Prevencija samoubistva

Razgovor koji pomaže 2

Razgovor koji pomaže

U celoj Srbiji postoji samo jedan telefonski broj koji je isključivo namenjen onima koji pomišljaju da okončaju svoj život

Baveći se problemom suicida, po završetku jedne epizode popularne medicinske TV serije "Dr Haus" objavljen je i tamošnji broj telefona uz koji je bilo naznačeno "ako ste u krizi i želite da pričate o samoubistvu". Kada bi i naši mediji iza svake vesti o skoku sa zgrade ili mosta, takođe objavili telefon za pomoć, bio bi to makar neki korak napred. Drugi je problem što u celoj Srbiji postoji samo jedan telefon usko specijalizovan za prevenciju samoubistva: 0216623393. On pripada nevladinoj organizaciji Srce u Novom Sadu, a pomoć na taj način traže ljudi iz svih krajeva Srbije – povređeni, usamljeni, očajni, bez nade u život.

TERET POČETKA: Svi oni koje je život prvo opteretio, a onda i sam postao teret, ne žele uvek kliničku pomoć niti imaju novca za privatne seanse. Više je onih kojima je dovoljan samo razgovor, neko sa druge strane ko ume da sluša i razume, ko zna šta je gorčina dileme "život ili smrt" i šta su opsedajuće teške misli. Na telefon koji je isključivo namenjen onima koji pomišljaju da okončaju svoj život javljaju se ljudi iz cele Srbije, najviše iz Vojvodine, najmanje iz južne Srbije, delimično iz centralne, a mnogo poziva stiže i iz Beograda.

Ideja da se ponudi ova vrsta pomoći realizovana je još u decembru 1991. godine. Od tada radi Centar za emotivnu podršku osobama u krizi i prevenciju samoubistva Srce u Novom Sadu, kao odgovor na veliki priliv izbeglica, njihovih psiholoških problema i posttraumatskih sindroma gde je prisutna ideja o samoubistvu. Srbija je, inače, zemlja koja pripada gornjoj polovini evropske rang-liste po broju samoubistava. I pored trenda slabog opadanja ove pojave i u svetu i kod nas, u poređenju sa evropskom stopom od oko 13 samoubistava na 100.000 ljudi, u Srbiji ta stopa iznosi 19,5 za 2008. godinu, a u Vojvodini čak 23,4 za isti period. Međutim, najveći rast broja samoubistava primećen je devedesetih godina. U Beogradu, koji je takođe pretrpeo snažne demografske potrese, gradu u kojem danas živi dva miliona ljudi, takav telefon ne postoji. Tek sada je učinjen prvi korak, pa je Grad Beograd upravo ove nedelje obezbedio novac kojim bi trebalo da se ovaj vid pomoći konačno pokrene i na njegovoj teritoriji.

Inicijator te ideje je klinički psiholog Branka Kordić, osnivač nevladine organizacije Centar za učenje životnih veština, u okviru koje je pokrenut Krizni centar namenjen prevenciji samoubistva. "Teško je govoriti o prevenciji", kaže za "Vreme" Branka Kordić, "ali može se govoriti o raznim vidovima pomoći. Ljudi sa suicidalnim idejama razmišljaju o tome nekad veoma dugo, kao da se klackaju, hoće li ili neće to uraditi. To klackanje je zastrašujuće i čovek se užasno plaši. Jedan deo njega neće da živi, drugi deo hoće, i s tim delom koji hoće da živi mi treba da stupimo u kontakt i da ga ohrabrimo. Problem je što u Srbiji postoje samo klinički psiholozi i psihijatri, nemamo ‘savetodavce’, a oni su na prvoj borbenoj liniji. ‘Savetodavac’ se ne bavi dubinskom terapijom, nego rešavanjem krize, on nastoji da vas što pre učini funkcionalnim. Jer, kad je čovek u velikoj rupi, na dnu, on nema ni snage da radi na sebi i svojim problemima." Međutim, u uspostavljanju ove "civilne" pomoći osobama u krizi, treba preći još dobar deo puta. Osim formiranja tima i neophodne obuke, ono što je takvom centru potrebno jesu prostorije za rad, kao i besplatan telefon. Jer, prema podacima Centra Srce, koji posle 18 godina rada ima zavidne rezultate i statistiku, prosečno trajanje takvih razgovora u 2008. bilo je 23 minuta, a najduži razgovor je trajao 145 minuta. Kada je počinjao sa svojim radom, daleke 1991, Centar Srce je od Grada Novog Sada dobio jednu omanju prostoriju i broj telefona. Svoje troškove plaća od projekata. "Apliciramo za razne projekte kao i za projekte koje finansira Grad", kaže za "Vreme" Bojana Samardžija, volonter, "jer Grad obezbeđuje određeni fond sredstava, ali ni ove godine nismo ušli u taj budžet. Nemamo nikakva primanja ni od grada ni od države, osim to na samom početku. Pokušavamo sada da dobijemo besplatan broj kod Telekoma 0800, ali i to je još u procesu pregovaranja, odobravanja." Za besplatan broj kod Telekoma konkurisala je i Branka Kordić za započinjanje kol-centra u Beogradu. U ovom trenutku, Telekom Srbija jedini na tržištu nudi mogućnost Inteligentne mreže, odnosno servisa besplatnog poziva. To znači da pozivari, ljudi kojima je potrebna pomoć, ne bi plaćali svoje pozive. Servis je dostupan 24 časa dnevno iz fiksne mreže Telekoma Srbije i mobilnih telefonskih mreža. Problem je u tome što sam pretplatnik snosi sve troškove pozivara, zapravo on je dužan da plati te razgovore po određenoj tarifi. Cena poziva iz fiksne telefonske mreže je po ceni impulsa kao za 2. kategoriju biznis korisnika, 0,5019 din (plus PDV). Cena poziva iz mobilnih telefonskih mreža je osam dinara za minut razgovora.

Međutim, u situaciji kada se telefonskom podrškom kao prevencijom samoubistva bave nevladine organizacije, koje se snalaze od projekta do projekta, nerealno bi bilo očekivati da troškovi telefoniranja budu njima na teret. Zapravo, u tom slučaju, bilo bi nerealno očekivati da one uopšte opstanu.

TABLE NA MOSTOVIMA: Podatak koji može biti posebno značajan jeste da broj samoubistava za vreme unutrašnje krize raste. S obzirom na duboke ožiljke tranzicije i, kao najnovije, svetske ekonomske krize, s obzirom na sva upozorenja stručnjaka da nas teškoće tek očekuju, valja preduzeti sve što se može kako bi se sprečio porast samoubistava. Kada je Srbija u pitanju, podaci za 2008. kažu da su u proseku svakog dana tri do četiri osobe sebi oduzele život.

Razgovor koji pomaže 3

Zašto? Prema analizi poziva u Centru Srce za 2008. godinu, zbog suicidalnih ideja najčešće su se javljale osobe sa mentalnim, psihičkim poremećajima, a među njima najviše muškarci. Odmah zatim, na ubedljivom drugom mestu, razlog poziva je – usamljenost. Među njima je mnogo više ženskih pozivara. Slede problematični porodični odnosi, sa roditeljima i članovima porodice, zatim partnerski problemi, problemi na radnom mestu, narkomanija, nezaposlenost, siromaštvo, nemanje perspektive… Kaže se da se samoubistva najčešće dešavaju na početku dana, nedelje, meseca, godine. Najčešća su oko praznika, važnih datuma, Nove godine, slava. U Centru Srce u prošloj godini evidentirano je 1147 razgovora, od kojih je 495 bilo sa osobama muškog pola i 612 sa osobama ženskog pola. Najveći broj poziva bio je utorkom, a najmanje nedeljom. Prosečna starost pozivara je oko 44 godine. Najmlađi pozivar je imao 14 godina, a najstariji 87, ali najviše su se javljali ljudi između 40 i 49 godina starosti. Takođe, 57 odsto poziva odnosi se na samce bez partnera. Bojana Samardžija kaže da "mladi često zovu zbog usamljenosti, nemogućnosti da nađu osobu za poveravanje, često se žale na hladne odnose, na roditelje s kojima ne mogu da komuniciraju, a pri tom su opterećeni raznim obavezama, od njih se mnogo očekuje. Starija populacija najčešće se javlja zbog ekonomskih problema i nemogućnosti da ih reše, pod pritiskom su i ne znaju više šta da rade, kako da se snađu. Po pravilu, mi svaku osobu pitamo da li je razmišljala o samoubistvu."

U Srcu, naime, potenciraju da nije tabu pitati nekoga da li je pomišljao na samoubistvo, da li ima plan, koliko duboko je o tome razmišljao, jer se tim pitanjima nijedna osoba ne može naterati na takav čin niti joj se može dati ideja da to uradi. Branka Kordić takođe smatra da se ideja o samoubistvu ne može tek tako usaditi nekome, kao i da postoji veliko neznanje i predrasuda kod ljudi koji kažu: bolje da ne pitam da ne bih dao ideju. Koliko sama reč "samoubistvo" u našem društvu nosi sa sobom značenje stida i srama, Branka Kordić objašnjava i primerom reakcije prolaznika u Knez Mihailovoj ulici, 10. septembra, na Dan prevencije samoubistva. Reklamne materijale koje je delio Krizni centar, na kojima je pisalo "Hajde da pričamo o samoubistvu…" prolaznici su čak demonstrativno cepali, pokazujući tako svoj prezir prema ideji suicida i svima onima koji je imaju. Zbog tog prezira, stigme, sramote, ljudi sa svojim problemima žele da ostanu anonimni, i zato su razgovori u kol-centrima najstrože poverljivi. "I zato mi nudimo razgovor, jer on pomaže", kaže Bojana Samardžija. "Često nailazimo na to da ljudi koji nas zovu nisu svoj problem podelili ni sa kim iz okoline, ideju o suicidu nisu poverili nikome, jer će ih neko drugačije gledati, posmatrati… Kad razgovarate s nekom osobom koju ne vidite i koju ne poznajete o tako teškoj temi, vi možda izventilirate sebe i onda ta ideja prestaje da vas opseda, a ako sve to držite u sebi ona će sve više i više da utiče na vas. Upravo to nudi ovaj naš razgovor preko telefona." Osnovno pravilo u takvim razgovorima glasi da se saveti ne daju, jer se time preuzima odgovornost za tuđa ponašanja. "Svaka osoba ima pravo da donese odluku o samoubistvu, da ili ne, i mi smo tu da razgovaramo s tom osobom", kaže Samardžija. "Retko su to panični pozivi, ljudi uglavnom pričaju o problemu i nekad samo usput pomenu da su zbog tog problema čak razmišljali o samoubistvu. Međutim, ako osoba ipak odluči da okonča svoj život mi smo tu da ostanemo s njom do kraja, ukoliko ona to želi. To je samoubistvo u toku razgovora, naravno ima i takvih slučajeva, za to smo prvenstveno specijalizovani. Uz odobrenje Grada Novog Sada postavili smo naše table na mostovima, pošto je u zadnje vreme povećan broj skokova s mostova. Na tablama je broj našeg telefona i naznačeno je čime se bavimo. Kada je suicid u toku pruža se mogućnost pozivanja hitne pomoći, policije, ako pozivar to želi. Pozivi su anonimni i mi nemamo nikakvu mogućnost da radimo nešto što on ne želi."

Otvaranje novih mogućnosti, pažljivo slušanje i razgovor, već 18 godina nude obučeni volonteri u Novom Sadu. O tome koliko puta su na ovaj način možda i spasili nečiji život i koliko puta je zahvaljujući njima nepodnošljiva težina spala s nečijih leđa, očekivalo bi se da razmišljaju svi. Međutim, ne samo što nema neke veće pomoći, nema čak ni državne strategije, a u onoj koja se bavi mentalnim zdravljem nacije, usvojenoj 2007, treba li reći, o prevenciji samoubistva nema ni reči.

Muškarac, oženjen, neobrazovan

Stope samoubistva u Srbiji dostigle su svoj maksimum 1992, 1993 i 1997. godine i tada su se približile granici od 21 samoubistva na 100.000 ljudi. Početkom XXI veka Srbija je na 13. mestu u Evropi po broju samoubistava, a ispred nje su, osim Finske i Belgije, zemlje koje prolaze period tranzicije. Poslednjih godina zapaža se trend pada broja samoubistava, kako u svetu tako i u Srbiji. Prema podacima, u Srbiji je 2006. godine izvršeno 1444 samoubistava, 2007. godine 1354 i 2008. godine 1290. Stope samoubistava u Srbiji za te godine iznose 19,5, zatim 18,3 i 17,6. Vojvodina je područje sa mnogo većom stopom samoubistva (12), i u njoj je takođe zapažen trend pada ove pojave. U poslednje tri godine stopa samoubistva u Vojvodini iznosi 26,7 (2006), zatim 25,4 (2007) i 23,4 (2008).

Podaci za Beograd pokazuju da je broj samoubistava u 2007. iznosio 219, a u 2008. godini 209 slučajeva. Kada je reč o polnoj strukturi, skoro dva i po puta je veći broj muškaraca nego žena.

Takođe, u svom članku "Samoubistva u Srbiji", objavljenom 2006, mr Goran Penev, s obzirom na zvanične podatke, ukazuje na to da muškarci čine 70 odsto ukupnog broja samoubistava.

U tom članku je navedeno da je, prema podacima za 2005. godinu, svako drugo umrlo lice usled samoubistva bilo starije od 60 godina, a svako treće starije od 70 godina. U Srbiji su najveće stope samoubistva kod najstarijeg stanovništva – kod lica starih 80-84 godine stopa je iznosila 69,5, a kod starijih od 85 godina stopa je dostigla nivo od 84,1. S druge strane, kod mladih i sredovečnih, kaže Penev, čije su stope smrtnosti znatno niže nego kod starog stanovništva, mnogo je prisutnije samoubistvo kao uzrok smrti. Tako je na primer u starosti između 20 i 34 godine čak svako osmo umrlo lice (12,4 odsto) umrlo od samoubistva.

Među samoubicama, najbrojnija su lica u braku (45 odsto), zatim udovci (26 odsto) i lica koja nisu sklapala brak (11 odsto). Kod muškaraca najčešće izvrše samoubistvo oni koji su u braku, a kod žena udovice.

Jedna od najočiglednijih korelacionih veza ustanovljena je između nivoa obrazovanja i stope samoubistva. Najviše stope samoubistva su kod stanovništva bez škole ili sa 1-3 razreda osnovne škole, a najniža među stanovništvom sa višom i visokom školom. Isti redosled je prisutan kod oba pola.


Razgovor koji pomaže 4

Razgovor koji pomaže 5

Izvor: Demografski pregled 22/2006

Iz istog broja

Lečenje sportista

Misteriozna isceliteljka

Jelena Jorgačević

Žene na selu

Nevidljivi prekovremeni rad

Jovana Gligorijević

Trudnice

Budžet, bela kuga i kvaka 22

Jasmina Lazić

Bez kecelje

Udaja kao uspeh

Bojana Savić

Čekajući viznu liberalizaciju

Kuda po sir, salamu i kućnu hemiju

Zoran Majdin

Dosije vremena – Položaj žena u Srbiji

Na liniji vatre

Marija Vidić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu