Afera kao politički detonator

Predizborna kakofonija 1

ČUVARI VLADE I ONI KOJI BI DA PADNE: A. Vučić... / foto: reuters

6. 2. 2013. / 16.26

Predizborna kakofonija

Ivici prete maricom, a opozicija traži vanredne izbore, za koje vladajuća garnitura tvrdi da ih neće biti, mada je u to teško poverovati

Beskrupuloznost sa kojom se vlast poigrava zemljom, manipuliše istragama i društvo drži u neizvesnosti, pod stalnom pretnjom haotičnog urušavanja vlade, ugrožava i poslednje temelje Srbije kao države. Politički život i odnosi u vladi su pretvoreni u agresivnu i opasnu špijunsko-obaveštajnu farsu, i to se ne može okončati zamenom jedne koalicije nekom drugom, i to tako što će neke druge afere, stvarne ili izmišljene, sutra ponovo biti korišćene za političke obračune. Država se ne može voditi kao tabloid i oni koji danas ruše institucije, u zloupotrebama su otišli predaleko…

Tu oporu ocenu stanja u Srbiji februara 2013. dala je Liberalno-demokratska partija nakon izbijanja afere Dačić–Miša Banana, o kojoj se detaljno govori na prethodnim stranicama "Vremena".

Sa svečanosti povodom 23. godišnjice Demokratske stranke Dragan Đilas poručuje: "Danas postoje dva teorijska izlaza od kojih je samo jedan realan. To je momentalno raspuštanje vlade i raspisivanje izbora, koji ne odgovaraju Demokratskoj stranci, koja se nalazi u procesu reformi, ali odgovaraju Srbiji…"

Za drugo rešenje kaže da nije realno: da oni koji u vladi vode ekonomski resor prepuste ga "ljudima iz DS-a jer su stručni i dokazali su na primeru Beograda i Vojvodine svoja znanja i sposobnosti…".

Posle sednice predsedništva SPS-a u subotu 2. februara, boreći se da prikrije neraspoloženje, koje se videlo na licu njegovih saradnika, premijer Dačić je izrekao nešto između nade i strepnje: "Nema razloga za izbore. Nastavljamo sa radom…" Iste večeri koriguje nekog svog funkcionera, koji je rekao da je Dačić žrtva nameštaljke, iza koje stoji neki visoko kotirani funkcioner Srpske napredne stranke. Ponavlja da je SNS kredibilan partner, kao što je mnogo puta ponavljao pre toga da je vlada stabilna.

Aleksandar Vučić posle sednice predsedništva SNS-a u ponedeljak 4. februara saopštava da naprednjaci, u ovom trenutku, neće izbore: "Mi smo smatrali da je interes Srbije važniji od naših stranačkih interesa i zato smo tako postupili."

Članice vladajuće koalicije izjašnjavaju se jedna za drugom, kao 1948. Suzana Grubješić, posle sednice Predsedništva Ujedinjenih regiona Srbije, izjavljuje: "URS neće biti deo medijskih spletki i podmetanja i nećemo učestvovati ni u kakvoj kampanji ni protiv jednog člana vlade…"

Posle prethodne mini-bure u vladajućoj koaliciji, nastale nakon Dinkićeve kritike postavljanja estradnog menadžera naprednjaka Saše Mirkovića za Mrkonjićevog pomoćnika u Ministarstvu saobraćaja, predsednik URS-a i ministar ekonomije iznosi ocenu da su šanse za vanredne izbore u 2013. manje od jednog promila.

Početkom februara te šanse su se naglo uvećavale.

REČITO ĆUTANJE: Nakon što su naprednjaci na sednici svog predsedništva u ponedeljak 4. februara rekli da neće izbore, na sednici skupštinskog kolegijuma oni koji vode parlament i vladajuću većinu pokušavali su da se ponašaju kao da se zapravo ništa u zemlji ne dešava… Tako tu atmosferu "u kući obešenog ne treba pričati o konopcu" opisuje poslanik LDP-a Bojan Đurić.

Na sednici vlade u ponedeljak 4. februara nijedan ministar ne postavlja ni jedno jedino pitanje o aferi. Aleksandar Vučić je posle objašnjavao da se te stvari ne raspravljaju na vladi nego na tzv Koordinaciji, u okviru koje odlučuju šefovi partija koje čine vladajuću koaliciju. Iz vlade međutim tog dana izlazi dugačko saopštenje u kome se tvrdi da je ona jedinstvena, i nabrajaju se njeni uspesi, nikad veći ugled Srbije, svetlo na kraju tunela itd.

Koordinacija je u javnosti zapečaćena Vučićevom rečenicom: "O svemu je moguć kompromis, sem o tome da će svi nadležni državni organi preduzimati mere protiv organizovanog kriminala i korupcije, protiv svakog bez obzira na ime, prezime, funkciju…"

Vučić tvrdi da je o tome razgovarao i "sa gospodinom Dačićem" i "sa gospodinom Dinkićem" i da o tome postoji saglasnost. Saglasnost o čemu – da nadležni državni organi vode istragu o funkcionišućem premijeru? Znači li to da se Dačić odrekao imuniteta?

Prirodnije bi valjda bilo da u ovakvim okolnostima o premijeru prvo raspravlja skupština koja ga je izabrala.

NEKO SE PREIGRAO: Ovako, dok vlada hvali samu sebe, položaj premijera i ministra policije Ivice Dačića postaje teško održiv: sveden je na sumnjivo lice na vlasti. Dačić nije u situaciji u kojoj su pre nekoliko meseci bili Vučić i Nikolić, koji su još nerazjašnjenu aferu prisluškivanja, čini se poteklu iz policije, okrenuli u svoju korist. Unutar vlade on je očito blokiran – kao ministar policije ne može da postavi direktora policije, službe ga nadgledaju prateći druga sumnjiva lica. Mediji se sprdaju s njim, sumnjiče ga po tabloidima, ponižavaju ga smeštajući mu intervju sa raskrečenom modelsicom bez gaća itd. Ko može verovati da je sve to bilo spontano?

Bilo je pokušaja da se otvaranje starog Dačićevog dosijea pripiše bivšim vlastima. To ne izgleda verodostojno, jer za mandata ove vlade, pre Dačićevog slučaja, iz više osetljivih istraga detalji su osvanjivali na naslovnim stranicama tabloida, uz očito uživanje vladajuće garniture.

Moguće je da naprednjacima nije odgovaralo otvaranje afere pre odlučivanja o srpskom datumu u Briselu, ali neko se preigrao.

Logično bi bilo pretpostaviti da pregovarač Dačić ima zaštitu u Briselu veću nego kod kuće, ali ta karta za njega izgleda ne važi.

Iz ovih ili onih razloga, u pregovorima o Kosovu on, koji je podneo rizik prvog susreta s Tačijem, sada je izgleda zaobiđen. Nikolić se sreće s Jahjagom u Briselu. U Berlin, radi ubeđivanja Nemaca da se ne protive određivanju datuma za Srbiju, putuju Aleksandar Vučić, Suzana Grubješić i Milica Delević. I niko iz SPS-a.

KO KOGA SLUŠA: Sumnjičenje premijera zbog kontakata sa dilerom prevazilazi dimenzije krize aktuelne vlade, i postavlja teška pitanja o kredibilnosti političara. Može li na tom mestu biti čovek koji je pod nekom teškom sumnjom? Otvara i druga komplikovana pitanja: Koji su izbori u Srbiji najvažniji, oni za predsednika Republike, parlamentarni (koji sada postaju aktuelni) ili izbor šefa policije? Ko i kako u ovoj zemlji kontroliše policiju, ako su predsednik Vlade, ministar policije i, što su svi zaboravili, član Nacionalnog saveta za bezbednost, iz tabloida saznaje da o njemu policija nešto ima?

U vreme raspada DOS-a jedna od gorljivih tema gloženja bile su obaveštajne i bezbednosne službe. U vreme kad je Koštunica bio premijer a Tadić predsednik Srbije, bilo je natezanja oko toga ko kontroliše bezbednosni sektor, što se smatralo važnim u poteri za haškim beguncima, a kasnije i u potrazi za organizovanim kriminalom. Rezultat toga je bilo formiranje Saveta za nacionalnu bezbednost (u kome sede predsednik Republike, premijer, ministri pravde, policije i vojske). To rešenje slabi autoritet vlade koja po Ustavu vodi politiku zemlje.

U sadašnjem mandatu kontrola nad tim telom je vraćena u vladu, ali se pokazalo da je Koordinator jači od Premijera, za čiji je slučaj "saznao pre dva dana"…

SKUPŠTINA U OFSAJDU: Opozicione partije su nakon izbijanja afere pozivale premijera Dačića da podnese ostavku, ali, koliko se zna, u trenutku nastanka ovog teksta, nisu podnele inicijativu za izglasavanje nepoverenja vladi. Nisu tražile ni formiranje anketnog odbora, koji po Zakonu o Narodnoj skupštini ne može da vrši istražne i druge sudske radnje, ali ima pravo da traži od državnih organa i organizacija podatke, isprave i obaveštenja, a predstavnici državnih organa i organizacija su dužni da se odazovu pozivu anketnog odbora i da ih daju.

Tu bi se verovatno tražili odgovori na roj pitanja: da li je tačna špekulacija na osnovu navodnih 130 diskova prisluškivanih razgovora da je i policija izbušena informatorima koji rade za organizovani kriminal? Da li su iz policije curile informacije u javnost zbog nekog političkog cilja? Možda bi neko pitao i da li je predsednik Republike sproveo takozvanu bezbednosnu proveru lica kome poverava mandat da vodi politiku zemlje?

Brojčano gledano, vladajuća većina bi verovatno na glasanju lako odbranila vladu, međutim, pitanje je da li je spremna da je gorljivo brani.

Dugu raspravu, svakako, ne bi mogla da spreči.

Naprednjaci su do sada u Skupštini prednjačili u ućutkivanju opozicije prebacivanjem za politiku u prošlom mandatu, pošto je ona odavno prestala da im prebacuje za katastrofu kojoj su doprineli noseći drugačiji bedž devedesetih. Nedavni demarš čak i mirnih DSS-ovaca uz upotrebu reči "Sram vas bilo!" upućenih Dačiću, govori da su možda došli do tačke zasićenja.

U dosadašnjoj parlamentarnoj praksi bilo je slučajeva da vlade lako preživljavaju glasanje o poverenju, ali dve vlade su pale i dva skupštinska saziva raspuštena upravo kad se povela takva skupštinska rasprava. Kada se 1993. odužila rasprava o poverenju Šainovićevoj vladi, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević je raspustio skupštinu rekavši da Srbija zaslužuje bolje parlamentarno predstavništvo. Premijer Zoran Živković je 2004. zatražio raspuštanje skupštine kada se razgorela rasprava o tadašnjim aferama od kojih su neke tek prošle godine dobile epilog na sudu.

Opozicione partije verovatno procenjuju da tenzije u vladajućoj koaliciji još nisu došle do prelomne tačke na kojoj bi skupštinska rasprava te vrste imala više efekata.

A i ne žuri im se: manje opozicione partije verovatno zaziru i od rezultata izbora i od toga da sledeću vladu može da sastavi velika koalicija demokrata i naprednjaka. Pre izbijanja skandala koji će uzdrmati vladu, demokrate su još bile u samoblokadi, nakon unutarstranačkih izbora i satanizacije od strane vlasti. Možda ih je blokirala i dilema da li da čuvaju Beograd, ili da krenu u rušenje vlade.

Dačić je zapretio Đilasu otkazivanjem koalicije u Beogradu, mada je sada teže sastaviti novu većinu u prestonici za šta je potrebna podrška DSS-a.

A DSS je shvatio da nova vlast neće promeniti politiku "Evropa nema alternativu" i tražio je Dačićevu ostavku zbog pregovora o Kosovu, a sada dodaje tačku na i: podseća da je Dačić ranije izjavio da će uhapsiti svakoga iz vlasti ko je imao kontakt sa Šarićevom grupom, onda se ispostavilo da ne samo da je Dačićev šef kabineta nego i sam Dačić imao kontakte sa Šarićevom grupom, što povlači da on smesta mora da podnese ostavku…

BRISELSKA MOLITVA: I SPS, i SNS i koalicioni partneri, i evropski predstavnik Kacin zatrpavaju aferu izjavama da je "srpski datum" u Briselu važniji od izbora i da se treba posvetiti započetom poslu – i borbi protiv kriminala i korupcije, u kojoj nema zaštićenih, itd…

Dačić pokušava da se odbrani pozivanjem na državni razlog: "Ovo je napad na jedinstvo vlade i pokušaj određenih snaga da iznude vanredne izbore, u trenutku kada vlada ima mnogo važnijih pitanja kojima treba da se bavi."

On, međutim, nema tu moć koju je imao Milo Đukanović, kada je sredinom decembra 2012. poništio slične napade izjavom: "Afera Listing predstavlja napad na vladu, državu Crnu Goru i njen evropski put…"

Dačić, koji je vešt u preživljavanju teških izazova (preživeo aferu Kofer) možda pogrešno misli da će strela prema njemu prestati da leti, da će ga teledirigovani koalicioni partneri i njima privrženi tabloidi, pa i njemu formalno potčinjeni policajci ostaviti na miru…

Trebalo bi da u avionu, kojim putuje u Vašington na molitveni doručak sa Obamom, malo čita Seobe Miloša Crnjanskog. U jednom poglavlju ruski oficiri testiraju Pavela Isakoviča, pitajući ga kakvu bi naredbu dao u raznim teškim situacijama. Očekuju da on uvek odgovori. "Ataka!" (Napad). Na najteže pitanje Isakovič odgovara: "Molitva!"

Ostavivši aferu da se krčka, naprednjaci ponavljaju propagandnu floskulu da svoje partijske interese žrtvuju zarad viših ciljeva. Oni očito veruju anketama, koje pokazuju njihovu rastuću popularnost (mada takve postizborne ankete obično daju iskrivljenu sliku u korist izbornog pobednika, jer po pravilu razočarani glasači opozicije odbijaju da se izjasne). Nije nemoguće da će se naprednjaci brzo predomisliti kada shvate da agonija premijera, koga drže svojom parlamentarnom većinom, ugrožava i njih. Zato izgleda da je raspisivanje vanrednih izbora u Srbiji pre pitanje nedelja nego meseci. Njihov dosadašnji metod govori da oni to ne mogu učiniti tiho.

Nepoverenje vladi. Nepoverenje predsedniku vlade

Član 18 Zakona o vladi

Najmanje 60 narodnih poslanika može predložiti Narodnoj skupštini da se Vladi izglasa nepoverenje. Vladi je izglasano nepoverenje većinom glasova od ukupnog broja narodnih poslanika. Predlog narodnih poslanika se razmatra na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine, a najranije po isteku pet dana od podnošenja predloga. Predlog za izglasavanje nepoverenja predsedniku vlade se razmatra u istom roku kao i predlog za izglasavanje nepoverenja vladi.


Ostavka predsednika vlade. Ostavka vlade

Član 20 Zakona o vladi

Predsednik vlade može podneti ostavku, koju upućuje predsedniku Narodne skupštine i o kojoj obaveštava predsednika Republike i javnost. Narodna skupština na prvoj narednoj sednici bez rasprave prima k znanju da je predsednik vlade podneo ostavku i time vladi prestaje mandat. Predsednik vlade može obrazložiti ostavku u Narodnoj skupštini. Na podnošenje ostavke cele vlade shodno se primenjuju odredbe o podnošenju ostavke predsednika vlade.

Iz istog broja

Ubistva novinara

Veranova i Acina komisija

Miloš Vasić

Predsednički dani teku

Prorok iz Bajčetine

Zora Drčelić

Politika i osjećaji

Kad te sramota tuđe sramote

Dragan Todorović

Rodoljub Radulović

Lažni Kokalis iz Kotora

Slobodan Georgijev

Vreme Beograda – Natalitet u Beogradu

Sve za bebe

Sanja Zrnić

Kultura sećanja

Drugi svetski rat i mir Mirka Tepavca

Vladimir Pavićević

Sudbina Jata, opet

Let i puzanje

Igor Salinger

TV manijak

Smokvin list i Banana

Dragan Ilić

Direktor policije

Odgovoran, ali ne i kontrolisan

J. G

Politička sudbina Ivice Dačića

Ostavka koju treba odraditi

Filip Švarm

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu