Mehanizam vladavine

Proizvodnja državnih neprijatelja 2

Proizvodnja državnih neprijatelja

Teško je nabrojati neprijatelje Aleksandra Vučića. Onome ko tako nešto pokuša, iza dugog spiska na kome su konkretna imena i organizacije ukazuje se stoglava hidra čije pojedine glave premijer Srbije seče iz dana u dan, ali na mestu svake nestale kao da se pojavljuje nekoliko drugih, često bez lica i naziva

Masovna proizvodnja neprijatelja nije novost na ovim prostorima. Počela je još dok se Slobodan Milošević uspinjao na vlast, od 1987. nadalje. Protivnici su se kalemili jedni na druge, od Albanaca, Slovenaca, Hrvata, Muslimana, Zapada oličenog u Americi, do opozicije, domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Sve te neprijatelje na svom spisku mržnje imalo je i ono što se kasnije nazvalo Srpska radikalna stranka, oličena u trojstvu Šešelj–Nikolić–Vučić, biće sa mnogo glava ali jednim mozgom i jezikom, koji je bljuvao gadosti i pretnje na svakoga ko se nije uklapao u njegovu viziju Srbije i sveta.

RANI RADOVI: Sve do čudesnog preumljenja 2008. godine, spisak neprijatelja Aleksandra Vučića i njegovih partijskih istomišljenika ostao je isti, da bi se preko noći, naizgled, sve promenilo. Vučić je sam ili uz pomoć dobrih savetnika shvatio da mržnja prema ustašama, balijama, šiptarima i domaćim prodanim dušama nije više priča kojom se zajahuje i drži vlast. Bilo je potrebno ponuditi nove krivce za razočarenja i nagomilane frustracije. U zemlji u kojoj je godinama rastao bes zbog mučne tranzicije, zbog očekivanja izneverenih od vlasti, postoje mete koje je nemoguće promašiti, poput borbe protiv korupcije i lopovluka.

Kada je naprednjacima vlast 2012. konačno pala u ruke, i Vučić je bio svestan da obećanja nisu dovoljna i da birači očekuju neki spektakl. Formalno samo prvi potpredsednik Vlade, suštinski u roku od nekoliko meseci najmoćniji čovek u zemlji, počeo je da stvara ambijent u kome je jedino naučio da pliva. Donekle je kopirao utabane staze Miloševićeve tehnologije vlasti. Osećaj da je država stalno u vanrednom stanju mora se neprestano održavati, to dobro utiče na homogenizaciju, a narod koji neprekidno živi u napetosti i iščekivanju manje stiže da razmišlja o svakodnevici. U Miloševićevo vreme se taj osećaj vanrednog stanja lakše kreirao uz ratove, sankcije, inflaciju, bujajući kriminal. Vučiću je pripala teža uloga, da drži stalnu tenziju u društvu debelo utonulom u apatiju.

MIŠKOVIĆ I MIŠKOVIĆEVI: Posle gromoglasnih najava obračuna sa svima koji su pokrali i ojadili zemlju, prva euforija izazvana je hapšenjem Miroslava Miškovića krajem 2012, u glavama većine Srba jednog od simbola nepravednog bogaćenja. No, kada je osnova politike samo buka i bes, to je proces u kome nema zastajanja.

Tajkunska aždaja, koju Vučić pominje kao jednog od svojih glavnih neprijatelja, svela se na Miškovića. Iako u zatvoru, i dalje je redovno pominjan kao predvodnik otpora protiv onih koji su namerili da od Srbije naprave pristojnu zemlju, ali pošto je u julu 2013. pušten da se brani sa slobode postao je korisniji za vlast nego dok je čamio u pritvoru. Mada se vlasnik "Delte" potpuno povukao iz javnosti, sa Miškovićem na slobodi lakše je Vučiću i njegovim čaušima da onome na koga se naljute prilepe etiketu "Miškovićev", bilo to Miškovićevo "Vreme", Miškovićev analitičar Đorđe Vukadinović, advokati koji su štrajkovali jer ih je Mišković na to nagovorio… Premijer često pominje nadnaravne moći svog arhineprijatelja: povodom advokatskog zahteva za smenu ministra pravde Nikole Selakovića izjavio je da je Mišković toliko moćan da vladu može da sruši, ali i odbrusio da "Mišković neće sastavljati vladu dok je on na njenom čelu".

OPOZICIJA I NOVINARIPLAĆENICI: Jedan neprijatelj, međutim, ma koliko atraktivan, nije dovoljan da drži stalnu pažnju biračkog tela. Tužni ostaci opozicije, oličene u Demokratskoj stranci, pogodni su za svakodnevnu upotrebu samim tim što su, bar u Skupštini, skoro stalno pred očima javnosti. Od kada su se domogli vlasti, na svako pominjanje nečeg što je loše Vučić i njegovi sledbenici horski ponavljaju da je bivša vlast sve upropastila, pa se sadašnja mukom muči da bar nešto popravi. U toj buci i događajima koji se smenjuju promiče činjenica da vlast dele sa Dačićem, Krkobabićem i inima koji su "sa prethodnima" u pomenutom upropašćivanju učestvovali, a da Vučić lepo sarađuje i sa, na primer, Mlađanom Dinkićem, koga je ne tako davno nazivao najvećim kriminalcem u Srbiji. Kako god, opozicioni simboli po kojima tuče baražna paljba vlasti i njihovih medija samo se imenom menjaju, od Dragana Đilasa do, trenutno, Bojana Pajtića, a municija u toj paljbi je sve – od vređanja, pretnji hapšenjem do ogavnih naslovnih strana tabloida kakve ni Miloševićevo vreme nije zapamtilo.

Kada već pominjemo medije, ako je verovati Aleksandru Vučiću, gotovo svi koji postoje u Srbiji su protiv njega, od opskurnog "Tabloida" Milovana Brkića, o kome je Vučić više pričao za dve godine svoje vladavine nego svi drugi političari u prethodne dve decenije, preko dnevnih novina i nedeljnika (osim patriotskih "Večernjih novosti" i još patriotskijeg "Informera"), o elektronskim medijima da ne govorimo. Objašnjenja zašto bi iko dovodio bilo koji postupak, reč ili metod Vučićeve vladavine u pitanje je jednostavan – radi se o tajkunskim ili stranim plaćenicima, a Olja Bećković je svedočila da je posle nekog priloga u "Utisku nedelje" Vučić zvao i rekao da nije verovao majci i bratu kada su mu govorili da ga ona mrzi, ali da se uverio da je zaista tako.

Na Zapadu ništa novo: "Strani faktori" na listi premijerovih neprijatelja spadaju u zanimljivu kategoriju. Nema dana da Vučić ne pomene da nam se ceo svet divi i podržava reforme koje sprovodi njegova vlast, da Srbija uživa nikada veći ugled u svojoj istoriji, da ga državnici svuda dočekuju sa oduševljenjem i raširenih ruku, da hrlimo ka Evropskoj uniji koja nas sa radošću čeka, pa opet taj svet i EU svako malo rade o glavi i premijeru i Srbiji.

Predstavnica OEBS-a za slobodu medija Dunja Mijatović ljuto se zamerila Vučiću tvrdnjama da u Srbiji postoji pritisak na medije, ali je još i dobro prošla u odnosu na šefa Delegacije EU u Srbiji Majkla Davenporta. Njega je Vučić više puta optužio da direktno radi protiv Vlade Srbije, kao i samu Uniju. Kada je početkom godine u "Vremenu" objavljen BIRN-ov tekst o poslovima ispumpavanja vode iz Kolubare, Vučić je još jednom, nikada žešće, rekao da se parama EU plaćaju tekstovi čiji je cilj da se destabilizuje Srbija, odnosno da se on sruši sa vlasti.

Zašto bi EU rušila Vučića kada mu se toliko divi, i kada stvari oko Kosova, jedinog problema koji u ovim krajevima još interesuje Zapad, idu onako kako Zapad od Vučića traži, nije baš logički najjasnije, mada vlast i na to ima jednostavne odgovore, samo što ti odgovori ne zvuče baš pametno. U njihovom tumačenju, Zapad ne voli da u ovim krajevima ima jakog lidera, koji vodi računa samo o interesima svoje zemlje (eto Mila Đukanovića na vlasti u Crnoj Gori i više od 20 godina); osim toga, tvrde da je Srbija pod žestokim pritiskom da uvede sankcije Rusiji, no ne deluje baš da sukob u Ukrajini toliko zavisi od naših sankcija da bi Zapad zbog toga ovde organizovao bilo kakav državni udar.

Biće ipak da je jedan od ciljeva ovakvih priča da se izvuku neki neprijatelji iz starog fundusa. Zna Vučić da je njegovim glasačima, ma koliko strpljivo slušali priče o putu u Evropu, milo kada čuju pokoju ružnu reč o nekadašnjim neprijateljima i kada ga gledaju kako se na njih breca.

NEPRIJATELJI MEĐU NAMA: Kao da mu nije dosta spoljašnjih pritisaka, domaćih tajkuna, plaćenika i izdajnika, besa narko-kartela razbijenih u nekoliko "Grom" akcija (doduše, Darko Šarić posle predaje nije pominjao osvetu, već veru u sadašnje srpsko pravosuđe), na Vučića se ustremljuju i neprijatelji koji se kriju unutar samog državnog aparata. Krajem septembra prošle godine su, po Vučićevim rečima, pripadnici Žandarmerije pretukli njegovog brata Andreja u vreme održavanja Parade ponosa samo zato što su iz lične karte videli o kome se radi; batine su tada dobili i pripadnici njegovog obezbeđenja, u stvari premijerovog obezbeđenja, koji su se iz neznanih razloga našli na tom mestu u društvu premijerovog brata i brata gradonačelnika Siniše Malog. Ovaj ozbiljan udar na temelje države još nije dobio epilog, a ovih dana je zaštitnik prava građana Saša Janković podsetio na nekoliko nezgodnih pitanja o pomenutom događaju koja su još uvek bez odgovora, od toga kako je zaista počeo incident do toga otkud vojno obezbeđenje kod premijerovog brata. Umesto odgovora, Saša Janković je priključen dugoj listi neprijatelja države.

Na toj listi se, po nekadašnjem refleksu, našao i Fond za humanitarno pravo, koji je pre nekoliko dana izneo tvrdnje da je načelnik Generalštaba Ljubiša Diković odgovoran za ratne zločine na Kosovu 1999. godine.

KOMBINOVANI UDARI: I pored beskrajnog niza imena, stiče se utisak da je ipak najveći Vučićev neprijatelj strašna sila bez imena i lica, kombinovana od mnogo zala. "Mnogi bi hteli, voleli, pokušavaju… da me sruše, ubiju, unište", ponavlja premijer gotovo svakodnevno, a ti mnogi su i "otuđeni centri moći", i "podivljale policijske frakcije" i "tajkuni, stranci i ekstremisti koji planiraju da najkasnije na jesen u Srbiji izazovu spontane nemire koji bi doveli do sukoba i nasilne promene vlasti", kako je nešto pre prošlogodišnjih izbora pisao "Informer". Jesen je srećom prošla bez nemira, ali pomenuta strašna sila nastavlja da raste, jača i dobija monstruozne razmere, ako je verovati premijeru.

Od početka svoje vladavine Vučić priča da se na njega "sprema napad od onih kojima ne odgovara obračun s korupcijom", da se ne plaši zato što je narod na njegovoj strani, mada povremeno deluje kao da misli da ni narod neće najbolje prihvatiti ono što radi za njega. "Znam sebe, svoj narod i najviše ga volim na svetu. Zato i znam kako ću da skončam. Zato mi se toliko žuri, jer znam da mi se približilo", rekao je Vučić još u septembru 2013.

Tek da ne bude da je premijer jedini u vlasti izložen pretnjama, dva puta se naširoko pričalo da je na Tomislava Nikolića bezmalo pokušan atentat, guvernerka Narodne banke Jorgovanka Tabaković je tvrdila da je prošlog leta preživela pokušaj ubistva u Crnoj Gori tako što su umalo ukradeni njeni lekovi za srce, mada se ispostavilo da se u slučaju Nikolića radilo o dva banalna saobraćajna incidenta, a guvernerka je bila žrtva običnog lopova.

PRIJATELJI I SARADNICI: Mada Vučić često deluje zabrinuto, a lista dramatičnih događaja i njegovih neprijatelja izgleda beskrajna, čini se da stvari po njega za sada idu sasvim dobro. U svim ispitivanjima javnog mnjenja njegova popularnost ne opada, partijska vojska i najbliži saradnici ga slepo obožavaju. Što se tiče neprijatelja, gledano sa strane čini se da su i Mišković i ostali tajkuni u stanju hibernacije, okamenjeni od straha; Demokratska stranka, glavni opozicioni protivnik, ni sa sopstvenim demonima ne može da izađe na kraj, a kamoli da ugrozi vlast; bivši politički protivnici poput Čedomira Jovanovića, Nenada Čanka, Vuka Draškovića, Borisa Tadića čekaju u redu i nude svoje usluge, baš kao i mnogi tajkuni. Spisak Vučićevih moćnih inostranih prijatelja koje svakodnevno pominje je impresivan, od kineskog predsednika vlade Lij Kećijanga, američkog ambasadora u Srbiji Majkla Kirbija, prestolonaslednika Abu Dabija Mohamada bin Zajeda…(deluje, doduše, da svaki državnik koji premijeru Srbije pruži ruku i kaže nešto kurtoazno odmah bude proglašen ličnim prijateljem, a ako neko, poput Bin Zajeda, pomene i reč brat, gotovo da se učlani u porodicu).

Kada govorimo o medijima, moguće je da Vučić nije zadovoljan nekima od njih, ali i on zna da je više nego dovoljno njemu sklonih medijskih ispostava, informera, pinkova, kurira, e-novina, koji će one koji ga ne vole provući kroz septičku jamu i toplog zeca, kao primer drugima. Pri tome, kada vlast nešto baš zaboli, oglasiće se i neki drugi, poput ugledne "Politike", da iz pera glavne urednice Ljiljane Smajlović, novinara Miroslava Lazanskog i kolumniste Emira Kusturice opletu po "stranim plaćenicima" iz BIRN-a, a da ne pomenu nijedno nezgodno pitanje koje BIRN u tekstu postavlja (iz njihovih tekstova dâ se zaključiti da pomenuti, za razliku od stranih plaćenika, žive kao ptice nebeske koje nit oru nit žanju, a stalno su site).

Ni domet bivših saradnika, kumova i prijatelja koje je Vučić napustio ili su oni napustili njega, poput Vojislava Šešelja i Saše Radulovića, nije veliki, pa bi, sa racionalne tačke gledišta, svako mogao da pita zašto od svakog pitanja ili najmanje kritike Vučić i sledbenici prave toliku dramu.

Odgovor leži u samoj osnovi tehnologije Vučićeve vlasti. Nije izmišljanje neprijatelja radi ostvarivanja ciljeva njegov izum, istorija je toga prepuna, nisu na to imuna ni mnogo uređenija, razvijenija i bogatija društva. U skorije vreme, dovoljno je setiti se kako su SAD posle pada komunizma u panici počele da traže novog arhineprijatelja (i našle ga u terorizmu), eno Erdogana i Orbana kako se bore sa pravim i izmišljenim utvarama.

Razlika je, međutim, što je u pomenutim društvima proizvodnja neprijatelja samo jedno od sredstava vlasti, koja svojim građanima ima da ponudi i nešto drugo. Kod Vučića, ničeg drugog nema, pa je jedino adekvatno poređenje ono sa ovih prostora, sa Miloševićevom vladavinom. I on je imao ogromnu podršku naroda, i njemu su poslanici ustajali i aplaudirali kada je ulazio u Skupštinu, stepen poltronstva njegovih saradnika bio je takođe degutantan, imao je mitinge podrške, mnogi su tvrdili da ko ne voli Miloševića ne voli ni Srbiju, ali sve se ipak neslavno završilo. Potrajalo je, ali podrška se istopila, i najveći poltroni su ga brzo preboleli (evo ih u gomilama i u ovoj vlasti), nekada hipnotisani birači otpisali su ga i zaboravili.

Svestan je toga i Vučić, kao i praznine koja zjapi iza njegovih obećanja, otuda tolika nervoza i histerično vikanje na svako dovođenje u sumnju svetle sadašnjosti i još svetlije budućnosti. Tehnologija proizvodnje neprijatelja, priča o zlim tajkunima koji su nas opljačkali (ko se uopšte seća Bogoljuba Karića), stranim plaćenicima, domaćim izdajnicima, radi ali ima ograničeno trajanje. Što su proizvodnja i ponuda bilo čega drugog manje, to kraj brže dolazi.

Naslovi poput "Pucaju u Dikovića da ubiju Vučića" još uvek mogu da izazovu samo mučninu, jer im je cilj podizanje rejtinga i skretanje pažnje sa važnijih tema, ali treba misliti i o terminalnoj fazi u koju režimi poput Vučićevog neminovno kad-tad uđu, ma kako u ovom trenutku daleko izgledala. U ovakvoj vrsti vlasti, na vrhu se po pravilu gubi kontakt sa realnošću i počinje da se zaista veruje u legende o zaverama kojima je vladar izložen jer je dobar, pošten i pametan.

Kada proizvodnja laži i straha postane nedovoljna da održi stanje obožavanja, a popularnost krene da nezaustavljivo pada, ostaje još samo obračun sa neprijateljima, pravim ili izmišljenim. Evropa i Amerika su daleko, komšije više nisu na tapetu, samo su domaći dušmani pri ruci, kako je to već bilo u onoj poslednjoj godini Miloševićeve vladavine.

Iz istog broja

Milenijumski ciljevi posle 2015.

Pravda za sve

Jovana Gligorijević

Intervju – Bojana Lekić

Strah se širi društvom

Tamara Skrozza

Intervju – Dr Jelena Begović, direktorka Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo (IMGGI)

Pokušaj otmice mikroorganizama

Slobodan Bubnjević

Zumiranje 5

Ko se boji Sirize

r. m

Grad u mraku

Filozofija Smederevske Palanke

Katarina Stevanović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu