Raskol nije samo reč

Na oko 700 metara od kuće Ane Frank u Amsterdamu i na oko 600 metara od Muzeja lala, nalazi se pravoslavna crkva Svetog Nikole Mirlikijskog. Nadležni paroh je Englez, koji je za vreme studija u Oksfordu prešao iz anglikanske vere u pravoslavlje. Crkva je pod kanonskom jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve (RPC), u nju su dolazili pravoslavni različitih nacionalnosti. Ali, ako biste ove nedelje pokušali da odete tamo na službu, dočekala bi vas zatvorena vrata. Zašto?

Početkom marta, četvorica tamošnjih sveštenika tražili su od patrijarha RPC Kirila da se založi za hitan prekid ruskog napada na Ukrajinu. Potom su odlučili da prvog čoveka RPC ne pominju na liturgiji. Pre nekoliko dana, podnet je zahtev za zvanični otpust iz Ruske pravoslavne crkve, a od nadležnog mitropolita Vaseljenske patrijaršije zatražili su da budu primljeni u njegovu eparhiju. Njihov zahtev se razmatra.

Za to vreme crkva će biti zatvorena zbog, kako stoji na njihovom sajtu, pretnji koje uporno dobijaju, ali i zato što je “u krajnje napetoj situaciji bilo nemoguće ostvariti molitvenu atmosferu”. Čuje se da je izvestan broj vernika odatle prešao u crkvu koja je u sastavu SPC.

Iako se radi o samoj jednoj parohiji, za koju teško da bismo ikada čuli da se nisu odlučili da promene jurisdikciju, a čak ni u tome nisu pioniri, pogotovo kada je reč o promeni jurisdikcije na liniji Moskva–Carigrad, ona jeste ilustrativan primer za zemljotres koji upravo potresa pravoslavno hrišćanstvo. Ono što je počelo krajem 2018, dobija ubrzanje tragičnim dešavanjima u Ukrajini.

RASPLITANJE NERASPLETIVOG

foto: ap photo

Analizirajući ukrajinsku realnost u postsovjetskim godinama, nije malo onih koji će kazati da je ta zemlja bila podeljena po (pre)više osnova, ali su nekako uspevali da iznađu jedinstvo. Osim kada je reč o – regionima Donjeck i Lugansk i religijskoj situaciji.

U najgrubljim crtama, kada je reč o pravoslavnima, tokom 20. veka bilo je više pokušaja Ukrajinaca da dobiju autokefalnu crkvu koja nije vezana za Moskovsku patrijaršiju. Početkom devedesetih stvorena je nekanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Kijevskog patrijarhata (1992), a naravno nastavila je na teritoriji zemlje da postoji kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovske patrijaršije (UPC MP). Bila je tu i još jedna nekanonska crkva – Ukrajinska autokefalna pravoslavna crkva (situacija je donekle podsećala na ovu današnju u Severnoj Makedoniji, s tim što je kanonska Crkva, pod jurisdikcijom Moskve, imala neuporedivo bolji status, u svakom smislu, nego što to ima Pravoslavna ohridska arhiepiskopija SPC u Severnoj Makedoniji).

Krajem 2018, na iznenađenje dobrog dela pravoslavnog sveta, Vaseljenski patrijarh Vartolomej je, na molbu tadašnjeg ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, dao autokefalnost pravoslavnim vernicima u Ukrajini, ni ne pitavši RPC što je to bio, kanonski posmatrano, u najmanju ruku upitan potez. Tomos, ukaz o autokefalnosti, stigao je početkom januara 2019. i tako je nastala Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU). Na njenom čelu je mitropolit Epifanije. O istorijskim i kanonskim razlozima na koji su se pozivali i jedni i drugi, kao i o geopolitičkim interesima, nacionalnim strastima i ličnim sujetama na svim stranama, sigurno bi se dalo ispisati hiljade stranica.

Međutim, od tog trenutka u Ukrajini je postojalo nešto novo, odnosno nešto što je pre bilo rezervisano samo za dijasporu – dve Crkve od kojih svaka ima potvrđen kanonski status makar od dela ostalih pravoslavnih (jer, pre tri godine osnovana, Pravoslavna crkva Ukrajine nije priznata od svih pravoslavnih crkava). Komplikovano je upravo onoliko kako i zvuči.

Šta se dešava sada, dok bukti rat?

ČIJA ZVONA ZVONE

Tri Crkve su direktno pogođene sukobom – RPC, Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata i Pravoslavna crkva Ukrajine. Mitropolit Epifanije (PCU) je, naravno, oštro osudio rusku agresiju na svoju zemlju, uporedivši Vladimira Putina sa Adolfom Hitlerom.

Patrijarh Kiril je u neutralnom tonu pozvao na mir, njegova ćutnja prvih nedelja i obraćanja dan-dva pre početka rata vide se kao podrška Putinu, pogotovo ako se ima u vidu da su tokom svih prethodnih godina odnosi na relaciji Crkva–država više nego dobri, a odnosi između patrijarha i predsednika više nego bliski. Dok se razaraju ukrajinski gradovi, patrijarh Kiril je, na jednoj od prvih nedeljnih propovedi, govorio o izopačenom Zapadu i moralnom integritetu pravoslavnih koji mora biti odbranjen. Rojters je 3. aprila objavio da je patrijarh Kiril na nedeljnoj liturgiji kazao prisutnim vojnicima: “Mi apsolutno ne težimo ratu, niti da učinimo nešto što bi naškodilo drugima, ali smo kroz istoriju vaspitani da volimo domovinu. Bićemo spremni da je zaštitimo, jer samo Rusi mogu da odbrane svoju zemlju.”

Mitropolit Ilarion Alfejev, predsednik Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije, skoro da reč od početka rata izustio nije. Teološki fakultet Univerziteta u Friburu, gde je predavao, suspendovao je mitropolita Ilariona zbog te “gromoglasne tišine”, odnosno zato što nije javno osudio rusku invaziju na Ukrajinu.

Ima nečeg pozorišnog u činjenici da je mitropolit Ilarion, jedan od najvažnijih ljudi Ruske pravoslavne crkve, inače do tada veoma prisutan u javnosti, kazao tek nekoliko reči o Ukrajini – indirektno, povodom susreta pape Franje i patrijarha Kirila, i drugi put u emisiji u kojoj i inače redovno gostuje. Spomenuo je tada kako RPC pomaže izbeglicama, a nakon toga gledaoci su ga pitali, na primer, da li da koriste protestantski prevod Biblije ili da li je u duhu pravoslavlja da primaju javne pohvale i nagrade za svoja dobročinstva. Kao da je sve kako treba.

Međutim, sigurno je danas najteže biti u koži mitropolita UPC MP Onufrija, koji je već u prvim danima izjavio: “Dogodila se katastrofa. Nažalost, Rusija je pokrenula vojnu operaciju protiv Ukrajine. (…) Pozivam vas, pre svega, da pojačate pokajničku molitvu za Ukrajinu, za našu vojsku i naš narod, molim vas da zaboravite međusobne razmirice i nesporazume i sjedinite se u ljubavi prema Bogu i našoj Otadžbini. Braneći suverenitet i integritet Ukrajine, apelujemo na predsednika Rusije i tražimo od njega da odmah prekine bratoubilački rat. (…) Takav rat nije opravdan ni Bogom ni ljudima.”

Ovaj klirik Ruske pravoslavne crkve danas pomaže ukrajinskom narodu i ukrajinskoj vojsci dok, kako tvrde izveštaji, svakodnevno veliki broj vernika, parohija i manastira prelazi u Pravoslavnu crkvu Ukrajine (onu, znači, kojoj je Carigrad dao autokefalnosti). Prema jedinom do sada dostupnom istraživanju rađenom za vreme rata, koje su radili ukrajinski sociolozi (“Sociološka grupa Rejting”), više od polovine vernika UPC MP želelo bi da se prekinu veze sa Ruskom pravoslavnom crkvom. Rezultati se bitnije razlikuju u odnosu na to u kom delu zemlje je rađeno istraživanje. Inače, na sajtu UPC MP nalaze se fotografije studenata teologije koji, recimo, pripremaju hranu za ukrajinske vojnike ili im nose pomoć.

Za to vreme, u poslednjim danima marta, Oksana Savčuk, poslanica Vrhovne rade Ukrajine, podnela je ovom telu Predlog zakona “O zabrani Moskovskog patrijarhata na teritoriji Ukrajine”. U Predlogu zakona se kaže (prema engleskom prevodu): “Kako bismo zaštitili nacionalnu bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine, sprečili kolaboraciju, zaustavili podstrekavanje međureligijske mržnje i destabilizaciju religijskog okruženja u Ukrajini, Vrhovna rada Ukrajine treba da usvoji ovaj zakon.” U njemu se, između ostalog, traži zabrana svih aktivnosti RPC odnosno UPC MP; sva imovina bi trebalo u roku od 48 sati da bude nacionalizovana; zajednice, manastiri, teološke škole koje su pod Ukrajinskom pravoslavnom crkvom Moskovskog patrijarhata trebalo bi u roku od dve nedelje da promene jurisdikciju, a ko to ne učini, biće zatvoren, te će njihova imovina biti konfiskovana. Traži se da najpoznatiji manastiri i crkve UPC MP pređu u vlasništvu države, a oni manje značajni budu dati lokalnim zajednicama. Konačno, bezbednosne snage Ukrajine će “proveravati informacije o antiukrajinskim i antidržavnim aktivnostima ili kolaboraciji sa ruskim agresorom i, ako se to pokaže, počinioci će biti pravno gonjeni.”

Iako će verovatno biti dovoljno pameti, čak i u ovim užasnim vremenima rata, da se zakon ne usvoji jer bi doneo još gore rasplamsavanje u godinama koje dolaze, on odslikava kakvo raspoloženje prema RPC, a i prema UPC MP, sada vlada.

PODELAMA NIKAD KRAJA

Javljaju se glasovi iz nekih postsovjetskih republika, poput mitropolita Viljnusa i Litvanije, gde se traži takođe prekidanje veza sa RPC, odnosno autokefalnost. Takođe, sve više podrške dobija Pravoslavna crkva Ukrajine.

Linija podela među pravoslavnim crkvama se zaoštrava. Većina je vidi kao podelu između slovenskih i grčkih crkava. Neki površno pokušavaju i da je prikažu kao podelu između konzervativnih i liberalnih, između Istoka i Zapada. U teoriji, ako bi se dala napraviti analiza govora, od kojih pojedini dolaze i iz naučnih krugova, bila bi to bogata riznica o diskurzivnom posmatranju sveta i neupitnim sistemima stereotipa.

Patrijarh Vartolomej je, kako je preneo portal orthodoxtimes.com, govoreći krajem prošle godine o davanju tomosa ukrajinskim vernicima 2019, ali i uopšte o istoriji crkvenih odnosa, izjavio: “Mi smo hristijanizovali Ruse, a da ne pominjem da smo ih i civilizovali.” S druge strane, dok ljudi u Ukrajini ginu i stradaju deca, patrijarh Kiril priča o opasnostima koje sa sobom nosi gej parada, o izopačenom Zapadu koji je kriv za sve.

U svakoj Crkvi je mnoštvo glasova, to nije hor istomislećih po svim pitanjima, što se pokazalo i na primeru apela nekoliko stotina sveštenika i đakona Ruske pravoslavne crkve koji su, izražavajući svoje duboko protivljenje ratu, između ostalog napisali: “Strašni sud čeka svakog čoveka. Nikakva zemaljska vlast, nikakvi lekari, nikakvi stražari neće zaštititi od ovog suda. Zabrinuti za spasenje svakog čoveka koji sebe smatra detetom Ruske pravoslavne crkve, ne želimo da se on pojavi na ovoj presudi, noseći teško breme majčinskih prokletstava. (…) Oplakujemo iskušenja kojima su naša braća i sestre u Ukrajini nezasluženo bili podvrgnuti. Podsećamo vas da je život svakog čoveka neprocenjiv i jedinstven dar Božiji, i zato želimo da se svi vojnici – i ruski i ukrajinski – vrate u svoje domove i porodice zdravi i čitavi. S gorčinom razmišljamo o ambisu koji će naša deca i unuci u Rusiji i Ukrajini morati da prebrode da bi ponovo počeli da se druže, da se poštuju i vole.”

U pomenutom sociološkom istraživanju, 42 odsto ispitanika veruje da Rusi i Ukrajinci nikada više neće imati prijateljske odnose, 22 odsto smatra da će to biti moguće 20, 30 godina nakon rata, 18 odsto procenjuje da se to može dogoditi za desetak godina, dok samo 12 odsto ispitanika smatra da je to moguće u narednih nekoliko godina.

ŠTA ĆE BITI SA CRKVOM?

Boljka isprepletenosti nacionalnog i verskog nije zalečena, naprotiv. Širom Evrope vri, dijaspora u tome već ima iskustva.

Na Carigradskom saboru 1872. etnofiletizam je proglašen jeretičkim učenjem. Taj “zmijski otrov za Crkvu” bio je kritikovan i na Svepravoslavnom saboru na Kritu, 2016. godine, i to istovremeno kao preklapanje crkvene organizacije sa nacionalnim granicama i kao opasnost da se hrišćanski identitet zasniva prevashodno na nacionalnoj pripadnosti. Onom Saboru na Kritu kojem više pravoslavnih crkava nije ni prisustvovalo. Nekadašnje pukotine koje su se na tom Saboru projavile, danas izgledaju kao provalije.