Radikalski bonton

Preko “ustaša” do birača

Od kada su, početkom devedesetih, polivanjem tadašnjeg predsednika Veća građana Radomana Božovića i premlaćivanjem nekadašnjeg poslanika Srpskog pokreta obnove Mihajla Markovića, ustanovili da siledžijsko ponašanje nailazi na simpatije dela birača, radikali nikad od njega u potpunosti nisu odustali

Preko "ustaša" do birača 1
(Link za veću sliku)

Ukoliko, kao što se to desilo pre pola godine, nekakvo ljubazno izvinjenje ne ispovrti Miloš Aligrudić, šef poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije u Skupštini Srbije, Tomislav Nikolić, zamenik opravdano sprečenog Vojislava Šešelja, mogao bi biti u prilici da ispuni obećanje i pojede spisak sa imenima građana koji podržavaju zahtev za zabranu Srpske radikalne stranke.

I krajem prošle godine kao i krajem prošle nedelje, naime, u Skupštini Srbije došlo je bilo do oštrog sukoba radikala i G17 plus. Kada su, međutim, u decembru čelnici G17 plus uvredama odgovorili na uobičajene raspojasane nastupe poslanika SRS-a, radikali su dva dana blokirali rad parlamenta, prisilivši tako vladajuću koaliciju da se, kroz usta Aligrudića, izvini Nikoliću i ekipi. Nežna radikalska srca tom prilikom potresla je bila tvrdnja Mlađana Dinkića, ministra finansija Srbije, tada na funkciji (samo) potpredsednika G17 plus da "neće da se svađa sa barabama i primitivnim ljudima", izazvana kritikama koje su na Dinkićev račun iznosili poslanici SRS-a tokom rasprave o zakonima iz oblasti penzijsko-invalidskog osiguranja, čiji je predlagač bio upravo ministar finanasija. Parlament je odblokiran zahvaljujući tekstu čije je izgovaranje dopalo Aligrudiću: "Vladajuća koalicija, pa nijedan ministar iz Vlade, nije nikada mislila, niti je želela da uvredi bilo kog poslanika. Naravno, zato i mogu da kažem da se u ime vladajuće koalicije izvinjavam svim onim narodnim poslanicima koji su na bilo koji način mogli da pomisle da je izjava koja je izneta za ovom govornicom mogla, na bilo koji način, na njih da se odnosi", rekao je šef poslaničkog kluba DSS-a.

UVREDE I UCENE: Ovoga puta situaciju bi moglo da smiri izvinjenje upućeno u drugom smeru. Oštra reakcija na skupštinska događanja sada je potekla od G17 plus, i to nakon uvreda koje je radikalski poslanik Zoran Krasić uputio na račun ministarke poljoprivrede i kandidatkinje te stranke za mesto potpredsednika vlade Ivane Dulić-Marković i njene porodice. U dobro poznatom pljuvačko-pretećem maniru, poslanik, a krajem devedesetih i sam ministar Krasić, ministarkinu porodicu nazvao je "ustašama", što je, s obzirom na njenu nacionalnu pripadnost, zazvučalo daleko opasnije od uobičajenog radikalskog "čašćavanja" predsednika Srbije Borisa Tadića, građanski orijentisanih partija, civilnog sektora, medija i novinara koji im nisu po volji, javnih ličnosti koje im nisu po volji… Mnogi od njih osudili su najnoviji radikalski istup, a potom je čak i iz kabineta premijera Vojislava Koštunice saopšteno da su "uvrede i poniženja duboko strani našoj tradiciji", te da "kada se nešto tako dogodi, bilo bi više nego neophodno da se čuje i javno izvinjenje, kao znak spremnosti da se jednom zauvek prekine svaki oblik nacionalne diskriminacije".

Pokazalo se, međutim, da premijer nema čime da uceni radikale, kao što su oni to sa zadovoljstvom učinili samo nekoliko meseci ranije. Umesto izvinjenja, radikali su samo (predizborno) dodali gas ponavljajući uvrede do iznemoglosti, a G17 plus krenuo je u (predizbornu) kampanju skupljanja potpisa za zabranu SRS-a. Iz redova DS-a stiglo je (predizborno) saopštenje kojim se G17 plus poziva da napusti koalicije sa SRS-om na lokalnom nivou u opštinama Aranđelovac, Bački Petrovac, Kuršumlija, Lučani, Negotin, Opovo, Plandište, Požega, Sombor, Svrljig i Žagubica. Koštuničin DSS je (predizborno) odstupio od priče o blagodeti izvinjenja i pristupio uobičajenoj demagogiji "birači će dati krajnji sud", a stranke koje se u poslednje vreme popularno etiketiraju kao "levi radikali" (predizborno) su podsetile da se za zabranu radikala zalažu još od 5. oktobra 2000.

SIMPATIJE ZA SILEDŽIJE: Mentalno zagađenje, koje bi moglo biti važan uzrok onolike izborne apstitencije na koje ukazuju najnovija istraživanja (skoro 60 odsto biračkog tela), posle svega, dodatno je povećano, kao što je povećan i broj ugroženih porodica (Dulić-Marković). A da nije tih "sitnica", moglo bi se zaključiti da je sve isto kao što je i bilo.

Jer, od kada su, početkom devedesetih, polivanjem tadašnjeg predsednika Veća građana Radomana Božovića i premlaćivanjem nekadašnjeg poslanika Srpskog pokreta obnove Mihajla Markovića, ustanovili da siledžijsko ponašanje nailazi na simpatije dela birača, radikali nikad od njega u potpunosti nisu odustali. Naprotiv, i pre napada na ministarku Dulić-Marković toliko su se raspustili u upotrebi primitivnih sredstava da su čak i oni ugledni analitičari koji su se onoliko trudili da dokažu da su "radikali (i socijalisti) prošli pročišćenje i lustraciju" morali da odustanu od medijske pripreme terena za koaliciju DSS–SRS za koju su manje-više otvoreno lobirali. Možda, doduše, samo privremeno, jer je u trenutku kad Nikolić, Vučić i ekipa u dnevnom ritmu prebrojavaju "ustaše" po Srbiji malo teško objašnjavati kako radikali sada predstavljaju "normalnu konzervativnu političku partiju" koja zaista zastupa interese velikog dela biračkog tela, i čije rukovodstvo ne snosi ama baš nikakvu odgovornost za učešće u izazivanju brojnih ljudskih nesreća u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

I dok su radikali od incidentnog ponašanja odustajali samo incidentno, tako da bi se moglo reći da su isti kao što su vazda bili ("dosledni su"), neke promene evidentne su samo u načinu na koji predsedavajući parlamenta reaguje na njihove ispade: za razliku od Nataše Mićić, koja je sa njima žestoko ratovala, i Dragana Maršićanina, koji je takođe umeo da izrekne opomenu nevaspitanim poslanicima, Vojislav Mihailović, poznat prvenstveno kao unuk Draže Mihajlovića, koji je sednici predsedavao u vreme napada na ministarku Dulić-Marković, ostao je nem. Jezik mu se razvezao samo nakon sednice, kad je objasnio da je "očigledno da je u pitanju sukob radikala i ministarke, ali da ne zna, ne razume suštinu sukoba".

ŽUTE TRAKE: Snažan doprinos raspršivanju iluzija da se 5. oktobra 2000. Srbija izborila za svrstavanje na spisak normalnih, civilizovanih zemalja, radikalski poslanici počeli su da daju već na proleće sledeće godine. Nakon što su, zbog oduzimanja džipa predsedniku stranke Vojislavu Šešelju (nekako mu je bilo dopalo da se vozi u vozilu ukradenom od OEBS-a na Kosovu 1998), najpre napravili ležeću scenu na ulici, kako bi sprečili odnošenje vozila, došli su na morbidnu ideju da se sutradan u Skupštini pojave sa žutim trakama oko ruke (iako nisu svi zaboravili spisak novinara "domaćih izdajnika i stranih plaćenika" na kojem su bili pre svih Jevreji i nesrbi, koji je radikalski vođ Šešelj sročio i preteći čitao ranih devedesetih godina). Aluzija na Jevreje u vreme nacizma izazvala je osudu jevrejske zajednice u Beogradu, ali je gromoglasnije tog dana odjeknula vest o prekidu rada Skupštine zbog incidenta koji su izazvali poslanici SRS-a, koji nisu dozvolili da se njihova koleginica Nataša Jovanović, na zahtev predsednika parlamenta Dragana Maršićanina, udalji iz sale.

To, ipak, nije bilo ništa u odnosu na predstave koje su priređivali kad je sednice vodila Nataša Mićić, razrađujući, uglavnom, već oprobane metode. Za razliku od Nataše Jovanović, koja je odbijanjem da napusti salu izazvala "samo" prekid sednice (i još jedno nepotrebno povećanje troškova na teret poreskih obveznika), njen kolega Stevan Kesejić je odbijanjem da napusti zasedanje na zahtev Nataše Mićić u junu 2001. doveo čak i do – intervencije lekara i policijskog uviđaja (uz odgovarajući prekid sednice i nepotrebno povećanje troškova). Radikali su, po već oprobanom scenariju, okružili Kesejića, kako bi onemogućili da bude udaljen, pa je skupštinsko obezbeđenje počelo da iznosi jednog po jednog poslanika SRS-a, kako bi došli do Kesejića. S obzirom na to da je Kesejić srčani bolesnik, radikali su na kraju insistirali da ga sami iznesu, intervenisao je i skupštinski lekar, a došli su i zdravstveni radnici sa nosilima i odneli Kesejića u bolnicu. Tokom predstave bilo je lomljenja inventara, pa je i policijski uviđaj bio neophodan.

MIKROFONI, ŽIVOTINJE: Godinu dana kasnije, reprizirana je predstava sa polivanjem predsedavajućeg vodom: nakon više opomena koje je izrekla radikalskim poslanicima, predsedavajuća Nataša Mićić bila je meta fizičkog izliva besa (ili samo nesputanog primitivizma?) Nataše Jovanović. Istovremeno, poslanik SRS-a Slobodan Janjić oteo je od predsedavajuće Skupštine spisak poslanika te stranke koje je Nataša Mićić predložila da budu udaljeni sa sednice zbog fizičkih napada i moralne degradacije Skuštine, a njegov kolega Dragan Čolić iščupao je jedan od mikrofona sa stola predsedavajućeg parlamenta. Nataša Mićić napustila je salu i predsedavanje prepustila Gordani Čomić, a obe bi taj dan mogle i da pamte po imenima raznih životinja, ali i polnih organa čime su ih radikali obilato "častili".

Tokom 2003, nakon što im je lider, samo nekoliko dana pred ubistvo premijera Zorana Đinđića, dobrovoljno otputovao u Hag, radikali su se bili malo primirili: očekivani su izbori, nakon kojih su, osvojivši najveći pojedinačni broj glasova, nudili koaliciju Koštuničinom DSS-u. Potrebu za skupštinskim predstavama zadovoljavali su uglavnom nošenjem majica sa Šešeljevim likom. Ne tako demonstrativno, ali ipak nedovoljno skriveno od nepodobnih medija, i tada su, kao i kasnije, prednjačili u jednoj drugoj aktivnosti: u iznalaženju različitih načina "naplate troškova" na skupštinskoj blagajni. A dobili su i drugu vrednu zadovoljštinu: Aleksandru Vučiću je početkom 2004, na samom startu rada Koštuničine vlade, pripalo da, iz dana u dan, pred TV kamerama predvodi anketni odbor za utvrđivanje činjenica u trgovini električnom energijom i izigrava pravednika koji se bori protiv mafije.

Potreba za izgradnjom pristojnog, pa čak i urbanog imidža zabeležena je kod radikala u vreme lokalnih izbora na kojima su osvojili Novi Sad, a umalo i Beograd, ali nije dugo potrajala: da je bilo reči o privremenom odustajanju od verbalnog a ponekad i fizičkog nasilja i primitivizma definitivno je bilo jasno nakon prošlojesenjeg nastupa Tomislava Nikolića za govornicom tada još formalno žive Skupštine državne zajednice, kad je ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića nazvao ni manje ni više nego – govnetom. U iščekivanju prilike da se obruše na ministarku Dulić-Marković vežbali su na Borisu Tadiću, a javnost ih je za toliki trud nagradila – povećanjem procenta glasova koje bi, prema najnovijim istraživanjima, mogli dobiti na izborima. Ne, doduše, zahvaljujući porastu broja radikalskih simpatizera, već zahvaljujući dramatičnom porastu broja izbornih apstinenata, odnosno padu poverenja u stranke tzv. demokratskog bloka – što je tema za samopreispitivanje tih stranaka, a ne SRS-a.

Tri puta glasno mjauknuti

U prvom skupštinskom sazivu posle petooktobarskih promena radikali su maksimalno koristili blagodeti tadašnjeg poslovnika, kako bi se što bolje promovisali pred TV kamerama. Gotovo na svaki predlog vlade sva tadašnja 23 poslanika, plus šef poslaničke grupe, koristili su pravo da tri puta po deset minuta govore o svakom pitanju, pa su sednice trajale u nedogled. Kada je u jesen 2001, na predog DSS-a, raspravljano o izmenama Poslovnika, kojim je predviđeno uvođenje novčanih kazni za nedisciplinovane poslanike i ograničavanje vremena rasprave i podnošenja amandmana, zatrpali su Skupštinu gomilom apsurdnih, često i uvredljivih amandmana. Tako su, recimo, na predlog da se uvedu novčane kazne za poslanike koji budu opomenuti ili im bude oduzeta reč, odgovorili predlogom da se za jednu opomenu oduzme poslaniku televizor, za dve opomene frižider, a ukoliko neko bude udaljen sa sednice treba mu konfiskovati i celu imovinu. Radikalskim amandmanima bilo je predviđeno da sankcije za neposlušne poslanike budu u rasponu od novčanih kazni do fizičkog zlostavljanja: klečanje u ćošku na kukuruzu (leđima okrenut poslanicima), vezivanje očiju i zapušavanje usta. Nekoliko poslanika čak je predložilo da se za opomenu izrekne smrtna kazna.

Tomislav Nikolić napisao je predlog da zbog povrede reda na sednici predsednik Skupštine Srbije izrekne sledeće mere: "oduzimanje hemijske olovke", obraćanje sa "macane", pevanje u uvo, grubo obraćanje, psovka kroz zube ili oduzimanje reči, pri čemu u skladu sa svojim trenutnim stanjem predsednik Skupstine Srbije bira meru koju će da izrekne. Nikolić je još predložio da se poslanik SRS-a kazni oduzimanjem do 250 odsto od plate, da mu se zabrani da stupi u kontakt sa porodicom 60 dana i da dva meseca na grudima nosi tablu sa prigodnim tekstom.

Poslanik Lazar Marjanoski predložio je da reč dobiju najpre "žene" prema dužini suknje, tako da one koje imaju kraće suknje dobiju prednost, zatim poslanici Socijaldemokratske unije i na kraju poslanici muškog pola. Isti narodni predstavnik, koji živi u uverenju da je duhovit, predložio je i rešenje prema kome poslanik može da dobije reč još jednom ako je spreman da "šeni", "prdne" i "tri puta glasno mjaukne".

Iz istog broja

Intervju – Goran Trifunović, direktor produkcijske kuće Studio 4

Potpis kao garancija

Marija Vidić

Sport i biznis – Verano motors, Beograd

Prvi Peugeotov turnir u golfu

Distributeri – Hyundai

Novi prodajni salon

Stevan Kostić

O Beogradskoj berzi

EBRD u Čačku

Nenad Gujaničićnenad.gujanicic@ac-broker.co.yu

Inicijative – Art&Business Club

Američka priča u Srbiji

Jubileji - KPMG, Beograd

Dvostruka veza sa Srbijom

Bojan Pantić

Multinacionalke – Unilever, Beograd

Kuća svetskih brendova

Zoja Jovanov

Vreme uspeha

Biznis

Eksjugoslovenski kriminal u Evropi

Šampioni crne hronike

Jovan Milević

Lekarske komore

Izbor za vračeve

Branka Kaljević

Novi ustav, nasušna potreba

Kuća bez temelja i krova (2)

Dr Nebojša Popov, sociolog i glavni urednik časopisa "Republika"

Turneja predsednika Tadića

Piću mnogo mleka

Dragan Todorović

Intervju – Dr Sanda Rašković-Ivić

Gutanje gorkih pilula

Zoran Majdin

Portret savremenika

Mitropolit za sva vremena

Nedjeljko Rudorič, novinar dnevnog lista "Vijesti"

Radikali van Srbije

Bili, ne ponovili se

Filip Švarm, Tanja Topić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu