Prokletstvo tektonske tromeđe

Upravo na mestu gde se dogodio razorni zemljotres – magnitude od 7,8 – koji je u Turskoj i Siriji odneo više od 49.000 ljudskih života i koji je svakako najveća prirodna nesreća u poslednjih 12 godina, spajaju se tri tektonske ploče: afrička, arabijska i anadolijska. Ova izuzetno trusna tačka na mestu gde se neprohodni planinski venci Anadolije spuštaju u ravnice (koje čine gornji deo tradicionalnog Plodnog polumeseca) dugo je bila mirna, da bi se tokom prethodne tri nedelje podzemna zver razbudila i oslobodila silnu energiju, a seizmička aktivnost se povećala i na Balkanu.

Normalno je da zbog toga ovih dana osećate izvesnu nelagodnost, pa i strah. Zemljotres je užasna nepogoda, jedna od poslednjih na ovom svetu koje čovek, uz sve naše moćne instrumente i još moćnije jednačine, ne može da predvidi. Međutim, ako živite u Srbiji, zaista nema razloga da budete preterano zabrinuti ili zastrašeni. Našu je zemlju mimoišlo retko koje zlo, a neke smo i sami izazvali, ali kao što u Srbiji poslovično nema gladi, nema ni onih stvarno razornih zemljotresa.

Kako u specijalnom izveštaju navodi prestižni naučni časopis “Nature”, Turska se tokom jedne godine pomeri na zapad za 2 centimetra godišnje duž takozvanog Istočnoanadolijskog raseda. Ovaj rased se proteže dužinom od 700 kilometara i predstavlja granicu između anadolijske i arabijske tektonske ploče. Ovaj rased je dugo bio relativno miran, dok je sevrenoanadolijski, na kome se razdvajaju anadolijska i evroazijska ploča, proizveo 11 velikih zemljotresa u 20. veku.

Zemljotres u Turskoj dogodio se 6. februara u 4.17 ujutru po lokalnom vremenu (što je dva sata posle ponoći po našem vremenu) i trajao je 80 sekundi. Epicentar zemljotresa bio je na dubini od 17,9 kilometara na tridesetak kilometara od drevnog grada Gaziantepa, u oblasti koja je uz više miliona žitelja, nedaleko od granice, naseljena i brojnim izbeglicama iz ratom zahvaćene Sirije. Zemljotres je pratilo još 200 naknadnih, da bi devet sati kasnije usledio novi udar magnitude od čak 7,7.

Razorna moć ovog kombinovanog zemljotresa bila je ogromna – seizmolozi su je procenili na čak XI stepen Merkalijeve skale, u koju spadaju ekstremni zemljotresi. Tokom prvih sedam dana, udar je bio praćen serijom od čak 2100 snažnih potonjih potresa, a tlo je nastavilo da se trese i narednih dana. Kada su spasilačke ekipe početkom ove nedelje konačno napustile ruševine, dogodio se zemljotres magnitude od čak 6,4 (što je daleko jači potres od svih zemljotresa u Srbiji u poslednjih sto godina) i odneo nove žrtve.

Dva tako snažna zemljotresa uništila su i do temelja srušila ogroman broj građevina, a pod ruševinama su ostale hiljade ljudi koje će spasilačke ekipe pokušavale da izvuku u narednih dve nedelje. Prvi veliki zemljotres u eri društvenih mreža danima su pratile milijarde ljudi, deleći užas razaranja i radost čudesnih otkrića preživelih. Pomoć je upućena iz većine modernih zemalja, uključujući i Srbiju, ali je u pogođeni region stigla vrlo selektivno, pre svega zbog izolacije u kojoj se nalazi Sirija. Prve procene govore da šteta od zemljotresa iznosi oko 70 milijardi dolara, što ga čini četvrtim najskupljim zemljotresom ikada – veću materijalnu štetu izazvali su čudovišni zemljotresi u Japanu 1995. i 2011, kao i zemljotres u Sečuanu u Kini 2008. godine.

SKALA ZEMLJOTRESA: Kako to biva sa zemljotresima, seizmička aktivnost se osetila i u širem regionu – zemljotres magnitude od 4,8 dogodio se pre nedelju dana na ostrvu Krku u Hrvatskoj, a serija zemljotresa pogodila je i oblast ispod Karpata u Rumuniji, gde je 14. februara zabeležen zemljotres magnitude od 5,7, koji se dobro osetio u Beogradu i većem delu Srbije. Mediji su, sasvim prirodno, bez prekida izveštavali o ovim događajima, a povećana pažnja, uz hvale vrednu aktivnost Republičkog seizmološkog zavoda, povremeno je, u pojedinim izveštajima, ipak imala primese panike.

Naime, sasvim regularno se mogla čuti vest da je neku tačku u Srbiji pogodio zemljotres magnitude 2, što je vest koja po relevantnosti uporediva sa vešću da je jutros u Ivanjici primećena rosa ili da u Ulici Jovana Žujovića u Valjevu iznošenje smeća kasni dva sata (pri čemu ti slučajevi izazivaju veće nevolje i daleko se bolje primete od neosetnog zemljotresa magnitude 2). No, običnom građaninu, nenaviknutom na seizmičke skale, sasvim logično, ovakva vest može da stvori nelagodnost.

Zato je zgodno podsetiti se šta zapravo govori koja magnituda. Kad se govori o snazi zemljotresa, tradicionalno se koristi takozvana Rihterova skala koju je 1935. godine razvio američki fizičar i seizmolog Čarls Francis Rihter. Danas se za merenje snage zemljotresa koristi modernija verzija ove skale, mada se često neprecizno kaže za neki zemljotres da ima magnitudu od 7 Rihtera, koliko je inače imao najrazorniji zemljotres u našem regionu, 1979. godine u Crnoj Gori. Za razliku od brojnih drugih skala u svakodnevnom životu (na primer, skale temperature), koje su mahom linearne, ova skala je logaritamska (svaki stepen u skali se računa kao logaritam sa osnovom deset amplitude).

To zapravo znači da stepeni rastu sa umnoškom od 10, odnosno da zemljotres magnitude 7 ima deset puta veću amplitudu nego zemljotres magnitude 6. Kad je reč o oslobođenoj energiji, energija pri zemljotresu od 6,2 je dvostruko veća nego pri onom od 6. Sa svakim stupnjem, oslobođena energija raste oko 32 puta, tako da je zemljotres u Turskoj oslobodio 16 puta više energije nego pomenuti zemljotres u Crnoj Gori, a preko 300 puta više energije nego dramatični zemljotresi u Skoplju i Banja Luci.

Zemljotresi sa kojima imamo iskustvo u Srbiji su hiljadama puta slabiji. Otkako se vrše merenja u Srbiji nije zabeležen zemljotres od 6 Rihtera. Najsnažniji srpski zemljotres od 5,9 pogodio je Lazarevac 1922, zemljotresi od 5,7 dogodili su se 1921. u Vitini, 1927. u Rudniku, 1980. na Kopaoniku i 1998. u Mionici. Naš najveći potres u ovom veku pogodio je Kraljevo 2010. godine – imao je magnitudu od 5,5, odneo je dve žrtve, načinio značajnu materijalnu štetu, ali nije uništio ovaj grad. Skala, uostalom, govori da je samo prvi udar u Turskoj oslobodio 4000 puta više energije nego onaj u Kraljevu.

BALKANSKI RIZICI: U Srbiji su od zemljotresa mnogo opasniji pojedini gramzivi investitori – stradanja može biti zato što su se graditelji oglušili ne samo o dobre građevinske propise, nego i elementarna pravila gradnje (videli smo investitore kojima zgrade padaju i bez ikakvog zemljotresa). O tome nešto govore i takozvane procene seizmološkog hazarda. Na osnovu ponašanja Zemljine kore, seizmolozi umeju da procene kakvi zemljotresi mogu da se dugoročno očekuju u kom kraju sveta, što je vrlo važno kad je reč o urbanističkim i građevinskim procesima. Konkretno, u Republičkom seizmološkom zavodu prave se mape seizmološkog hazarda (vidi mapu) koje, zasnovane na utemeljenim podacima, na primer mogu da kažu kolika je šansa za najjači zemljotres u periodu od 100 godina na teritoriji Srbije.





Ovakva mapa pokazuje da u većem delu zemlje najstrašnije što u jednom veku može da se desi je razaranje od VI Merkalija, što je uporedivo sa štetom od zemljotresa u Kraljevu 2010. U tradicionalnom “trusnom” delu oko Kraljeva može se očekivati zemljotres sa razaranjem od VII Merkalija koji nanosi veća oštećenja nedovoljno dobro izgrađenim objektima, lomi neke dimnjake i može da se primeti iz automobila, ali nijednu kuću neće pretvoriti u hrpu cigala. Inače, razorni zemljotresi poput Banja Luke 1969. i Skoplja 1963, oba od 6,1 Rihtera, u Srbiji se ne mogu očekivati ni u periodu od 500 godina, a 7 Rihtera iz Crne Gore neće se desiti ni u periodu od 1000 godina, dakle još otkako je Stefan Nemanja rešio da se osamostali od Vizantije.

Nažalost, to je statistika koja govori koje su granice očekivanja pošto nije moguće prognozirati kada će se neki zemljotres konkretno desiti u budućnosti. Zemljotresi su nepredvidljivi. Naučna znanja, razvoj fizike, a posebno meteorologije, doveli su do toga da iako ponekad ne možemo da ih zaustavimo, barem sa lakoćom predviđamo opasnosti koje nam priroda priređuje. Ova vrsta savremenog komfora isključuje istinsku neizvesnost od prirodnih stihija, pa je javnosti i donosiocima odluka teško prihvatljivo da još postoje i tako užasne pretnje koje su inherentno nepredvidljive.

Većina naučnika danas smatra da nije reč o tehnologiji ili metodi koju još nismo osvojili, već da to nije ni teorijski moguće. Rašireno je gledište i da ovaj fenomen možda spada u takozvane samoorganizovane kritične fenomene (koje fizičari, zaintrigirani nepredvidljivošću, sa puno strasti izučavaju poslednjih decenija) gde niz manjih mehaničkih događaja u nekom trenutku, koji se matematički uopšte ne može predvideti, najednom prerasta u lavinu. Sedamdesetih godina 20. veka je među brojnim seizmolozima vladalo sasvim drugačije mišljenje – da se zemljotresi ipak mogu predvideti i da će za desetak godina biti moguće razviti pouzdan sistem za uzbunjivanje. Međutim, potonja istraživanja, silni neuspesi u predviđanju, kao i kontroverze oko zemljotresa u Kini 1975. koji je najavljen godinu dana ranije, vodila su ka tome da se ovo viđenje u velikoj meri odbaci.

Danas su, posebno u trusnim područjima, razvijeni razni brzi sistemi uzbunjivanja kako bi se što pre reagovalo kad se zemljotres uoči. Takođe, razvila se čitava naučna oblast koja se bavi procenama rizika od zemljotresa. Ali, ne postoji metoda kojom neko može odrediti tačno kada, gde i koliko jako će udariti naredni zemljotres. Ovo pitanje je u jednoj prilici završilo i na sudu. Naime, nakon zemljotresa u Akvili u Italiji, sedmorica seizmologa su osuđeni jer nisu unapred najavili da nakon serije manjih potresa dolazi razoran zemljotres. Naprotiv, smatrali su da opasnosti nema i stanovništvo nije evakuisano. Suđenje je izazvalo ogromnu pažnju i reakcije naučnika širom sveta. Na kraju, u postupku pred višim sudom naučnici su oslobođeni. ¶˝