Prilog kulturi sećanja

18. 4. 2012. / 15.09

Prvi put s ocem u Zavodu

Kako smo Leka Ranković i ja prvi put otvarali Zastavinu fabriku automobila 1962. godine

Dok smo u redakciji pričali o tome kako je Fijat za građanstvo otvorio kapije nove fabrike automobila u Kragujevcu, prevarih se pa pomenuh da se sećam kada je Aleksandar Ranković, 6. jula 1962, tu halu prvi put pustio u rad. Krenula je, naravno, serija zluradih ideologiziranih pitanja: "Jesi li mahao crvenom barjačetom?" Jesi li vikao: "Druže Marko!"

Klišei na stranu, to je ovako bilo:

Moj otac Branko Milošević, opančar i zemljoradnik iz Badnjevca, otpušteni radnik iz fabrike koža "Prvi partizan" u reformi 1953 (i tada je bilo reformi), jednog je dana rekao: "‘Oćeš da idemo da vidimo kakva je ta nova fabrika, možda ćeš u njoj da radiš!"

Da idemo. Voz do Zavoda, za izlet u budućnost, tog dana je bio besplatan.

Mesec dana pre toga, svojim povećim tinejdžerskim nosom bukvalno sam udario u staklo na vratima Srednje tehničke škole u ulici Radoja Domanovića, gore kod Gradskog parka, da bih ugledao svoje ime među primljenima na Mašinski odsek, što je tada bilo uporedivo s nagradom za životno delo. Mašinski tehničar je u to vreme bilo zanimanje na ceni. Majke, savijene nad motikama, ponavljale su: "Uči, da ne crnčiš kao ja!" Očevi su krotili fantazmagorične životne planove sinova: "Izuči nešto konkretno, pa posle radi šta ‘oćeš." Tako je posle i bilo.

VOZOVI: Do železničke stanice išli smo tog vedrog letnjeg dana drumom, tako se valjda još zove izlokan put Badnjevac–Sipić–Rača, nasut kamenom još 1882, četiri godine pre nego što će biti izgrađena železnička pruga koja će to šumadijsko selo povezati sa Zavodom.

Išli smo ni brzo ni polako, tako da na vreme stignemo za "lokal u dvanaes’", koji nikada nije išao u dvanaest, ali nikada niko nije na "lokal" ni zakasnio – mada u većini kuća nije bilo sata.

Putovali smo do Zavoda. To je druga, manja, kragujevačka stanica na kojoj su se ujutru iskrcavali radnici i kroz paru, koja je šištala kao na Moneovoj slici Gare Saint Lazare, ali na otvorenom, preko pruge žurili u Vojnotehnički zavod, koji je posle nazvan Zavodi Crvena zastava. Mirisali su na lokalne vozove, na neku ustajalu kombinaciju sumpor-dioksida, loja, mašinskog ulja, amonijaka i znoja.

MAJSTORI: Netačno bi bilo reći da su se osećali kao najamnici. Još od onog vremena kada je Šarl Lubri 1853. izlio prvih šest topova do onih dana kada je generacija nas bejbi bumersa nahrlila u gradove u Kragujevcu je negovan kult zavodskih majstora. Taj Šarl Lubri je, kažu, 1853. govorio: "Mi vrlo trpimo u livnici, mi trpimo oskudicu u bravarima, kovačima i strugarima…" Nekih 110 godina, od tih početaka do otvaranja pogona o kome govorimo, u Zanatskoj vojnotehničkoj školi izučavani su puškarski, sedlarski, turpijoreski, četkarski, sitarski, kolarski, stolarski, mašinbravarski, kovački, mašinski tesački na slobodne ruke i livački zanat. Tri godine šegrtske, plus dve godine kalfenske obuke. Onda dobiješ majstorsko pismo. Za njih se govorilo: "Može da te napravi od gvožđa tako kako stojiš!" Negovali su neki sopstveni autoritet i ispoljavali ga ne samo prema priučenim novoindustrijskim polutanima nego i prema pridošlim školarcima. Pričalo se da je mom školskom drugu Loli Milovanoviću otac zalepio šamar nasred hale: "Inženjer, a zajebavaš se po pogonu. Smeju mi se kolege!"

U mnoštvu naroda koji se tiskao kroz halu, unutrašnjom saobraćajnicom, sve tamo gore do pola Abisinskog polja, daleko iznad Šest topola, uglavnom sam primećivao kačkete očeva koji su sa sinovima mog godišta u prolazu šacovali strugove, freze, glodalice, komore za farbanje, mašine za falcovanje, aparate za tačkasto zavarivanje, kao stog sena visoke prese – i, naravno, na beskrajnoj traci, bele fiće, koje je Zastava od 1953. sklapala u starom pogonu.

Mi mlađi smo sa više interesovanja gledali kako izgledaju kancelarije za pogonske službe levo od te saobraćajnice, nego mašine na desnoj. Sve je izgledalo nekako sivo-maslinasto. Sećam se i nekog oštrog odbijajućeg mirisa novog industrijskog pogona. Odozgo su duvali veliki ventilatori, neko je pričao da hlade halu vodenom parom, što nismo verovali.

Ne sećam se da sam tog dana video cilj našeg puta: konstrukcioni biro u upravnoj zgradi sa velikim lipovim tablama, "kulman" aparatima za tehničko crtanje sa ugrađenim uglomerima, papirom zvanim "hamer", pedantno zašiljenim "kastel faber" olovkama tvrdoće H4 za tanke i HB za debele linije…

Možda su pored te staze bili i neki dežurni radnici u plavim kombinezonima i više nego generalni direktor važni pripadnici fabričkog obezbeđenja u vatrogasnim uniformama. Možda nam je neko nešto i objašnjavao u tim halama prostranim i nepopunjenim…

MALA HALA: Kasnije sam saznao da je direktor Zastave Prvoslav Raković, inženjer prav kao lenjir, koga i danas mnogi smatraju ocem Zastave, s dozvolom za izgradnju fabrike za 32.000 automobila, tada gradio halu za 82.000. Na primedbe je odgovarao lažući: "Tako sam video kod Fijata!" Kad je dvanaest godina kasnije, 1978, Tito posetio Zastavu, umoran od ceremonijala privrženosti (ceo grad u crvenim kačketima, desetine hiljada crvenih fića na prilazima fabrici), rekao je da mu se fabrika ne sviđa: "Štedelo se, bogati, na halama – mašine su mnogo sabijene, ne može radnik da prošeta…"

U Zavodu je, u međuvremenu, proizvedeno milion fića, i hiljade juga, stojadina, tristaća, korala i florida

Zastava je posle zapadala u takvo stanje da su, kako kažu, u Arsenalu snimane scene jednog od filmova o Titaniku. U međuvremenu je ponovo počelo da se priča o Fijatu. Na ulazu u Kragujevac osvanula je parola na italijanskom "Benvenuti a casa!" Zastavini radnici na doživotnom plaćenom odsustvu s depresivnim ćutanjem slušaju priče sretnika koji su ponovo dobili posao: "Ne možeš da ideš kuda ‘oćeš, nego samo tamo gde ti piše na iskaznici. U robotizovanom delu fabrike ne smeš da uđeš s mobilnim koji ima fotokameru. Jedan ušao i slučajno mu zazvonio telefon. Obezbeđenje ga oborilo na zemlju, kao da je terorista…"

"A Leka Ranković?", podseća me dežurni urednik, ovako razneženog nad našom kao prolećno vreme promenljivom industrijskom istorijom.

Tadašnji potpredsednik savezne vlade Aleksandar Ranković održao je govor okružen radnicima kraj montažne trake sa školjkom belog fiće tog dana pre podne. Nismo ga ni videli.

Vratili smo se kući vozom u tri, jer seljak mora da stigne kući pre zalaska sunca, da napoji stoku.

Da li zbog ugovora s Fijatom, da li zbog referenduma o zajmu za novu fabriku automobila, tek tada je u šumadijskim selima funkcionisao neki otkup tovnih bikova.

Dođe Italijan i za otkup zašiša samo dobro uhranjena i odnegovana grla…

Iz istog broja

Istraživanje – Zašto Ustav mora biti promenjen

Uslov svih obećanja

Priredila: Jovana Gligorijević

Fijat automobili Srbija

Trka oko Kragujevca

Jovana Gligorijević

Evropske sudije i tužioci za demokratiju i slobodu u Srbiji

Saglasnost o poraznom

Tatjana Tagirov

Intervju – Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa

Kad imaš platu 400 evra, sve je skupo

E. R. V

Televizija – Okruženje

Ogledalo sedme sile

priredila: Tamara Skrozza

Nacionalne nagrade za nauku

Doručak kod akademika

Slobodan Bubnjević

Đorđe Vukadinović nosilac liste

Analitičar u zakonskoj rupi

Zora Drčelić

Svi brojevi na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu