Dečje pitanje

Prebijanje, otimanje i zaštita 2

GOLA DECA: Šala, smeh ili pornografija / foto: reuters

Prebijanje, otimanje i zaštita

Pre nekoliko dana se u hrvatskom "Jutarnjem listu" pojavila informacija da zbog strogih pravila koja važe u nekim zemljama EU, deci više neće biti dozvoljeno da sede u krilu Deda Mrazu i da ih on ljubi i grli

U noćnom autobusu koji iz Sirije vozi prema Jordanu je neopisiva gužva. U prostoru između sedišta je nekoliko kolevki sa bebama, veliki broj nešto starije dece spava u krilima roditelja, baš kao i naša trogodišnja devojčica. Čovek na susednom sedištu drži bebu u rukama i mirno puši, i nije jedini koji to radi. Ionako težak i vlažan vazduh natopljen je mirisom duvana. Dok se dim cigareta razvlači preko lica usnulog deteta, reporter "Vremena" (višedecenijski pušač) iznervirano kaže susedu: "Nemoj da pušiš pored mog deteta!" "Hladno je, biće joj toplije od dima," odgovara on, praćen smehom ostalih putnika. "Navikni se, tako je kod nas, a kada našoj deci to ne smeta, neće ni tvome."

CILJ I SREDSTVA: U svim društvima je cilj odgajanja dece isti – da postanu dobri, nesebični, pametni, svi roditelji tvrde da svom detetu misle najbolje, pa ipak se metode kojima se deca gaje i vaspitavaju ponekad drastično razlikuju, čak i kada se radi o zemljama iz istog "kulturnog kruga". Nekada su te razlike na nivou sitnica, Englez oženjen Srpkinjom ni posle mnogo godina provedenih ovde ne može da razume zašto se kod nas deca tako toplo oblače i zašto ih roditelji panično sklanjaju kada počne da pada i najsitnija kiša. Dvoje Norvežana po ulicama Beograda voze bicikle, na jednom je prikačena prikolica u kojoj spava jednogodišnje dete. Sa osmehom kažu zapanjenom prolazniku da tako putuju iz Osla za Istanbul, da dete uživa na putu, i da u njihovoj zemlji to nije previše ekstreman postupak. Pre tridesetak godina, kada su ovde za osnovce pojam erotike bili "švedski akcioni" filmovi, sa smehom se komentarisala informacija da se u Švedskoj raspravlja da li Paja Patak daje negativan primer deci zato što nije venčan sa Patom, a žive u nedefinisanoj zajednici.

Jedan slučaj kojim se već danima mediji u našoj zemlji intenzivno bave, digao je raspravu o tome šta je u kojoj zemlji normalno kada su deca u pitanju na mnogo ozbiljniji nivo. U najkraćem, američka Agencija za zaštitu dece (CPA) je pre šest meseci odvela Damjana (8) i Nastasiju (5) od roditelja Vuka i Verice Nastić, Srba koji žive u Staktonu u Kaliforniji, i smestila ih u hraniteljsku porodicu. Agencija je optužila Vuka i Vericu za nepropisnu brigu o deci i seksualno zlostavljanje. Nastići tvrde da su jedini dokaz za to bile fotografije koje su pronađene u Vukovom službenom kompjuteru, na kome su Damjan i Nastasija goli u kupatilu, i da su takve fotografije kod nas uobičajene. Kasnije je stigla optužba da je Vuk "pipao" svoju ćerku, a 23. decembra sud je odlučio da decu razdvoji i da ih smesti u dve porodice. Sudija je, tako, prihvatio predlog Agencije za zaštitu dece, sa obrazloženjem da će se time sprečiti da Damjan utiče na Nastasiju i "tako joj nametne da ne optuži roditelje za zlostavljanje nasuprot njene volje". Još pre nekoliko meseci, kada slučaj još nije eksplodirao u ovdašnjim medijima, psiholozi Žarko Trebješanin, Zoran Milivojević i Žarko Korać su, prema izveštajima medija, poslali pismo američkim vlastima u kome ukazuju na to da su Nastići možda žrtve kulturnih razlika, pošto se u Srbiji slikanje sopstvene male nage dece ne smatra moralno nedopustivim.

Retko koja vest je u poslednje vreme izazvala toliko reakcija kao "slučaj Nastić". Država Srbija najavila je da će Nastićima pomoći, ogromna većina komentara na vesti o Nastićima izražava ogorčenje onim što im se dešava. Malobrojni upozoravaju da mediji prenose priču samo iz ugla Nastića, da nema kompletne informacije na osnovu čega su optuženi i o svim materijalima u predmetu.

Veliki broj reakcija stigao je i od naših ljudi koji žive u zapadnim zemljama. Najčešće se navodi da su u mnogim zapadnim državama zakonski kažnjive stvari koje kod nas nisu, ma šta neko o tome mislio, i da svako mora o tome da povede računa kada se nađe u stranoj zemlji. U Norveškoj država reaguje ako postoji i najmanja sumnja da roditelji zlostavljaju decu, iz Kanade je stigla priča o našem starijem sugrađaninu koji je otišao u posetu sinu, čuvao svoju četvorogodišnju unuku u parku i često odlazio do ljuljaški da proveri šta devojčica radi, da bi ubrzo došla policija – jer su ga neke gospođe prijavile kao sumnjivog jer zagleda devojčice. U mnogim zemljama Zapadne Evrope, poput Nemačke, naše ljude koji odu u posetu prijateljima upozore još na aerodromu da njihovu decu ne miluju po glavi i ne ljube, jer je to sumnjivo ponašanje. U SAD je nedopustivo da dete vidi roditelja golog, devojčice moraju da imaju kupaći kostim već sa mesec dana, a dečacima kupaće gaće treba da pokriju kolena. U nekim skandinavskim zemljama i pojedinim američkim državama deca se mogu oduzeti roditeljima ukoliko se ogluše o upozorenje socijalnog radnika i nastave da puše u prostorijama u kojima deca spavaju i borave, ukoliko roditelji tuku decu na javnom mestu ili se dete požali učiteljici da ga roditelji često tuku i zlostavljaju.

DEDA MRAZ I MISICE: Pre nekoliko dana se u hrvatskom "Jutarnjem listu" pojavila informacija da zbog strogih pravila koja važe u nekim zemljama EU, a koje preuzima Hrvatska, deci više neće biti dozvoljeno da sede u krilu Deda Mrazu i da ih on ljubi i grli. Ta informacija podelila je javnost u Hrvatskoj, čiji veliki deo smatra da je potrebno boriti se protiv pedofilije, ali da ta borba prelazi u opštu histeriju koja sa sobom nosi mnoštvo besmislica.

I u Hrvatskoj i kod nas mnogo je komentara na račun hipokrizije američkog društva kada je zloupotreba dece u pitanju, a često se pominju slike sa izbora za "male misice". Na nekim televizijskim kanalima se mogu gledati emisije u kojima defiluju devojčice najranijeg uzrasta, našminkane, sređene i obučene kao muzičke i glumačke zvezde, očigledno dugo trenirane da se ponašaju kao odrasle žene. U emisiji govore i njihovi egzaltirani roditelji, deca često plaču zbog poraza, plaču i dok ih šminkaju, prave im frizure, prskaju telo da bi imale "osunčan ten", raduju se zbog sumanutih pobeda. Putujući cirkus sa tom nesrećnom decom gostuje po različitim američkim gradovima, i očigledno je u pitanju razvijen biznis.

Prebijanje, otimanje i zaštita 3

Čini se, ipak, da bi priču o izborima za male misice trebalo razdvojiti od priče o borbi za prava dece. Nigde u svetu ne manjka roditelja koji su spremni da kinje svoju decu zbog zarade i slave, niti je to jedina kontroverza koja postoji u SAD, ali i ostatku sveta, kada su deca u pitanju. Na primer, u Iranu su deca razdvojena u školama na muška i ženska odeljenja, mnoge devojčice od najranijeg detinjstva nose marame (posle puberteta to je zakonom obavezno), ali upada u oči i koliko je dete bitno u porodici. Još pre 15 godina, kada na našim prostorima tako nešto nije postojalo, iranski gradovi su bili prepuni fantastičnih igraonica za decu. U Libiji, zemlji u kojoj su porodice veoma brojne, deca se često igraju u pesku u kome ima i škorpija, dok ih roditelji mirno posmatraju uz komentar: "Bog će ih čuvati", što ne znači da briga o deci unutar porodice nije izuzetna. Inače, dečja garderoba i igračke su u Libiji basnoslovno jeftini, dotirani od strane države.

ISTORIJA DETINJSTVA: Zoroslav Spevak u udžbeniku za studente pedagogije Kratka istorija detinjstva, kaže da se odnos prema deci, način na koji se ona vrednuju i vaspitavaju, menjao u različitim epohama, ali pomalo gorko konstatuje da "kada bi dečja duša imala kosti, arheolozi bi većinu njih bez sumnje nalazili izlomljenu".

Sumerska glinena tablica stara 5000 godina govori o batinama koje je istrpeo učenik koga su u istom danu palicom tukli tadašnji "direktor" škole, nezadovoljan zadatkom koji je uradio, učitelj jer je pričao sa drugom, drugi učitelj zato što je izašao na vrata, a kod kuće je morao sve da prizna ocu i verovatno nije bolje prošao ni u roditeljskom domu.

U starom Egiptu je rođenje bilo radostan događaj, ali ako se rađalo duševno ili telesno oštećeno dete, odbacivali su ga, jer se mislilo da je stiglo prokletstvo bogova (običaj odbacivanja takve dece se zadržao milenijumima, u svim kulturama, ima svedočenja da su se u našim krajevima takve stvari dešavale i šezdesetih godina dvadesetog veka). Rano uključivanje u teške radove, strogo i surovo vaspitanje, razlika u odnosu na mušku i žensku decu postojali su u svim drevnim kulturama, u Japanu, Indiji, Kini, kod Asteka, Inka, Vikinga.

U antici je prema deci postojao ambivalentan odnos. U prva četiri veka u starom Rimu bilo je i dečjih nadgrobnih spomenika, Eros je predstavljan kao golo dete. Ipak, dete se po rođenju pokazivalo ocu koji je na osnovu pola i postojećeg broja dece odlučivao o životu i smrti novorođenčeta.

Mada je Isus rekao svojim pokloniocima "ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko", mnogi njegovi sledbenici su te reči potpuno prevideli. U ranom srednjem veku se u hrišćanskim zemljama dete uglavnom shvata kao obeleženo praroditeljskim grehom, stvoreno nečistim, seksualnim putem. Sveti Avgustin je govorio: "Tako malo, a tako veliki grešnik", ništa bolje nije mislio ni Kalvin: "Njihova priroda je seme greha, otuda ona Bogu može da bude samo mrska i odvratna." Istina, postojala su i potpuno drugačija shvatanja, da je dečja priroda nevina i anđeoska.

U dugom periodu u srednjem veku umrla deca su zakopavana kao životinje, bez oznaka, a drevna poslovica "Batina je iz raja izašla" ima uporište u uverenju da je vaspitanje u stvari kroćenje loše dečje prirode. Sve do XII veka u likovnoj umetnosti skoro da nema deteta, a onda se postepeno javljaju prikazi anđela kao deteta, slike Isusa kao deteta sa devicom Marijom. U XIV i XV veku je sve više prikaza običnih majki sa decom, da bi u XVI veku slike i kipovi golišave i bucmaste dece bili uobičajeni. Rafaelovi i Rubensovi nagi anđeli su jasno vidljivog pola, i kod Leonarda i kod Rafaela Isus je nago dete kao svako drugo.

Spevak kaže da detinjstvo kao institucija u Zapadnoj Evropi nastaje u XVII veku, i da je prelomni trenutak bio pojavljivanje samostalnog dečjeg portreta i normalnog sahranjivanja dece. Ipak, vaspitavanju i obrazovanju zadatak je i dalje bio da ispravi slabosti i rđave sklonosti za koje se verovalo da su stvorene u ranom dobu, a metode su uglavnom bile slične dotadašnjim.

Iz ove perspektive odnos prema deci u srednjem veku deluje neopisivo surovo, ali Spevak navodi da bi trebalo ipak uzeti u obzir da su u Evropi od XIV do XVII veka uslovi života bili veoma teški, da je smrtnost dece i mladih do dvadesete godine bila velika, što je neizbežno vodilo "otvrdnjavanju srca" – smrt dece i mladih bila je banalnija nego danas. To se vidi i u poslovicama kao što je "za malim detetom mala žalost."

Žan-Žak Ruso donosi u XVIII veku revolucionarne poglede na dete i njegovu izvornu dobrotu, u to doba nastaje i specijalizovana književnost za decu. Ruso je, istina, bio idealista koji je smatrao da se dete rađa samo sa dobrim osobinama, što su kasnije mnogi, poput Frojda, opovrgli. Spevak smatra da se u našoj kulturi "ocem detinjstva" može smatrati Jovan Jovanović Zmaj, čiji je časopis za decu "Neven" počeo da izlazi 1881. godine.

ISTORIJSKE PROMENE: Interesantno je kako su se u relativno kratkom roku promenili vekovni modeli vaspitavanja, ne samo u zapadnim zemljama. U istoriji Kine taj model je bio sličan kao u svim drevnim civilizacijama, uglavnom krut i surov. U socijalističkoj Kini, Mao Cedung je u dubokoj starosti i ne baš najdubljoj mudrosti pozvao Kineze da imaju što više dece. Broj stanovnika je počeo da raste zastrašujućom brzinom, postao je problem da se toliki broj ljudi i nahrani. Maovi naslednici su to morali da zaustave politikom koja je Kinezima pod pretnjom žestokih kazni zabranjivala da imaju više od jednog deteta. Demografski efekti su postignuti, ali je zato Kina postala zemlja jedinaca. Ti jedinci su objekt neprekidne pažnje i brige roditelja, baba, deda, a efekti takvog gajenja vidljivi su na svakom javnom mestu. Većina malih kineskih careva i carica je neopisivo razmažena, čak i sa tačke gledišta liberalnijih zapadnih roditelja.

U arapskom društvu, gde je tradicija oduvek nalagala da se vaspitavanje dece obavlja unutar kuće, najčešće pod majčinom kontrolom, pronalazak nafte je u mnogim zemljama doveo do vrtoglavog skoka standarda i promena običaja. U Saudijskoj Arabiji, Kuvajtu, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, statusni simbol su dadilje iz siromašnih azijskih zemalja, najčešće Filipina, koje gaje decu dok se majke posvećuju društvenom životu sa prijateljicama sličnog statusa. Odnos roditelja prema uvezenoj radnoj snazi često je pun prezira i nipodaštavanja, pa takav model ponašanja preuzimaju i deca. U Jordanu je svojevremeno u najčitanijem dnevniku izašla karikatura u kojoj dete trči prema filipinskoj dadilji vičući "mama", bežeći od prave majke, koju ne može da prepozna.

Mada izgleda da se odnos prema deci u mnogim zemljama promenio nabolje, u većem delu sveta su deca i dalje žrtve gladi, nasilja, ratova u kojima se pominju samo kao brojevi. Iz te perspektive, može se činiti da su na manjem delu planete, u kome je i naša zemlja, deca čak i prezaštićena. Ne treba, međutim, zaboraviti da je ljudska priroda svuda ista, često sklona da slabijima manipuliše i iskorišćava ih, na bilo koji način, a slabijih od dece nema. A o tankoj granici između zaštićenosti i prezaštićenosti dece, o postupcima prema njima, morali bi stalno da vode računa i preispituju sebe i roditelji i država.

Dva modela

Psiholog Žarko Trebješanin je autor knjige Predstava o detetu u srpskoj kulturi. On za "Vreme" kaže da je na osnovu opsežnog istraživanja kako se u raznim periodima naše kulture predstavlja dete došao do zaključka da su postojala dva osnovna modela, magijsko-religiozni i svetovni (profani). Analizom zagonetki, običaja, obreda, magijskih radnji u narodnoj srpskoj religiji, koja je često paganska, Trebješanin je zaključio da se dete u magijsko-religioznom modelu shvata kao nerazumno, asocijalno, rđavo, nečisto. "Ono dolazi iz jednog sveta koji je neprirodan, demonski, otuda mnogi magijski rituali imaju cilj da dete očiste", kaže Trebješanin. U tom modelu se odrastanje shvata kao dramatičan i skokovit proces, niz stupnjeva između kojih postoji krizni period kada je neophodno pomoći detetu.

Na osnovu predstavljanja deteta u poslovicama, jeziku, memoarskim zapisima, istoriografiji, pedagoškoj literaturi, može se reći da je u tradicionalnoj kulturi dete po prirodi malo, bespomoćno, zavisno stvorenje, nestašno, radoznalo, sebično. U svetovnom modelu odrastanje je shvaćeno kao postepen, linearan proces koji je u osnovi bezbedan. Cilj razvoja je gotovo isti kao u mitsko-magijskom modelu, da se postane dobar, nesebičan, mudar čovek, koji će biti priznat kao pripadnik tog patrijarhalnog društva. Ponekad se javlja protivrečno shvatanje dečje prirode, i da je demonska i da je anđeoski čista, zbog mešanja uticaja paganstva i hrišćanstva.

Trebješanin kaže da su se modeli shvatanja deteta kod nas, kao i u mnogim drugim zemljama, mnogo promenili. Jedan od primera je i fizičko kažnjavanje, koje je nekada kod nas bilo izrazito. "Čak su neki antropolozi polovinom XX veka pravili istraživanja i napravili neku vrstu atlasa kažnjavanja na ovim prostorima. Pokazalo se da je u Srbiji bilo ubedljivo najviše tog fizičkog kažnjavanja, čini mi se da ga je najmanje bilo u Makedoniji. Veliki napredak u našoj kulturi je da se takvo kažnjavanje jako smanjilo, pogotovo u gradovima, u obrazovanim slojevima", smatra Trebješanin.

Iz istog broja

Intervju – Boris Barjaktarović, potpredsednik Vlade AP Vojvodine

Šansa za profit od »putarine«

Ana Radić

Intervju – Nataša Krstić, Eurobank EFG

Virtus za evropske vrednosti

Ana Radić

Iz ličnog ugla – Ekonomski pogled

Šta možeš danas, ne ostavljaj za sutra

Dr Nenad Popović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu