Organizovani kriminal na Balkanu - Ilegalna trgovina oružjem (14/3)

Rat, najbolji posao

Već je primećeno da je Slovenija od 1990. do 1995. više nego udvostručila svoje devizne rezerve. Janez Janša pokušao je to da objasni "otkupom stanova u društvenom vlasništvu", mada je dobro znao pravi odgovor, kao čovek koji je vodio sve operacije ilegalne trgovine oružjem, a tih je operacija bilo mnogo za vreme ratova na Balkanu

Rat, najbolji posao 1
UZALUDNO DEMONTIRANJE: Slovenija 1991.

Slovenci, poslovično temeljit svet, pristupili su svom otcepljenju od Jugoslavije mnogo ozbiljnije od Hrvata. Prvo su se sporazumeli sa Miloševićem da prirede jedan mali cirkus od rata, tek da ne ispadne da su otišli tek tako. Onda su počeli da taj svoj rat pripremaju. Iako veliki proizvođač oružja, Slovenija je (osim lovačkih pušaka) proizvela samo jedno streljačko oružje, a i to krajnje neuspelo: automat MGV-173, plastični predmet sa dobošem u kome je 170 metaka kalibra .22 LR; uz njega je išao i odličan prigušivač. Kad su probali to da uvale u JNA, jedan pukovnik iz SDPR-a je – kao slučajno – ispustio slovenački automat na mermerni pod zgrade u Nemanjinoj br. 9; raspao se na nekoliko komada, a pukovnik je ostavio ljude iz Gorenja da parčad pokupe sami. To malo tih smešnih automata Slovenci su odmah prodali Hrvatima, pa se krajem 1990. taj MGV pojavio u rukama hrvatskih policajaca koji su čuvali zgradu Sabora na Markovom trgu.

Onda se, krajem 1990. takođe, u rukama slovenačke Teritorijalne odbrane pojavila nova i neuobičajena puška: singapurska verzija američke puške AR-18, jevtino i ne najkvalitetnije oružje kalibra 5,56 mm NATO, inače jedan od dizajna Judžina Stonera (izumitelja puške M-16) koji nije naišao na primenu u SAD. Te puške (singapurski naziv je SAR-80) nekako su ušle u zemlju mimo zvaničnih kanala, ali Slovencima više nije padalo na pamet da to objašnjavaju. Nije ni Singapurcima: na ponovljena pitanja iz redakcije "Vremena", singapurski državni arsenal CIS (Chartered Industries of Singapore) nije odgovarao, a konačno je generalni direktor Džon Vinston Krauner faksom objasnio da oni ništa o tome ne znaju; da je licenca prodata izraelskom konglomeratu proizvođača oružja IMI (Israeli Military Industries), pa neka pitamo tamo; tamo se nisu udostojili odgovora.

ORUŽJE I KOMUNIKACIJE: Problem je bio zanimljiv: uvoz stranog naoružanja već je bio izazov saveznoj državi na umoru; ali, kalibar je bio egzotičan za naš teren i Slovencima je trebalo i municije. "Vreme" je tada otkrilo da su Slovenci naručili od fabrike "Igman" kod Konjica, najvećeg proizvođača streljačke municije u SFRJ poveliku količinu tih metaka, pa je fabrika radila u tri smene, 24 sata na dan; reč je o milionima metaka, koji će kasnije završiti na raznim mestima. To Slovencima i nije bilo toliko važno, ispostaviće se već u julu 1991: tada su opljačkali ogromne zalihe JNA širom Slovenije, pa streljačko oružje jedva da je bilo problem.

Ali, jedan veoma važan problem Slovenci su rešili na vreme: naime, poznato je da su sigurni (šifrovani i skremblovani) taktički sistemi za telekomunikaciju u ratu važan multiplikator snage. Bivša SFRJ imala je jedinstven pristup taktičkim telekomunikacijama (radio-vezi), pa su policija, vojska, TO, vatrogasci, hitna pomoć itd. delili iste VHF i UHF kanale radio-veze, raspoređene tako da se izbegne tehničko prelivanje iz sektora u sektor, ali bazično iste, jer im je broj ograničen po prirodi stvari. Trebalo je, dakle, obezbediti taktičke radio-veze koje protivnik neće moći da prisluškuje. Već početkom 1991. slovenačko Ministarstvo odbrane (tada još Republički sekretarijat) stupa u vezu sa britanskom grupom Racal Tacticom, ogrankom elektronskog konglomerata Rakal, i naručuje taktičku telekomunikacijsku opremu vrednu najmanje pet miliona funti. Kasnije će predstavnici Rakala izjaviti da su opremu izvezli "regionalnoj vladi u Sloveniji", a sa dozvolom Ministarstva trgovine i industrije Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, "za potrebe odbrane". Janez Janša, tada ministar odbrane Slovenije, to potvrđuje u svojim memoarima. Kaže još i da su načuli kako ih je JNA provalila i kako namerava da sruši avion sa tom opremom čim uđe u vazdušni prostor Jugoslavije. Tovar je tako krenuo brodom, umesto avionom sa Getvika. Krajem maja 1991. firma Rakal obaveštava slovenačkog kupca da četiri kontejnera opreme kreću na put. Oprema je stigla 17. juna, brodom "Herman C. Boy" do Kopra i odmah je razvijena po terenu. Rat je počeo za nedelju dana. Ta oprema i protivtenkovske rakete Armbrust olakšali su Sloveniji pobedu u ratu sa JNA, pobedu koju im je Milošević velikodušno prepustio 1. jula na sastanku Štaba vrhovne komande, kada je Bora Jović – na užas Veljka Kadijevića – rekao da Slovenci mogu da idu, kad su već zapeli…

Slovenci su se tako u leto 1991. našli punih ruku oružja JNA, relativno po strani od budućih strašnih događaja, heroji demokratskog otcepljenja od mentalno zaostalih jugoslovenskih komunista koji još ne razumeju ništa itd. Šta se tačno događalo do početka 1992. nije sasvim jasno, ali je jasno da je Hrvatska bila prva i logična mušterija za slovenačke viškove. To će kasnije potvrditi i gen. Martin Špegelj, tada (1991), ministar odbrane Hrvatske, u intervjuu "Mladini" iz penzije: imali su, kaže, praktično "zajednički štab odbrane" i najbolje moguće odnose. "Najbolji odnosi" podrazumevali su i uredno plaćanje zelenim dolarima i plavim markama. Teško je prepoznati šta od bivšeg oružja JNA otkrivenog do primirja u Hrvatskoj spada u slovenački, a šta u hrvatski ratni plen; to bi samo JNA mogla da zna, jer je imala evidencije po serijskim brojevima.

PARE NE SMRDE: Slovenačka firma Eltra iz ljubljanskog Šentvida nudila je 1992. po Hrvatskoj impresivnu šoping-listu naoružanja i vojne opreme: od ruskih pištolja sistema Makarova (200 dolara komad, na bazi 1000 komada), pa do borbenih helikoptera Mi-24 (5,75 miliona dolara nov; nešto manje 70 odsto remontovan). Način plaćanja bio je pola odmah, pola po isporuci franko hrvatska granica; rok isporuke je od pet do 14 dana. U ponudi se ne pominju potvrde o krajnjem korisniku i ostale formalnosti; samo da "spisak treba držati u tajnosti".

Već krajem 1992, kao što vidimo, Slovenija počinje da preprodaje viškove Varšavskog ugovora: novembra 1992. nemačka savezna policija BKA (Bundeskriminalamt) prekinula je u Landshutu, Bavarska, jednu operaciju slovenačke vlade. Nemački posrednik (za proviziju od milion dolara) trebalo je da iz bugarskih rezervi kupi i u Sloveniju (kao "sanitetski materijal") dopremi 100.000 automatskih pušaka sistema Kalašnjikova i 72 miliona metaka za njih, po ukupnoj ceni od 52 miliona dolara. Oružje je – po nemačkim policijskim izvorima – bilo namenjeno Vladi Bosne i Hercegovine. Već početkom 1993. Janez Janša poznat je kao glavni kupac viškova naoružanja bivšeg Varšavskog ugovora, ali i po Grčkoj, Nemačkoj i Biskom istoku.

Međutim, tek je rat u Bosni otvorio Janši i kompaniji neslućene mogućnosti. Vlada u Sarajevu bila je uhvaćena spuštenih gaća, a JNA je svoje naoružanje na teritoriji BiH ostavila Srbima i Hrvatima; Bošnjaci nisu dobili ništa, uprkos obećanjima polupredsedništva SFRJ iz maja 1992. da će to naoružanje biti podeljeno svima srazmerno. Neodređenog datuma 1992. (svakako tokom leta) u jednom hotelu u Gracu, ovlašćeni kupac oružja Vlade BiH Hasan Čengić isplatio je 4,5 miliona dolara u gotovom licu N. Ž. (kodno ime kod slovenačke tajne službe VIS: "Baletan") i izvesnom g. Kociperu iz bečke firme Scorpio (vlasnik: grčki državljanin Konstantin Dafermas). Tim parama kupljena je izvesna količina oružja poreklom iz bivšeg Varšavskog ugovora, koja je brodom pod grčkom zastavom preko Drača i Kipra stigla u Koper. Roba je bila deklarisana kao "bitumen"; pošiljku su pregledali tiho, noću, ministri slovenačke Vlade Janez Janša (odbrana) i Igor Bavčar (unutrašnji poslovi), pa je – po proveri – uz pratnju prevezena u kasarnu u Šentvidu. Trebalo je da Janša obezbedi hrvatsku dozvolu za transport oružja do BiH, što je on i učinio, ali je hrvatski ministar odbrane Gojko Šušak tovar zaustavio i tražio da uzme pola. Hasan Čengić se pobunio, tražio intervenciju od Janše i na kraju su Hrvati zadržali protivtenkovske rakete "zolja" i protivavionske "strela", a ostatak su pustili dalje. Saradnička veza "Baletan" iz Graca je doneo 1,7 miliona dolara provizije za Janšu i prijatelje. Izgleda da je taj Grk, Konstantin Dafermas, bio nekako zavrnuo Slovence, jer je slovenačka tajna služba ubrzo zatim pokušala da ga otme u Klagenfurtu (Celovcu), ali ne samo da nije uspela, nego je njihove agente pohapsila austrijska policija… Organizator te zlosrećne avanture bio je Andrej Lovšin, direktor 6. uprave Ministarstva odbrane Slovenije (za bezbednost), poznat i kao "gospodin 6%". Njegovo ime vezuje se i za "aferu Brnik", kada je na tom ljubljanskom aerodromu u jesen 1992. otkriveno 120 tona oružja vrednog 20 miliona dolara, a namenjenog Bosni i Hercegovini. Novac je bosanska vlada uplatila na račun u Klagenfurtu (Celovec) pod šifrom "Dragica". Afera je nekako zataškana, ali se slovenačka javnost sve više pitala šta to, kome i pošto putuje kroz Sloveniju. Osim toga, otkriveno je i da je slovenačka Vlada naplatila Vladi BiH 1,23 miliona maraka za "obuku" vojnika iz BiH u Sloveniji, ali nije otkriveno koliko ih je bilo…

ŠIRENjE TRŽIŠTA: Koliko je rat u Bosni bio važan svedoči i okolnost da je državno preduzeće Orbis (deo grupacije Gorenje) koje je igralo veliku ulogu u trgovini oružjem, jer je bilo ovlašćeno za to još u SFRJ, privatizovano 1994. i prodato za pola miliona maraka Ludviku Zvonaru, Janšinom "savetniku" u Ministarstvu odbrane, mada je procenjeno na 3,5 miliona maraka. "Orbis" je odigrao itekakvu ulogu u transportu oružja sa slovenačke teritorije u Bosnu i Hercegovinu.

Matrica poslovanja bila je otprilike sledeća: Slovenija je – pre svega preko Janeza Janše, ali i njegovih ortaka iz zemlje i inostranstva – kupovala viškove naoružanja i vojne opreme uglavnom iz zemalja bivšeg Varšavskog ugovora, kao najjevtinije; Vlada BiH, pod embargom UN i EZ, plaćala je preko Hasana Čengića i drugih u gotovom cenu koju su Slovenci – ali i Hrvati – tražili; jedva da je imala neki izbor do kraja 1994, ali o tome kasnije, kad dođemo do ilegalne trgovine u BiH. Kako se Slovenija ugrađivala u ta bosanska posla objasnio je Hasan Čengić 2000. godine u intervjuu ljubljanskoj "Mladini". Naime, priča Čengić, BiH je pre početka rata kupila u SAD jedan nov helikopter "Bell 412" za 4,1 milion dolara i taj je helikopter ostao u Ljubljani marta 1992. zbog početka neprijateljstava. Aprila 1992. BiH je zatražila vojnu pomoć iz Slovenije i slovenačko Ministarstvo odbrane pristalo je – ali pod uslovom da helikopter ostane kao zalog. Deo oružja BiH je plaćala u gotovom i to je od aprila do oktobra ispalo oko 1,2 miliona maraka, a deo su ostali dužni. Pošto je bila panika, niko nije pitao za detalje, ali je uskoro Čengić zatražio od Janše specifikaciju duga: "Gospodin Janša onda je izvukao fasciklu na kojoj je pisalo 3.119.000 maraka, njemačkih. Kad sam ga upitao šta je to, on je rekao da je naš dug toliki. Rekao sam mu da je to previše. Rekao mi je da je to sva roba koja je otišla u BiH i da su tu imena ljudi koji su je preuzimali. Odgovorio sam da su tu i ljudi iz HVO (Hrvatsko vijeće obrane), ali mi je Janša rekao da smo svi mi Bosanci i da ga baš briga ko je ko… Pokazao mi je i da je oružje slao Fikretu Abdiću…" (koji se tada već bio otcepio i radio sa Miloševićem i Tuđmanom; M. V.). Tako je Janša od Vlade BiH naplatio i ono što je otišlo za HVO i Babu Abdića; saznaće se jednoga dana da li je to naplatio Šušku i Abdiću, to jest Abdićevim sponzorima Miloševiću i Tuđmanu. Hasan Čengić precizirao je kasnije da Fikret Abdić duguje slovenačkim trgovcima oružjem 1,2 miliona dolara.

Krajem 1995. Čengić je ponovo pregovarao o bosanskom dugu Sloveniji, pa je to spalo na neka 2 miliona maraka, ali se dokumentacija nikada nije pojavila; sve se radilo na veliko i na "đemtido" (dođem ti), pa vi vidite. Država BiH je oružje, puške, mitraljeze, municiju i protivtenkovske mine, Sloveniji (Janši) plaćala u gotovom, preko Janšinog pomoćnika Andreja Lovšina, ali i Ludvika Zvonara i Franca Kosija. Reč je bila o nekoliko hiljada komada u vrednosti od oko milion dolara.

SOLČENCE ZAHAJA: Osim Ministarstva odbrane Slovenije, sa Bosnom je trgovao i MUP Slovenije. Hasan Čengić kaže da je od septembra 1991. do marta 1992. (kad Janša preuzima posao sa oružjem) preko Igora Bavčara, ministra unutrašnjih poslova Slovenije, kupovano oružje iz rezervi MUP Slovenije. Kasnije je uspostavljena i veza sa Mihom Brejcom, šefom tajne službe. "Kupovali smo pištolje, mitraljeze, automatske i poluautomatske puške i municiju; sve je to bilo polovno, iz rezervi MUP Slovenije, uglavnom jugoslovenske i ruske proizvodnje, ali i nemačko iz ratnog plena… Plaćali smo od 250 do 1200 maraka po komadu, u gotovom, u kancelariji Mihe Brejca", kaže Hasan Čengić (cene su, s obzirom na kvalitet i poreklo, previsoke).

Jedna od zanimljivijih epizoda je šverc preko Slovenije nekoliko ukrajinskih helikoptera Mi-17 V6 za BiH, 1994. Stigli su vozom u Maribor, pretovareni su u kamione i odvezeni u Koper, gde su ukrcani na palubu trgovačkog broda nepoznate zastave i imena. Tokom plovidbe južno, niz Jadran, posade su sklopile helikoptere i dovele ih u plovidbeno stanje; negde u visini Brača, u međunarodnim vodama, helikopteri su uzleteli sa broda i nisko, ispod običnog radara, odleteli u Zenicu. Primetio ih je, naravno, osmatrački avion AWACS koji je tada nadzirao zabranu leta nad Bosnom, ali helikopterski letovi bili su izuzeti od zabrane, pa je posada samo poslala izveštaj o tome glavnom stanu UNPROFOR.

Procene obaveštenih ljudi u Sloveniji kažu da su se obrtale milijarde dolara, što u trgovini sa Hrvatskom, što sa BiH, što sa ostalim igračima na Balkanu. Samo je Hrvatska potrošila oko pet milijardi dolara tokom rata, za sebe i za HVO; dobar deo išao je preko Slovenije, a Slovenija se ugrađivala. Što se Bosne tiče, austrijska policija ustanovila je da je do 1995. samo preko bečkog računa nevladine organizacije TWRA (Thirld World Relief Agency; Agencija za pomoć trećem svetu), fronta bosanske vlade prešlo oko 350 miliona dolara; deo toga, možda i najveći, odnosio se na oružje. Od slovenačkih zaliha, samo iz dva – Borovnica i Ložnica – prodato je naoružanja i vojne opreme za preko sto miliona maraka. Parlamentarnoj komisiji koja je istraživala trgovinu oružjem rečeno je da je to oružje menjano za naftu; ispalo je, kaže predsednik te komisije Rudi Moge, da nikakve nafte nije bilo. Onda je u sefovima Ministarstva unutrašnjih poslova Slovenije otkriveno dva miliona maraka nepoznatog porekla, plus dokumentacija o zlatu položenom u Narodnu banku – takođe bez porekla. Sve se to na ovaj ili onaj način uklapa u praznine priče o trgovini oružjem u Sloveniji i daleko je od potpunog rasvetljenja, mada se na tome radi. U slovenačkom parlamentu svako malo se potežu pitanja: "Šta bi za Sloveniju značilo ako se pokaže da strane obaveštajne službe znaju i imaju dokumentaciju o tome da je neko od trgovine oružjem sklonio na račune u inostranstvu 37 miliona dolara?", upitao je 2003. poslanik Rudi Moge, koji zna o čemu govori. Na istom zasedanju parlamenta pomenuti su i paketi od 30 miliona maraka u kabinetu Janeza Janše i slične stvari.

IN VAS TIHO SPI: U postdejtonskom periodu Slovenija se okrenula svojim legitimnim poslovima sa oružjem. Ne treba zaboraviti da je Slovenija bila i ostala izuzetno važan deo bivše jugoslovenske industrije naoružanja i vojne opreme. Tamo su se pravila oklopna vozila, artiljerijske granate, baruti i eksplozivi, komponente tenkova, kamioni, optika i elektronika za vojsku. Uprkos embargu, rezervni delovi iz TAM-a i drugih fabrika, aluminijumski ramovi za pištolje CZ-99 i ostalo uredno su stizali u Srbiju i – uredno su plaćani gotovim deviznim novcem. Slovenačke neprilike sa oružjem svele su se na rutinske incidente: 48 tona zastarelih američkih službenih revolvera iz Drugog svetskog rata, ukrcanih u Maleziji, zbog kojih je bio hapšen nekakav austrijski lokalni trgovac; desetak pištolja, ručnih bombi i automata (od kojih pola iz Drugog svetskog rata) nađenih kod bivšeg policajca koji se branio da je to "zaplenio od jugoslovenskog okupatora". Iz kasarne u Postojni je krajem 1999. nestalo stotinak automatskih pušaka, 50 pištolja i desetak hiljada metaka, ali je slovenačka vojna bezbednost uspela da ih pronađe i vrati.

Slovenija, međutim, ostaje zanimljiva kao tranzitno područje švercera oružja i municije iz ostalih zemalja regiona: najkraći, najprometniji i relativno najlakši prilaz Evropskoj uniji ide preko Hrvatske i Slovenije. Redovno slovenačka carina i policija plene manje količine oružja preostalog iz naših ratova; povremeno i malo veće. Recimo, početkom 2004. kranjski sud osudio je državljanina SCG Nusreta Pljakića, koji je preko Slovenije hteo u Austriju da prošvercuje osam automatskih pušaka i automata i više hiljada metaka, a imao je i falsifikovan pasoš. Puške su bile kupljene širom bivših ratišta: pet automatskih pušaka sistema Kalašnjikova; automati Thompson M1 A1, jugoslovenski M-56 i sovjetski M-41. To samo pokazuje da su rezerve prosutog i nekontrolisanog oružja među civilima svih naših zemalja i dalje značajne.

U rukama civila u Sloveniji bilo je 2003. preko 96.000 komada raznog vatrenog oružja, ali policija nerado daje procene ilegalnog oružja. Veoma je verovatno da je ta srazmera negde na jugoslovenskom proseku posle ovih ratova: najmanje pet ilegalnih cevi na jednu legalnu. Zaplenjeno i predato oružje ne čuva se najbolje: bilo je slučajeva da se zaplenjeno oružje po završenom sudskom postupku ne uništi, nego nađe put natrag na ulicu. Zbog toga je nekoliko radnika MUP Slovenije bilo otpušteno i suđeno 2003.

SKROMNA LEGALIZACIJA: Što se proizvodnje i prometa tiče, Slovenija i dalje ostaje jedan od većih proizvođača naoružanja i vojne opreme na Balkanu i kao takva zanimljiva u ovom kontekstu. Izvoz naoružanja i vojne opreme značajno je manji nego što je bio početkom devedesetih, što je razumljivo – nema ratova u blizini. Godine 1994. Slovenija je izvezla oružja za 17,2 miliona dolara; 2004. samo za 1,1 milion. Najveći kupci su Izrael (zbog haubica 155 mm koje dve države zajedno prave u željezari Ravne), Egipat, Austrija i Slovačka. Egipat kupuje sisteme za upravljanje vatrom iz Iskre (Foton), Austrija haubice 155 mm, Slovačka zaštitnu opremu. Poslednjih, postdejtonskih godina, Slovenija kupuje više nego što prodaje. Najveća kupovina su dva velika francuska transportna helikoptera Cougar (27 miliona evra); slovenačka doktrina odbrane zasniva se na vazdušnoj pokretljivosti malih efikasnih jedinica, pa su helikopteri Bell 412 glavno sredstvo. Iz Austrije se uvoze rezervni delovi i komponente za oklopne transportere koji se po licenci prave u Ravnem (12 miliona evra godišnje). U SAD je kupljeno telekomunikacijske opreme za tri miliona evra. Trenutno slovenačka vojska testira kandidate za novu automatsku pušku i kupuje uzorke okolo. Iz Italije je kupljeno i 1600 pištolja iz Beretta Brescia. Iz SCG Slovenija kupuje municiju za streljačko naoružanje u priličnim količinama.

Istraživači: Svetlana VasovićMekina (Slovenija), Ivica Đikić (Hrvatska), Gostimir Popović i Slobodanka Dekić (Bosna i Hercegovina), Siniša Stanković (Makedonija), Jeta Xhara i Zana Limani (Kosovo), Paul Radu (Rumunija), Petia Vladimirova (Bugarska), Altin Raxhimi (Albanija), Slobodan Georgijev, Tamara Skrozza, Dejan Anastasijević, Miloš Vasić ("Vreme", Srbija).

Koordinator istraživanja: Aleksandar Ćirić

***

Realizaciju projekta "Organizovani kriminal na Balkanu" pomogla je Evropska Unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju, u okviru programa "Podrška profesionalnom razvoju medija u Srbiji" koji implementira Medija centar.

Rat, najbolji posao 2

Iz istog broja

Institut Torlak

Borba za za opstanak

Branka Kaljević

Portret savremenika - patrijarh Pavle

Skromnost i tumačenja

Tamara Skrozza i Dokumentacioni centar "Vreme"

Zaječar

Original falsifikata

Darinka Mihajlović

Kragujevac

Da malo prošetamo

Jovana Gligorijević

Poljoprivreda

Pošto seko mleko

Zoran Majdin

Iskustva sa dosijeima

Zaostavština velike braće

Vera Didanović

Srbija i EU

Peripetija na dva koloseka

Milan Milošević

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu