Kikinda i njeni ljudi

Prazni sokaci na severu Banata 2

UŽAS PRAZNINE: Kikinda

foto: ž. bodrožić

Prazni sokaci na severu Banata

Mada su mesta u banatskoj ravnici oduvek uspavana i mirna i u vreme odmora zbog svojih širokih ulica izgledaju pusto, pustoš koja preovlađuje poslednjih godina je zabrinjavajuća. Široki Gradski trg sve je prazniji i surovo podseća da je projektovan za grad, a ne za varoš

Poslednjih godina Kikinda je postala nekakav sinonim za osipanje stanovništva u Srbiji, jer je sa zvaničnih 38.000 stanovnika statističarima i novinarima služila za slikovito pojašnjenje godišnjeg minusa u ljudstvu od Horgoša do… Vranja. Biće da nije slučajno Kikindu zapala ta "slava", jer sam grad, okolna sela, a i ceo severni Banat beleže rapidan pad broja stanovnika, čemu bolno svedoče poslednji podaci.

Naime, u prva tri meseca ove godine na teritoriji Grada Kikinde (grad i devet sela) stopa mortaliteta je preko tri puta veća od stope nataliteta. U surovim brojkama: od početka januara do kraja marta rođeno je 90, a umrlo 286 ljudi! Nije novost da je u Kikindi broj upokojenih mnogo veći od broja rođenih, poslednjih godina se kretao u srazmeru dva prema jedan, ali podaci iz prvog kvartala ove godine, objavljeni u "Kikindskim" prošle nedelje, uzdrmali su mnoge i suočili ih sa čemernom perspektivom grada. Zasigurno je pandemija doprinela većoj stopi smrtnosti, ali teško da joj se može pripisati ovoliki porast umrlih.

Negativan prirodni priraštaj beleži se u Vojvodini od sredine osamdesetih, a natalitet je i pre toga bio zabrinjavajuće nizak, no sve loše brojke ubrzano su počele da postaju još gore početkom ratnih devedesetih, i ponovo u poslednjih petnaestak godina.

Masovno doseljavanje iz ratom zahvaćenih područja Jugoslavije sredinom devedesetih samo je ublažilo strašan demografski pad u Pokrajini, ali danas i mnogi koji su tih godina pobegli iz Bosne i Hrvatske i nastanili se u Kikindi, odlaze i sa severa Banata put zemalja Srednje i Zapadne Evrope.


OD PRVOG TALASA DO EGZODUSA

Prvi put je broj umrlih u Kikindi premašio broj rođenih 1988. godine i od tada se taj sraz konstantno povećava na stranu preminulih. Statistika govori i da u Kikindi trećina porodica ima jedno dete, malo više od četvrtine dvoje, a tek svaka 21 porodica – troje dece. I nije samo niska stopa nataliteta razlog negativnom prirodnom priraštaju, već i loša migraciona kretanja. Tri veka unazad bilo je velikih talasa naseljavanja, zaključno sa već pomenutim iz devedesetih godina prošlog veka, i taj poslednji priliv je samo ublažio posledice niske stope nataliteta, jer je tih godina nezaustavljivo započeo proces iseljavanja mladih i ljudi srednjih godina, što u Novi Sad, što u Beograd, a ponajviše u inostranstvo. A taj proces uslovljen je, pre svega, ekonomskim nazadovanjem Kikinde.

Naš sagovornik Srđan V. Tešin, pisac i novinar iz Kikinde, smatra da nije slučajno što je rapidno siromašenje Vojvodine, a i Kikinde, kao jednog od najjačih privrednih centara, započelo s "jogurt" revolucijom krajem osamdesetih. "Tada je suštinska ekonomska i politička autonomija svedena na prost simulakrum. To je uslovilo prvi talas emigriranja, koji se potom, podstaknut strahom od ratova, divlje privatizacije i neuspele tranzicije, pretvorio u egzodus. Iz Kikinde, jedne od najbogatijih opština u Jugoslaviji, gotovo prekonoć se iselilo na hiljade stanovnika. U poslednje vreme trend je da odlaze i srednje generacije, ljudi iznad 40 i 55 godina, i to ne samo iz ekonomskih razloga. Dobar primer je slučaj novinara "Kikindskih", koji su se nosili sa "Šešeljevim" zakonom o informisanju i drakonskim kaznama, da bi danas, u nemogućnosti da se normalno bave novinarskim poslom u Kikindi, emigrirali diljem sveta", navodi Tešin.

I drugi sagovornik, Srđan Srdić, pisac i profesor u kikindskoj Gimnaziji "Dušan Vasiljev", ističe da demografski problemi nisu od juče i da uredna statistika iz poslednje tri decenije to pokazuje. "Najlakše je komentarisati situaciju iz devedesetih godina kada je jedan deo urbanog i visokoobrazovanog stanovništva krenuo ne samo iz Kikinde, nego van zemlje, razlozi su više nego jasni. Znatno traumatičnija su pitanja o onome što se događalo krajem osamdesetih godina i nakon dvehiljadite. Najbolnije je sa žaljenjem konstatovati da se najveći odliv stanovništva odigrao nakon dvehiljadite. Sećam se da me uplašilo kad sam shvatio kako netragom nestaju ne samo oni koji su krenuli putevima vlastitih karijera, već ljudi koje nikakva karijera nigde nije čekala. Trinaest godina života, od 1992. do 2005, proveo sam van Kikinde. Kad sam se vratio, ogromnog broja ljudi koje sam poznavao više nije bilo u gradu. I taj trend se nije zaustavio", priča Srdić.


NEPODNOŠLJIVI MIR

Kikinđani i golim okom uviđaju da je sve manje ljudi oko njih, ne trebaju im statistike, jer sve im je jasno nakon izlaska na ulicu. Nekada se u ranu zoru na hiljade radnica i radnika na biciklima, najzastupljenijim prevoznim sredstvom u ravnici, kretalo ka nekoliko industrijskih zona, i posle podne vraćalo kućama. Sve je svakoga dana vrvilo od ljudi, a u novije doba takve slike se mogu videti samo tokom gradskih fešti, poput Dana ludaje.

Mada su mesta u banatskoj ravnici oduvek uspavana i mirna i u vreme odmora zbog svojih širokih ulica izgledaju pusto, pustoš koja preovlađuje poslednjih godina je zabrinjavajuća. Široki Gradski trg sve je prazniji i surovo podseća da je projektovan za grad, a ne za varoš. "U Kikindi je mirno. Mirnije nego što čovek često može da podnese. Nedavno sam u nedelju u pet po podne sa železničke stanice ispratio voz za Zrenjanin. Nov, moderan voz, koji se kreće tek renoviranom prugom i ne kasni. U njemu nije bilo niti jednog putnika", svedoči Srdić.

A ako je tako u Kikindi, možete da zamislite kako je u okolnim selima, projektovanim za život i rad nekoliko hiljada ljudi. Pusti široki sokaci i mnogo napuštenih, oronulih i polusrušenih kuća, tužna su slika iz skoro svih malih mesta na severu Banata. "Kuriozitet je da su neke od opština u Banatu danas među najnerazvijenijim u Srbiji, a da sela u severnom Banatu liče na napuštene rudarske gradove. I koga to može da čudi kad, recimo, odbornici kikindske Gradske skupštine donesu odluku da se državno poljoprivredno zemljište ustupi stranom investitoru na period od 30 godina? Da li je to politika koja će zadržati ratare i stočare u selima ili će ih podstaći da što pre spakuju kofere i odu?", pita se Tešin.


ZGRABI FUNKCIJU I BEŽI

Goran Dumitrov je dugo godina bio predsednik Mesne zajednice Mokrin, nekada varoši sa preko 10.000 stanovnika, a danas sela sa manje od 5000. Po njemu je rešenje u otvaranju proizvodnih pogona u selima, pre svega poljoprivrednih. "Putovanje do grada zbog posla dodatno produžava radno vreme, a zemlja je resurs od koje može da živi nekoliko hiljada porodica u Kikindi i okolini. Besomučno bogaćenje pojedinaca preko poljoprivrede vodi siromašenju velikog broja ljudi, koji su u bedi prinuđeni da zemlju prodaju i postaju najamnici na toj istoj zemlji ili u fabrikama. Uz to, ekološka situacija trenutno je jako loša. Vodotoci se besomučno zagađuju, vazduh i zemljište takođe, a bogati zagađivači plaćaju minimum ili najčešće ništa državi", objašnjava Dumitrov.

S obzirom na to da još uvek ima nekoliko hiljada žitelja, u Mokrinu se i dalje čuje dosta dečje graje, u školi, zabavištu, fudbalskom terenu i na ulicama, što život čini podnošljivijim, ali iza Mokrina, uz granicu sa Rumunijom, postoji red skoro pustih sela – Vrbica, Crna Bara, Majdan, i na kraju Banatsko Aranđelovo, nekada sa skoro 4000 žitelja, a danas sa oko 800.

"Istina je da mi živimo u svojevrsnom slepom crevu, 130 kilometara od Beograda i 100 kilometara od Novog Sada. Novo otvaranje malograničnih prelaza prema Rumuniji nije donelo ništa u smislu poboljšanja demografske slike, i to je problem kojim bi morali da se pozabave znatno stručniji od mene. Istina je i to da se narečenim problemom decenijama ne bavi ama baš niko, kakva god politička garnitura bila na vlasti. Šteta je što apsolutno svi pripadnici tih lokalnih političkih garnitura nisu zakonski obavezani na porodični ostanak u svom gradu najmanje deset godina nakon odlaska s vlasti", kaže Srđan Srdić.

A da je lokalnim političarima cilj da iskoriste podršku Kikinđana za lakši prelazak u veći grad, govori i činjenica da se od šestoro čelnih ljudi grada od 2000. godine četvoro odselilo iz Kikinde, a poslednji u nizu, naprednjak Pavle Markov, živeo je sa porodicom u Beogradu i dolazio na posao, s vremena na vreme, u rodni grad.


ZBOGOM, KIKINDO

Osim loše privredne situacije, Kikinđane muči i tera na selidbu i loša voda iz gradskog vodovoda, koja je i po hemijskim i po biološkim parametrima neispravna za upotrebu, istovetno kao u Zrenjaninu, ima miris, ukus i boju. Još više opterećuje, barem one u srednjim godinama, što Kikinda iz godine u godinu gubi atribute urbane sredine i sve više postaje sumorna i besperspektivna palanka, u kojoj preovlađuje osrednjost u obrazovanju, kulturi, zdravstvu, sportu…

Osim sve praznijih ulica i kuća, i na društvenim mrežama se jasno vidi koliko je Kikinđana van Kikinde, ako se više i mogu nazvati Kikinđanima, jer je jasno da se više neće vraćati u rodni grad, pa ni u "peti frtalj", kako zovu svoje groblje. To će biti jasno i kad prestanu zabrane okupljanja, pa ponovo krenu proslave godišnjica matura, koje okupe manji deo razreda, jer je većina rasuta po svetu.

A najpopularniji citat na društvenim mrežama među Kikinđanima godinama unazad je onaj pokojnog Save Savanovića, jedne od prvih regionalnih Jutjub zvezda, sa nadimkom Sveti Sava, koji je priču o svojoj epskoj borbi sa "kikindskim licimurima" završio pozdravom: "Zbogom, Kikindo, na… (kraj nije za novine, a može se čuti na Jutjubu). I to govori o stanju duha, a i veri koju većina ima u obećanja da će nakon ovog zlatnog doći još sjajnije i berićetnije doba.

Iz istog broja

Oporavak turizma

Opet idemo na more

Radmilo Marković

Eksploatacija jadarita i protesti

Šansa za razvoj ili katastrofa u najavi

Milica Čubrilo Filipović

Intervju – Jovan Bajford, socijalni psiholog i izučavalac holokausta i antisemitizma

Srbija je sledbenik Franje Tuđmana

Nedim Sejdinović

Intervju – Marinika Tepić

Očekujem da Palma bude priveden

Nemanja Rujević

»Afera prisluškivanje«

S kim pričaju Vučići

Vukašin Obradović

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu