Javne pretnje i nasilje

Prvi put kod predsednika na ferku 2

SREĆOM VERBALNI OKRŠAJ NIJE PREŠAO U FIZIČKI: A. Vučić i V. Jeremić

foto: privatna arhiva

Prvi put kod predsednika na ferku

Za razliku od svih drugih koje Aleksandar Vučić nemilosrdno vređa i ponižava godinama sa svake konferencije za novinare i sa svakog "javnog obraćanja", sada su ljudi koje je pomenuo odlučili da "mu izađu na crtu" i prihvate njegov "poziv". Šta je doneo odlazak vođstva Narodne stranke u Predsedništvo Srbije, ko je hrabar a ko kukavica i kakve to ima veze sa političkim životom u Srbiji

Čini se da je deo opozicije našao žicu za nervoznog predsednika Srbije Srpske napredne stranke: treba ga iznervirati, treba ga isprovocirati da bi on napravio neku grešku koja će uticati na pad njegovog rejtinga. To je prošle nedelje na drastičan način pokazala Narodna stranka kada je "upala" u Predsedništvo Srbije posle retoričkog poziva Aleksandra Vučića da "dođu i da njega linčuju".

Vučić je u četvrtak 24. juna u još jednom od svakodnevnih obraćanja narodu pomenuo Narodnu stranku i njene lidere Vuka Jeremića, Boru Novakovića, Borivoja Borovića, Vladimira Gajića i Miroslava Aleksića u nastupu retoričkog besa zbog njihovog svakodnevnog pozivanja na revanšizam jednom kada vlast bude promenjena.

Odgovor je stigao dan kasnije, u petak 25. juna kada su pomenuti, bez Borovića, zaista otišli kod Vučića u Predsedništvo da vide šta on to hoće od njih. Javnost je saznala da se na prijemnici Novog dvora dogodio jedan verbalni incident koji je nakon toga tumačio svako kako želi. Narodnjaci su govorili: evo pravog Vučića, radikalske kukavice, agresivnog slabića koji ne može da kontroliše emocije, a naprednjaci su se dičili delovanjem svog šefa, koji se nije povukao ni pred četvoricom, koji zajedno imaju preko "500 kila žive vage".

Na koncu je Napredna postala tema dana nametnuvši temu koju je nekoliko dana nakon toga vlast pokušava da prekrije svojom verzijom: Vučić se, naime, svakodnevno pojavljuje u medijima i objašnjava šta se zapravo dogodilo. Kada se sve to stavi sa strane, ostaje nedoumica koliki je domet ovakvih političkih performansa i da li opozicija može da bude "luđa" od onih na vlasti, za čije postupke se često govori "da nisu normalni i da to niko nikada ne bi uradio".


FERKA NA ULICI

Imali smo na kraju mogućnost da jedan uličarski manir vidimo skoro pa uživo u okviru političkog života Srbije, koji i te kako obiluje bizarnim prostaklukom. Ovaj događaj je malo pomerio te granice jer smo videli, odnosno čuli predsednika Srbije u jednom nastupu koji priliči džiberima i huliganima, a ne osobi koja vodi državu.

Ferke su stara stvar, ima ih opisanih i u literaturi, a mnogi koji su živeli u Beogradu i drugim gradovima Srbije svedočili su takvim događajima u svom detinjstvu i mladosti. Ferka je jedna vrsta "viteškog" obračuna dvojice tipova iz jednog kraja grada ili dva sukobljena kraja grada: vođe uličnih ili blokovskih bandi bi se dogovorile da razreše neke svoje probleme tako što bi se potukli na nekom unapred dogovorenom mestu.

Kada je ferka, ekipa se okupi na tom mestu i znaju se neka pravila: borba mora da bude čista, nema boksera u rukama ili drugog hladnog oružja, nema udaraca s leđa ili u muda. Iako se radi o nasilnim ljudima koji su često skloni kriminalu, ta pravila se poštuju jer je cilj da se vidi ko je jači. Razume se, ferka je uvek tuča "jedan na jedan", ne dešava se da više njih udari na jednoga.

Da li je ovo što smo videli i čuli o "događaju" u Predsedništvu ferka? Ne izgleda baš tako jer je Vučić hteo da se sam tuče sa petoricom, ali, pošto ih je on sam "zvao" i rekao da oni ne treba da prete drugima nego neka dođu po njega, onda i to može da se razume kao ta zakazana ulična tuča.

Nevolja je u tome što Vučić, očigledno, nije to baš tako mislio. Naime, on je iskoristio javni medijski prostor da bi vređao i prozivao ljude, što radi od kad je ušao u politiku, a dramatično više i vidljivije od kad je na vlasti od 2012. godine. Nasilje koje emanira sa televizije neki ljudi su odlučili da shvate bukvalno, dođu po njega i odazovu se na poziv za "fajt".

Da Vučić nije tako mislio, videlo se kada je "narodna četvorka" došla kod njega na radno mesto i po njegovoj reakciji: vikao je, dobacivao, bio kvazi ironičan – "Hajde devojčice, linčujte me", ali nije ostavio utisak onog tipa o kome nam je godinama ispredao bajke – te ulični borac, te huligan sa severa, te navijač bez mane i straha. Ukratko, čovek koji je u mladosti preko leđa preturio mnoge gradske i prigradske tuče, o kojima je samo on svedočio i nikada niko drugi.

Vučić voli da neguje imidž nepokolebljivog borca, zaštitnika svih, pa je tako i ovde on, zapravo, po sopstvenom naknadnom tumačenju, stao da brani Vulina i Anu Brnabić. Zašto njih? Zato što su "narodnjaci" obećali da će Ana i Aleksandar ići na robiju kada se vlast promeni, i samo pominjanje takvog ishoda unelo je ozbiljnu nervozu kod Vučića pa je zato pozvao na ferku.


A ŠTA AKO DOĐEMO

Za razliku od svih drugih koje Vučić nemilosrdno vređa i ponižava godinama sa svake konferencije za novinare i sa svakog "javnog obraćanja", sada su ljudi koje je pomenuo odlučili da "mu izađu na crtu", da prihvate njegov "poziv".

On im je poručio – hajde, ako smete dođite po mene! A kada su oni zaista i došli, Vučić se krio iza obezbeđenja i vređao ih kao i do sada. Naravno da nije izašao da se tuče jer se nikada u životu nije ni tukao, ali, razumeo je da će sad morati da troši još nekoliko emisija i javnih obraćanja da bi objasnio kako je zapravo ponovo ispao heroj i nepokolebljiv.

Narodnjaci su ga na neki način iznenadili, ali oni već neko vreme veoma dosledno govore o "danu posle", o potrebi da kada jednom ova vlast padne, ovi koji su na njenom čelu moraju da budu izvedeni pred sud. Vučiću i njegovima, razume se, to sada deluje smešno, ali se u javnosti i među narodom ohrabruje jedna ideja odmazde – pravne, političke ili lične. Sve u svemu, usađuje se ideja o potrebi da ovi koji sada upravljaju Srbijom budu kažnjeni i oduzimanjem imovine i oduzimanjem prava da se ubuduće bave javnim poslom.

Četvorka Narodne stranke došla je u Predsedništvo da pita Vučića "da li je normalan", bila je spremna da se sa njim "raspravi", a rezultat svega je da on dva, tri dana nakon toga govori kako možda nije trebalo to sve da uradi, galami na njih i slično, nego da uradi ono što rade političari i razumnni ljudi – da ih pozove na kafu. Ovo je obećao za neku drugu priliku u pokušaju da ublaži negativne posledice celog događaja.


TANKA LINIJA

Ako je Vuk Jeremić dve godine ranije sa kamiona parkiranog ispred Predsedništva obećavao da će Vučić da padne do Uskrsa (za mesec dana), sada je uspeo da uđe u zgradu i lično prenese poruku svom protivniku.

Jeremić pokazuje odlučnost da sa svojim saradnicima "istera stvar do kraja", samo će mu za sve to biti potrebna podrška većeg broja ljudi u Srbiji. Narodnjaci su uradili ovom akcijom i drugim svojim aktivnostima nešto što je opasno po Vučića i vlast: oni su ih u potpunosti kriminalizovali, stavili van zakona, odnosno, pokazali i pokazuju da su se naprednjaci uzdigli iznad svakog zakona i institucije u Srbiji. Narodna stranka svedoči njihovim kriminalnim i koruptivnim poslovima, to su izabrali kao način političke borbe i videćemo koliko će im se ljudi na tom putu pridružiti.

Vučić koristi sve resurse da ih ismeje i ponizi. Kaže kako oni nemaju nikakvu politiku osim politike rušenja Vučića, ali, eto i to je neka politika i vrlo je fokusirana. Srbija sa takvom političkom dinamikom ulazi u opasnu zonu nasilja, koje bi neko mogao da razume kao opravdano ako se primenjuje prema onima za koje se tvrdi da su kriminalci i lopovi. Dakle, deo opozicije preuzima od Vučića narativ i političku poruku pokušavajući da promeni igru i govori: ovaj je najveći lopov i kriminalac, a ne oni za koje on to kaže na televiziji.

Vučić, kao prekaljeni političar, oseća da to nije dobro za njega, podiže ulog, ali se povlači kada mečka zaigra pod njegovi prozorom, pa docnije, okružen vojskom, opet šalje poruke busanja u grudi, prizivanje huliganske mladosti i slično. Sve to celokupnu Srbiji stavlja u lošu perspektivu. Jer ako je procena da se na svakovrsno nasilje sa vrha može odgovoriti samo većim nasiljem, pitanje je šta će biti krajnji ishod i ko u toj tuči zapravo dobija.

Dok smo na terenu ferke, poštenog odmeravanja snage pesnicama dvojice uličara, nekakva pravila postoje i ishod se da videti. Ako krene makljaža onih koji stoje sa strane, ako krenu da se bodu noževima i da lome vilice bokserima, ako povade štangle i pištolje, krv će pasti sigurno. I u takvom raspletu nikada se ne zna ko će ujutro biti glavni u kraju ili na ulici.

I dalje je odluka Vučićeva i njegove vlade: da li će se upristojiti, u šta sve manje ljudi veruje ili će zatezati konopac dok sve ne pukne. Za život u Srbiji bilo bi bolje da se napravi neki dogovor kako bi se stvari vratile u institucije. Ako ostane sve na ulici i zakonima ulice, tu se niko neće dobro provesti. Čak ni onaj sa huliganskim dosijeom.

Iz istog broja

Beočin

Zagađenje bez posledica

Milorad Ivanović

Izmena Zakona o slobodnom pristupu informacijama

Njihova želja da ne znamo ništa

Radmilo Marković

Slučaj »Petnica«, nedelju dana kasnije

Izvinjenja, reakcije i istraga

Jovana Gligorijević

Intervju – Duško Radosavljević, predsednik Saveza antifašista Vojvodine

Titova Srbija je bila najveća Srbija u istoriji

Nedim Sejdinović

Srpski svet

Tvrdokorna »meka« diplomatija

Bojan Stojanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu