Palijativno zbrinjavanje

Pristojno do kraja 1

foto: Vladimir Gogić / BETA

3. 3. 2010. / 22.33

Pristojno do kraja

Srpske bolnice će konačno dobiti prva odeljenja za palijativno zbrinjavanje koja će porodicama obolelih omogućiti da se bar nakratko odmore

"‘Pristojan svet umire od danas do sutra’, rekao je svojevremeno Sergej Lukač i moja majka ga je često citirala. Ne znam kakvu je smrt imao Sergej Lukač, ali znam da moja majka nije imala takvu. Umirala je pet godina", priča za "Vreme" Vojkan S.

"Kada je shvatila da ulazi u drugu godinu svoje bolesti, kazala mi je: ‘Dali su mi šest meseci, a ja sam još uvek živa! Ovo nije fer prema tebi!’ Ubrzo potom je počela da odbija hranu tvrdeći da nije gladna. Shvativši da pokušava da se ubije, zamolio sam je da to ne čini. Ćutala je. Sutradan je počela da jede, a tada je i odlučila da mi staranje o njoj olakša tako što će postati nepresušan izvor dobrog raspoloženja. Doduše, nekoliko puta sam ušao tiho u sobu, tako da me nije primetila, i na njenom licu sam video očaj koji bi nestao čim bi shvatila da sam tu.

Kada se majci naduo stomak lekar je konstatovao da mora u bolnicu. Dok smo čekali prevoz, ona je rekla: ‘Konačno je gotovo. Oslobodiću i sebe i tebe.’

Lekar koji ju je pregledao pozvao me je u hodnik. ‘To su metastaze i mi tu ništa ne možemo da učinimo. Imamo slobodan krevet pa, ako hoćete, ona može umreti kod nas’, rekao je.

Kada sam majci rekao da će ostati u bolnici, ona se zadovoljno osmehnula, a ja sam znao i zašto. Više puta mi je rekla da ne želi da budem kraj nje kada bude umirala jer je to posao između nje i Boga. Sada je bila sigurna da će umreti sama. Kroz pola sata je pala u komu i umrla je posle dva dana."

Vojkanova majka je jedna od oko 20.000 osoba koje su prošle godine u Beogradu umrle od raka. Skoro isti broj porodica suočio se sa jednakom mukom, nemoći i gubitkom kao Vojkan. O mnogima, pak, nije imao ko da brine. Umrli su u bolnici ili u gerontološkom centru. Sami.

GRIŽA SAVESTI: Ljudi u Srbiji ne vole da pričaju o smrti. Kada za njih nestane lekova i nade radije biraju da umru u svojoj kući okruženi porodicom i onima koji ih vole. Ali umeju li srpske porodice da brinu o terminalnim bolesnicima? Imaju li snage da ostanu duhovno jaki i da onima koji odlaze pruže dovoljno ljubavi i životnih radosti do samog kraja? Neki umirući bolesnici odu brzo i poštede agonije i sebe i članove porodice kojima uz tugu ostaje uteha što "se nije dugo mučio". Ima, međutim, neizlečivih bolesnika koji umiru godinama.

Dok njih grize savest što su na teretu svojim najbližima, članove porodice grize savest što taj teret osećaju.

Ko ima "vezu" ili sreću da ima mesta za obolelog člana porodice, u bolnicu ga smešta što češće. Opravdanje je – bolja nega i "hvatanje vazduha" za sledeću, goru fazu bolesti. Međutim, više je porodica koje niti imaju "vezu", niti sreću da u bolnici ima mesta, niti znaju kako da pomognu sebi i obolelom ocu, mužu ili sinu.

Pristojno do kraja 2
Dr Dubravka Šaranović

Srpske bolnice će konačno dobiti prva odeljenja za palijativno zbrinjavanje koja će porodicama obolelih omogućiti da se bar nakratko odmore. Do kraja 2015. godine takvih odeljenja (sa ukupno 300 kreveta) imaće 28 bolnica u Srbiji. Prva će biti otvorena u četiri zdravstvene ustanove u Beogradu. U sledeće dve godine Zemunska bolnica i KBC "Zvezdara" dobiće odeljenja za palijativnu negu sa po 20, a KBC "Dr Dragiša Mišović" Dedinje i KBC "Bežanijska kosa" jedinice sa po deset kreveta.

Zašto baš ove bolnice, kako će palijativna odeljenja izgledati i po kom sistemu će umirući pacijenti ostvarivati pravo da borave u njima?

"Na izbor bolnica uticali su demografska situacija, učestalost bolesti i stanja koja zahtevaju palijativno zbrinjavanje (maligne bolesti, HIV, saobraćajni traumatizam, šećerna i neurološke bolesti), kao i postojeći kapaciteti i zauzetost bolničkih postelja", kaže za "Vreme" dr Dubravka Šaranović iz Ministarstva zdravlja.

Otvaranje ovih odeljenja je deo državne Strategije za palijativno zbrinjavanje usvojene prošle godine. Projekat će biti finansiran iz sredstava pretpristupne pomoći (IPA), a prvo odeljenje za palijativnu negu dobiće Zemunska bolnica. Nalaziće se u okviru gerijatrijskog odeljenja, a novac za preuređenje tog dela zgrade doniraće engleska vlada, uz podršku Evropske unije i Ministarstva zdravlja.

SMEŠTAJ "SA DUŠOM": Osim 20 ležajeva sa antidekubitalnim dušecima, predviđeno je da "zemunski hospis" ima i prostoriju za dnevni boravak sa čajnom kuhinjom, gde će tokom posete boraviti članovi porodice obolelog.

Nije slučajno što baš engleska vlada finansijski pomaže projekat u Zemunskoj bolnici. Prvi hospisi u Engleskoj su počeli da rade 1967. godine, i to nisu gerontološke ustanove, već male bolnice koje praktikuju palijativnu negu. "U engleskim hospisima sobe sa pacijentima su raspoređene ukrug, a u centralnom delu napravljeni su kavezi za ptice i ima puno cveća", kaže dr Šaranović. "‘Dok im se saopštava loša vest, ljudi obično gledaju u pticu, gledaju u život’, objasnili su mi."

Ni palijativna odeljenja u Srbiji neće biti "bez duše", ali prema rečima sagovornice "Vremena" neće biti ni za umiranje. Odeljenja za umiranje postoje na primer u Mađarskoj i zovu se "sestrinski domovi". Tamo medicinske sestre brinu o ljudima koji žive potpuno sami, a obilaze ih lekari kućnog lečenja. Ovakvih ustanova biće jednoga dana i u Srbiji.

Sada je prioritet omogućiti što više kreveta za palijativno zbrinjavanje.

Pacijent koji, na primer, boluje od side obratiće se posle lečenja u bolnici svom lekaru. On izdaje nalog za drugog lekara koji će pacijenta obilaziti i lečiti kod kuće. Ukoliko lekar kućnog lečenja ili patronažna sestra tokom redovnih poseta pacijentu procene da mu je neophodno palijativno zbrinjavanje, obraćaju se konsultativnom timu na Infektivnoj klinici. Ako konsultativni tim potvrdi njihovu procenu, pacijent dobija uput za odeljenje za palijativno zbrinjavanje. Dok boravi tamo, članovi porodice ga mogu obilaziti kad god požele i mogu ostati s njim koliko žele. Zato i postoje dnevni boravak i čajna kuhinja.

POVRATAK KUĆI: Smeštaj na odeljenju za palijativno zbrinjavanje traje samo petnaest dana (isto kao u Engleskoj). Posle toga pacijent se vraća kući.

U poslednjim danima uz njega će biti porodica i tim za kućnu negu. Službu kućnog lečenja ima svaki dom zdravlja u Srbiji. Na svakih 25.000 stanovnika dolazi jedan tim. Čine ga jedan lekar, pet medicinskih sestara, patronažna sestra, socijalni radnik, psiholog i – sveštenik.

U posetu prvi idu lekar i medicinske sestre. Lekar porodici ostavlja svoj kontakt-telefon i dostupan im je 24 sata. Medicinske sestre uče porodicu kako da brine o umirućem pacijentu – kako da ga okrenu dok mu menjaju posteljinu, kako da mu promene pelene, kako i kada da mu daju lekove, kako da ga nahrane…. Socijalni radnik dolazi već sutradan i procenjuje kakva je podrška porodici potrebna – da li u porodici ima dece koja popuštaju u školi, treba li pomoći oko smeštanja mlađe dece u vrtić… Psihoterapeut je tu da pruži pomoć i pacijentu i porodici, a sveštenik intenzivira posete ukoliko pacijent tako želi.

Kada agonija konačno prestane, kada lakne svima, na listu tima za kućnu negu dolazi novo ime i nova adresa.

Smrću pacijenta, međutim, ne prestaje i briga. Praksa palijativnog zbrinjavanja podrazumeva komunikaciju sa porodicom i izvesno vreme nakon smrti pacijenta.

Dok se nepopijeni lekovi i neupotrebljene pelene sakupljaju u kesu za smeće, lične stvari sortiraju po sentimentalnoj važnosti, a poslednja pidžama koju je nosio pere i ostavlja na krevetu još neko vreme, podmuklo se potkrada pitanje "da li je moglo da se uradi više".

Kada telefon zazvoni i kada od nekog ko je pomagao da brinete o osobi koje više nema čujete da možda nije umro kao "pristojan svet", ali da je zahvaljujući vama pristojno izgurao do kraja, i poslednju pidžamu spokojno možete spakovati u ormar, jer znate da ste dali sve od sebe.

Iz istog broja

Intervju – Ljubisav Orbović, predsednik
Saveza samostalnih sindikata Srbije

Šta će biti s nama

Zoran Majdin

Lik i delo

Vladimir Ilić

Dragoslav Grujić

Ministar policije na snimanju serije "Selo gori, a baba se češlja"

Glumci i njihovi gosti

Dragan Todorović

Haški sud

Stopama Slobodana Miloševića

Vesna Zelić

O režimu i politici deviznog kursa

Razvoj na kursnim razlikama

Pripremio: Dimitrije Boarov

Iz ličnog ugla – Šta da se radi

Zaposliti Srbiju

Dr Nenad Popović

Kapitalisti, radnici i vlada

I bogati plaču

Dragoljub Žarković

Lik i delo

Ejup Ganić

Filip Švarm

Regionalna pravosudna saradnja

Uloga slučajeva u definiciji suverenosti

Tatjana Tagirov

Organizovani kriminal

Mafija bez granica

Miloš Vasić

Prilog kulturi sećanja

Mesec mart u Srbiji

Momir Turudić

Portret savremenika – Lepa Lukić

Velika sestra

Jovana Gligorijević

Vinski put – »13. jul Plantaže«, Podgorica

Nektari najvećeg vinograda Evrope

 

Specijalni dodatak

Vreme 1000

 

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu