In memoriam: Odlazak Siniše Mihajlovića

Prva srpska levica 2

foto: ap

Prva srpska levica

Siniša je bio “mešavina” u onom najboljem smislu: na terenu, kao igrač, bio je i napadač i bek, bio je najbolji izvođač slobodnih udaraca na svetu, ali je bio i najbolji čistač u odbrani, igrao je i za Romu i za Lacio, igrao je za Inter, trenirao je Milan, bio je prznica, drčan i bezobrazan, ali su ga svi poštovali, bio je neka vrsta TV zvezde i javne figure, ali je živeo samo za svoju veliku porodicu

Siniša Mihajlović (Vukovar 1969 – Rim 2022) sahranjen je u ponedeljak, na Svetog Nikolu (po starom kalendaru), na groblju bazilike posvećene majci svih anđela i mučenika. Ta crkva je napravljena na nekadašnjim termama imperatora Dioklecijana po projektu Mikelanđela.

Poznata je po svom solarnom satu koji je napravljen po zahtevu pape Klementa XI u 18. veku, kome je taj sat bio potreban da bi mogao da što preciznije odredi kada “pada” Uskrs. Na tom mestu, u toj crkvi okupio se silan svet sa svih meridijana, da oko tog rimskog svetlosnog meridijana isprati fudbalera i trenera čija smrt govori o njegovom značaju više nego o drugima za koje se verovalo da su bili, i bili su, veliki igrači.

Smrt Siniše Mihajlovića, koji se tri godine borio sa leukemijom i koji je tri godine slao poruku da se nikada ne treba predavati, poklopila se sa završetkom Svetskog kupa u fudbalu. Kao da je neko hteo da se o najvećoj sporednoj stvari na svetu govori i pompezno, zbog “ustoličenja kralja Mesija”, ali i skrušeno, zbog ranog odlaska čoveka koji je obeležio igru u Italiji i Evropi u poslednjih 30 godina.

VELIKI IGRAČ I VELIKI ČOVEK

Prva srpska levica 3
ISPRAĆAJ: Sveće na ulazu u beogradski klub Crvena zvezda…foto: tara radovanović / tanjug

Način na koji ga je čitav fudbalski i sportski svet ispratio govori o tome koliki je trag ostavio, i koliko je bio značajna osoba u javnom i sportskom životu ne samo Srbije i nekadašnje Jugoslavije nego i Evrope. Kao refren se ponavlja ono što je većina rekla: otišao je veliki igrač i veliki čovek, čak se više možda isticala ta Sinišina ljudskost, koja je proistekla iz njegove emocije i poštenja kojima je bojio svako svoje pojavljivanje i na terenu i van njega.

On je kao retko ko u Italiji prisutan 30 godina bez prestanka, njega su Rim i Italija usvojili i jednako je veliki srpski i italijanski fudbaler, s tim što je veći deo karijere i odraslog života proveo baš u Italiji, zidajući svoj fudbalski spomenik za života.

Ovde, u Srbiji, voleli su da ga prisvajaju ponekad i najgori. Predstavljali su ga kao srpskog nacionalistu, kao Arkanovog prijatelja, radovali bi se ako bi rekao ili učinio nešto protiv Hrvatske, slavilo se njegovo pljuvanje nemačkog fudbalera Jeremisa na Svetskom prvenstvu u Francuskoj 1998. godine. Međutim, ispostaviće se da Siniša “nije bio takav”, odnosno da je bio “prznica sa velikim srcem”, kako ga je na komemoraciji u FK Crvena zvezda opisao Dragan Džajić, čovek koji ga je doveo u Zvezdu u ključnom trenutku i koji je, kao Siniša, nosio broj 11 na leđima, i koji je, takođe kao Siniša, u karijeri znao da napravi strašnu glupost na terenu jer “nije dao na sebe”.

Mihajlović je bio dete iz mešovitog braka, rođen u Vukovaru, odrastao u Borovu, u porodici običnih ljudi, radničke klase, kome su fudbalski talenat i neverovatna upornost omogućili da veći deo života provede kao uglađeni gospodin iz Rima. Ali, govorio je u intervjuima: najukusnija hrana koju sam jeo bila je banana koju sam delio sa bratom kada smo bili klinci, bolje od najskuplje hrane i pića u najeksluzivnijim restoranima u svetu.

Ta “mešovita sredina” obojila je čitav njegov život i karijeru. Siniša je bio “mešavina” u onom najboljem smislu: na terenu, kao igrač, bio je i napadač i bek, bio je najbolji izvođač slobodnih udaraca na svetu, ali je bio i najbolji čistač u odbrani, igrao je i za Romu i za Lacio, igrao je za Inter, trenirao je Milan, bio je prznica, drčan i bezobrazan, ali su ga svi poštovali, bio je neka vrsta TV zvezde i javne figure, ali je živeo samo za svoju veliku porodicu.

SPREMNOST JE SVE

Prva srpska levica 4
…i sahrana u Rimufoto: ap

U jednom od intervjua reći će da ne pati za novcem i titulama, nego pati za tim što njegov otac ne može da vidi svoje unuke kako rastu, što mnogo govori o tome kakvu je emociju imao Mihajlović. Nemilosrdan prema lopti, ali sa ogromnim poštovanjem prema igri, on je postao legenda Kalča u vreme kada je to bila najjača liga na svetu, tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih. Bio je spreman i pripremljen i igrao je do 37. godine u ligi gde je uvek prštalo na sve strane, i gde mnogi nisu mogli da izdrže ni dve sezone.

To nam govori da se nije štedeo, ali da je bio spreman. “Spremnost je sve”, mogla bi da bude njegova deviza, i gde god ga vidimo tokom karijere i u nekim ličnim, privatnim situacijama, bio je takav: spreman.

I kada je odlazio u Vojvodinu i brzo postao zvezda, i kada je za tada astronomsku sumu otišao u Zvezdu gde je postao onaj ključni deo za osvajanje evropske i svetske titule, i kada je u ratu njegova porodica bila ugrožena, a on se upoznavao sa Rimom, i kada je završavao karijeru, i kada je postao trener pa mu nije išlo… bio je spreman da sve podnese. Možda je zato jednom rekao da mu izgleda da nema 50 nego 150 godina, s obzirom na to šta je sve preturio preko glave. Možda zato njegov odlazak, iako preran, i jeste logičan s obzirom na to šta je od sebe dao za života. Možda onaj sat u kapeli u kojoj je njegov kovčeg bio izložen pokazuje zapravo koliko je godina i života imao dečak iz Borova, toliko zaljubljen u igru kojoj se klanja čitav svet.

Mihajlović će, kada se sve slegne, ostati zapamćen po tome da je mnogo dao “fizici” fudbalske igre. Kada pogledate fotografije na kojima on šutira loptu, izvodi korner ili slobodni udarac, videćete pokret koji je savršena simetrija, pokret koji ima svoju logiku i ravnotežu iz kojih kao da logično sva energija ide u vrh palca leve noge i iz njega ispaljuje plotun. U poslednjih trideset i više godina, možda je samo Roberto Karlos promenio mogućnosti kretanja fudbalske lopte, možda i Đanfranko Zola, na način na koji je to radio Siniša Mihajlović. Taj luk koji je u vazduhu pravila lopta koja se rotira oko svoje ose kao planeta, toliko je bio prirodan da je skoro uvek vodio baš tamo gde je izvođač i zamislio da ona ode.

Lako je zamisliti dečaka u Borovu koji sanja tu loptu u “rašljama” gola, dok golman nemoćno pada na zemlju pošto je samo uspeo da ulepša celu scenu. Mihajlović je uspeo najviše puta ono što je najlepše u fudbalu, da baš tako i na to mesto pošalje loptu, da ga ona posluša i ode tamo gde ide u najmanjem broju slučajeva. To je igra na ivici, to je šut sa najviše rizika, ali i sa najvećom kvotom za dobitak. To je “potez za špice” i takvih je Siniša imao više od drugih fudbalera, posebno što nije bio napadač već naprotiv, bek ili centralni bek, zadužen da spreči gol, da zaustavi napad, da odbije napade protivnika.

Taj i takav igrač, za koga se najpre verovalo da samo “juri devojke”, da jedino zna da jako izvede slobodni udarac, taj Mihajlović se pokazao i otkrio kao osoba koja duboko promišlja, razume i zna da artikuliše to što promisli, što je neverovatna retkost među vrhunskim sportistima, fudbalerima posebno.

Videlo se, od njegovih zrelih fudbalskih godina, da je mnogo više od običnog naloženog klinca, da sve što se oko njega dešava pokušava da razume i “osvesti” i da ispriča onda kada ga pitaju. Zbog svoje rečitosti bio je često na televiziji, verovatno više nego bilo koji igrač koji je otišao sa ovih prostora u Italiju ili neku drugu državu (možda samo Divac može u tome da mu parira) jer je umeo da komunicira.

Nažalost, ta sposobnost mu nije donela neku bolju karijeru u Srbiji, mada je dočekan na velika zvona 2012. godine kao novi selektor Srbije. Čak i on, mangup iz mladosti, nije uspeo da se nosi sa likovima koji su preuzeli srpski fudbal, ni on nije uspeo da uspostavi neki režim, neku disciplinu, red, i ostao je upamćen kao prvi koji je tražio da svi pevaju himnu i da svi aplaudiraju himni protivnika. Nije uspeo da odvede tim na Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine, i to mu je možda jedini neuspeh u karijeri. Nekako se brzo vratio u Italiju, kao da ovo više nije bila njegova sredina i kao da je i sam razumeo da je s vremenom postao mnogo više Italijan nego Balkanac.

Kao takav, kao Rimljanin, stanovnik Večnog grada, ispraćen je na Svetog Nikolu, oplakan ali voljen od svih koji su ga bodrili poslednjih godina da se izbori sa smrtonosnom bolešću. Nije odustao, ali nije uspeo. Ipak, ima se od njega mnogo šta naučiti, i na onome što je radio najbolje i na njegovim greškama, na njegovom temperamentu i forsiranju poštenja i emocija ispred logike i dnevne računice.

Iz istog broja

Skandal: Nacrt akta o MUP-u

Zakon protiv naroda i policije

Jelena Zorić

Vojska Srbije i Kosovo

Propaganda napred, strategija stoj

Davor Lukač

Završen 22. Svetski kup u Kataru: Pobeda Argentine

Krunisanje Mesijevo

Željko Bodrožić

Finale: Argentina – Francuska

Ukazanje Svetog Lionela

Uroš Đurić

Nuklearna fuzija

“Sveti Gral” čiste energije

Dr Saša Marković

Zašto Sunce sija

Dr Saša Marković

Masovni biometrijski nadzor

Beograd, prestonica Velikog brata

Filip Mirilović

Intervju: Dejan Jović, politikolog

Region u procepu želja, obećanja i ostvarenja

Nedim Sejdinović

Komešanja na medijskom nebu

Kakvo društvo, takav i REM

Jelena Jorgačević

Seksizam i politika

On da lupeta, ona da ćuti

Jovana Gligorijević

Lični stav

Postupak u potrošačkim sporovima

Jovana Bjelica

“Pametna Srbija”

Veštačka inteligencija ulazi u sve pore društva

Aleksa Tešić

Rat u Ukrajini

Priprema ruske ofanzive

Aleksandar Radić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu