Srbija u parlamentu

Povratak sa sahrane

Bilo je prepucavanja oko toga da li treba dati "kontraminut ćutanja" na godišnjicu kada je pronađeno telo ubijenog predsednika Srbije Ivana Stambolića, i kontra-kontraminut ćutanja za preminulog premijera Mirka Marjanovića i za žrtve NATO bombardovanja 1999.

Povratak sa sahrane 1

Moglo bi se reći da je natezanjem oko minuta ćutanja za Slobodana Miloševića u Skupštini Srbije parlamentarna kriza posle njegove smrti prošla brže nego prolećne vode u Srbiji. Poslanici Socijalističke partije Srbije su najpre 27. marta u deset časova sami u Skupštini odali poštu Slobodanu Miloševiću, pošto su radikali ostali van sale i pokvarili prvobitni scenario da poštu odaju samo oni i socijalisti, a da poslanici ostalih stranaka ne budu prisutni. Sat i po kasnije, socijalista Zoran Anđelković, koji je, očito po dogovoru, predsedavao Skupštinom, ponovo je, na predlog Ivice Dačića, proglasio minut ćutanja. Ustali su po drugi put socijalisti i radikali; poslanici G17 plus, Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije napustili su sednicu; poslanici Demokratske stranke Srbije ostali su u sali da bi obezbedili kvorum, ali su sedeli.

To je izgleda zadovoljilo socijaliste, koji su dobili i satisfakciju u tome da njihov predsedavajući ponovo prekine sednicu na 24 sata i da zatraže zvaničan izveštaj o tome zašto nije bilo televizijskog prenosa. Sutradan, u utorak 28. marta, zbog spornog utvrđivanja da nema kvoruma, sednica je odložena za još dva sata, bilo je malo prepucavanja oko toga da li treba dati "kontraminut ćutanja" na godišnjicu kada je pronađeno telo ubijenog predsednika Srbije Ivana Stambolića, i kontra-kontramunut ćutanja za preminulog premijera Mirka Marjanovića i za žrtve NATO bombardovanja 1999. Skupština je nastavila rad raspravom o postavljanju novih sudija (čuo se podatak da je do sada zamenjeno 80 odsto predsednika sudova i 50 odsto sudija).

Protokolarna mučnina očito nije izmenila odluku socijalista, donetu krajem prethodne nedelje, da nastave s podrškom Koštuničinoj manjinskoj vladi bar do okončanja crnogorskog referenduma 21. maja, uz pretnju da će uskratiti poverenje vladi ako dođe do hapšenja haških begunaca (ako dođe do novih predaja, neće).

Oni su, međutim, najavljivali da će biti uzdržani prema zakonskim predlozima koje budu podnosili ministri iz G17 plus i iz Srpskog pokreta obnove zbog njihovog držanja u vreme sahrane Slobodana Miloševića. Pošto značajni zakoni vezani za evropske integracije po difoltu dolaze iz resora koje drži G17 plus, ostvarenje te pretnje socijalista moglo bi da ugrozi glavni projekat – ugovor o stabilizaciji, mada je pitanje da li će socijalisti na toj tački pokazati nefleksibilnost, kad su već progutali knedlu sahrane Slobodana Miloševića.

Demokrate su povukle potez usmeren na smanjivanje ucenjivačkog potencijala socijalista.

DESET TAČAKA: Predsednik Srbije i Demokratske stranke Boris Tadić je prošle nedelje na sednici Glavnog odbora ove stranke ponudio podršku Koštuničinoj vladi, uz uslov da se postigne saglasnost o deset tačaka nacionalne politike sa naglaskom na haško pitanje – i da se oroči vreme za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora.

Tih deset prioritetnih tačaka, po redu kako ih je izneo predsednik Tadić, jesu:

1. Ekonomske reforme i borba protiv siromaštva;

2. Reforme sistema bezbednosti i izgradnja bezbednog i sigurnog društva;

3. Reforma pravosudnog sistema i uspostavljanje vladavine prava;

4. Snažna i efikasna borba protiv korupcije;

5. Rešavanje pitanja Kosova i Metohije i objedinjena politika koja brani interese naroda koji tamo živi;

6. Rešavanje pitanja državne zajednice u skladu sa realnim interesima i Srbije i Crne Gore;

7. Dovršavanje saradnje s Haškim tribunalom;

8. Demokratizacija i stabilizacija medijske politike i regulisanje medijske situacije;

9. Pregovori sa Evropskom unijom i dalji procesi u pravcu promena u društvu i članstva u EUu;

10. Donošenje novog ustava koji će pokazati da Srbija želi da kroji jednu novu i drugačiju politiku.

Predlog je u osnovi vođen racionalnom logikom da bi se dugoročnijim dogovorom partija koje sprovode proevropsku politiku izbeglo cik-cak, napred-nazad kretanje u slučaju promene vlasti. Neke od tih konstanti su i pored sporova i sada vidljive ispod površine. Od 208 zakona koje je Koštuničina vladajuća većina usvojila, znatan broj je pripreman za mandata prošle vlade, zakoni su usvajani s prosečno 145 glasova "za", što je više od vladajuće većine, privatizacija je i pored osporavanja i privremenog zastoja nastavljena po istom modelu po kome je projektovana itd.

Ističući tu inicijativu Demokratska stranka naglašava svoju državotvornost i evropsku orijentaciju. S druge strane, demokrate verovatno osećaju potrebu da pokažu distancu od Liberalno demokratske partije Čedomira Jovanovića, svoje bivše frakcije, čiji je stav o Kosovu kao svršenoj stvari suprotan čvrstom stavu o odbrani celovitosti zemlje, koji Tadić zastupa na osnovu predsedničke zakletve.

Opreznim zalaganjem za zajedničku državu, demokrate verovatno žele da pokažu i da se njihovi stavovi o crnogorskom referendumu razlikuju od stavova Pokreta 5. oktobar, koji su osnovali Batić, Protić i Pešićeva, a koji sada koriste Batić i Protić za obnavljanje inicijative za raspisivanje srpskog referenduma o nezavisnosti.

Demokratska stranka obznanjuje da želi da bude stožer okupljanja demokratskih i proevropskih snaga, a ta reč "stožer" asocira na jednu urođenu slabost srpskih partija. Od tog sindroma patili su Drašković i SPO od 1990. do 1997, Koštunica od 2000. do 2003, a i sama Demokratska stranka posle pobede Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2004, kada je selektivno usisala viđenije aktiviste, ali se klatno brzo vratilo i Demokratska stranka je prošla kroz još jedan sopstveni rascep (stvaranje LDP-a), a uzgredni rezultat je i slabljenje Građanskog saveza Srbije. Sve dosadašnje koalicije pokazale su da u Srbiji pre ili kasnije svi beže od "stožera": Udružena opozicija 1990; DEPOS I 1992; Depos II 1993; Koalicija Zajedno 1996; u vreme najslavnijih dana članice DOS-a su veliku energiju bacile na potkopavanje tadašnjeg Koštuničinog prestiža, a neki su nastavili čak i kad su odsekli granu na kojoj su sedeli.

Obrazlažući svoj predlog predsednik Tadić je zadržao kritičku distancu prema Koštuničinoj vladi kojoj je zamerio da je strukturisana kao konfederacija ministarstava bez ikakve koordinacije između njih i da će uvek biti ucenjivana oko prioritetnih pitanja.

Povratak sa sahrane 2
PONUDA I ODGOVOR: Boris Tadić – "Deset predloga za sporazum, pod uslovom da izbori budu oročeni"

Vojislav Koštunica – "Izbora će biti kada im dođe vrme, ili prevremeno kada donesemo ustav"

ODGOVOR U SEDLU: Premijer Vojislav Koštunica je odgovorio u nedelju 26. marta na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke Srbije prvo ocenama da je Demokratska stranka Srbije ta koja vodi državotvornu politiku i gradi jake institucije u koje se vraća poverenje građani; da stvara stabilnu državu i jasne i zdrave temelje za ekonomski razvoj zemlje, da je privatizacija u Srbiji nastavljena i ubrzana, da se beleži konstantan rast proizvodnje, da je u aprilu prošle godine Srbija dobila Studiju o izvodljivosti, da su počeli pregovori o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji, da je uspostavljen model dvosmerne saradnje sa Haškim tribunalom i da je u tome postignut značajan napredak, da je uspešno završen trogodišnji aranžman sa MMF-om, da je Srbija oslobođena više od 2,3 milijarde dolara duga…

Uz konstataciju da je postignut konsenzus svih političkih stranaka za političko rešenje pitanja Kosova i Metohije, Koštunica kaže da je oko važnih državnih i nacionalnih pitanja potrebno i poželjno razvijati različite oblike saradnje sa strankama koje ne podržavaju vladu u Skupštini Srbije, a da bi bilo neophodno ubuduće tu saradnju proširiti i na što intenzivniji rad oko donošenja novog ustava.

Većina je, međutim, zapazila samo prvi deo Koštuničine rečenice: "Izbora će biti kada im dođe vreme, ili prevremeno kada donesemo ustav."

Koštunica je požurio da pokaže da je ostao u sedlu, da vlada ima većinu, a propustio da pokaže malo više fleksibilnosti koja bi demokratama dala povod da napuste svoju očito necelishodnu odluku o napuštanju parlamenta i da skupštinsku govornicu prepuste radikalima. Ni demokrate ne bi trebalo da se femkaju oko ispravljanja te svoje očito pogrešne kalkulacije: njihovim povratkom parlamentarni život bi bio kvalitetniji, šanse za stvaranje potrebne većine za proevropske zakone bi bile veće, a i predsednik Tadić u pregovorima o Kosovu ne bi rizikovao da kad pomene Rezoluciju Skupštine o Kosovu bude prekinut upadicom: "Je l’ to ona Skupština za koju vi govorite da je nelegitimna?"

NEŠTO IZMEĐU: Zbirno gledano, uslovljavanje od strane Demokratske stranke je zapravo bilo više verbalno nego opipljivo i realno jer, i po Tadićevoj i po Koštuničinoj verziji, izbori zapravo dolaze posle novog ustava, a na to će se očito pričekati dok ne budu izvesniji odgovori na dramatična pitanja kao što je sudbina državne zajednice i ishod kosovskih pregovora. S druge strane gledano, na taj ustav se i ne može dugo čekati jer je njegovo donošenje jedan od zadataka koje treba obaviti pre zaključenja ugovora o asocijaciji, projektovanog za kraj godine.

To, opet, možda ipak znači da su dve demokratske stranke sada ipak nešto bliže jedna drugoj nego što su bile donedavno.

Da bi ponovo počeo da radi ustavni pododbor koji se nije sastajao od novembra 2005, a čije je sazivanje najavio predsednik Skupštine Predrag Marković, nije, međutim, dovoljna samo saglasnost dve demokratske stranke.

Procedura za promenu Ustava je pokrenuta pre dve godine: 30. marta 2004. skupština je po ustavnom članu 132. potrebnom dvotrećinskom većinom donela odluku o pristupanju ustavnim promenama. Prethodno je pred Ustavnim sudom pao Zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, donet u mandatu prethodne skupštine za vreme vanrednog stanja 11. aprila 2003, kojim je bilo predviđeno da se Ustav može usvojiti na referendumu na koji izađe pedeset odsto birača, ako za to glasa polovina izašlih. Podnet je zvaničan ustavni predlog od strane vlade i predlog tima koji je formirao predsednik Srbije, a ima još desetak različitih nacrta. Za dve godine usaglašena je, kažu, polovina teksta. Niko, zapravo, i ne zna zasigurno u čemu je ustavni spor. Teško je proceniti koliko vremena treba za pisanje tog ustava. Sada je kraj marta, najdalje do sredine aprila čekaće se na haški rasplet, a do kraja maja će se čekati na crnogorski referendum, da se vidi kako dalje.

U toku je, dakle, teška procedura za promenu tvrdog Ustava: po članu 133. (reviziona klauzula) Narodna skupština treba da usvoji akt o promeni Ustava dvotrećinskom većinom od ukupnog broja narodnih poslanika i da ga stavi na republički referendum na kome treba da se za predlog ustava izjasni više od polovine ukupnog broja birača. (Početkom godine merenja su pokazivala potencijalno veliku apstinenciju birača u Srbiji.) Akt o promeni Ustava Narodna skupština potom proglašava i posle toga, zavisno od ustavnog zakona za sprovođenje Ustava, za koji je takođe potrebna dvotrećinska većina, ide se na izbore. Kada i ako se postigne saglasnost o ustavnom tekstu, za pripremu referenduma potrebno je bar dva meseca, a referendumsko izjašnjavanje o Ustavu mora prethoditi novim izborima, za čiju je pripremu potrebno neko vreme. Sve ovo znači da od izbora u 2006. po svoj prilici nema ništa, a da svi ovi postupci, ako su povučeni samo u izborne svrhe, imaju veoma ograničenu vrednost.

Iz istog broja

Politička kinematografija

Zećanski “Big Brother”

Miloš VasićAntrfile: Dragoljub Žarković

Ekonomija kosovskih enklava

Od čega zapravo žive Srbi na Kosovu?

Bojan Pantić

Hag posle Miloševićeve smrti

Čekajući rezervnog Hamleta

Nenad Lj. Stefanović

Javni servis

Trka za Upravni odbor

Tamara Skrozza

Mionički zemljotres

Ne mogu, i neću

Dragan Todorović

Panevropski naftovod

Natezanje budućih profita

Dimitrije Boarov

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu