Euroforija

11. 1. 2002. / 10.49

Provetravanje slamarica

Na kraju će se ispostaviti da su od uvođenja eura najviše ućarile zemlje u kojima je dojčmarka bila "alternativno" sredstvo plaćanja, paralelna valuta – u paralelnom životu

Provetravanje slamarica 1
PROMOCIJA: Vim Duisenberg, predsednik Evropske centralne banke

Euroforija drma svet, ali je naš čovek uvek bio pomalo skeptičan prema svemu što dolazi sa Zapada, od lukavih Latina, što bi rekao narodni pesnik (poslednjih godina posebno su nam skretali pažnju na to da nam Evropa ne misli dobro i da je sve "otale" opasno ili u najmanju ruku sumnjivo). Pa je tako i euro dočekan kao nužno zlo – svašta smo pregurali, pa ćemo i euro. I da ga je bar u naše krajeve doneo neki gospodin u belim čarapama ili gospođa u roze haljini sa volanima i vokabularom od 500 reči – to bi bilo nešto drugo. Ali ovako, kad iza njega stoji Monetarna unija dvanaest ekonomski najjačih zemalja Evrope, stvar je već sumnjiva. Mnogo baba – kilavo dete, pu-pu. Osim toga, nije lako rastati se od marke koja nas je održala (njojzi hvala) i samo goli instinkt tera nas da se okrenemo euru. A koliko nam je stalo videlo se i po tome što čak ni sindikalci nisu hteli da jedan svoj protestni miting premeste negde drugde, nego su ga održali baš ispred Narodne banke Jugoslavije, baš u vreme isporuke eura. Eto!

DAN E: Start nove valute, označen u svetu kao najveća monetarna operacija u istoriji, u Beogradu je ostao u drugom planu zbog jednog događaja u monetarnoj sferi koji je digao mnogo veću prašinu. Tehnički, protekao je očekivano "naški".

Prvog radnog dana posle Nove godine građane koji su hteli da u ruci osete euro (sudeći po sumama maraka koje su se nudile, bilo je to tek iz radoznalosti i zbog prestiža) u menjačnicama je dočekao uglavnom negativan odgovor – po proverenoj praksi niko nije znao ništa pouzdano, ali su svi imali mišljenje – od nepriključenosti na ZOP ili nepostojanja programa za konverziju (podvarijanta – greška u programu ZOP), preko neisporučenih novčanica i nestašice krupnijih apoena ili čak same kursne liste, do izvinjenja da gazda nije tu ili nezadovoljstva niskom provizijom za zamenu.

Što se tiče potonjeg, razlog je, možebiti, u činjenici da se čulo kako provizija za konverziju u Hrvatskoj iznosi uobičajenih 1-1,5 odsto, pa se ovdašnjih 0,9 odsto učinilo malo, ali to i nije tako loše u poređenju sa drugom bivšom jugorepublikom – Centralna banka u Skoplju odbila je, bar za sada, da uključi menjačnice u ovu veliku transakciju, a Udruženje privatnih menjačnica optužilo je Centralnu banku da štiti monopolsku poziciju poslovnih banaka zbog naplate provizija, posle najave da će konverziju deviza obavljati samo 0,2 odsto nadoknade. Mada je slučaj Makedonije, videće se, donekle specifičan, očito je da – ako je valuta ista – provizija to ne mora da bude, posebno ne u razjedinjenom delu ujedinjene Evrope.

JUŽNJAČKA UTEHA: No, osim opšteg utiska koji nije izazvao posebnu nervozu s obzirom na dosta komotan rok zamene, čini se da bar ovog puta nismo bili gori od Evropljana, ili bar nekih od njih. Pomenuta braća Hrvati, koji su čitavu zamenu organizirali malo drugačije, sačekali su poslednji čas (Novu godinu) da svoje novce promene bez provizije, uz uobičajeno mali broj otvorenih šaltera, od kojih su svi radili sve – konverziju, čekove, isplate, uplate…, pa se u već poslovičnoj prednovogodišnjoj panici, satima čekalo i u bankama.

U Nemačkoj je sve funkcionisalo mnogo bolje, po nekoliko desetina šaltera radilo je samo zamenu valuta, radnici Šparkase su klijentima nudili šampanjac da zaslade čekanje koje se negde oteglo i na čitavih pola sata, ali se i tamo događalo da program u bankomatu pobrka marke i eure, pa je račune korisnika teretio za dvostruku sumu (uočeno i ispravljeno na vreme), a od Evropljana najlošiju ocenu dobili su Italijani (u stopu ih prate Francuzi i Španci) – u poređenju sa evroprosekom od oko 55% zamenjenog novca, u subotu uveče ove tri zemlje nisu se dokopale ni polovine, dok u Nemačkoj, Holandiji i, obratite pažnju, Grčkoj, prosek zamene prevazilazi 80 odsto. I to po ovom kijametu, snegu i ledu. Doduše, uprkos roku od pet meseci koji nam je guverner NBJ galantno dao, moglo bi se i nama desiti da slamarice istresemo u poslednji čas, tamo negde oko 30-31. maja. Bar će vreme biti lepo, ni toplo ni hladno, idealno za čaprazdivan.

crno na belo: Ostavimo li po strani tehničke detalje, ozbiljno je pitanje kakav će efekat euro imati na naše male živote. Lako nam je za Evropu – sami su to hteli, organizovali su referendume, pravili kalkulacije, svodili troškove, tri godine se pripremali za ovaj veliki dan… A šta je sa nama?

Moglo bi se desiti da mi (i nešto komšija) budemo glavni dobitnici u ovoj operaciji. Prva i osnovna dobit je inventar crnih tokova novca i njihov stvarni potencijal. Zamena novca je i inače jedna od uobičajenih mera primenjivanih posle ratova i revolucija, što radi provetravanja ratnoprofiterskih (crnoberzijanskih) slamarica, što radi identifikovanja subjekata o čijoj popularnosti bi se mogle voditi duge rasprave. U našem slučaju, međutim, nadležnost guvernera NBJ zaustavlja se na granicama Srbije, što iz iste (nadležnosti) – osim Kosova i Crne Gore – isključuje i Nemačku, u čijoj se valuti čuvalo najviše novčanih rezervi. Ipak, Evropska monetarna unija, ničim izazvana, podržala je napore guvernera i ministra finansija i taj posao obavila umesto nas.

Budući da novom valutom u najvećoj meri raspolažu legalne finansijske institucije, svako ko bude hteo da marke menja za euro (ili dolar ili švajcarac) moraće na šalter ili u posebnu prostoriju kad je reč o većim sumama. Činjenica da donosiocu niko neće tražiti da se identifikuje, ne čini operaciju mnogo prijatnijom – treba doneti koferče para, treba izneti koferče para, treba platiti proviziju… Naravno, može se za te pare nešto i kupiti, stančić, plac, daj šta daš, platiti u markama, pa posle prodati za evre, ali u poslednje vreme ili ljudi neće da prodaju stanove ili traže za njih više para. U junu, kad sve prođe, cene stanova će se opet vratiti na svoj normalni nivo, i kome ih onda prodati za eure po ceni po kojoj su kupljeni za marke?

To je nevolja iz koje postoji samo jedan izlaz – otvaranje računa u banci i računovodstvena zamena: elegantno, bez provizije, bez glavobolje. Iako je donedavno u celoj Evropi prelezak na euro proglašavan poslednjom idealnom prilikom za pranje novca, iz dosadašnje prakse čini se da je stvar upravo obrnuta. Biće tu, naravno, nešto propiranja na ruke, ali nagli porast štednje na celom Starom kontinentu potvrđuje da je matematika kraljica nauka.

ZAPANJENI BANKARI: Zamena valuta u eure otvaranjem štednih računa izazvala je svuda veliko i to prijatno iznenađenje (što se, mora se priznati, ne događa baš često), jer je količina novca koji se čuvao po slamaricama i završio u bankama – bez obzira na to da li je reč o Makedoniji, Hrvatskoj ili Nemačkoj – uveliko premašila sve procene ekonomista. Sume su zapanjile i same bankare. Još nije sigurno da samo količina lira i franaka iz slamarica dostiže procenjenu sumu od oko 100 milijardi eura, ali uskoro će se i to znati.

No, vratimo se na Balkan. Iako konačni podaci još nisu sređeni, u Hrvatskoj su građani samo u dve najveće banke položili 1,35 milijardi maraka, a dnevni rekord zabeležen je 28. decembra kada je na račune položeno 102,7 miliona maraka! Ukupna štednja popela se na oko 2,5 miljarde DEM.

Kosovo je posebna priča: na 98.000 bankovnih računa već je uplaćeno 936 miliona maraka, a zamena će trajati još dva meseca. Tamošnja situacija je potpuna nepoznanica; do pravog raščišćavanja teško da će i doći, jer se novac prebacuje što u Makedoniju i tamo menja, što u Švajcarsku, a skromni doprinos celoj operaciji daju i pojedini pripadnici mirovnih snaga. U Crnoj Gori je proteklih nedelja na račune uplaćeno oko 50 miliona maraka, za trećinu više nego do sada.

O količinama novca koji treba očekivati u ovim krajevima možda se najbolje osloniti na procene Bundesbanke da se oko 40 odsto maraka u opticaju nalazi izvan Nemačke, a od tog iznosa (oko 104 milijarde maraka) većina cirkuliše Balkanom. Prema jednoj detaljnijoj proceni pet, ako ne i šest milijardi nalazi se u Hrvatskoj, oko pet milijardi u Srbiji, na Kosovu i u Bosni i Hercegovini po oko dve milijarde, a u Crnoj Gori i Makedoniji po oko milijardu maraka. Prema drugoj proceni, u Bosni, Makedoniji i Bugarskoj cirkuliše po pet milijardi, isto koliko bi trebalo da bude i u Srbiji. Iako se to ne bi reklo po onome kako živimo, najveće evropske banke se slažu oko toga koliko para imaju Srbi, pa nam ne preostaje drugo do da im verujemo. Dakako, stvarno stanje bi moglo biti i lošije – ali i bolje od procene – te je vrlo moguće da se za koji mesec u našim bankama nađe oko dve do tri milijarde maraka.

Provetravanje slamarica 2
IMA I ZA PROSJAKE: Euro-sića

Pamti pa vrati: Jasno je, naravno, da neće sve deponovane pare ostati na računima. Do određenog odliva će doći, bilo zbog toga što će neki ljudi ipak želeti da rade sa gotovinom – mada se to sada ne čini tako izvesnim kao što je bilo donedavno – bilo zbog nekih drugih razloga, ali to ne bi trebalo bitnije da utiče na ukupan iznos euro depozita.

S druge strane, činjenica je da banke, ukoliko žele da ekonomski posluju, moraju negde da plasiraju novac koji im je na računima, pa se pojačavanje kreditne aktivnosti čini kao prilično sigurno investiranje, posebno s obzirom na to kako je resorni ministar počeo da trenira finansijsku strogoću. Deo prikupljenog novca bi, tako, otišao u poslovno investiranje, a deo, koliko god to još stidljivo zvučalo – u kreditiranje građana. Što će, opet, podstaći potrošnju, koja će podstaći proizvodnju, koja će… Na kraju, ispašće da je euro nešto najbolje što nam se dogodilo u poslednjih deset godina, šta god euroskeptici mislili o njemu. Marka je kul, ali euro rulez!

Auf wiedersehen, Klara!: Ko još nije dobio euro u Beogradu ili negde drugde gde postoje zvanične finansijske institucije može da ga pazari u Segedinu (po ceni od 61,5 dinara) ili, ako mu je bliže, ima ga u Boru po 62 dinara. Ipak, prva velika količina eura na ulici, takoreći stabilna ponuda, može se očekivati tek oko katoličkog Uskrsa, kad veliki broj gastarbajtera iz Zapadne Evrope dođe kući na odmor, posebno u Istočnu Srbiju. U međuvremenu i u Evropi će biti izvršena zamena, tako da će sve funkcionisati manje-više normalno.

Definitivno uvođenje eura na tržište dogodiće se tokom leta kad isti gastarbajteri donesu svoje ušteđevine i preduzmu građevinske radove šireg obima. Tada će konačno otpasti i pitanje da li ušteđevinu prebaciti u novu valutu ili, ipak, za svaki slučaj, u stari dobri dolar, odnosno švajcarac. Američki gastarbajteri ne dolaze tako često, a i ne grade kuće i štale, a Švajcarci su nekako preozbiljni za naše shvatanje finansija.

Konačno, ljubav jeste ljubav, Klara Šuman, onako plavičasta, lepša je od tamo nekog mosta, makar i renesansnog, ali ipak ne treba sumnjati da ćemo se lako navići na euro, jer smo proteklih godina dobro naučili da gledamo od čega se živi i savršeno savladali i komplikovanije računske radnje od deljenja sa dva. Preko činjenica da euro vredi nešto manje od dve marke lako ćemo preći. Nek’ je alal, varali su nas i za više, nećemo valjda sad cepidlačiti zbog 0,4417 DEM na jedan euro?

Iz istog broja

Božić

Uži prolaz

Zoran Majdin

Hladnoća

Srbija na minusu

Tamara Skrozza

FM radio 2001. (1)

Godina uljuđivanja

Teofil Pančić

Kontroverzna prodaja cementara

Cementirano pitanje

Dimitrije Boarov

Reforme

Bankrot banaka

Miša Brkić

"Bezbednosna kultura" političkih stranaka

Plava riba i svastikin but

Miloš Vasić

Novi prokonzul Kosova

U klizavoj fotelji

Dušan Reljić

Izborna 2002. godine

Za Dedinje i Cetinje

Nenad Lj. Stefanović

Lik i delo

Sven Hanavald

Vladimir Stanković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu