Film – Let Them All Talk i The Prom

Pozovi M. radi... boljitka 2

foto: promo

Pozovi M. radi… boljitka

Soderberg je veliki pripovedač američkog i svetskog filma, baš kao što je Meril Strip nepogrešivo veliko ime planetarno sagledavanog filmskog glumišta, te njihov spoj u ovoj konkretnoj stvaralačkoj epizodi donosi ono što je manje-više očekivano – vešto ustrojenu studiju karaktera u dovoljno živopisnim okolnostima

Poznati američki kritičar svetskog renomea Rodžer Ebert u svojoj je kritici filmske ekranizacije romana Sofijin izbor o kreaciji Meril Strip napisao i sledeće: "Meril Strip je čudesna kao Sofija. Ona ni ne izgleda niti zvuči kao Meril Strip kakvu smo ranije gledali, u Lovcu na jelene, Menhetnu, Ženskoj francuskog poručnika. Ovog puta, u njoj ima nečega sočnijeg; ona je veselija, razigranija i vedrija u onim scenama pre nego što krene da Stingu pripoveda istinu o svojoj prošlosti…" Rodžer Ebert je preminuo 2013. godine, a svakako bi bilo zanimljivo pročitati šta bi to on imao da kaže o ova dva premijerna filma koja su pred gledaoce stigla putem sve ambicioznijih striming-servisa, a u kojima, gle čuda, ne samo na glumačkom planu dominira upravo Meril Strip, nesumnjivo najpoštovanija američka filmska glumica današnjice (i nekoliko prethodnih decenija).

Gledaoci su tokom iste sedmice decembra dobili priliku da pogledaju dva pomenuta filma; prvi je Let Them All Talk (Neka svi pričaju) u režiji Stivena Soderberga, koji se, u stalnoj autodramatičnoj pozi, iznova i iznova javno oprašta od filmske režije, pritom redovno isporučujući nove i nove filmove, povremeno iz zabata autorskih ekstravaganci i igrarija, a vidno češće iz sfere produkciono zamašnijih i zahtevnijih dela sa podosta traženih i/ili cenjenih glumačkih imena. Let Them All Talk, koji nam stiže sa emiterskim štambiljem nedavno pokrenutog HBO Max-a, neosporno pripada tom drugom soju komunikativnih ostvarenja sa jasnim ciljem lagodnog opštenja sa što brojnijom publikom. Međutim, i u takvim izabranim ili nametnutim okvirima, Soderberg, autor filmova Seks, laži i videotrake, Kralj brda, Kafka, Veoma opasna romansa, Englez… uspeva da stvori i isposluje ostvarenje sa neporecivim primesama autorskog filma sa evidentnom ravnotežom između sadržaja i forme, ovde izražene u dramediji o ženskom prijateljstvu i u biti retko kada zbilja i u potpunosti artikulisanih i oblikovanih identiteta. Pojednostavljeno i preciznije rečeno, Neka svi pričaju polazi od dramaturške i narativne začkoljice u vidu priče o cenjenoj spisateljici, narcisoidnoj i pretencioznoj, čak i na planu ličnih odnosa sa navodno bližnjima, koja, usled straha od leta avionom, kreće u Englesku luksuznim brodom QE2, a na put poziva svoje dve otuđene prijateljice iz rane mladosti i ljubopitljivog mladog nećaka iz reda milenijalaca.

Pozovi M. radi... boljitka 3

foto: promo

Naravno, ovaj film ne bi na kraju bio to što jeste, ne bi postigao ovo što definitivno jeste dosegnuo (a to bi bila kota vrlo dobrog i sasvim upotrebljivog filma iskusnog autora koji i oseća i zna pravi trenutak kada priču treba zaokrenuti i oneobičiti) da nije bilo Meril Strip u glavnoj ulozi. Soderberg je, uprkos tim svojim povremenim porivima za eksperimentima i eksperimentalnijim izrazom, veliki pripovedač američkog i svetskog filma, baš kao što je Meril Strip nepogrešivo veliko ime planetarno sagledavanog filmskog glumišta, te njihov spoj u ovoj konkretnoj stvaralačkoj epizodi donosi ono što je manje-više očekivano – vešto ustrojenu studiju karaktera u dovoljno živopisnim okolnostima i još jedan ogledni primer filmske glume čija glavna akterka ne poseže za manirizmom, autoreciklažom, tzv. megaglumom, punom buke, nesuvislih i suvišnih ukrasa i detalja… Soderberg je jednostavno prepustio da film svoj oblik dobije i po meri Meril Strip, koja je precizno prepoznala i duh i ton, kao i dodatne značenjske implikacije tako postavljene priče, te Neka svi pričaju dosta brzo "zaplovi" ka svom ishodištu, uključujući i žanrovski preobražaj, ovde, nek to jasno bude naglašeno, neusiljen i srećno i zdravo u delo sproveden u odnosu na ono što zatičemo u ostatku filma. A do tog trenutka Neka svi pričaju počiva na pitkoj a inteligentnoj, šarmantnoj ali čak i ideološki blago, ali očigledno potentnoj komediji naravi, gde Meril Strip, i ovde odmerenoj i ciljano samozauzdanoj, fino pariraju ostali iz glumačkog ansambla (Kendis Bergen, Dajen Vist, mladi i pouzdani Lukas Hedžis, pa i Džema Čen u svojoj, sva je prilika, prvoj većoj ulozi u filmu ovakvog produkcionog i stvaralačkog kalibra), a dodatnu zanimljivost predstavlja činjenica da je Soderberg ovaj svoj film snimio u "stvarnim" okolnostima – upravo na pomenutom brodu, sa stvarnom posadom i trenutnim putnicima-civilima. Time je film dobio na verizmu, iako je sam tretman gorepominjanih motiva ovde u dobroj meri tipično holivudski.

Ovo je film koji se lako prati, koji je, premda teško može, u celini gledano, da pobudi ushićenje u dušama/umovima filmofila, dosta lako i uvažavati i voleti, ali na prvom mestu jeste, sam po sebi, dovoljno upečatljiv dokaz glumačkog genija Stripove, a što je možda u ovom dugom međuvremenu izraslo i samosvojan filmski (para)žanr. Uz sve pomenuto, ova nas intelektualistička komedija na otvoreno zabavan i elegantno posprdan način podseća na barem delić teškoće života pod samonametnutim opterećenjem blefiranja i improvizacije gotovo na svakodnevnom nivou, posebice kada se kao jedan od krunskih ciljeva postavi ta magma pozicije nazovi-intelektualca/intelektualke, vazda zamišljenih, u egzistencijalnom i misaonom grču, nadobudnih, pretencioznih, uvek na oprezu, a uplašenih ponajpre svojom "progutanom" istinskom suštinom. Pa iako sniman u pokretu, ovaj Soderbergov film negde u lako primetnoj dubini kadra barem nakratko u žižu i vraća stalno prisutnu teskobu u međuljudskim odnosima, tu izvesnu i postojanu stegu koja povremeno barem može da dovede i do zakasnelih katarktičnih spoznaja, zaokreta i ishoda.

Znatno manje pažnje zavređuje The Prom (Matursko veče), ekranizacija dobro znanog brodvejskog mjuzikl-spektakla u rediteljskom i znatno širem autorskom viđenju Rajana Marfija, koji se, kanda, silno upinje da nas podseti na istinitost tvrdnje da hiperprodukcija ne vodi samo ka svaštarenju, nego i upadljivo udaljava nekada vrle autore od dana vrhunske forme i najblistavijih dostignuća. Jer izrazito je teško pojmiti da reditelj nedvojbeno odličnih filmova Trčanje sa makazama (adaptacije takođe izvrsnog Ogastena Barouza) i Normalno srce može da stane iza i svoje vreme i (kreativnu) energiju (kao vazda oskudna sredstva) posveti nečemu ovako beslovesnom. I, da stvar bude znatno gora, iritantnom i agresivnom. Pride, krajnje rudimentaran zaplet o grupi svelih i ultranarcisoidnih glumaca (dakle, u ključu kulturološkog ili, preciznije, esnafskog stereotipa) koji odlaze u gradić u "dubini teritorije" kao samopozvana podrška srednjoškolki kojoj nije dopušteno da na matursko veče povede svoju devojku zapravo je ovde poslužila da se potcrta takođe narcisoidna bahatost samog Rajana Marfija u trenutku kada mu je dozvoljeno sve, pa i da pred gledaoce izađe sa filmom jasne motivacije, ali i krajnje upitnog estetskog i kvalitativnog razloga postojanja. U njegovoj Maturskoj večeri je sve ziheraški, na prvu loptu i krajnje neumereno i prenaglašeno, sa sve rimama tipa "thespian-lesbian" te, posledično i sasvim prirodno, film kao celina skončava u kalu bezidejnog i jalovog kempa, koji brzo i nepovratno postaje sam sebi svrha, a nikako dobrodošla nadogradnja, a sve to, doduše, uz vrhunsko produkcijsko pakovanje, što, opet, nikoga iole upućenog u Marfijeve pozicije na Netfliksu ne bi trebalo da istinski začudi. Istini za volju, Matursko veče prenosi muzički deo izvornog mjuzikla dosledno i verno, ali, sa druge strane, tu je i niz krajnje diskutabilnih glumačkih kreacija (to se na prvom mestu odnosi na ishitrenu i zanatski lenju, karikaturalnu glumu Džejmsa Kordena, ali i na činjenicu da je Keri Vošington ovde naprosto omašila žanr). Zabrinjavajuće je to Marfijevo drčno insistiranje na stranputici na kojoj se sve duži i duži niz godina nalazi, a na šta The Prom tako upadljivo ukazuje. I da, premda nije ni blizu nivoa komičarske bravuroznosti viđene u, recimo, hitovima Smrt joj stoji kao salivena i Đavo nosi Pradu, Meril Strip je i u ovom lošem i nepotrebnom filmu odlična, možda i njegov najdragoceniji deo i najprivlačniji adut.

Iz istog broja

Godina zavera

Kako pobediti bezumlje

Slobodan Bubnjević

Intervju – Srđan Marković Đile, slikar

Socijalni eho andergraunda

Andrej Ivanji

Novogodišnji traktat o sreći

Tesla, Ajnštajn i gospod Bog

Ivan Ivanji

Intervju – Želimir Žilnik, filmski reditelj i scenarista

Danas su pod reflektore postavljeni oni najgori

Nedim Sejdinović

Ličnost godine 2020

Pavle Petrović

 

Srećna Nova godina

Biće bolje

 

Ples

Opasno mrdanje tela uz muziku

Nebojša Broćić

Zaštita privatnosti – JMBG

Šifra za deljenje ili za čuvanje privatnosti

Uroš Mišljenović

Kurioziteti

Koji je poštanski broj Deda Mraza

Nikola Dragomirović

Dečje igre

Care, care, govedare

Sonja Ćirić

Intervju – Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica

Moje pisanje je moja utoka

Sonja Ćirić

Intervju – Svetozar Cvetković, glumac i producent

Zov postapokaliptičnog vremena

Sonja Ćirić

 

Slike 2020.

Marija Janković

Sećanje – Mustafa Nadarević, Špiro Guberina, Pero Kvrgić

Čarobnjaci geste i grimase

Zlatko Crnogorac

Serije – Ethos

Turska, bez šećera

Teofil Pančić

 

Ispravka

Zlatko Minić, Transparentnost Srbija

Na licu mesta – Kraj sveta

»Dirižablom« na Farska ostrva

Zorica Čubraković

Fenomen – Frankenštajn

Meri Šeli, naša sajberpank pretkinja

Zorica Kojić

Intervju – Milija Zeković, izvršni direktor kompanije SBB

Štetna je odluka ako Srbija bude zaostajala u 5G mreži

 

Jugoslovenski španski borci

Kome je zvono zvonilo

Marko Fernandez

Šta smo propustili u 2020.

Godina dugog čekanja

Slobodan Georgijev

Intervju – Goran Tomašević

Blizak nam je Bliski istok

Momir Turudić

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu