Generalni štrajk

24. 10. 2001. / 22.28

Prinudno odrastanje dece komunizma

Neuspelo obaranje Zakona o radu bio je samo jedan u nizu pokušaja "tranzicionih gubitnika" da u sprezi sa "demagoškim elementima" unutar vladajuće koalicije vrate Srbiju u vreme pre prošlogodišnje oktobarske revolucije i sprovedu "reforme sa ljudskim likom"

Piše: Miša Brkić
Prinudno odrastanje dece komunizma 1
GUŽVA I KRKLJANAC: Neuspeh generalnog štrajka

"U Srbiji nema mnogo prostora za ulaganje stranih investicija jer se proces reformi odvija sporo a zbog svađa u vrhu vlasti stvara se nepovoljan i nesiguran ambijent." Dok je u utorak 23. oktobra u Čačku ambasador Ujedinjenog kraljevstva Čarls Kraford saopštavao ovako neprijatnu ocenu, na beogradskim ulicama desetak hiljada "tranzicionih gubitnika" u antireformskom transu uzvikivalo je "Srbija nije na prodaju" i " dole Vlada". Sindikalni "marš na Beograd" trebalo je da bude veliko finale sedmodnevnog prilično traljavog generalnog štrajka kojim je Savez sindikata Srbije (SSS ili, prostije rečeno, državni sindikat) želeo da natera republičku vladu da povuče Predlog zakona o radu i izdejstvuje smenu ministra za rad ali i pokriće pojedinim ambicioznim sindikalnim liderima da pokušaju obaranje Vlade.

"Ovi ovde hoće da sruše vladu i lažu narod, verovatno iz partijskih interesa", izjavio je u utorak kasno popodne Branislav Čanak, predsednik Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost" i pozvao svoje članstvo da se povuče iz protesta pošto je jedna grupa radnika htela da provali u zgradu Vlade. Samo četiri sata ranije i nekoliko stotina metara dalje, na Trgu Nikole Pašića, Čanak je hvalio sindikalno zajedništvo do "konačne pobede".

NEUSPEH: "Marš na Beograd", ili "druga oktobarska revolucija" (u roku od godinu dana), završio se prilično neslavno, iako je Milenko Smiljanić, predsednik Saveza sindikata Srbije, izjavio da je izvojevana još jedna velika pobeda radničke klase. Kad sedne "u četiri oka" sa svojim radikalnim pristalicama, Smiljanić će morati da im objasni kakav je to "uspeh" ako Zakon o radu nije povučen iz skupštinske procedure, ako nije smenjen ministar Milovanović i zašto je ostala na vlasti Vlada "koju radnici ne osećaju kao svoju" (Smiljanić, u petak 18. oktobra na Konferenciji za štampu). Umesto zahteva sa kojima je krenuo u generalni štrajk, državni sindikat dobio je mrvice za koje nije siguran da će ih na kraju pokupiti sa pregovaračkog stola. Nezdrava politička ambicija odvela je sindikalnog lidera Milenka Smiljanića među skupštinske ajkule da amandmanima popravlja Zakon o radu za koji je sedam dana javno tvrdio da je toliko loš da mu nema popravke i da mora biti povučen. Za definitivno razbijanje sindikalnih iluzija pobrinuo se šef poslaničke grupe DOS-a u srpskom parlamentu Čedomir Jovanović upozoravajući "Smiljanića i drugove" da vlast generalno neće odustati od tranzicije, ali ni od pojedinačno zapisanih reformi u Zakonu o radu. "Povlačenja Predloga zakona o radu neće biti, jer je on potreban ovoj zemlji i naš odgovor će biti isti bez obzira na to da li je napolju 100 ili 100.000 ljudi", rekao je Jovanović.

Da Vlada misli ozbiljno o reformama, sindikalci su mogli da se uvere kad su pokucali na njena vrata posle pregovora u Parlamentu. "Predlog zakona o radu neće biti povučen iz skupštinske procedure a sindikati će moći da utiču na eventualnu izmenu tog zakona kroz rad parlamentarnih odbora koji su nadležni za razmatranje podnetih amandmana na Predlog zakona o radu", saopšteno je tim povodom iz Vlade Srbije.

Ono što se nije moglo čuti u ovim pregovorima, a u razgovoru za "Vreme" kaže visoki funkcioner republičke Vlade, jeste da DOS (ili bar onaj njegov deo koji se u javnosti prepoznaje kao refomski) neće odustati ni za pedalj od reformskog duha Zakona o radu.

BEZ KONSENZUSA: Na primedbe sindikalista da taj Zakon nije u saglasnosti sa saveznim Ustavom i saveznim Zakonom o radu, ovaj vladin funkcioner kaže da je to i bio cilj – da se definitivno napravi diskontinuitet sa samoupravljačkom i Miloševićevskom praksom u radnom zakonodavstvu. A na opaske pojedinih predstavnika Demokratske stranke Srbije da ovaj Zakon "nije primeren okolnostima", funkcioner Vlade koji je želeo da ostane anoniman kaže da će republička Vlada ubuduće sve radnike koji dođu pred njena vrata da traže plate ili povišicu slati u – Palatu federacije. Na pitanje je li to adresa savezne vlade, ovaj funkcioner kaže: "Ne, nego predsednika Jugoslavije jer je dosta bilo igranja demagogije i populizma."

Sindikatima ostaje da u skupštinskoj proceduri do sredine iduće nedelje diluju sa "demagozima i populistima", a već su se prijavili SPS i članice vladajuće koalicije – DSS i Nova Srbija. Da bi do kraja otkrio svoju političku ulogu, Smiljanić je sa štrajkačkog trona u utorak poručio da će uskoro obavestiti sve birače u Srbiji kako se koja partija ponašala u sporu sa sindikatima.

Retoričke simpatije i demagoška bolećivost pojedinih partija i lidera prema "tranzicionim gubitnicima", nažalost, ne znače i suštinsko preuzimanje odgovornosti za sudbine svih onih ljudi koji će skupo platiti ceh reformi u Srbiji.

Zaustavljanje reformi neće doneti nova radna mesta i veće plate, a onima koji se sada vode kao "zaposleni" niko ne može garantovati buduće nadnice. U Evropu se ne ulazi "sa ponosom", nego sa zakonima koji su identični njenim propisima. Zato radnicima i sindikatima ne treba podgrevati lažnu nadu da će u Srbiji biti dobro i bez stranog kapitala.

Nažalost, priprema i usvajanje Zakona o radu ponovo je pokazalo da u vladajućoj koaliciji ne postoji konsenzus o neophodnim reformama.

Vladimir Goati, saradnik Instituta društvenih nauka procenjuje da kriza u vladajućoj koaliciji u Srbiji može usporiti proces reformi i navodi da je republička Vlada za devet meseci postigla više nego bilo koja postkomunistička zemlja u tako kratkom periodu. Ali toj vladi nedostaje politička podrška, upozorava Goati jer na političkoj sceni postoji stalno saplitanje i otežavanje. Goati ocenjuje da će Demokratska stranka Srbije blokirati sve zakonodavne inicijative i otežavati reforme, tako da će Vlada biti osuđena na imobilizam, ili će morati da se osloni na uredbe, zbog čega će biti izložena kritikama. Vlada je već sada u situaciji da bira "između kuge i kolere", rekao je Goati uz ocenu da je ključno pitanje da li Vlada Srbije ima podršku 126 poslanika. Odgovarajući na pitanje da li će i u kojoj meri štrajkovi destabilizovati republičku Vladu, Goati kaže da je Vlada primorana da vuče nepopularne poteze zbog čega postoji opravdan revolt u svim slojevima društva. "Znam da je u istočnoj Evropi, dve do tri godine od početka reformi, situacija bila gora nego u socijalizmu, da bi kasnije bila znatno bolja. U tim zemljama postojao je, međutim, široki politički konsenzus oko sprovođenja reformi. To se kod nas nije dogodilo, već i dalje postoje partije koje smatraju da je 5. oktobar bio prirodna nepogoda i da treba sačekati da se stvari vrate na staro", kaže Goati.

RAZUMLJIV OTPOR: Politički sudar reformista i populista ("svađe u vlasti", kako bi rekao ambasador Kraford) oko Zakona o radu izbio je u prvi plan i tako potisnuo suštinsku raspravu o samom zakonskom aktu. Dvojica najeksponiranijih pojedinaca u slučaju "sindikat protiv Vlade" – sindikalni lider Milenko Smiljanić i republički ministar za rad Dragan Milovanović – premeštali su se s jedne na drugu televiziju međusobno se vređajući a da nisu ponudili mnogo ozbiljnih argumenata "za i protiv" ponuđenog Zakona. Nema sumnje da Zakon o radu predstavlja jedan od ključnih reformskih projekata koji Srbiju izmeštaju iz istorije i vraćaju u moderno, tržišno doba. Ne stoji, međutim, argument vlasti da će samo neusvajanje Zakona o radu zaustaviti priliv stranog kapitala, jer nedostaje (kako je primetio i Goran Pitić, republički ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom) bar još 15 krupnih zakona koji sistemski treba da fundiraju reforme. Zakoni o stranim ulaganjima i koncesijama, na primer, nisu ništa manje važni za strane investitore od Zakona o radu.

Nema sumnje, takođe, da moderan projekat radnog zakonodavstva predstavlja važnu pretpostavku da bi se jedna zemlja kvalifikovala za tržišnu utakmicu. S druge strane, logično je da takav projekat naiđe na otpor jednog dela radničke klase koji je vlast decenijama negovala kao zaštićenu vrstu. Otuda su "plavi okovratnici" posle 5. oktobra 2000. godine očekivali da će bar dvostruko kapitalizovati svoj doprinos obaranju Miloševićevog režima: da će im nova vlast u zemlji pružiti doživotnu sigurnost radnog mesta i da će im međunarodna zajednica, takođe doživotno, plaćati to što su se na biračkom mestu odrekli vlasti koja je od njih često pravila topovsko meso za svoje imperijalne ciljeve.

Zato je deo srpske radničke klase u Predlogu zakona o radu prepoznao diskriminaciju kao ključni element i uhvatio se za "kolektivno pregovaranje" kao za slamku spasa. Nije pri tom pomoglo ni ubeđivanje (pa i javno objavljivanje) da Predlog sadrži klauzulu kolektivnog pregovaranja, ali i da uvodi moderniju varijantu sklapanja pojedinačnih ugovora koja više odgovara vrednim, sposobnim i kvalifikovanim radnicima. Na protestnim mitinzima organizovanim u sklopu generalnog štrajka vrlo često se čulo da radnici u Srbiji ne traže ništa više od onoga što imaju nemački radnici, pri tome se mislilo (naravno) na zarade. Ali, radnici nisu pokazali spremnost da saslušaju činjenicu da nemačkom radniku ne može da padne na pamet da obrađuje zemlju dok je na bolovanju.

Godinu dana od promene vlasti beogradskim ulicama prolamao se poklič "zakon o radu oboriće vladu", a iz pojedinih dobro ušuškanih kabineta odašilju se poruke da nam ne trebaju eksperti i reforme koji nisu u interesu našeg naroda i ponovo se oživljavaju slogani tipa "ponosno u Evropu".

Šta ćemo, međutim, ako u Evropu primaju samo one koji prihvataju njena pravila igre?

Iz istog broja

Kratka istorija sloma - Jugoslavenska narodna armija 1989–1992 (3)

Vukovarska apokalipsa

Filip Švarm, Tamara Skrozza, Biljana Vasić

Panika i neslane šale

Strah iz pisma

Davor Konjikušić

"Antraks" u Lajkovcu

Pismo iz Finske

Dragan Todorović

Gradnje i peticije

Igranka bez prestanka

Zoran Majdin

Iz ličnog ugla - zakonitost i tzv. lustracija srbijanskog pravosuđa

Sudije bez sudske zaštite

Dr Zoran R. Tomić, redovni profesor Upravnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Od VANU-a do SANU-a - eho jednog apela

Duh iz akademske boce

Slobodanka Ast

Vojvođanska kriza

Tuširanje jogurtom

Dimitrije Boarov

Sudbina i priključenija državne bezbednosti

Karika koja nedostaje

Miloš Vasić

Sudska hronika

Postoje nedodirljivi

J. Dulović

Ekskluzivno

Pavle Strugar, haški dobrovoljac

Velizar Brajović

Jugoslovenska turneja Karle del Ponte

Sedmorica zapečaćenih

Nenad Lj. Stefanović

Lik i delo

Dragan Antić

Dragoslav Grujić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu