Predizborne računice

Pouke jednog uspona na vlast 1

ilustracija: vladimir radibratović

10. 11. 2021. / 20.51

Pouke jednog uspona na vlast

Kada bi se Aleksandar Vučić iz doba pravljenja naprednjaka prebacio u 2021 – prema onome kakav se tad predstavljao – ni on ne bi mogao ni da se približi današnjem Vučiću i bio bi rasturen zbog svog dugogodišnjeg političkog slepila, izdaje srpstva, stana dobijenog u vreme bombardovanja i mnogo toga drugog. Film o tadašnjem Vučiću koji bi snimio današnji Vučić sveo bi mu rejting na ispod nule. Ipak, može li sadašnja opozicija da ponešto pozitivno nauči i od njega

Nije samo počela sezona slava, nego se zahuktava i na takozvanoj političkoj sceni Srbije, a sve pred još jedne "presudne" izbore na proleće 2022. Zato se i na medijskim marginama vode rasprave kako bi opozicija trebalo da nastupi u predizbornoj kampanji, šta da uradi i na kakav način da se organizuje ukoliko želi da napravi pomak.

Jedna od mogućnosti u tom kontekstu jeste pogled na ono što su Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka radili dok su bili opozicija. To je relativno formalno period od samo četiri godine, ali on suštinski traje još od 2000. Inače, stavovi koje je Vučić u svom opozicionom delovanju zastupao dok je bio na političkoj margini uprkos popularnosti vlastite stranke, možda mogu i da ukažu na neke korisne pravce delovanja današnjih opozicionara.


PROMENA POLITIČKOG POLA

Vučić i naprednjaci spremaju se da vladaju doživotno. Samo splet okolnosti i preuzete obaveze prema "zapadnim partnerima" sprečavaju ih da dovrše političku i socijalnu likvidaciju svojih protivnika i prepuste se čarima svevlašća koje nikada niko ne može da ugrozi. Iako danas u brojnim nastupima, svakodnevnim obraćanjima javnosti, Vučić ne propušta da kaže da SNS nikada nije imao "ovoliko svojih medija kao što ih ima danas opozicija", to više govori o tome kako on i njegov tim doživljavaju medije, a manje o tome kakva je realna situacija u Srbiji kada je medijski sistem u pitanju.

Pored toga, danas mu i protivnici priznaju da je posvećen kampanji kao retko ko u istoriji političkog života u Srbiji, da na jedinstven i neumoran način kombinuje saznanja dobijena od agencija za istraživanje javnog mnjenja sa neviđenom medijskom propagandnom mašinerijom. Nju čine deset kanala sa istim informativnim programom, nebrojeni tabloidi, lokalni sajtovi i portali, tako da njegova poruka – pomognuta novcem i ucenama – stiže do svakog pojedinačnog glasača koji sutra treba da izađe da glasa.

U "Vremenu" br. 1534 iz maja 2020. godine nabrojali smo i podsetili na neke od ključnih elemenata delovanja SNS-a pre nego što je došao na vlast, a posle razbijanja SRS-a. Srž je sledeća: naprednjački opozicionari su izbegavali svaki otvoreni sukob sa vlastima, u kritici su bili vrlo diskretni, grabili su svaki mogući dobijeni prostor da se predstave kao nešto drugo u odnosu na ono što su bili i ono što će postati, sistem svoje partije postavili su centralistički i strogo (s vremenom su svi otpali osim Nebojše Stefanovića, Jadranke Joksimović, Jorgovanke Tabaković i Nikole Selakovića) i bili su široko otvoreni prema svakoj vrsti preletača i otpada iz drugih partija.

Dakle, ako se ovo može sabrati, elementi na kojima su radili Vučić i njegovi su sledeći: uzdržanost, otvorenost, inkluzivnost, a neko bi rekao da su bili potuljeni u unutrašnjoj politici, servilni u spoljnoj, i čekali svojih pet minuta. Iako je SNS faktički došao na vlast posle samo četiri godine postojanja – ovo apropo današnje priče da strankama treba ne zna se koliko vremena da se organizuju i ojačaju – tadašnji predvodnik partije Tomislav Nikolić i njegov "prvi operativac" Vučić već su bili veterani političkog života Srbije sa gotovo dve decenije staža u parlamentu i drugim nivoima vlasti. Današnji lideri opozicije ne mogu svi zajedno da sakupe toliko godina "u organima uprave", a teško je i zamisliti da bismo u narednih deset godina u parlamentu Srbije mogli da gledamo Dragana Đilasa, Vuka Jeremića, Pavla Grbovića, Boška Obradovića, Miloša Jankovića i ostale.

Dalje, uspon i pobeda "naprednjaka" u velikoj meri je posledica popularnosti Tomislava Nikolića koji je gubio godinama, ali nije odustajao, kao što je i Vučić gubio godinama, pa i te 2012. godine na izborima u Beogradu. Popularnost Nikolića bila je posledica činjenice da je on imao prostor u parlamentu Srbije i u delu medija da predstavi svoje ideje i političke planove, a da ne bude medijski masakriran, prokužen i iskasapljen. Niti se tadašnja vlast, niti su se mediji bavili životom, likom i delom dvojice naprednjačkih lidera na način na koji to danas vidimo u svakom pogledu.

Kada su se Vučić i Nikolić podvrgli političkoj operaciji promene pola, postali su još prihvatljiviji i medijima i stranim ambasadama, i dobili su mogućnost da se na ravnopravan način takmiče u političkoj utakmici. Oni su vrlo brzo, i to je jedna od lekcija, pobedili na nekim lokalnim izborima, a posebno je bila važna pobeda u beogradskoj opštini Voždovac, koja je neka vrsta pokazatelja za to kako se u Srbiji doživljavaju različite političke opcije. Prosto, neka vrsta onoga što u je u SAD savezna država Ohajo, swing state.

Naprednjacima je sve išlo naruku. Politički protivnici iz DS-a, najpre uljuljkani novim mandatom i konačnim preuzimanjem vlasti od DSS-a, morali su da se bave teškim temama: saradnja sa Hagom, Kosovo je proglasilo nezavisnost, svetska ekonomska kriza je kucala na vrata, čitav svet bio je na nizbrdici, a kod kuće su pokušavali da se izbore sa organizovanim kriminalom oličenom u grupi braće Šarić iz Pljevalja.

Postavljeni na medijsku i političku marginu, naprednjaci su se bavili sobom na miru. Obilazili su Srbiju i Kosovo, išli u Hrvatsku, a njihovi sponzori nisu imali problem da rade u Srbiji zato što materijalno podržavaju opozicionu stranku.

Diplomatske beleške objavljene u aferi "Vikiliks" pokazuju da je komunikacija sa stranim ambasadama bila značajna i kontinuirana i da se u toj komunikaciji pričalo na dve teme: ekonomski napredak Srbije i rešavanje pitanja Kosova. U jednoj od depeša sagovornik američkog predstavnika Nebojša Stefanović veli da pitanje Kosova može da se reši za nekoliko godina (tri do četiri). Kao što znamo, to se nije dogodilo, a da li će za to cena biti plaćena i kakva bi ta cena mogla da bude, to ćemo tek da vidimo.


ĐILAS OTEO, VUČIĆ DAO

Vujo Ilić, politikolog i istraživač koji radi u beogradskoj organizaciji CRTA, prati političi život Srbije i kaže za "Vreme" da se nešto iz tih dana naprednjaka može naučiti:

"Za izborne uspehe opozicionog SNS-a bili su podjednako zaslužni radikalska ‘originalna podešavanja’ i njihovo kasnije ‘unapređivanje’. Od Srpske napredne stranke nasleđena je fanatična posvećenost učešću u političkom životu. Radikali nisu propuštali izbore, vraćali su se posle teških poraza, a kao iskusna opozicija vešto su koristili skupštinske procedure. Naprednjački obrt predstavljali su napuštanje krajnjih političkih pozicija i pragmatično okretanje srednjem biraču. Opozicioni SNS pomerio se ka centru političkog polja, gde se već nalazio vladajući DS, ali uz jednostavnu poruku – kritiku korupcije i ekonomske politike, oko kojih je mogao da okupi brojne nezadovoljnike stanjem u zemlji."

Pozicioniranje partije, pomeranje sa krajnje desnice i partiju koja "obuhvata sve" kakav je SNS, rađeno je strateški i promišljeno. Ova stranka je krstarila Srbijom i lovila sve nezadovoljnike ma koliko oni predstavljali naizgled male i nebitne društvene grupe. Uspeli su da ih gotovo sve podvedu pod svoje okrilje: od onih koji nisu voleli vlast zbog nacionalne politike, do "žrtava tranzicije" kojima je objašnjeno da je za njihov loš život odgovorna vlast od 2000. do 2012. Danas bi se ta politika mogla jednostavno opisati rečenicom da vam je sve što vam fali u životu oteo Dragan Đilas (kao paradigma opozicije) i da sve što imate (nemate mnogo, ali ipak) dao vam je Vučić (kao paradigma vlasti).

U formulisanju poruka i "politika" tadašnjoj opoziciji je išlo mnogo stvari naruku, a prvenstveno činjenica da je Srbija išla sporo ka obećanom boljem životu, ekonomski je stagnirala zbog svetske krize i značajno i stalno je bila mrcvarena od Haga, ali i zbog Kosova.

Na pitanje kako bi današnja opozicija mogla da iskoristi metode onih naprednjaka, Igor Avžner, marketinški stručnjak, kaže da je to nemoguće jer je kontekst neuporediv.

"To je kao da danas ratujete oružjem koje se koristilo u bici kod Vaterloa", kaže Avžner za "Vreme".

Po njemu, sve je u kontekstu koji je neuporediv, jer današnja opozicija nema medijski prostor onako kako su ga tadašnji naprednjaci imali.

"Treba ponoviti da nije Vučić dobio izbore 2012. nego Toma Nikolić, a da je on na njegovom uspehu docnije uspostavio svoju vlast", konstatuje Avžner i nastavlja da bi možda bio savet za opoziciju da nađu osobu koja bi mogla da se takmiči, ali nekako svi znaju da je skoro nemoguće to učiniti jer će odnos ove vlasti i medija pod njihovom kontrolom biti isti.

Zaista, čitava javnost je svesna da će svako koga bi mogli pomenuti kao mogućeg učesnika u političkom procesu biti odmah medijski masakriran i predstavljen kao nečasna osoba, lopov, pokvarenjak i odgovoran za sve loše što se ikad dogodilo u Srbiji.

Ova beskrupuloznost spada u ono šta je Vučić posebno uveo u politički život Srbije kada je došao na vlast tretiranjem svih svojih protivnika, neistomišljenika ali i partijskih saborca koji bi postavili pitanje njegovog svevlašća. Način i surovost sa kojima se obračunao sa Tomislavom Nikolićem pravi je pokazatelj da Vučić nema obzira ni prema kome i da je u tome dosledan. U politici poštuje samo one koji su mu bespogovorno odani ili one kojih se plaši (stranaca). Ako je kao opozicionar vezivao ljude besom prema vlastima, narativom, od kad je na vlasti to radi novcem i privilegijama, pa izgleda da je apsolutno sve moguće kupiti dok god ima para u budžetu Srbije.

Kada on govori o tome da je u vreme njegovog opozicioniranja bilo gore nego što je sad, to nema mnogo veze sa onim što se zaista dešavalo. On je kao opozicija bio, poput Đilasa ovih dana, u SAD i niko u Srbiji oko toga nije pravio veliku famu. Kada je Srbiju posetio tadašnji predsednik Ruske Federacije Medvedev, u jesen 2009. godine, Vučić je govorio da neće stići da se vidi s njim, ali da će njegova ćerka Milica pevati pesme Medvedevu koji će posetiti Rusku školu u koju je ona išla. I to je tad bilo nešto najnormalnije na svetu.

Ako je vlast tog vremena bila napadana jer se trudila da od ekstremne desnice i antisistemske stranke SRS napravi artikulisanu političku opciju, ono čemu danas prisustvujemo govori ne da se u tome uspelo, nego i da se preteralo, jer je ta opcija usisala sve, a samim tim i poništila politiku i politički život u Srbiji – on danas živi na teškoj medijskoj margini dostupnoj svega petini građana Srbije.

A kada bi se Vučić iz doba pravljenja naprednjaka prebacio u 2021. – prema onome kakav se tad predstavljao – ni on ne bi mogao ni da se približi današnjem Vučiću i bio bi rasturen zbog svog dugogodišnjeg političkog slepila, izdaje srpstva, stana dobijenog u vreme bombardovanja i mnogo toga drugog. Film o tadašnjem Vučiću koji bi snimio današnji Vučić sveo bi Vučića na rejting ispod nule.

Lekcije iz spoljne politike

Pouke jednog uspona na vlast 2

Igor Bandović, izvršni direktor BCBP

Legitimisanje vladavine Aleksandra Vučića pred međunarodnom zajednicom i naročito najvažnijim državama Evrope i SAD bio je verovatno teži zadatak nego dobiti na izborima u Srbiji te 2012. Jedino što mu je išlo naruku bila je nova etapa međunarodnih odnosa, jačanje geopolitike umesto saradnje i multilateralizma, a koja se na Balkanu uglavnom ispoljila kao podrška stabilnosti nauštrb svega drugog. U tom trenutku je i EU bila nedvosmisleno jasna kroz izjavu Junkera, tadašnjeg predsednika Evropske komisije, da neće biti proširenja za vreme njegovog mandata. Ovakav kontekst i posledice ekonomske, a zatim i migrantska kriza odredili su i polje delovanja Vučića i njegove partije u inostranim okvirima.

Usled činjenice da međunarodni kontakti nisu bili specijalnost nekadašnje Srpske radikalne stranke kojoj je pripadao, rukovodstvo novoformirane Srpske napredne stranke je moralo da svoj međunarodni ugled gradi od nule. Prelomna tačka prihvatanja ove opcije kao kredibilne i prihvatljive za evropske prestonice i za SAD je bilo nova, stidljiva ali ipak proevropska retorika nove stranke a onda i delovanje u skladu sa tim (poslanički klub "Napred Srbijo", od kojeg je kasnije formirana Srpska napredna stranka, glasao je za Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju 2008). Međutim, poverenje evropskih političara i zainteresovane javnosti i dalje je bilo skeptično. Buka ekstremnih ideja iz prošlosti je još uvek odjekivala evropskim holovima i kancelarijama. Kod Amerikanaca je stvar bila donekle drugačija. Bilo je potrebno samo obećati nešto što niko do tada nije bio spreman ni da obeća ni da ispuni. Dalje, strategija sticanja poverenja je išla u dva pravca. Obezbediti podršku kroz saradnju sa tradicionalno vrlo povezanim organizacijama civilnog društva i sa njihovim donatorima i međunarodnim nevladinim organizacijama i pojedincima iz vlada, a onda i osvojiti poverenje najuticajnijih država EU. Ne svih, nego onih koji se bave Balkanom. "Softpower" civilnog društva je u Srbiji "kupljen" delom proevropskom agendom nove vlade 2012, a delom i razočaranjem u desna skretanja bivšeg predsednika Tadića i njegove stranke, naročito u odnosu na Kosovo. Inostrani kreatori javnog mnjenja koji su bili potrebni bili su i kupljeni i plaćeni (u tom smislu je bila vrlo značajna podrška korekciji granica ili razmeni teritorija između Kosova i Srbije koje su neki liberalni intelektualci iz Evrope podržavali od 2017), a pre toga i čuvena panel diskusija sa tadašnjim gradonačelnikom Srebrenice u okrilju Klintonove fondacije sa samim bivšim predsednikom Amerike kao moderatorom. Sa druge strane, Vučić je izabrao Nemačku kao ključnu zemlju gde treba i mora da stekne poverenje i podršku. Njegova prva poseta Berlinu i govor koji je tokom te posete održao u Fondaciji "Robert Boš" ukazali su na koji način će "kupiti" Nemce: pričom o lošoj prošlosti na koju su oni jako osetljivi zbog sopstvene savesti. Pored toga, formiran je i ogroman broj paradržavnih organizacija, asocijacija i klubova koje je trebalo da neguju i jačaju srpsko-nemačko prijateljstvo. Aktivan rad na promovisanju sebe i svoje stranke u evropskim i američkim krugovima bio je istovremeno praćen prikazivanjem nesnađene opozicije kao proruske i antievropske. Tome je pogodovala činjenica da od kako je oteo proevropsku agendu Demokratske stranke i Borisa Tadića, opozicija je u tim danima delovala kao da je prirodno da postane antievropska i proruska i da mu na taj način parira.

foto: media centar


Lekcije iz borbe protiv korupcije

Pouke jednog uspona na vlast 3

Ivan Ninić, advokat

Kao opozicionar Vučić je, na jedan sofisticiran i autentičan način, eksploatisao svaku aktuelnu društvenu temu za koju je prethodno bio uveren da mu donosi glasove i podiže vlastitu prepoznatljivost u javnom i političkom životu. Taj njegov opozicioni rat sa izmišljenim, ali i stvarnim neprijateljima i tzv. lopovima koji razaraju tkivo društva bio je intenzivan, sugestivan i percipirao se kod birača kao beskompromisan.

Povremeno je sebe predstavljao kao borca za običnog, malog i obespravljenog čoveka i otvarao je traumatične teme koje nikoga nisu ostavljale ravnodušnim. S druge strane, setimo se da su njegova omiljena tema bili upravno tajkuni i razni mešetari, odnosno njihova sprega sa državom i tadašnjim vlastima. Uvek je pratio aktuelni politički trenutka i jurio "ekskluzive", pa se tako među prvima isticao po oštrim napadima na Stanka Subotića, Bogoljuba Karića, Miroslava Miškovića, Milana Beka, Božidara Đelića, Aleksandra Vlahovića… Videli smo 2004. godine na primeru tzv. "strujne mafije" na koji način je sebe promovisao kao predsedavajući skupštinskog Anketnog odbora.

Niko u tadašnjoj opoziciji više od Vučića nje eksploatisao izveštaje o spornim privatizacijama koje je u Savetu za borbu protiv korupcije radila pokojna Verica Barać. Često je podnosio krivične prijave i držao konferencije. Čak i onda kada nije raspolagao relevantnim dokazima, umeo je druge da etiketira kao lopove koji su pokrali narod i najavljivao je neretko da će ih sve pohapsiti. Nekada je jednokratno išao na hiperprodukciju informacija i dezinformacija, a bilo je i mnogo krupnih tema i afera u kojima je istrajavao, i upravo to mu je obezbedilo prepoznatljivost. I taj sistem je kao opozicionar razvio do perfekcije.

Važno mu je bilo da upozna i pridobije za svoju promociju svakog vlasnika lokalne TV i radio stanice, da mu se podvuče pod kožu, da mu obeća protivuslugu, u zamenu za gostovanje i plasiranje informacija. Trudio se da sazna za svaki ugovor i svaku kombinaciju u Telekomu, EPS-u, Srbijagasu, ali i u lokalnim samoupravama. Pratio je sve tendere gradske vlasti u Beogradu, tragao je za očiglednim konfliktom interesa i grčevito se borio da dođe do insajderskih informacija koje će na političkom tržištu moći u pravo vreme da upotrebi.

I ne može se osporiti da je bio uspešan, ako ne i najuspešniji u tome, što ga je i dovelo do sadašnjih pozicija. Praktično gledano, niko mu ništa nije poklonio, već je, na bazi vlastite recepture, sam prigrabio toliku količinu političke i ekonomske moći koju danas ima.

foto: lenka pavlović

Iz istog broja

Mentalno zdravlje i pandemija

Nekako ćemo izgurati

Jovana Gligorijević

Privođenje Aide Ćorović na Dan antifašizma

Državna odbrana Ratka Mladića

Zora Drčelić

Sport i vakcinacija

Muke po antivakserima

Uroš Mitrović

Lični stav

Borba za pravnu sigurnost

Marko Pantić

Naprednjačka Srbija – deset godina posle

Kako je kriminal pojeo državu i politiku

Nedim Sejdinović

Portret savremenika – Zdravko Ponoš

Inženjer sa činom generala

Davor Lukač

Izbori za predsednika Srbije

Bila nekad neizvesnost

Filip Mirilović

Poslednje odbrojavanje opozicije

Amerika je daleko, a izbori blizu

Zora Drčelić

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu