ili je bajata. Kad se norma krši, sledi moralna sankcija: griža savesti, strah pred ugroženom ljudskošću u sebi, bol oskrnavljene univerzalne moralne nepovredivosti.

Počinilac je zločinac pre svega prema sebi, jer je pokazao da još više od tuđe prezire sopstvenu ljudskost. Da mu je stalo do sopstvene ljudskosti, ne bi nikad ugrožavao tuđu.

DRAMA ŽRTVE: Obuhvata oproštaj i pomirenje.

Žrtva sebe mora da transformiše u pobednika, a pokajnika u oproštenika. I jedno i drugo je na žrtvi, ali baš zato su to nemogući poduhvati: očekuje se da nekog ko je iskusio nepravdu i zlo, tu nepravdu i zlo zanemari. Šta žrtva ima od toga? Nema u tom zanemarivanju nikakve satisfakcije. Znamo šta je žrtva pretrpela, a eventualnim oproštajem samo bi počinilac bio na dobitku, sasvim nezasluženo. Dakle, počinilac ne samo da nije kažnjen, nego je nagrađen, a žrtva bi morala da pristane na to, već samo po sebi neprihvatljivo, i da pored patnje koju je trpela učini dodatni napor, svesna da od napora neće imati koristi ona kao žrtva, nego jedino počinilac.

Pravičnost nesumnjivo nalaže počiniocu da učini dodatni napor, i to takav koji bi svojim dejstvom nekako prevazišao prethodno zlodelo. Počinilac bi morao mnogo da se potrudi, a ne žrtva, pa opet da ne bude siguran da će oproštaj doći.

Pa kako onda poraz postaje pobeda, kako se pokajnik, ipak, može transformisati u oproštenika?

Kako do razrešenja i podviga?

Videli smo šta prethodi: onaj koji sebi ne može nikad da oprosti, traži od drugog da mu bar on oprosti. Traži od žrtve ono što zna da sam nikad neće moći.

Nije slučajno da je ova situacija negativ situacije samog zlodela: u činu zločina počinilac takođe čini nešto što žrtva nikad ne bi bila u stanju da učini, ni njemu niti bilo kom drugom.

Izlaz iz ove nerazrešive situacije, i kao pozitiva i kao negativa, nalazi se u tome što žrtva, ako je usrdno zamoljena za oproštaj, može i treba da kaže:

"Prihvatam tvoje izvinjenje. Meni ništa nisi naudio, samo si sebe neopozivo ponizio, onečovečio."

To neka kaže slobodno, bez sažaljenja i bez prezrenja. I neka doda:

"Ti si svojom neodgovornošću prema drugom istovremeno pokazao neodgovornost prema sebi, sam si sebi oduzeo slobodu i savest."

Žrtva spoznaje, zahvaljujući pokajanju počinioca, da je njena lična ljudskost ostala moralno netaknuta i da je počinilac mnogo teže naudio samom sebi. Za nju, neoštećenu, nema prepreka niti ikakvih posebnih zahteva prema počiniocu, tako da može i treba da ispuni iskrenu molbu pokajnika. Tako žrtvi nije teško da da oproštaj i tako ga ona daje, lako i blagorodno.

A šta ako ga ipak ne da, pita skeptik? Žrtva nema prava da ne oprosti pokajniku, glasi odgovor skeptiku. Tačnije, žrtva ima moralnu obavezu da oprosti pokajniku. Ako ne daje oproštaj, žrtva ne demonstrira moralnu nadmoć, nego inferiornost, jer sad je na žrtvi da pokaže i dokaže svoju moralnu kompetenciju. Sad je na žrtvi da potvrdi da je u stanju da sačuva ljudskost. Oproštaj znači da je žrtva zahvaljujući pokajanju ponovo prepoznala čoveka u počiniocu i zato ga oslobađa tereta moralne kazne. Kad žrtva tako ne bi učinila, podlegla bi iskušenju iluzije moralne superiornosti, jer bi zanemarila da je počinilac pokajanjem uspeo da se vrati među odgovorne, slobodne, savesne, moralne ljude i nastavila bi da se odnosi prema njemu kao prema nečoveku, što više nije istina, pa bi time moralno zgrešila.

Važno je primetiti da moralna ličnost ne mora svesno izvršiti ovu analizu da bi ispravno postupila i oprostila, dovoljno je da je moralna – da čuva sopstvenu savest i da je čuvana od sopstvene savesti. Savest će takvoj osobi spontano naložiti da postupi ispravno i da oprosti.

Tako je oproštaj moralni učinak pokajanja.

Kad je oproštaj na ovaj način dat i delatan, ispunjen je nužan uslov pomirenja. Sramota bledi i nestaje, ljudskost opstaje. Otvoren je put i trećem moralnom podvigu: pomirenju. Pomirenje je moralni učinak delotvorne i potpune uzajamnosti pokajanja i oproštaja.

Ultimativno iskupljenje dolazi sa delotvornim pomirenjem, sa uspostavljenom uzajamnošću u okvirima iskonske moralne nepovredivosti koju delatno potvrđuju, dele i čuvaju svi.

Q.E.D.: Obrazložene su sve tri pretpostavke koje su isprva izgledale neprihvatljive. Pokazano je ne samo da važe, nego i da imaju konkretan učinak, poseban i kumulativan. Delotvornost i legitimnost sve tri pretpostavke zasnovane su na savesti kao ekskluzivnoj moralnoj instanci i kompetenciji. Jednostavno, problem je moralni, zato je i razrešenje takvo.

Prema prvoj pretpostavci, pokazano je kako i zašto norma moralne nepovredivosti nalaže da se u procesu iskupljenja (od nečoveštva do čoveštva) prvenstveno počinilac suočava sa izazovom oproštaja pa tek potom i žrtva. Pokazan je ishod tog suočenja (breme neoprostivosti se sa pasivnog subjekta oproštaja prenosi na aktivan subjekt oproštaja), što je nužan uslov razrešenja te i svih narednih faza procesa.

Prema drugoj pretpostavci, podsetili smo se nesporne istine da – ako se ima u vidu striktno moralni domen – nedelom nije oštećena žrtva nego samo počinilac.

Prema trećoj pretpostavci, pokazano je zašto žrtva ima moralnu obavezu da oprosti i kako tu obavezu mora da ispuni ako hoće da sačuva svoj moralni status.

Ukupno, očigledno je da argument pada ako se pobrka sa argumentima bilo kakvih emocija, bilo kog od bogova, bilo kog ekonomskog ili političkog interesa, bilo koje pravne norme. U svim tim slučajevima nepremostivost prepreka za čoveka u počiniocu i za čoveka u žrtvi istrajava večno. Argument važi samo ako važi za sve ljude, bez obzira na to jesu li građani ili robovi, temperamentni ili hladnokrvni, ekstrovertni ili introvertni, budisti, hrišćani, muslimani, politeisti ili ateisti, levaci ili dešnjaci, liberali ili konzervativci, bogati ili siromašni i da ne nabrajamo više… Etička teorija oproštaja ne tvrdi da drugi pristupi nisu relevantni – oni to jesu samim tim što su među ljudima očigledno statistički dominantni – nego samo ukazuje na ograničenost njihovog domašaja i smisla, predlažući razumno i svima blisko rešenje za tu ograničenost.

Previše je povoda za oproštaj, u svim vidovima ljudskih odnosa. Previše je bilo povoda za oproštaj u bližoj i u daljoj prošlosti, previše je povoda za oproštaj danas, ovde, previše će biti povoda za oproštaj ubuduće, uvek, svuda. Zato je važno da razumemo razloge za oproštaj koji važe uvek i svuda.

Iz istog broja

Visoki napon

Elektrana pred abortusom

Dragan Todorović

Junska gibanja u EPS-u

Štrajk za ono isto

Dimitrije Boarov

Ordinarna priča - oči u oči sa policijom

Prava i finoća

Zoran Majdin

Reagovanja - DSS

Šta je interes javnosti

Informativna služba Demokratske stranke Srbije

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu