Mediji i nasilje prema ženama

Promene koje su započele novinarke i aktivistkinje 2

PROTEST ŽENA: Beograd, oktobar 2022.

foto: marija janković

Promene koje su započele novinarke i aktivistkinje

U 2019. godini, u svakom drugom tekstu identitet žrtve se otkrivao, dok je u 2021. broj objava u kojima se to čini – 40 odsto. U ovom se periodu smanjio i broj tekstova u kojima se čin nasilja opravdava spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika (sa 20 na 11 odsto), a ređe se i odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu (sa 10 na 7 odsto analiziranih objava). Zasluga pripada ovdašnjim aktivistkinjama i novinarkama koje su pokazale kako se profesionalno izveštava i bori protiv nasilja

“U svom bliskom okruženju i u radu sa mladim devojkama postoji nekoliko primera devojčica i devojaka koje su izbegle silovanje upravo zato što su znale sve o tome, one danas znaju da ne treba da ćute, da nasilje koje ih okružuje nije normalno, da nisu krive i da nisu nemoćne. Upravo je suprotno – osvajaju moć, udružuju se i bore. Možda se sporo menja, ali budućnost pripada devojčicama”, kaže za “Vreme” Marija Ratković, teoretičarka medija i aktivistkinja iz

.Razgovaramo baš u utorak, 11. oktobra, na Međunarodni dan devojčica koji je prvi put obeležen pre 10 godina sa idejom da se podigne svest o rodnoj nejednakosti s kojom se suočavaju devojčice širom sveta.

Šta se menja u Srbiji? Koliko i na koji način se promenilo medijsko izveštavanje, ali i uopšte atmosfera u društvu od ispovesti Milene Radulović početkom 2021. do danas? Šta je ostalo isto? Koje su najopasnije greške kada je reč o medijskom bavljenju nasiljem prema ženama i koje su najopasnije posledice neetičkog izveštavanja? Šta je o medijima i državi, građankama i građanima pokazao nedavni intervju “Informera” sa serijskim silovateljem i šta je sve nakon objavljivanja intervjua usledilo?

ŽIVIMO U 21. VEKU, I?

Mediji mogu da, nespretnije ili veštije, manje ili više svesno, pravdaju nasilnika. Da relativizuju krivicu onoga koji nasilje vrši i da osuđuju one koje su ga preživele. Ili, čak i one koje ga nisu preživele. Mediji mogu da ugrožavaju privatnost i bezbednost porodica žrtava.

Drugim rečima – mogu da kroz neodgovarajuće i neprikladno izveštavanje o nasilju prema ženama igraju važnu ulogu u njegovom daljem normalizovanju.

A mogu i suprotno – da informišu i obrazuju, pruže podršku onima koji iz nasilja izlaze i podižu svest o nasilju prema ženama kao društvenom problemu koji se tiče svih nas, a ne kao izolovanom incidentu koji se, eto, desio jer je muž bio ljubomoran, a žena je htela da ga ostavi. Mogu da preispituju rad institucija i kritikuju propuste, pišu o kaznenoj politici, daju glas stručnjacima… Jer je to tema koja, u zavisnosti od toga kako se bave njome, čini razliku. A ta razlika je – sam život.

Pre desetak godina, o mnogim aspektima nasilja prema ženama pisalo se veoma retko, analiza medijskog izveštavanja skoro da nije ni bilo. Danas se o tome govori i piše mnogo više. Uticaj je to i nekih promena u drugim zemljama, ali zasluga pripada ovdašnjim aktivistkinjama i novinarkama, kao i javnim ličnostima koje su razbile tišinu i pokazale kako se izveštava profesionalno i kako se protiv nasilja bori.

Naravno, i dalje je veliki broj onih drugačijih tekstova – u lešinarenju predvode tabloidi (koji u Srbiji imaju položaj mejnstrim medija i svesrdnu podršku države), ali se ono svakako tu ne zaustavlja. Nedavno je Olivera Zekić, predsednica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije, pravdajući pomenuti intervju u “Informeru”, kazala: “Ljudi, mi živimo u 21. veku. Odavno je neko rekao da novine prodaju suze, krv i slavne ličnosti.”

Srećom, ima i onih koji činjenicu da živimo u 21. veku tumače na drugačiji način i koji, imajući u vidu medije, vode računa o javnom interesu. Kao i o dostojanstvu i dobrobiti onih koji trpe nasilje.

IZLAZAK IZ SFERE TABUA

U poslednjih godinu i po dana bilo je nekoliko veoma važnih tekstova na temu seksualnog nasilja i uznemiravanja, počev od istraživanja “Vremena” o seksualnom nasilju u Istraživačkoj stanici Petnica – tekst koji može da služi kao svetionik u novinarskoj praksi – a zatim u Nemačkoj školi u Beogradu, konjičkom klubu u Barajevu, na Arhitektonskom fakultetu…

“Većina tih tekstova zadovoljavala je ne samo standarde Kodeksa novinara Srbije, već, usudila bih se reći, i standarde izveštavanja o problemu kakav je seksualno nasilje prema devojkama i ženama, koji nadilaze Kodeks. Tu pre svega mislim na Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama koje je izradila grupa ‘Novinarke protiv nasilja’”, kaže za “Vreme” Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.

Sanja Pavlović je bila i urednica analize medijskog izveštavanja o problemu nasilja prema ženama za period od 2019. do 2021. godine koju je uradila grupa “Novinarke protiv nasilja prema ženama”, osnovana pre pet godina.

U analizi se kaže da se medijski pristup ovom problemu menja nabolje, ali da mediji znatno češće govore o nasilju kada se ono desi u konkretnim slučajevima, a mnogo ređe o fenomenu nasilja iz edukativnog ugla.

Zatim, najčešći problem kada je reč o (ne)etičnosti medijskih objava odnosi se na otkrivanje identiteta preživele/žrtve i članova/članica njene porodice. U 2019. godini, u svakom drugom tekstu identitet se otkrivao, dok je u 2021. broj objava u kojima se to čini – 40 odsto. U ovom se periodu smanjio i broj tekstova u kojima se čin nasilja opravdava spoljašnjim okolnostima ili ličnim osobinama nasilnika (sa 20 na 11 odsto), a ređe se i odgovornost za nasilje prebacuje na žrtvu (sa 10 na 7 odsto analiziranih objava).

“Čini se da su i mediji i javnost sada više upoznati sa problemom seksualnog nasilja, to postaje važna tema sve većeg broja dnevnih ili nedeljnih emisija i novina, te izlazi iz sfere tabua”, kaže Sanja Pavlović. Dodajući i da baš zato što su skinuti i velovi tajni o tome koliko je taj konkretan problem rasprostranjen i zapostavljen – kako u svesti društva tako i institucionalno – tema će biti na dnevnom redu duži vremenski period.

Inače, grupa “Novinarke protiv nasilje prema ženama” izdala je i veoma važne i detaljne smernice za medijsko izveštavanje o ovoj temi. Svako može da ih pročita i edukuje se – ako to hoće. Međutim, čak i kada je izvorni tekst urađen besprekorno, preuzimanje koje sledi može da bude sporno.

Kako objašnjava Sanja Pavlović, tada kreće potraga za novim i neotkrivenim detaljima kako bi svaki medij, prevashodno tabloidni, obezbedio objavljivanje nečega autentičnog ma koliko ti detalji nisu od interesa za javnost i ma kako se time umanjuje dostojanstvo preživelih.

FEMICID NIJE TRAGEDIJA

U Srbiji je od početka godine ubijeno 25 žena. A jedini dostupan izvor informacija o tome upravo jesu mediji, odnosno organizacija Autonomni ženski centar koja na osnovu medijskih izveštaja, a potom institucija u sistemu zaštite žena od nasilja, prikuplja podatke i obaveštava javnost. Na taj se način ta javnost budi, ukazuje se na opasnosti kojima se ženama preti, koliko je problem rasprostranjen, šta je sve u njemu nataloženo, gde su institucije pogrešile, i koje su mere potrebne da bi se femicid u budućnosti sprečio, odnosno da bi reakcija institucija i društva bila snažnija i pravovremena.

U izveštaju AŽC-a “Femicid u Srbiji, 1. januar – 30. jun, 2022.” navodi se da se gotovo svaka druga žrtva koja je u tom periodu ubijena u porodično-partnerskom kontekstu prethodno obraćala nadležnim institucijama. Poslednjih meseci, slučajevi nasilja i femicida još su češći. Sanja Pavlović primećuje da je javnost oguglala na neetičko izveštavanje o tome. Pitanje je da li joj je to ikada i bilo sporno.

“Ubistvo je u medijima i dalje tragedija. Tragedija je zemljotres, a silovanje, ubistvo i ratni zločin imaju svoje počinioce”, kaže Marija Ratković. Ona, takođe, osvetljava još jedan negativan trend: kada mediji potcrtavaju koliko je neki čin nasilja loš, uvek naglašavaju da je žena koja ga je preživela (a i kad ne preživi) bila majka, uzorna supruga…

“Stalno se traga za idealnom žrtvom, kao da žene koje nisu majke nemaju pravo na saosećanje. Mogli bismo da radimo na razvijanju saosećanja prema marginalizovanim grupama – starijima, Romkinjama, lezbejkama, gejevima i trans osobama, deci ulice, seks radnicama… Jer što je društveni položaj lošiji, veća je izloženost nasilju i nasilje se slabije kažnjava, a društveno saosećanje ne postoji”, dodaje Marija Ratković.

ŠTA SE SVE (NE) SME

Šta je cena grešaka u izveštavanju? Odnosno, koje su moguće posledice neetičnog izveštavanja?

Najopasnije su one, navodi Sanja Pavlović, koje se tiču objavljivanja identiteta žrtve/preživele onda kada ona to nije želela, i eventualno njene dece. To utiče ne samo na tu ženu i njenu porodicu već istovremeno i na druge žene koje preživljavaju nasilje.

“Izlaže njihovu privatnost u javnost i daje priliku da javnost bude ta koja donosi presudu da li je ona nečim to možda zaslužila i kakva je ona ‘kao žena’ bila”, kaže Sanja Pavlović, navodeći da to vodi u drugu opasnu grešku – neverovanje ženama i svaljivanje krivice na njih, umanjivanje ozbiljnosti nasilja i njegovu romantizaciju.

Promene koje su započele novinarke i aktivistkinje 3
foto: marija janković

“Konkretne žene izlažu se dodatnoj viktimizaciji i traumatizaciji, a njihov proces oporavka je otežan ili čak unazađen. S druge strane, i sve druge žene izložene nasilju demotivisane su da potraže podršku jer misle da će i same proći kroz golgotu javnosti – jer neretko se dešava da informacije i detalji ‘cure’ upravo iz institucija! – i unapred osećaju da su prepuštene same sebi. To može da dovede do osećaja izdaje od strane institucija i celog društva, osećaja izolovanosti i bespomoćnosti gde se čini da jedina figura koja je nedodirljiva i ima moć jeste sam nasilnik – a to je upravo ono što on i želi da postigne. Na taj način ostaju u začaranom krugu nasilja”, zaključuje Sanja Pavlović.

Pre pet godina, opet u izdanju AŽC-a, izašla je publikacija “Kako vas žene čitaju” autorki Vedrane Lacmanović i Vere Milanović. Ova analiza bila je posebno važna zato što se bavila načinima na koje medijske tekstove o partnerskom i/ili nasilju u porodici vide žene koje su i same preživele ovo nasilje. Jedan od glavnih nalaza bio je tada da dominantan način izveštavanja kod žena koje su preživele nasilje najpre budi strah i da je ozbiljan problem, između ostalog, to što velika većina tekstova objavljenih 2015, kada je rađeno istraživanje, nije nudila informacije o tome kome se mogu žene obratiti za pomoć, a malo je bilo onih tekstova koji su informisali o ženskim pravima i kaznenoj politici. Način na koji se ova tema tretirala u tekstovima viđen je kao ohrabrujući, odnosno obeshrabrujući kada je reč o izlasku žene iz nasilja. Što govori o moći medija. Takođe, važan deo izveštavanja, odnosno načina na koji će se tekst čitati jeste i naslov i fotografija.

Te probleme ističe i Marija Ratković: “Fotografije koje prate tekstove su obeshrabrujuće za žene, mi ne znamo važne epiloge suđenja za nasilje, nemamo nikakvo znanje o kažnjivosti nasilja prema ženama, što sve doprinosi tome da žene tonu u usamljenost i apatiju, a da se oni koji čine nasilje još više osile. Pošto se medijsko izveštavanje ne menja brzinom kojom stasavaju nove generacije devojčica i žena – žene su izašle na ulice.”

KAP U ČAŠI

Protesti zbog “slučaja Informer” pokazali su, srećom, da trpljenje ima granicu. U prvi plan su izašle devojke koje nisu dozvolile da budu ućutkane. O tome šta je sve sporno u tom intervjuu, a lista je dugačka.

S jedne strane stoji medij, koji neprestano krši Kodeks, a ovim je uspeo da ode korak više odnosno niže, u čiju su odbranu stali i predsednica Saveta REM-a, poslanici SNS-a, pa čak i tužilac svojim brzim delovanjem kako bi se malo zataškao problem, zatim gomila koja ćuti, a s druge stane – glasne su bile te mlade žene.

Sanja Pavlović kaže kako je “slučaj Informer” razotkrio svu dubinu bezosećajnosti i mizoginije koju tabloidi već godinama unazad pokazuju na, za nijansu, a zaista su nijanse u pitanju, blažim primerima medijskog izveštavanja: “Razotkriveno je da rad u javnom interesu zapravo ne podrazumeva interes polovine društva, žena, te koliko su daleko od profesionalnog obavljanja svog posla. Odsustvo suštinske reakcije institucija pokazuje isto to – životi žena, bezbednost žena, strah žena nisu im važni. I to je civilizacijski poraz”, ali istovremeno, naglašava da su protesti koji su usledili, a koje je organizovala Ženska solidarnost, pokazali da bunt postoji i da je kap prelila čašu.

Za Mariju Ratković, traženje ekskluzive krvi i suza po svaku cenu samo je kulminiralo intervjuom u “Informeru”, ali rezultat je stalnog fokusa na nasilnicima i nasilju kao dramatičnom činu koji je medijski zanimljiv.

“Nas kao žene zanima, a i od javnog je značaja, da vidimo kako institucije rade, čija je odgovornost, kako da se zaštitimo i šta se u državi čini da se nasilje spreči. Mi ne želimo nasilnike kao medijske zvezde – želimo da oni budu kažnjeni a njihova imena zauvek zaboravljena. Želimo da znamo više o heroinama koje su preživele nasilje, o načinima kako su se izborile sa traumama, koje institucije nude rešenja, kako je za ženu moguće da nastavi život. Mediji moraju da budu saveznici žena”, ističe ona.

Govoreći o tome šta su pokazali protesti u organizaciji Ženske solidarnosti, Sanja Pavlović dodaje da su svi osećaji straha, izdaje, usamljenosti i prepuštenosti sebi imenovani i žene zahtevaju i zaslužuju promenu. A zatim ponavlja da seksualno nasilje prema ženama tek postaje tema kojom ćemo se baviti, i u smislu uzroka, rasprostranjenosti, rupa u sistemu zaštite i podrške, kažnjivosti, pa zaključuje: i ta revolucija je započeta.

Promene koje su započele novinarke i aktivistkinje 4

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

Izvinjavamo se svim akterima projekta “Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji” i čitaocima zbog izostavljanja disklejmera u prošlom broju “Vremena”.

Iz istog broja

Rat u Ukrajini

Sukobi i crvene linije

Aleksandar Radić

Čeka li Rusiju prestrojavanje

“Ramzane, lepotane, samo tako”

Ilija Vukelić

Protesti “Ženska revolucija”

Besne smo i neka smo

Jovana Gligorijević

Cementara u Kosjeriću

Sve za profit, profit ni za šta

Filip Mirilović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu