Međunarodni dan nestalih

Postoji nešto gore od smrti 1

PROŠLOST KOJA PRITISKA: Fotografije nestalih u ratovima u bivšoj Jugoslaviji

foto: m. milenković

31. 8. 2016. / 16.01

Postoji nešto gore od smrti

Nedavno su predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović i premijer Srbije Aleksandar Vučić potpisali Deklaraciju o unapređenju odnosa koja, između ostalog, podrazumeva i rad na rešavanju sudbina nestalih osoba. Mesecima kasnije, situacija je unapređena isto koliko i odnosi dveju država

Piše: Jovana Marić

U Beogradu su, kao i u mnogim gradovima bivše nam zajedničke države, nedavno postavljene"siluete" kao simbol nestalih, a povodom 30. avgusta, Međunarodnog dana nestalih. Jedna od njih stoji baš uz Spomenik žrtvama ratova vođenih u bivšoj Jugoslaviji. "Postoji nešto gore od smrti…", jedna je od poruka prikačenih na "silueti". Te jednostavne skulpture od stiropora simbolično predstavljaju nestale u ratovima koji su se vodili pre: dvadeset pet, dvadeset četiri, dvadeset jednu, pa i sedamnaest godina… U svakom od tih sukoba, koji su se protezali na čitavu deceniju, postoje i danas oni čija sudbina nije poznata. Iza svakog od tih N. N. lica stoje desetine onih koji žele da znaju šta se s njima dogodilo i gde su njihovi posmrtni ostaci. Odgovor čekaju predugo, mnogi ga nikada i ne dočekaju. Zato valjda samo onaj ko je prošao kroz tu golgotu može razumeti reči Dragane Đukić, predsednice Udruženja porodica nestalih i poginulih "Suza" iz Beograda: "Svi smo bili presretni kad smo bili pozvani za identifikaciju, zato što znam da ima mnogo onih koji nikad svoje neće naći. Moja porodica je na identifikaciju brata čekala šesnaest godina. To uopšte nije malo. Čovek funkcioniše, ali opet, kad uveče legneš u krevet, stalno ti te slike prolaze i ne daju mira. Da znaš da je poginuo u saobraćajnoj nesreći, bilo bi ti lakše, ovako kad ne znaš gde je, stalno te nešto muči." U baraci smeštenoj u centru Beograda, u više nego skromnim uslovima, ovo udruženje pokušava već skoro dve decenije da pruži porodicama nestalih najtraženiji odgovor, kao i ljudsku, sapatničku utehu. Neguje i kulturu sećanja na poginule i nestale, ali i događaje koji su do toga doveli. U saradnji sa Međunarodnim komitetom crvenog krsta i državnom Komisijom za nestala lica, organizuju odlaske u Zagreb na identifikaciju, sastanke sa porodicama na kojima ih pripremaju za ono što ih tamo čeka. Ali tih sastanaka već dugo nema.

Nedavno, povodom dvadeset jedne godine od hrvatske vojne akcije "Oluja", Dragana je rekla: "Nezadovoljni smo dinamikom identifikacija. Mislili smo da ne može gore, a sada je taj proces potpuno blokiran. Ove godine nije obavljena nijedna identifikacija žrtava stradalih u Hrvatskoj, a do sada ih je bilo od pedeset do šezdeset godišnje." Svi u udruženju neprestano naglašavaju da njih politika ne zanima, jer ih je ona i dovela u ovakvu situaciju, ali iskustvo pokazuje da se ni ovde ne može bez politizacije. Otkako je došlo do smene vlasti u Hrvatskoj, nije obavljena nijedna ekshumacija sa mnogobrojnih poznatih lokacija, a na Institutu za sudsku medicinu na zagrebačkoj Šalati nalazi se 400 još neidentifikovanih tela, od kojih većina godinama čeka na DNK analizu. Ništa bolja situacija nije ni u ostalim državama, o kojoj god strani se radilo, jer svi članovi porodica nestalih nalaze se na istoj strani – strani žrtve, ma koliko se njihovi stavovi o krivici i uzrocima rata razlikovali.

PROTOKOLARNI PROTOKOLI: Prema poslednjim informacijama, na teritoriji bivše Jugoslavije traže se ukupno 10.653 nestale osobe. U Hrvatskoj 2113, u Bosni i Hercegovini 6874 i na Kosovu i Metohiji 1666. Članovi njihovih porodica okupljeni su u različita udruženja koja formiraju Koordinaciju udruženja. Upravo je Koordinacija, uz Međunarodni crveni krst, organizator obeležavanja Međunarodnog dana nestalih. Tog dana svi su okupljeni u jednu grupu, pod istim parolama i pred istim zadatkom: da javnost podsete, a nadležne opomenu da se problem s protokom godina ne smanjuje. Pre dve godine u Mostaru su predsednici država regiona potpisali deklaraciju čiji je cilj bio da se podstakne uspešniji proces traganja za osobama nestalim tokom proteklog rata, ali i ranijih ratova na području bivše Jugoslavije. Pozirajući puni entuzijazma, sa osmesima na licima, delovalo je kao da su i lično spremni da odmah prionu na ovaj nemali posao. Dve godine kasnije ne samo da se nije odmaklo daleko nego je u većini slučajeva situacija gora nego što je bila pre potpisivanja. Do nekih od potpisnika predstavnici udruženja, uprkos mnogobrojnim pokušajima, ne uspevaju da dođu, niti da bar od njih dobiju podršku prilikom organizacije Međunarodnog dana nestalih i drugih sličnih događaja. Nedavno su i predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović i premijer Srbije Aleksandar Vučić potpisali Deklaraciju o unapređenju odnosa koja, između ostalog, podrazumeva i rad na rešavanju sudbina nestalih osoba. Mesecima kasnije, situacija je unapređena isto koliko i odnosi dveju država. Tačnije, rešavanje pitanja nestalih nalazi se u blokadi i stagnira već devet meseci.

Kamen spoticanja predstavljaju i različiti podaci kojima raspolažu strane u sukobu, čak i organizacije civilnog društva. Primera radi, Dokumentacioni centar "Veritas", koji je, uz udruženja porodica, među prvima počeo da se bavi pitanjem nestalih, odavno je osporavan u Hrvatskoj kada je reč o verodostojnosti podataka. Sa druge strane, ni Savo Štrbac, direktor "Veritasa", ne ostaje dužan svojim kritičarima, među kojima se izdvaja Hrvatski helsinški odbor, i optužuje ih za greške u njihovim spiskovima na kojima je bilo imena živih ljudi, kao i zbog malobrojnih podataka i oskudnih izvora. Predsednik Komisije za nestala lica Veljko Odalović smatra da su spiskovi "živi" i podložni promenama, a da je najvažnije otkriti i ekshumirati lokaciju. Vesna Teršelič iz hrvatske nevladine organizacije "Documenta" kaže da nema konačnog podatka jer se istraživanje nestalih još radi i još uvek istraživači idu od kuće do kuće, od mesta do mesta.

Oni koji žele da naglase dobre strane procesa identifikacije navode loše primere iz nekih drugih zemalja, upoređujući ih sa našim "svetlim" primerima iz ovdašnjih ratova. Tako se izuzetnim uspehom smatra što je više od 70 odsto nestalih u regiji do sada pronađeno i identifikovano. To, međutim, ne objašnjava razloge zbog čega se i danas, primera radi, na teritoriji Republike Hrvatske nalazi 15 poznatih i obeleženih grobnica, bez najava njihovih ekshumacija. Niti javnost zna zašto na prostoru čitavog regiona ima još skoro pet hiljada tela u mrtvačnicama, a koja iz nepoznatih razloga još nisu identifikovana.

NERAZUMEVANJE OKOLINE: Procenti nisu uteha za Maru Devetak čiji je muž Mirko, zajedno sa još trojicom saboraca, mučen i ubijen od strane pripadnika Petog korpusa Armije Bosne i Hercegovine. Njihovo ubistvo je snimljeno amaterskom kamerom i zna se kako su ubijeni i ko ih je ubio, jedino se još ne zna gde se nalaze njihova tela. Za procente ne mari mnogo ni Nada Bodiroga, rodom iz Hrvatske, čiji su roditelji u "Oluji" zapaljeni u kući, zgarište je naknadno asanirano, ali bez potvrđene identifikacije. Čitavih dvadeset pet godina majka Irina Olear iz Ruskog Krstura traga za telom sina jedinca Romka, koji je mučen i ubijen u Osijeku, kao i Gordana Ristić sa Kosova, majka Davora, nestalog 1999. godine… Tako možemo redom, o svih 10.653 primera ovdašnjih tragedija, ali i nedostatka volje da se na rešenju ovog problema brže i savesnije radi.

Ljudi okupljeni u različitim udruženjima porodica često se suočavaju sa nerazumevanjem onih koji ne dele njihove probleme. "Šta više tražite kada je prošlo toliko vremena… nema ništa od toga, što se bavite prošlošću?", samo su neki od komentara na koje nailaze. Nekada ne postoji način da se na ta pitanja jednostavno odgovori. Dvadesetjednogodišnji brat od strica potpisnice ovih redova ubijen je u "Oluji". Bio je muzičar u Gradskom orkestru. Svirao je saksofon i klarinet. Njegova obrada Azrine Ako znaš bilo što još uvek odzvanja u ušima odabranog društva za čiju bi dušu to ponekad zasvirao. Želimir, muzičar i pacifista po ubeđenju, ubijen je u rodnom Kninu koji nije želeo da napusti dok se ne uveri da su svi koje voli na sigurnom. Zaslužio je poštovanje za požrtvovanost, za odbijanje da nosi oružje, za dobrotu, za mnogo toga. Ali jedno nije – nije zaslužio da mu se za grob ne zna. To je moj odgovor na pitanja okoline. Verujem da bi svako od onih koji su godinama tragali za ostacima svojih najbližih, ili i dalje tragaju, imao neki svoj odgovor. "Postoji nešto gore od smrti, a to je što ne znam gde počiva moj sin", glasi u celini poruka s početka teksta, zakačena na siluetu od stiropora. Ono što je za neke prošlost kojom se ne treba više baviti, za mnoge je sadašnjost koja traje i pritiska. Samo malo manje politikantstva, a malo više volje i razumevanja dovoljno je da se makar deo tog pritiska smanji. Nego, nekad je upravo to jedino što izostane.

Iz istog broja

Intervju – prof. dr Stojan Radenović, matematičar

Za istraživanje granice ne postoje

Slobodan Bubnjević

Na licu mesta – Jedanaesti Sajam šljiva u Osečini

»Ovo je naša odbornica«

Dragan Todorović

Hrvatska i Srbija

Stare optužnice i važeći zakoni

Tatjana Tagirov

Intervju – Nikola Kovačević, pravnik u Beogradskom centru za ljudska prava

Spiskovi lažne nade

Mirko Rudić

Evropske integracije Srbije (5)

Lokomotiva kapitalizma

Dejan Anastasijević

Mediji – Napadi na RTS

Vaše pravo da – ćutite

Tamara Skrozza

Policijska posla

Drama u Bloku 45

Miloš Vasić

Predstavljen izveštaj o društvenoj odgovornosti Delta Holdinga

Za razvoj zajednice 1,15 miliona EUR

 

Misterija državnog zlata

Falsifikovanje istorije

Radmilo Marković

Svi brojevi Vremena na jednom mestu!>

Pogledajte arhivu