Olimpizam u Srba

Predsednička strast

Filip Cepter možda ispadne "najkraći" predsednik nacionalnog olimpijskog komiteta s gotovo stogodišnjom tradicijom i najdužim službenim imenom – Olimpijski komitet državne zajednice Srbija i Crna Gora, neznatno skraćeno: OK(DZ)SCG. Nepuna četiri meseca od njegovog izbora, tinjajući sukob među ljudima koji vode ovdašnji olimpijski pokret eksplodirao je prošle nedelje zaglušujuće bučno

Predsednička strast 1
ISTORIJSKI TRENUTAK: Filip Cepter odlazi

"Ova ‘olimpijska’ groznica mogla bi biti mnogo šira od izbora ovog ili onog kandidata za predsednika OKSCG. Dobro je što se poslovni svet direktno zainteresovao i zabrinuo za napredak sporta, mada uspešnih firmi nema na zvaničnoj listi sponzora i partnera OKSCG. Dobro je što su javnosti ponuđeni neke vizije, ideje i programi za oporavak, ozdravljenje, izgradnju i obnovu, čak i ako obećane aktivnosti nemaju veze s opisom posla nacionalnog olimpijskog komiteta. Ne sluti na dobro to što se u jednoj proceduri koja bi trebalo da je rutinska već naziru i budući izvori sukoba i sporenja." Naknadna pamet slaba je uteha, ali ovaj citat iz februara, nedelju dana pre nego što će Filip Cepter biti izabran za predsednika ("Vreme" br. 737), svedoči da je prošlonedeljni skandal na sednici Predsedništva OKSCG bio žalosno predvidljiv. No, ispočetka.

"KRITIČNA MASA": U utorak 7. juna predsednik OKSCG Filip Cepter prekinuo je tek započetu sednicu Predsedništva pošto je većina članova, koja se prethodno složila da na dnevni red stavi pitanje o poverenju generalnom sekretaru, odbila da o tome glasa tajno. S Cepterom, sednicu Predsedništva napustili su Siniša Krajčinović i Vera Nikolić. "Ostatak" od 19 članova Predsedništva OKSCG nastavio je da radi, smatrajući da se ostale tačke dnevnog reda – posebno odluke u vezi s Mediteranskim igrama koje za neki dan počinju u Španiji – ne mogu odlagati.

To je opis događaja s kojim se slažu svi prisutni i, nije na odmet dodati, kakav nije zabeležen u gotovo stogodišnjoj istoriji srpskog, sva tri jugoslovenska i sadašnjeg, srpsko-crnogorskog olimpijskog komiteta. U svemu drugom učesnici se razilaze.

Uvređeni predsednik je sutradan izjavio da je nacionalni olimpijski komitet "jedna paralelna organizacija u čiji rad nema uvid". "Na sednici Predsedništva definitivno su pale maske i ponovo su došle do izražaja one retrogradne snage koje su bile osnova našeg sporta… Sa ovakvim Predsedništvom ja ne mogu da napravim pomak. Dakle, predstoje nam izbori i Skupština će odlučiti da li je za mene ili ne. Verujem da postoji ´kritična masa´ koja je za promene."

"Retrogradni" se s ("avangardnim"?) predsednikom slažu samo u tome da je za razrešenje spora nadležna Skupština OKSCG – a o čijem će se poverenju raspravljati, i kada, tek će se videti. Februarska Skupština izabrala je i Filipa Ceptera, potpredsednika OKSCG u prethodnom mandatu – ali i sve članove Predsedništva.

Uprkos tome, predsednik Cepter je pitanje poverenja generalnom sekretaru Predragu Manojloviću stavio na dnevni red i, kada je njegov predlog o načinu glasanja većina članova odbila, napustio/prekinuo sednicu, proglašavajući sve njene odluke nelegalnim. Deo onih koji su odlučili da sednicu nastave optužio je da su ucenjeni, deo da su ucenjivači, a ostatak osumnjičio kao karijeriste i kriminalce. Tako Ivan Ćurković "ima velike ambicije da postane predsednik OKSCG", Snežana Lakićević-Stojačić je "isturena kao eksponent, kao pion, kao žrtva, jer se pretpostavlja da kao poslanik neće svoj obraz da stavi na kocku, a ona je to učinila" (usput je zapretio krivičnom prijavom jer je "nasilnim aktom interpretirala Statut"). Grupu "retrogradnih" u Predsedništvu vode (mada je "teško reći ko je predvodnik"): "Golijanin, Perišić, Zečević i Armenulić, ali redosled ne pretpostavlja njihovu važnost". I još: "Gospodin Boričić je bio glavni inicijator osnivanja Sportske asocijacije Srbije a jedini pravi interes za to je njegov lični. Nisam ja protiv SAS-a već protiv onoga što Boričić i dvojica-trojica ljudi promovišu. Gde je zakon, gde su resursi, gde je odnos sa državom?"

LAPSUS MENTI: S tim nabrajanjem – plus još troje članova koje je optužio da su ucenjeni ("na neke članove Predsedništva vršeni su besomučni, nehumani i neljudski pritisci") i oni koji su naknadno odbacili optužbe – predsednik Cepter je, možda nesvesno, ispustio iz vida da oni čine većinu tela koje bi on trebalo da vodi kao kolegijalno a ne poslušničko. Otuda, možda, i nesvesni lapsus menti u izjavi koja zaslužuje citat: "Unapred sam znao tačan broj i rezultat glasanja i zbog toga sam prekinuo sednicu." Pa, dobro. Uz takva objašnjenja mogu da idu i ona da je OKSCG "paralelna organizacija", da su drugi donosili pogrešne odluke, da je "gospodin Ilić, predsednik Programske komisije, koji drži gradsku kasu, doneo odluku da se ne ide na pripreme i da nema džeparca", da nema uvida u finansijsko poslovanje OKSCG…

Ili, još: "Pokušaću da stvari isteram do kraja. Po statutu – bez Olimpijskog komiteta – oformiću određene organe i komisije koji će se baviti glavnim problemima: analizom učešća na olimpijskim igrama, kvalifikacijama za Olimpijske igre u Pekingu i etapnim ciljevima za Peking. Oni će biti sastavljeni od eksperata za sve oblasti i u komunikaciji sa svim sportskim savezima ponuditi moguća rešenja."

Ambicije Filipa Ceptera da nacionalni olimpijski komitet vodi kao neku vrstu sopstvene imovine bile su vidljive još od prošlogodišnjeg početka njegove predsedničke kampanje. Osnivač i predsednik kompanije Cepter Internacional, rođen je 1950. u Velikom Gradištu kao Milan Janković, diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Beogradu 1975. Od pre tri godine je član i jedan od potpredsednika OKSCG. Tokom predsedničke kampanje isticao je da je vrhunski sport odavno povezan s velikim biznisom, da je on lično dobar organizator i uspešan menadžer, tj. da će kao predsednik nacionalnog olmpijskog komiteta ostvariti svoje dve vizije: povratak sportista na najviša pobednička postolja i "vođenje najviše planske sportske politike koja podrazumeva ulaganje u talente i omogućava učešće i predstavljanje naših sportista na međunarodnoj sportskoj sceni". Četiri meseca predsednikovanja nedovoljna su za ozbiljno pretresanje ispunjenosti obećanja, ali je Filip Cepter nesumnjivo mnogo tog vremena – i novca – uložio u promociju (sopstvenog) fonda za mlade sportiste, brigu o onima koji su podržali njegov izbor i medijske najave da će od premijera Koštunice i nadležnih ministara tražiti da se uključe u rešavanje tekućih problema.

Najzad, pokazalo se da pod "ekipiranjem svog tima" Filip Cepter podrazumeva smene u Predsedništvu i protiv Predsedništva: pokušaj da na mesto generalnog sekretara Predraga Manojlovića postavi bivšeg atletičara, troskokaša Miloša Srejovića (prisutan na sednici, "spreman da preuzme dužnost") doveo je samo do otvorenog sukoba čiji ishod u ovom trenutku nije moguće predvideti.

PREDSEDNIK I PUČISTI: U međuvremenu se Sportski savez Srbije (predsednik: Siniša Krajčinović), jedan od predlagača Filipa Ceptera za predsednika OKSCG, praktično raspao jer je iz članstva istupilo više od trideset sportskih saveza Srbije, među njima i svi oni koji su od ovdašnjeg sporta napravili "brend". Osnivače Sportske asocijacije Srbije (SAS) – a njenog predsednika Aleksandra Boričića posebno – Cepter je označio kao "retrogradne". Zauzvrat, SAS je na sopstvenoj konferenciji za medije objavio: "Filip Cepter je prošlost u našem sportu." Jer, "da vidimo ko je taj čovek koji nas napada?", upitao se Aleksandar Boričić. "Pet godina sedi u Olimpijskom komitetu bez ikakvog doprinosa. Predsednik Filip Cepter, ili Milan Janković, misli da je to njegova privatna firma u kojoj može da postavlja i smenjuje koga on hoće. Okupio je oko sebe nesposobne ljude, a one koji nešto vrede pokušao da skloni… Pogledajte svoj učinak, zatvorite vrata i doviđenja." Drugi učesnici nisu bili nežniji. Predsednik Vaterpolo saveza Srbije Uroš Marović: "Pitam gospodina Ceptera šta je on: predsednik Olimpijskog komiteta ili trgovac oružjem? Najveća sramota je to što se nije uzdržao od vređanja vrhunskih sportista i priča da je ovo što se dešava jedino moguće u Srbiji, gde nema zakona i pravila. Zašto se onda nije kandidovao za predsednika Olimpijskog komiteta Monaka?"

I prve i kasnije reakcije dvoje "pučista", Ivana Ćurkovića i Snežane Lakićević-Stojačić, bile su znatno uzdržanije. "Situacija nije dobra, ali ono zbog čega smo mi u Olimpijskom komitetu ne sme da trpi", izjavio je Ivan Ćurković neposredno posle prekida sednice Predsedništva. "Taj rad ne sme da zavisi od pojedinačnih raspoloženja i nezadovoljstava. Danas nije bila reč o ličnim već koncepcijskim nesporazumima i želimo da se sve rasplete javno i u olimpijskom duhu." Većina članova Predsedništva predložila je da se vanredna sednica Skupštine OKSCG održi 12. septembra. "Po Statutu sednicu saziva predsednik, bilo po sopstvenoj odluci, odluci Predsedništva, ili na zahtev najmanje petoro članova Predsedništva ili na traženje Nadzornog odbora", rekla je Snežana Lakićević-Stojačić. "Mi tražimo od predsednika da zakaže Skupštinu ukoliko se i dalje smatra predsednikom."

Cepter takođe "traži" Skupštinu, ali ne pominje datume. Nekoliko članica SAS-a smatra da Skupštinu OKSCG treba zakazati pre septembra. Ministar prosvete i sporta Slobodan Vuksanović predložio je Filipu Cepteru da podnese ostavku. Siniša Krajčinović, predsednik onoga što je ostalo od Sportskog saveza Srbije kao pravnog naslednika paradržavnih SOFK-i, smatra da "problem uopšte nije toliko težak i toliko nerešiv. Zakon mora da se poštuje. Predsednik donosi odluke". Kratko i, valjda, jasno.

ŠTA DA SE RADI: U utorak su kod predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) Žaka Roga gostovali Borislav Stanković – koji je sednicu Predsedništva OKSCG ocenio kao "sramotu za sport" – i Filip Cepter. Ne i druga dvojica odavno određenih: Đorđe Perišić, službeno u Atini, i Predrag Manojlović. MOK ovde treba pomenuti, iako nema praksu direktnog mešanja u poslove nacionalnih olimpijskih komiteta. Jer, neizvesnost oko ishoda ovog sukoba lako se može smestiti u okvire šireg "scenarija deobe" sadašnjeg OKSCG na srpski i crnogorski; već postojeći crnogorski u tome je dobro sarađivao sa Savezom sportova Srbije a Filip Cepter pokazao strpljenje i volju da se s predstavnicima COK-a sastane i razgovara.

Ono osnovno pitanje za sada, uprkos davnom upozorenju Snežane Lakićević-Stojačić (inače, u korist sportista odbila ponudu za kandidaturu na mesto prve predsednice OKSCG), ostaje po strani. Šta to? Pa, na koji će način biznismenska mrzovolja spram kolektivnog rada uticati na sportiste same, pred Olimpijadu mladih u Beogradu (2007), Olimpijadu u Pekingu (2008) i Univerzijadu u Beogradu (2009)? Ukoliko dođe do podele nacionalnog olimpijskog komiteta, ne samo što MOK može povući odluke o domaćinu već će i svi postojeći sportski savezi i organizacije ostati bez predstavnika u međunarodnim sportskim savezima i MOK-u. Ili će, u najboljem slučaju, morati da prođu proceduru kandidovanja, izbora i borbe za ugled. Sve to posle 93 godine kontinuiteta u članstvu MOK-a, kontinuiteta koji nije doveden u pitanje ni stvaranjem Kraljevine Jugoslavije i SFRJ, ali ni njenim raspadom.

Istorija

Formalna istorija ovdašnjeg olimpizma počinje 23. februara 1910, kada je grupa oficira u redakciji "Novog vremena" na četvrtom spratu beogradskog hotela "Moskva" osnovala Srpski olimpijski klub. Kada je, verovatno 17. jula 1912, u Stokholmu priznat od Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), klub menja ime u Srpski olimpijski komitet.

Jugoslovenski olimpijski odbor, osnovan 14. decembra 1919. u Zagrebu, bez posebne procedure "nasleđuje" članstvo Srpskog olimpijskog komiteta, a Svetomir Đukić ostaje njegov predstavnik u MOK-u. Odbor je 1927. godine promenio ime u Jugoslovenski olimpijski komitet, pod kojim će se u MOK-u voditi do 3. aprila 2003, kada postaje Olimpijski komitet Srbije i Crne Gore.

Za razliku od mnogih starijih i "većih" članova MOK-a, srpski, jugoslovenski odnosno srpsko-crnogoski olimpijski komitet otkako je osnovan nikada nije bojkotovao nijedne olimpijske igre. Zauzvrat, kažnjen je sankcijama zbog kojih su na letnjim igrama 1992. u Barseloni mogli učestvovati samo takmičari u pojedinačnim sportovima i pod olimpijskom zastavom.

Na dvadeset letnjih olimpijada od 1912. jugoslovenski/srpsko-crnogorski sportisti osvojili su ukupno 93 medalje (28 zlatnih, 32 srebrne, 33 bronzane).


Ukrštene reči

Petar Stakić (Asocijacija sport za sve Beograda)

"Iza svega stoje lični interesi, ali ne mogu da razumem da g. Cepter ne poštuje mišljenje većine."

Dragan Stojković (Fudbalski savez SCG)

"Da li će se glasati javno ili tajno suviše je bizaran povod za prekidanje sednice."

Dragan Atanasov (savetnik za sport u Ministarstvu prosvete i sporta)

"Najveća je nesreća što je Cepter izabran kao kandidat Sportskog saveza i tako nema podršku najvećih olimpijskih sportova i njihovih saveza."

Radmilo Armenulić (član Predsedništva OKSCG)
"Kada je na sednici upitan: ‘Ko vrši pritisak da se javno glasa o smeni Manojlovića’, Cepter je ćutao, a tek je posle novinarima ‘otkrio istinu’. Priče da su članovi Predsedništva predstavnici neke ‘stare struje’ koja je uništila domaći sport takođe je smešna. Da se neko plašio promena, Cepter nikada ne bi bio ni izabran za predsednika."

Žarko Zečević (Košarkaški savez SCG)
"Milan Janković (Filip Cepter) verovatno i ne zna u koju je oblast društvene delatnosti došao da radi i gde je postao predsednik. Prvo, pošto smo mi ‘retrogradne snage’ onda je to i on, pošto je u prošlom mandatu četiri godine bio potpredsednik OK-a. Takođe, bio je i predsednik Finansijske komisije a, kako je nedavno u jednom intervjuu rekao da još čeka izveštaj tog organa, izgleda da čeka svoj izveštaj da bi video kako je OK poslovao u tom periodu."

Nenad Golijanin (šef Misije OKSCG na Mediteranskim igrama)

"Moguće je da Cepter nema dovoljno iskustva kako bi trebalo da funkcioniše Skupština, ili ga neko loše instruira. Možda i kao veliki gazda ne može da istrpi odluku većine… Ako je reč o smeni sekretara, trebalo bi da se raspiše konkurs i da vidimo kakav nam je to čovek potreban, a ne da dovodi ljude iz jednog lošeg miljea, iz Sportskog saveza Srbije, gde se nalazi grupa ljudi koja ne predstavlja ništa."



Komentari:Mioljub Uzelac

Iz istog broja

Zoran Tanasijević, prvi sajber seljak, republički poslanik DSS-a

Internet Tasa

Dragan Todorović

Portret savremenika – Goran Bregović

Čovek za sva vremena

Slobodan Kostić

Tranzicija – prolazno vreme

75 belih slonova

Miša Brkić

Zakon o dostupnosti informacija

U kandžama vojne, državne i poslovne tajne

Tamara Skrozza

Vojna ustanova "Karađorđevo" na tenderu

Lov na izgladnelog muflona

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu